Ukoliko otvorite Goodreads stranicu knjige Ulica Marthe Argerich Ante Zlatka Stolice, primetićete njenu ukupnu ocenu, nešto manju od četiri, kao i desetak komentara, pretežno od čitalaca frustriranih što je, ukratko, „ova besmislica ukoričena“. Goodreads zaista nije mesto na kojem treba očekivati utemeljen kritičarski sud, a još je manje mesto na kojem autor treba da zasniva svoju spisateljsku autopercepciju, bilo da ima pretežno negativne, ili pak veliki broj pozitivnih ocena. Pročitavši ovaj roman, ipak, morala sam da pogledam kako na njega reaguje prosečni Goodreads korisnik. Jedna reakcija posebno mi je zapala za oko. Korisnica Megi, koja je knjigu ocenila trojkom, kaže: „na pozadini knjige piše da ‚proživljavamo ovu dramu s junakom, a ponajviše to kako će riješiti svoj komplicirani ljubavni status….’ erm, jesmo li ja i ovaj tko je to pisao čitali istu knjigu?“ Malo je reći da me obradovalo što svi već uočavaju diskutabilne veze pojedinih blurbova s knjigama koje opisuju, a što je „trend“ koji sam pominjala u brojnim tekstovima. Ništa, pa ni ispodprosečan literarni kvalitet, kod čitaoca ne može da izazove takvo razočaranje kao shvatanje da knjiga koju čita nije knjiga koju je kupio. Ali Ulica Marthe Argerich, na sreću ili žalost, nije prava knjiga za lomljenje koplja oko ove teme. Prvo, jer niko pouzdano ne zna o čemu se u njoj radi, pa tako ni spisatelj/ica blurba (ili veštačka inteligencija), kojeg/u u ovom slučaju ne možemo ni za šta kriviti. I drugo: jer je, u mom tumačenju (uporedite na primer tumačenje Filipa Kučekovića), Ulica Marthe Argerich upravo roman o junakovom „kompliciranom ljubavnom statusu“.
Ništa, pa ni ispodprosečan literarni kvalitet, kod čitaoca ne može da izazove takvo razočaranje kao shvatanje da knjiga koju čita nije knjiga koju je kupio
Nitko ne zna o čemu je ova knjiga
Kada kažem da niko pouzdano ne zna o čemu je zapravo ova knjiga, čija je premisa potraga za automobilom koji je junak parkirao negde u Ljubljani, a onda zaboravio gde, računam tu i samog autora. U „Zahvalama“ na kraju knjige, Stolica nam u razigranom maniru opisuje genezu teksta, rezultata niza pokušaja, slučajnosti i uredničkih komentara Lane Pukanić, koja autoru u jednom trenutku govori „Počni pisat bolje!!!“, što je još jedan detalj koji su primetili i Goodreads korisnici. „Zahvale“ su napisane toliko neshvatljivo iskreno da čitalac neizbežno misli kako je to neki trik i kako nas autor u stvari drži u šaci. Ne, doduše, i čitalac potkovan kritičkom teorijom, koji zna da je sama istina ponekad najuverljivija laž, a iskrenost najkonfuznija i zato najbolja odbrana. Ukratko, Ulica Marthe Argerich je tekst čija je interpretacija gotovo u potpunosti prepuštena svakom onom ko uzme da ga čita.
Martha Argerich je argentinska pijanistkinja na čiji koncert u Ljubljani želi da ide junakov brat. Knjiga je od početka do kraja puna muzičkih referenci, takvih koje deluju kao da vode u neko konkretno dublje značenje, ali zapravo po svoj prilici ne vode, kao što ne vode ni povremene filmske reference (junak zatiče javnu projekciju neimenovanog filma kojoj se nakratko pridružuje). Ono što razlikuje Ulicu Marthe Argerich od romana o kojem sam ranije ovde pisala, a koji je primer jedne negativne tendencije, jeste činjenica da autor ni ne pretenduje da referencama da neko (konkretno, ali nategnuto) značenje – kako rekoh, mogućnosti tumačenja su otvorene, a reference su tragovi koji možda ne vode nikuda. Neki muzički genije, ili bar vrsni poznavalac muzičkih parafernalija, možda bi mogao da dâ značenje tim tragovima, a muzikom se u svojoj kritici bavio i Filip Kučeković, no ja ću se, u skladu sa starim dobrim rodnim ulogama, fokusirati na ljubavnu priču ovog romana.
Ukratko, Ulica Marthe Argerich je tekst čija je interpretacija gotovo u potpunosti prepuštena svakom onom ko uzme da ga čita
Poliamorija nejednakih uloga
Naš junak je u poliamoričnoj vezi, a konsenzualnost tog odnosa je diskutabilna, barem kada se radi o jednom njenom članu. Pasusi zaista napete i neosporivo zanimljive junakove potrage za autom, od ulice do ulice, peške, taksijem i iznajmljenim autom, na nekoliko mesta su presečeni kratkim, ali izuzetno efektnim uvidima u junakov odnos sa dve žene u svom životu, suprugom Laurom i devojkom Lotom. Dok Lota asistira u potrazi za autom, angažujući se da istraži ljubljanske vrtiće (junak se neodređeno seća da je parkirao kod vrtića), ocrtavajući mapu parking zona, šaljući poruke pune podrške, imajući razumevanja za njega i kad se, u zagrebačkom intermezzu (junak se drugo veče potrage vraća u Zagreb), nakon neke rođendanske žurke, kod nje tek veoma kasno pojavi, Laura dugo uopšte ni ne zna da je naš junak izgubio auto. Zašto, naivno sam se zapitala, a onda sam shvatila: ono što je novoj devojci Loti simpatično, što doživljava kao junakovu zbunjenost, Lauri mora biti odbojna, uporna nesposobnost. Sa čijom se percepcijom junak (neželjeno) poistovećuje, i, posledično, otkud u njegovom životu devojka pored žene, možete da procenite i sami.
Dosta rano, brat pita junaka: „Šta ti planiraš sa svim tim?“, na šta on odgovara uvijeno, šaljivo mu prodajući priču o širokim shvatanjima („ja sam se nekako nadao da si ti kozmopolita“). Kada bratu vidi leđa, laknuće mu. „Preplavio me mir, kao da sam bratovim odlaskom već sve riješio.“ U psihoanalitičkom tumačenju, ovo bi se čitalo kao snažna projekcija. Uskoro napokon dolazi do komunikacije između junaka i supruge (i same trenutno van Zagreba), koja ni oko polovine romana ne zna da je on izgubio automobil. „Jel ti spavas kod Lote ili doma? / Ako si doma, poslat ces mi nesto s kompa / Ali nije hitno, moze i sutra“. Laurine reči (u kontekstu ostatka razgovora) čine da progutamo knedlu i suptilno pokazuju da se u ovom ljubavnom trouglu ne radi stvarno o tome da li je neko „kosmopolita“ ili ne. Laurin pristanak na „poliamoriju“ očigledno je suštinski neiskren, a naš junak odjednom nam više nije tako simpatičan kao na početku.
Roman se nastavlja u istom duhu. Kad napokon sazna da je automobil izgubljen, Laura će podsetiti muža da je to i njen auto – kao da su pred razvodom, a ne u srećnoj poliamoričnoj vezi, što, naravno, ni nisu. Junak će pokazivati znake zaljubljenosti prema Loti, i osećaje niže vrednosti pred Laurom. Čitalac, koji je u početku, poput nove, sveže zaljubljene devojke, saosećao s njegovom borbom protiv nejasnog neprijatelja, kojeg Goran Vojnović naziva „banalnošću sveprisutne i svemoćne tehnologije“, uskoro i sam počinje da ga vidi očima dugogodišnje žene, jer ga je već dovoljno upoznao, i jer njegovoj nesposobnosti naprosto nema kraja. A onda autor čini kobnu grešku (spojler je neizbežan): poklanja svom junaku srećan kraj. Ne samo što je pronađen automobil, nego je rešena i ljubavna situacija – oportuno, mada na nepreciziran način, uklonjenom suprugom. „Kad je jedne večeri Lota došla doma i rekla mi da je umrla Martha Argerich…“, sećaće se junak iz nekog trenutka u budućnosti, pominjući kako ga je Lota zgrabila za ruku na pijanistkinjinom poslednjem zagrebačkom koncertu.
A onda autor čini kobnu grešku (spojler je neizbežan): poklanja svom junaku srećan kraj
Disclaimeri nisu dovoljni
Goodreads korisnik IGV, koji je knjizi dao svih pet zvezdica, zaključuje: „Dirljiva ljubavna priča. Hint – auto nije auto. ;)“ Barem mesec dana, koliko je prošlo od kada sam knjigu pročitala do trenutka kada sam sela da o njoj pišem, živela sam s frustracijom nad tom neobjašnjivom odlukom: zašto je autor, za kojeg se sve vreme činilo da zna bolje, dao svom junaku tako banalan srećan kraj, survavši u provaliju svaku interpretacijsku polisemičnost teksta u korist sentimentalnosti? Jer, ukoliko već imamo kraj (nasuprot otvorenom kraju), jedino prihvatljivo bilo bi suočavanje junaka sa svojim egocentrizmom i nesposobnošću – nesposobnošću da nađe auto, ali u stvari da odabere između dve žene. Tražiti suočavanje možda je ipak previše; ostaviti ga s posledicama svoje nesposobnosti, tako što bi ga napustile obe žene, čini se najprimerenijim. Ona banalnost savremenog ultratehnološkog sveta koju pominje Vojnović povezana je s promašenošću podjednako savremene, pomodne prakse poliamorije. Jer poliamorija je u ovom romanu upravo kao takva – promašena, lažna – uprizorena: to je „kosmopolitski“ izgovor neodlučnog muškarca koji su (ne)rado prihvatile dve žene, dve žene koje se nadaju nečemu drugom.[1]
Mesec dana kasnije, saznala sam da je moje razumevanje kraja ovog romana nepotpuno. Naš junak se nije nužno stvarno („stvarno“ u svetu romana) držao za ruku s Lotom na poslednjem zagrebačkom koncertu Marthe Argerich. Jer, kako onima koji to nisu znali pokazuje najprostija internet pretraga – Martha Argerich još nije mrtva. U prividno srećnom, „dirljivom“ kraju postoji, dakle, kvaka, a ono što mu prethodi jeste trenutak očekivanja, ali i neodređenosti, kada junak shvati – ili možda samo pomisli – da je napokon pronašao ulicu u kojoj je parkirao automobil („To je moja ulica, zapjevala je svaka grana.“) Na kraju, ipak, ne možemo biti sigurni da je ovo autorova nameravana interpretacija, kao što to nije ni čitanje Gorana Vojnovića, po kome je ovo roman o „klaustrofobičnoj“ tehnologizovanoj stvarnosti. Jer, za koje se god čitanje odlučimo, ostaje previše tragova koji nas nisu odveli nikuda. Da li je Ulica Marthe Argerich pravo „otvoreno delo“, kako je to nazvao Umberto Eco, koje problematizuje pitanje autorstva i pitanje književnosti uopšte?
Ostaje jedan problem. Kako kaže Filip Kučeković, problem ovog potencijalno „ozbiljnog priloga egzistencijalističkoj prozi“ je u tome što se „čita tako lako, bez zapinjanja i otpora“. Ako je roman Ulica Marthe Argerich i mogao biti uspešno otvoreno/egzistencijalističko književno delo na nivou ideje, jezik kojim je napisan naprosto nije dovoljno umetnički obrađen. „Bio mi je taman prvi dan godišnjeg.“ Glasi tako puna rečenica na prvoj stranici knjige, baš kao što bi glasila da ju je autor izgovorio u stvarnom životu. Ali „razgovorni stil“ u književnosti nije ono što stvarno govorimo, niti je „nulti stepen pisma“, kakvim je napisan Camusov Stranac, jednak slanju na štampu jednom zabeleženih i nikad posle pročitanih rečenica. Potreban je, drugim rečima, rad na jeziku, o kojem Ulica Marthe Argerich, nažalost, ne svedoči dovoljno. A kada je odsustvo rada na jeziku očigledno, sklonost da verujemo kako autor, uprkos svim disclaimerima, ipak kontroliše strukturu svog prilično neuhvatljivog teksta – a to je, opet uprkos disclaimerima, ipak neophodno da bi taj tekst bio dobar – pada. Zanimljivo i intrigantno kao čitalačko iskustvo, na trenutke i veoma duhovito, Ulica Marthe Argerich je delo otvoreno za nadmudrivanja književnih kritičara i Goodreads korisnika, i delo koje neosporno otvara neka bitna pitanja autorstva i književnosti, ali je njegova dugoročna literarna vrednost ipak upitna.
[1] Kao fusnotu, dodala bih da percepcija kraja u kojem se junak otarasio supruge – žene koja je pristala na njegovu vanbračnu vezu umesto da pokuša da je spreči – kao „dirljivog“, pa već i samo „srećnog“, kao i činjenica da roman upadljivo ne odaje na koji je se tačno način otarasio, zaista zaslužuje jedno duhovito „psihoanalitičko“ čitanje: kao u bajci, živeli su srećno do kraja života – ili dok se ljubavnica/nežna majka nije opet pretvorila u suprugu/zlu maćehu.
