Protagonista najnovijeg romana Ivice Prtenjače, naslovni Albert, dobio je ime po Albertu Camusu, u čijeg je Stranca Albertova majka „bila zaljubljena“. Prtenjačin Albert, tridesetsedmogodišnji bivši asistent na katedri za filozofiju s posebnim interesovanjem, ličnim i profesionalnim, za koncept utopije, preferira Camusovu poslednju knjigu, Prvi čovek. Još tri znamenita imena Prtenjača nastoji da upiše u svoj tekst: Davida Lyncha, čiji film Albert gleda pre saobraćajne nesreće koja će mu promeniti život, Jacksona Pollocka, o kome na radiju sluša esej dok provodi noć u kolima čekajući da s ostrva na kome se našao krene trajekt, i Thomasa Bernharda, čija su ga dela navela da i sam iskuca nekoliko redova, za koja će se na kraju romana držati kao za slamku spasa. Ipak, kakve ovi autori i njihovi opusi, motivski istaknuti u romanu, s Albertom i njegovom životnom pričom (ili pak književnim stilom Alberta) imaju veze, teško je, ili čak nemoguće shvatiti, osim ako se ne zadržimo na samoj površini značenja.
Preporod preporođenog
Albert je jedna od onih knjiga koje kritičarima zadaju glavobolju jer traže od nas da im, u tumačenju, damo koherenciju koju sam autor nije uspeo da ostvari – prisustvo svih tih referenci, koncepata, motiva, zahteva od kritičara da ih spoji u neku smislenu značenjsku celinu, ali roman jednostavno odbija da postane koherentan, odbija da ima ikakve stvarne veze sa začudnošću Lynchovog sveta, apstrakcijom Jacksona Pollocka ili toliko specifičnim stilom Thomasa Bernharda. A Albert Camus? Jedan od najvećih životnih kamenova spoticanja našeg Alberta jeste – otac, neiznenađujuće. Camus je odrastao bez oca i okružen ženama, baš kao i Albert, koji ima dve sestre. Osim toga, naš Albert s Camusom može da ima veze jer je Camus egzistencijalista, a kod Prtenjače je reč o junaku koji, nakon saobraćajne nesreće, počinje da traži životni smisao na nekonvencionalne načine. Pozicija koju Camus zauzima u Albertu dobar je primer odnosa koji ovaj roman ima prema svojim referencama: da, Camus u Prvom čoveku piše o odrastanju s majkom i bakom u Alžiru, ali, to je takođe Camusovo delo koje se univerzalno smatra najmanje ili gotovo nimalo egzistencijalističkim. Ovo će se pokazati kao samo jedna od značenjskih „bizarnosti“ kojima Albert obiluje (s Camusom pritom još nismo gotovi), kao tek ulaz u kovitlac raznovrsnih, parcijalno i uvek samo površinski uklopljenih elemenata, koji kreiraju privid nekakvog dubinskog značenja do kojeg se u stvari nikada ne dolazi.
Radnja Alberta najslikovitije se može opisati upravo kao „bizarna“, ali isključivo u kolokvijalnom značenju te reči, a najpreciznije možda kao neuverljiva. Blurb knjige napominje da se Prtenjača, nakon autobiografske proze, ovde vraća imaginaciji, odnosno fikciji, a to je zanimljivo budući da bi Alberta možda lakše bilo zamisliti kao stvarnog, nego što je realističan ovako kao fikcionalan. Blurb pominje „bajku“ i „snovitu utopiju“, ali Albert je ipak roman realizma (ne devetnaestovekovnog, naravno, ali svejedno). Nakon što odveze u psihijatrijsku bolnicu sestru jedne od starijih žena za koje obavlja različite sitne i krupne poslove (time se on bavi nakon što je ostavio posao na fakultetu, a bavio se, rekla bih, i ranije – teško je pratiti hronologiju u ovom romanu), Albert ostaje da prenoći u kolima dok čeka da, nakon bure, trajekt ponovo počne da vozi. On se tu, misaono se krećući napred-nazad kroz vreme, priseća detinjstva, agresivnog oca alkoholičara koji je poginuo u Domovinskom ratu, nesreće zbog koje je on sam završio u bolnici i u banji i na kraju dao otkaz, te još jedne zamalo-saobraćajne nesreće kada je upoznao tih nekoliko starijih žena kojima je počeo da pomaže. Činjenice da su oba za Alberta presudna događaja u stvari saobraćajna nesreća tekst kao da nije svestan, mada se konstantno pominje i pogibija Camusa i Pollocka u saobraćajnim nesrećama. Očigledno je da načelno, na samoj površini stvari, postoji nešto što povezuje Alberta, Camusa i Pollocka; mogu da pretpostavim da se ovom vezom aludira na Albertov „preporod“ nakon nesreće, mada su i Camus i Pollcok doživeli ne preporod, nego smrt. U svakom slučaju, autor nas ostavlja da nagađamo. A kada je reč o Pollocku, Albert će reći da je noć koju je proveo u kolima na ostrvu možda „kaplja koja je preletjela preko većeg dijela mog života vraćajući se u svoju četku“. No tu postoje dva problema. Prvi je taj što je Albert već doživeo preporod, onomad u bolnici i u banji, i ova noć samo je duplirani motiv koji s originalnim „preporodom“ nije značenjski adekvatno povezan, niti je jasno zbog čega je njemu opet potreban preporod. Drugi problem je taj što je ovakva banalna metaforizacija Pollockovog postupka na suprotnom ideološkom polu u odnosu na Pollockovu umetnost.
Posredi, dakle, nije nikakvo „intertekstualno poigravanje“, već prosto referisanje, i to prevashodno na biografiju ovih genija, i nešto malo na najpoznatije karakteristike njihove umetnosti. Camus je bitan i kada je reč o Albertovoj karijeri radnika na univerzitetu. Tačnije, on nije bitan, i zbog toga je bitan u ovoj kritici. Dok je boravio u banji, Albert je zamolio da mu donesu Stranca (ali biće dostupan samo Prvi čovek). „Ništa njegovo [Camusovo] nisam čitao, premda je bio u lektiri i premda sam prema njemu osjećao naklonost, što zbog imena, što zbog sudbine naših očeva,“ kaže asistent na odseku za filozofiju. Albertova univerzitetska karijera, u trenutku kada shvatimo da nam je Albert poneki detalj svog života i izmislio, i sama deluje izmišljeno. Naš protagonista, dakle, do svojih srednjih tridesetih nije čitao nijedno Camusovo delo, što je u stvarnosti, kada je reč o fakultetskim asistentima filozofije, sigurno moguće, ali je u književnosti potpuno neuverljivo, naročito kada se uzme u obzir da je ovaj konkretan asistent po Camusu dobio ime – i da se, svojim odlaskom s univerziteta, profiliše kao „bolji“ od onih koji tamo ostaju. Tekst ni ovu činjenicu, kao što se vidi i iz gornjeg citata, ne uzima u obzir, ni na koji način na nju ne aludira. Kroz čitav roman, više nego kao razočarani univerzitetski radnik koji shvata da ne vredi tražiti smisao u akademiji, Albert deluje kao karikatura asistenta koji je ko zna kako došao na to mesto, karikatura nekog ko je imao visoke ocene, ali nema baš puno stvarnog znanja niti inteligencije. Već i zbog vrlo šturog prikaza Albertovog akademskog angažmana, ne može se izbeći utisak da autor sam u stvari nema najjasniju predstavu o tome kako izgleda karijera koju je za svog junaka izabrao, što otvara prostor za ironiju koju tekst kreira bez kontrole svog autora, ironiju koja se stvara između teksta i čitaoca. Jer, koliko god želela da Alberta shvatim kao autorovu ironiju, tekst mi to ne omogućava, kao što mi ne omogućava ni da zaključim da je Albertova univerzitetska karijera zaista još jedna stvar koju je junak izmislio.
Radnja Alberta najslikovitije se može opisati upravo kao „bizarna“, ali isključivo u kolokvijalnom značenju te reči, a najpreciznije možda kao neuverljiva
Klimav karakter
Sadržina Alberta puna je i drugih „bizarnih“ detalja, s kojima ni do kraja teksta ne znamo šta ćemo. Albertov omiljeni koncept utopije i sam je vrlo površno obrađen, čitalac teško može da shvati da Albert pomaže tim starijim ženama iz želje da ostvari privatnu utopiju, a i onda kada to u romanu napokon bude rečeno, čitav taj zaplet ostaće praktično podjednako „bizaran“ i značenjski nerazjašnjen kakav je bio i na početku. Elementi romana deluju umetno sklopljeni (ali tako da umetno ovde ne znači umetnost, već imitaciju umetnosti) i proizvoljno osmišljeni. Albert je žrtva pijanog silovanja, i njegova majka u starosti otvara sigurnu kuću za žene žrtve nasilja. Tema nasilja povezana je s temom nacionalizma (nacionalista je bio i Albertov otac), koju Prtenjača pravednički gnevno ali vrlo banalno eksplicira u sceni koja se odigrava u bolnici, tokom koje jedan Albertov sustanar govori o silovanju za koje je u ratu imao priliku, ali ga nije počinio, jer je žena bila odbojna. Albert kaže: „Znači, slobodni smo zato što vi niste htjeli silovati neku ženu?“, na šta se treći sustanar ubacuje: „Ne ženu, četnikušu.“ Ako je, u stvarnosti, ovo jedna jeftina i neukusna fora, još su manje vredni literarni učinci koje autor njome postiže napisavši je u svom romanu, jer, danas, takva scena u književnosti više nije ni hrabra ni inovativna, već je, u književnosti kao i u stvarnosti, naprosto jeftina. Banalnost zločinaca ovde se preliva u banalnost teksta. Sve smo to negde već pročitali, i to kreativnije rečeno.
Nažalost, Albert kao celina ostavlja utisak teksta od kojeg ne dobijate ništa: ni zanimljivu ili zabavnu priču, ni inovativan ili makar čist stil, ni saznajnu ili imaginativnu vrednost. Jer, onog trenutka kada shvatite da je Albert kao karakter klimav, da autor, zapravo, ne zna dovoljno o onome o čemu piše (ili bar to znanje nedovoljno pokazuje), tekst za vas prestaje da bude saznajno relevantan – kao kada u stvarnom životu shvatite da neko patološki laže, pa više ne verujete ni u šta što kaže. A kada shvatite da mnoštvo referenci i motiva ne dostiže nikakvu dubinu, već ostaje da se kovitla na površini, tekst gubi i svoju imaginativnu relevantnost. U pitanju je tekst koji može da zavede neiskusnog ili naivnog čitaoca, čitaoca koji još uvek toliko poštuje književnost – književne ustanove, tačnije je reći – da svakom savremenom delu pristupa kao klasiku. Može da ga zavede i ubedi da se iza svega krije neka misteriozna punoća. Ali nije ovde reč o misteriji, nego o prividu punoće, a jedina misterija koja postoji – nepoznanica u kojoj ima malo misterioznog i puno materijalnog – u vezi je sa sociologijom književnosti i pitanjem zašto se barem polovina dobre savremene književnosti dešava negde po strani od onoga o čemu govore, što objavljuju i što nagrađuju književne ustanove.
