„Strah me da ću vjerovati onima koji kažu da nisam napisala ništa drugo nego knjigu izgovora,“ kaže Dijana Matković, slovenačka autorka bosanskog porekla, negde pri kraju svog romana Zašto ne pišem, originalno objavljenog 2021. godine, a 2024. u hrvatskom prevodu Anite Peti-Stantić. Da je u pitanju autofikcija (zbog čega ću umesto „junakinja“ ovde govoriti „autorka“, čak i ako je poneki detalj izmišljen), ne treba ni naglašavati, ali treba ipak reći da je u pitanju prva autofikcija u regionu (barem koliko mi je poznato) koja dosledno vrši aproprijaciju forme koja nam je najpoznatija iz francuske književnosti, posebno one Didiera Eribonea i Edouarda Louisa. Dok je u Hrvatskoj autofikcija više romaneskna nego esejistička, Zašto ne pišem Dijane Matković je tekst koji se tek uslovno može smatrati romanom. Osim pomenutih Eribonea i Louisa, glavna autorkina referenca je Mark Fisher, najpoznatiji po knjizi Kapitalistički realizam, a poznat i po tome što je, ne mogavši da se u kapitalizmu izbori s njegovom glavnom bolešću, depresijom, izvršio samoubistvo. Reference na Fishera i druge aktuelne autore, poput Davida Graebera, predstavljaju određeno „osavremenjivanje“ preuzete forme (Eribonov Povratak u Rems je objavljen još 2009.). No poenta je i dalje ista, i može se sažeti Luisovom rečenicom iz knjige Raskrstimo s Eddyjem koju sam već jednom citirala: „Nije shvaćala da je njezin životni put, ono što je nazivala svojim greškama, zapravo ulazilo u cijeli niz savršeno logičnih, gotovo unaprijed zacrtanih, neumoljivih mehanizama.“
Autentičan, ali ipak manjkav tekst
Dijana Matković shvata, i upravo iz te perspektive posmatra svoj život, kao i, poput Louisa, život svoje majke. Dete iz doseljeničke radničke porodice, Dijana je, preko večernje, a posle trgovačke škole, došla do studija književnosti i novinarskih angažmana, da bi se onda ipak obrela u prekarijatu, u stanu koji jedva može da plati. Kada više ne bude mogla da ga plati, vratiće se u istu kuću na selu iz koje je jednom otišla u Ljubljanu. Pomenuti „izgovori“ odnose sa na ovaj povratak, koji se doživljava kao poraz, a taj se „poraz“ onda posmatra kroz sociološku, levičarsku perspektivu. „Vjeruješ da se naši životi smisleno odvijaju, da je sve dobro za nešto. Ali nije,“ reći će autorka prijatelju. Iza Dijane Matković, iza Eribonea i Louisa, nalazi se Pierre Bourdieu. Njegovim rečima: ideologija „naturalizuje realno postojeće razlike, pretvarajući razlike u načinu usvajanja kulture u razlike u prirodi.“ Dijana Matković je indignirana zbog „rada dekulturalizacije, korekcije i uvežbavanja koji je potreban da bi se preokrenule posledice neodgovarajućeg učenja.“ (moj prevod iz engleskog izdanja knjige Distinkcija: društvena kritika suda). Njenim rečima: „koliko je nadarenih isključeno iz javnosti zbog navodne konfliknosti, što nerijetko znači samo otvaranje problema s kojima nitko ne želi imati posla?“ Ovim se aludira na meni najzanimljiviju temu ove knjige, onu o specifičnom načinu komunikacije pojedinaca iz radničke klase, uslovljenom upravo tom klasom. Autorka navodi svoju nespremnost, ili nemogućnost, da balansira odnose potrebne da bi se bilo članom neke redakcije. „Nedostajalo mi je susretljivosti i zahvalnosti da bi me doista smatrali svojom“; „odgojena u neimaštini, ništa nisam znala o pasivnoagresivnom načinu komunikacije“. „Pasivnoagresivno“ ovde se odnosi na buržujsku pristojnost koja lepim rečima, ili bez reči, zahteva neprijatne stvari, i na buržujski nagon za samoodržanjem, zbog kojeg je često bitnije biti dobar s nekim, možda se malo i ulizivati, nego biti „nadaren“.
Frustracija Dijane Matković je razumljiva i opravdana, kao što su to i frustracije pomenutih francuskih pisaca. Roman Zašto ne pišem je „autentičan“, kako ga u svom kraćem prikazu za Novosti naziva Katarina Luketić, a ne imitacija prethodnika, utoliko što se bavi partikularnim identitetom „čefura“, doseljenika radničkog porekla, uvodeći time, neizbežno, lokalni kontekst u formu presađenu iz klasno mnogo jače podeljenog društva. No, u mojoj percepciji, autentičnost romana Zašto ne pišem tu prestaje, ne zbog pozajmljene forme, nego zbog toga što se, na preko trista stranica knjige, sentenciozno ređaju zaključci nauštrb njihove mimetičke, ili esejistički efektnije, ili makar opširnije razrade, zaključci koji su pritom većinski uveliko poznati. „Jahanje ili golf smatraju se sportovima bogatih jer zahtijevaju mnogo financijskog ulaganja“; „RTV (nacionalna televizija) kao javna institucija odraz je sredine u kojoj živimo. Kulturne emisije predstavljaju normirani način govora o umjetnosti“; „Problem s današnjim vremenom je u tome da nije sporno to jesi li (…) zločinac na čijoj je strani zakon i tako dalje (…), sporno je ako nekoga nazoveš pravim imenom“. Opet, pitanje koje se može postaviti povodom romana Zašto ne pišem jeste pitanje kome je on namenjen, mada to pitanje ne bi trebalo da se postavlja budući da je ovde reč o umetničkom delu, a ono je, valjda, namenjeno svima. U svakom slučaju, za nekog ko je već čitao francusku autofikciju, ali i autore kao što je Fisher, Zašto ne pišem je knjiga načelno potrebna, ali u čitalačkom iskustvu suvišna. To znači da mi je drago što ju je neko sa naših prostora napisao, ali da mi je bilo pretežno dosadno dok sam je čitala (ne mogu da se složim sa K. Luketić povodom „zanimljivosti“ ove knjige), jer „autentičnih“ elemenata nema dovoljno. I to nije sve: čak i ako bi se iskusniji čitaoci mogli povući kako bi poente ove knjige doprle i do onih manje iskusnih, veliki deo knjige su, naprosto, fileri, raspisivanje poente koja je već jasna i u okviru samog teksta koji čitamo. Dok ispisuje scene iz detinjstva ili sadašnjosti, autorka stvara književnost. Ali većina knjige se, kao što sam rekla, sastoji iz, uslovno rečeno, dijegeze, iz ispisivanja na manje ili više drugačiji način jedne iste poente, poente o društvenoj nepravdi i uzrokovanosti svega što osetimo, radimo, stvaramo, mislimo i ne mislimo upravo društvom. Autorka pominje pisanje stilom koji nije buržujski i protivljenje buržujskim zahtevima prema književnosti, ali, u praksi, ono što ovde čitamo često podseća na produženi Facebook status ili mejl prijateljici, ispunjen pravedničkim gnevom i oblikovan na brzinu, tako da ponekad deluje da rečenica nije ni pročitana nakon što je napisana (verujem da prevod tačno prenosi utisak koji izaziva original). Opravdani bes pred nepravdom uzima pod svoje, i autorka kao da nema strpljenja, ili snage, da u knjigu uloži stvaran spisateljski rad, pisanje koje nije samo sedenje za kompjuterom i ispunjavanje preteće beline mislima koje su nam već tu pod prstima.
Autorka pominje pisanje stilom koji nije buržujski i protivljenje buržujskim zahtevima prema književnosti, ali, u praksi, ono što ovde čitamo često podseća na produženi Facebook status ili mejl prijateljici, ispunjen pravedničkim gnevom i oblikovan na brzinu, tako da ponekad deluje da rečenica nije ni pročitana nakon što je napisana (verujem da prevod tačno prenosi utisak koji izaziva original)
Minimaliziranje psihološkog
Meni je jasno da ono što ja ovde karakterišem rečju „samo“ za autorku predstavlja mnogo. Knjiga se otvara njenim hvatanjem u koštac s pisanjem nakon što je još jednom pokušala da ga izbegne, začuvši traumatično pitanje: „tko si uopće ti?“ Pitanje koje bi nekog podstaklo na skribomaniju ovde podstiče na povlačenje jer je autorkin identitet za nju bolna tačka. „Željela sam se sakriti ispod popluna, svog pouzdanog utočišta,“ kada se odjednom setila sopstvenih reči ohrabrenja: „Samo polako početi. Početi bilo gde“. I mada imam potpuno razumevanje za spisateljsku blokadu, posebno onu podstaknutu nesigurnošću u sebe i u smisao svog poziva (a uvek je time podstaknuta, zar ne – samo skribomani nikad ne sumnjaju u sebe), ne mogu da proglasim dobrom književnošću tekst koji mi se čini još uvek nesazrelim za objavljivanje, plodom spisateljske blokade. Ma koliko to zvučalo paradoksalno kada je reč o preko trista stranica dugom tekstu, knjizi Zašto ne pišem fali istinske razrade tema i poenti, pa makar one za mnoge čitaoce već bile opšte mesto. Utoliko naslov, koji se uglavnom odnosi na prepreke koje stoje pred radničkom klasom iz koje autorka polazi, ovoj knjizi odgovara i u dubljem smislu, zaobilazeći samu autorku kako bi na kraju dao njenu sopstvenu poentu. A „disklejmeri“, oni o autorkinoj sumnji da bi sve moglo da bude bolje napisano, na kraju ne funkcionišu kao disklejmeri, nego kao realna evaluacija teksta.
Način na koji se autorkina priznata spisateljska blokada i njeno poreklo u nesigurnosti realno, a ne autorski promišljeno, manifestuje u tekstu, najbolje se može shvatiti u opisima odnosa sa porodicom. Mada je knjiga bar duplo duža od Louisove Raskrstimo s Eddyjem, mi na kraju više znamo o Louisovom porodičnom životu i vaspitanju nego o životu Dijane Matković. Ono što je po mom mišljenju veoma bitno – činjenica da je otac napustio majku i dve ćerke i da mu je nova žena zabranila da se viđa s ćerkama iz prvog braka – autorka brzopotezno otpisuje komentarom da je takav razvoj događaja determinisan klasom, a ne nekakvim moralnim vrednostima. U velikoj meri se slažem da je to upravo tako. Ali, uticaj koji napuštanje oca i činjenica da mu je nova porodica zabranila da se viđa sa starom ima na ćerku naprosto se ne može svesti na društveno. Poreklo ove nesreće je možda društveno, ali njen uticaj na pojedinca je definitivno psihološki, lični, već zbog toga što dete u trenutku tih događaja ne može da shvati društvenu uslovljenost roditeljske grubosti, hladnoće, nesnalaženja. Zašto ne pišem jeste autofikcija o društvenoj potlačenosti, ali autofikcija je i žanr koji razotkriva, uz pretenziju da se dubinski razumeju uticaji određenih događaja iz prošlosti. Odgovor na pitanje zašto ne pišem barem delimično se nalazi u odnosu s ocem, po strani od društvene uslovljenosti takvog odnosa, i to nije moj parapsihološki zaključak temeljen na nekakvoj apriornoj ideji da to mora tako biti, već hermeneutički zaključak stečen čitanjem knjige.
Ali, uticaj koji napuštanje oca i činjenica da mu je nova porodica zabranila da se viđa sa starom ima na ćerku naprosto se ne može svesti na društveno. Poreklo ove nesreće je možda društveno, ali njen uticaj na pojedinca je definitivno psihološki, lični, već zbog toga što dete u trenutku tih događaja ne može da shvati društvenu uslovljenost roditeljske grubosti, hladnoće, nesnalaženja
Diskutabilan pravednički gnev
Ćerke ostaju s majkom, pa će se ona u knjizi više pominjati, ali, kako će reći i sama autorka, „tate u mom životu nije bilo tako malo kao što sam mislila, iako ga je ipak bilo puno premalo.“ Nakon što smo saznali da je ocu „zabranjeno“ da se viđa s ćerkama iz prvog braka, on se odjednom pojavljuje, na poziv starije ćerke, da reši problem s Dijanom, koja je počela da izlazi i da „žica“ drogu. Zagušen pravdoljubivim poentama o nepravednosti klasnog društva, tekst naprosto ne uočava da je za čitaoce takva očeva pojava potpuno nerazumljiva i neusklađena sa onim što smo prethodno pročitali. Tu nedostaje ta razrada koju sam pomenula, i to se ne može opravdati nekakvom „fluidnošću“ autofikcije kao žanra. Očevo delimično „reintegrisanje“ u život ćerki iz prvog braka nikada neće biti objašnjeno, pa nam Dijanin odnos s njim neće biti jasan ni u trenutku njegove najzanimljivije pojave, negde na polovini knjige, kada mu odrasla junakinja/autorka, u ranojutarnjem telefonskom razgovoru, saopšti da je „sretna“. „Napokon pišem, rekla sam. Okružena sam ljudima koji me vole.“ Šta otac tačno na to odgovara, ne znamo, ali saznajemo da se autorka odjednom obrela u „raspravi koju stvarno nisam željela“. „Pa tko uopće svom starom ide govoriti da je sretan, ikad, a posebno u sedam ujutru.“ U najboljim momentima nekih drugih autofikcija, ovde bismo sada pročitali barem rečenicu-dve o tome šta je to što je autorku navelo da tako nešto saopšti takvom ocu, takvom prema njenom sopstvenom opisu – ocu iz radničke klase. Ali ovde smo prepušteni sami sebi. Ono što Dijanu navodi na takvu izjavu želja je da od oca napokon dobije „tačnu“ repliku, repliku koju bi dao otac iz srednje klase, stvoren samo za to da bezuslovno i u svakom trenutku podržava svoje dete, kao u holivudskim filmovima. Autorka bi trebalo da zna da to nije moguće, budući da o tome sama piše na svakoj stranici, da će, čak i ako danas dobije tačnu repliku, već sutra opet dobiti „pogrešnu“, i da nema ovde stvarno srećnog kraja. Činjenica da ona ipak to pokušava naprosto je neprocenjiva prilika za samoanalizu, prilika da se osvetli sopstvena (potpuno ljudska) slabost, ona koja se na drugim mestima verbalizuje, recimo, kada autorka u časopisu promeni svoje i sestrino prezime u Matkovič, pa se sestra na nju izviče (sestra koja je heroina ovog romana i o kojoj bih volela da sam pročitala više). Ali ta prilika, prilika da se, i dalje na sociološki, levičarski, ali ipak na temeljniji način odgovori na pitanje zašto ne pišem, zašto sam nesigurna oko svog pisanja, propuštena je.
„Pa tko uopće svom starom ide govoriti da je sretan, ikad, a posebno u sedam ujutru.“ U najboljim momentima nekih drugih autofikcija, ovde bismo sada pročitali barem rečenicu-dve o tome šta je to što je autorku navelo da tako nešto saopšti takvom ocu, takvom prema njenom sopstvenom opisu – ocu iz radničke klase
Autorkino insistiranje na društvenom determininizmu, njeno krajnje dogmatsko zastupanje te teze, koje kao problem ovog romana primećuje i Katarina Luketić, koliko god uvodilo bitne teme u književnost i javni diskurs, ponekad se ipak čini kao sublimacija nerazrešenih trauma čiji je literarni, a i politički efekat naposletku neubedljiv. Kao čitateljka, taj dogmatizam, vidljiv najviše u retorici teksta, načinu na koji se rečenice formulišu i onome što impliciraju, osetila sam gotovo kao nasilje, kao da me neko drži za ramena i ne da mi da ustanem. „Patnju se ne može odagnati meditacijom jer ona nije posljedica duhovnog nesklada, nego društvene nepravde.“ „Odbila sam napraviti (prilog o uspešnim pojedincima iz ugroženih grupa). Urednica nije osvijestila djelovanje dominantne ideologije samoostvarenja na svoje mišljenje.“ „Nismo mi ti koji određujemo svoje živote (…), naši su životi izabrani za nas ili umjesto nas.“ „Ideja da roditeljima nešto dugujemo samo zato što su nas donijeli na ovaj svijet i zato što su se brinuli da imamo krov nad glavom emocionalna je ucjena, naravno.“ Ovo poslednje naravno, to su te ruke koje vam ne daju da ustanete. A ispod svega, kao i uvek u autofikciji, nekad više a nekad manje, nalazi se isto ono o čemu sam već pisala, osećaj da bi neke stvari trebalo po pravu da nam pripadaju – svima, ali pre svega nama. I trebalo bi, da. Ali postoji razlog zašto je taj osećaj u određenim svojim manifestacijama doveo do kreiranja engleskog termina sense of entitlement. „Nerijetko mi se čini da imam više zajedničkoga s beskućnicima u parku (na kraju krajeva, taj osjećaj blizine omogućuje visina najamnine u Ljubljani) nego s yuppiejem u kvartu na električnom romobilu.“ Zašto ne bi imala? Pokrenuta opravdanim gnevom, „prava“ autofikcija, kao što je ova, uvek u tragovima sadrži diskutabilni pravednički gnev zbog toga što nemamo nešto što mislimo da zaslužujemo, i roman Zašto ne pišem Dijane Matković, mada je daleko od „knjige izgovora“, od toga ne odudara.
