Roman Ne, ne i ne Nine Lykke, originalno objavljen 2016. godine, norveški je bestseler koji su tamošnji novinari okarakterisali kao „priču u kojoj se lako prepoznati“. Osim u Norveškoj, roman je, neiznenađujuće, postigao uspeh i u Švedskoj i Nemačkoj, a čini se da je, zbog upečatljivog naslova i nedavne autorkine posete Zagrebu, zapao za oko i ovdašnjim čitaocima. Međutim, Ne, ne i ne priča je u kojoj ovdašnji čitaoci ipak ne mogu do kraja da se prepoznaju. Da li to umanjuje užitak u čitanju, ili univerzalnu „funkcionalnost“ romana? Donekle. Ne, ne i ne mogao bi se smatrati savremenim norveškim klasikom, „nacionalnim“ romanom koji svako u Norveškoj treba da pročita. Za nas ovde, on je relevantan kao komentar na život u poodmaklim kapitalističkim welfare državama (koje težimo da postanemo?) – ili, kada kontekst gurnemo sa strane, kao bolan, a možda i poučan prikaz srednjeklasnih međuljudskih odnosa.
Humor za brzu amneziju
Ingrid, glavna junakinja romana, zaposlena je kao nastavnica u srednjoj školi. Svako ko je u ikakvom kontaktu sa našim školskim sistemom prepoznaće danas intenziviranu bolećivost učenika, agresivnost roditelja, količinu (van)nastavnih obaveza i izostanak suštinskih rezultata. Ali, dok neiskrena „politička korektnost“, posledica brige za očuvanje broja učenika u vreme niskog nataliteta, u naše škole tek prodire, sudeći prema romanu Nine Lykke, u Norveškoj se od nje više ne može živeti. U tome je ključna razlika između „našeg“ i „njihovog“ konteksta: oni su, možda, naša budućnost. Početak romana Ne, ne i ne bavi se upravo Ingridinom nemogućnosti da i dalje funkcioniše u sistemu koji zahteva njenu neprestanu angažovanost, kako neposrednu, tako i emocionalnu. Ali to je samo uvod u ono što nam je ipak zajedničko, jer Ingrid je takođe pritisnuta sistemom porodice, sistemom koji je proizveo odrasle sinove koji i dalje žive kod kuće i koji ne umeju sebi „ni guzicu da obrišu“, kako kaže sama njihova majka, koja im i dalje pere gaće.
Ingrid je, dakle, na ivici snage – tu već vidimo gde vodi naslov romana, a tekst obiluje efektnim (mada unekoliko repetitivnim) mislima poput ove koju Ingrid ima pred spavanje: ona „bi najradije ustala i odmah obavila […] sve to jedenje, čišćenje, rad, najradije bi sav rad obavila jednom zauvijek,” ili pak one da je, kada je naročito teško, samo „važno nekako se odvući do sljedeće aktivnosti, a onda do sljedeće.“ Njoj se, doslovno, više ne živi u svim tim opresivnim sistemima, ona aktivno mašta o smrti kao momentu mira. Ingridinu depresiju (jer šta je to drugo nego depresija) Nina Lykke predočava humoristički, pomalo karikaturalno, pa tako recimo, dok saznajemo o uzrocima njene hronične griže savesti i nemira, čitamo da je „Ingrid bila ta koja je trebala upozoriti djeda da će ga Gestapo uhvatiti jer onda se majka ne bi ubila, a otac se ne bi propio,“ i saznajemo, s blagim preuveličavanjem, da Ingrid, kada vidi prazan kafić, kompulsivno uđe po kafu iako ju je upravo popila, osećajući se odgovornom da kafić napuni mušterijama pa da sve bude „kako bi trebalo biti“. Taj humor, kojim kao da se moli za oproštaj zbog bavljenja teškim temama, čest je danas u evropskoj književnosti, on je tu kako niko ne bi bio stvarno pogođen, kako niko ne bi bio stvarno uznemiren – važno je da se smejemo, to će nam omogućiti da sve odmah zaboravimo, da se ne uplašimo što možda i mi živimo život kao što je Ingridin. Ali, iznenađujuće, ova karikaturalnost ostaće na Ingridin slučaj i ograničena – preostalo dvoje junaka, Ingridin muž Jan i njegova ljubavnica Hanne (ovi tipovi već vam govore kuda vodi zaplet), predstavljeni su krajnje trezveno. I dok će Ingridin kraj (koji neću otkriti) biti ipak „srećan“ (i na granici realistički uverljivog), kraj Jana i Hanne biće vrlo, vrlo nesrećan, toliko nesrećan da bi odsustvo humorističke karikaturalnosti i Ingridinog „srećnog“ kraja učinio knjigu nepodnošljivom za probavljanje, a možda i takvom koja nema dovoljno preduslova da postane bestseler.
Pomenula sam tipove; ono što omogućava Ingridin „srećan kraj“ upravo je činjenica da ona od samog početka izlazi izvan okvira svog tipa, tipa žene u srednjim godinama koja je sve dosad u životu uradila „kako treba“. Njen karakter čine i detalji koji su ipak zajednički manjem broju žena nego dosadnjikav brak i kućni poslovi: kako sam već citirala, Ingridina se majka ubila, a otac umro od alkoholizma. Na početku čitanja, pomalo iznenađuje ovakva postavka. Zašto junakinji koja očigledno treba da bude tip, u ovom romanu u kome ćemo se svi lako prepoznati, dodeliti takve nekarakteristične roditelje? Na kraju shvatamo da upravo ovaj out of the ordinary momenat omogućava da out of the ordinary kraj (Ingridin kraj) i dalje bude koliko-toliko uverljiv, koliko-toliko realističan, moguć. Ingrid na kraju ipak kako-tako „pobeđuje“, i mada je njenu pobedu (nad mužem koji ju je ostavio zbog ljubavnice, kao što ste već pretpostavili, ali pre svega nad sistemom) bilo moguće i drugačije zamisliti, ova jaka pobeda i potpuni rez potrebni su autorki, isto kao i taj humor koji ih prati, kao kontrateža jednoj generalno depresivnoj, onespokojavajućoj priči. To je priča koja suštinski poručuje jednu jedinu stvar: da se život i sistem ne mogu hakovati.
Humor, kojim kao da se moli za oproštaj zbog bavljenja teškim temama, čest je danas u evropskoj književnosti, on je tu kako niko ne bi bio stvarno pogođen, kako niko ne bi bio stvarno uznemiren – važno je da se smejemo, to će nam omogućiti da sve odmah zaboravimo
Vedre korice za ozbiljne teme
Treba takođe napomenuti da, mada su i Ingrid i Jan i Hanne tipovi, oni su istovremeno razrađene, uobličene ličnosti koje, zbog razlika u godinama, polovima i karakterima, čine roman polifoničnim, i s kojima se naizmenično poistovećujemo, osuđujući jedne ili druge više ili manje, zavisno od toga kome smo najsličniji. Sporedni junaci takođe obogaćuju sliku međuljudskih odnosa u ovom romanu, a Janova koleginica Julie najbliža je tome da uspe u hakovanju života, ali nedovoljno razrađena kao ličnost da bismo shvatili sve nijanse njene egzistencije. Svi oni prave greške, a uprkos Ingridinom deus ex machina kraju (ili baš zbog njega), utisak da se život ne može hakovati poražavajuće pretrajava. Ingrid je žena koja je sebi i mužu odredila da moraju imati seks barem jednom nedeljno kako bi održali brak, i žena koja se nikada nije ozbiljno zapitala zašto održava brak u kome se seks ima još samo da bi se brak održao. Ali insistirati na ovom poslednjem naivna je greška koju može da napravi samo žena koja još nije u braku, a takva je upravo Hanne, koja u svojim ranim tridesetim živi sa stalno neopranim sudovima i neizbačenim smećem. Ona stanove menja često kao i momke, jer joj nijedan nije dovoljno dobar. Grozi se braka i toga da se skrasi, ali sve više je pritiska samoća, posledica činjenice da su sve njene drugarice već udate. Na kraju se vezuje za Jana, svog oženjenog šefa, jer joj high daje njegova nedostupnost. Nina Lykke ispisuje bolno realistične scene Hanninog čekanja da se Jan javi, putovanja s majkom koje prolazi u proveravanju telefona i odsutnom small talku dok bi radije vrištala, njenih odluka koje Jan ruši tako što joj se pojavi na vratima, njenog napokon normalnog funkcionisanja za porodičnim ručkom kada popije Sobril, i kada mirno shvati da je „cijeli život jedno veliko ponavljanje“. I na kraju, kada se Jan napokon odluči da ostavi Ingrid, Hanne shvata da je već prekasno, ali, u skladu s tim što je shvatila, podseća samu sebe koliko ima godina, i da joj je već jednom vreme da se skrasi. Ali Jan je, naravno, najpogrešniji od svih izbora, i pritom je već vara, jer high koji je on osećao viđajući Hanne u tajnosti ostao je negde u njenom prljavom samačkom stanu.
Ne može se izbeći „didaktičko“ tumačenje u kome Hanne funkcioniše kao upozorenje za one koji misle da se, kao što sam već rekla, život može hakovati
Mada poslednje poglavlje romana počinje s Janom koji oseća da tone „sve dublje u nekakvo blato“ i razmišljanja o smrti (njegovi unutrašnji procesi odlučivanja između dve žene i dva života, između dva podjednako nemoguća i pogrešna izbora, takođe su uverljivo prikazani), činjenica je da Hanne, trudna u kući s Janovim sinovima koji odbijaju komunikaciju, prolazi gore od Jana, i najgore od sva tri protagonista romana. Ingrid se u jednom trenutku pita „je li bila luda prije ili je luda sada.“ Ali zbog čega autorka ovog romana o ljudima koji su rekli „ne“ onome što se od njih očekuje tako nemilosrdno kažnjava Hanne, a nagrađuje Ingrid? Mogla bih da se upustim u kvazibiografsko tumačenje i da kažem kako se autorka, rođena 1965., očigledno poistovećuje s ostavljenom ženom više nego s mladom ljubavnicom. Ali činjenica je da je Hannina sudbina, mada je i nju moguće zamisliti drugačije, mnogo realističnija od Ingridine. Istovremeno, ne može se izbeći „didaktičko“ tumačenje u kome Hanne funkcioniše kao upozorenje za one koji misle da se, kao što sam već rekla, život može hakovati. Ingrid se sistemu već žrtvovala i sad, poput ljudi u penziji, može da uživa u slobodi, dok je Hanne htela da izbegne žrtvu, samo da bi na kraju, shvativši da je žrtva neophodna, u panici napravila najgori izbor. Možda je malo nepravedno što je autorka nagradila Ingrid sudbinom za koju se većina žena u stvarnosti ne bi odlučila, dok ju je istovremeno uskratila Hanne. A možda se radi o hrabrosti, koju Ingrid nakon godina neupadljivog životarenja uz odobravanje društva sada ima, dok je Hanne, nakon godina samoće na ručkovima s parovima, na kraju iscrpljena gubi. Bilo kako bilo, roman Nine Lykke, upakovan u vedre korice i predstavljen kao zabavni bestseler, iako vas navodi da ga čitate dalje i dalje kako biste saznali šta će biti na kraju, nije vedar, a ni „zabavan“ u pravom smislu te reči – osim ako ne odlučite da poverujete humoru kojim se otvara, i sva ta ozbiljna pitanja koja se odnose i na vaš život shvatite samo kao razonodu.
