U „Zahvalama“ na kraju svoje knjige eseja Previše truda, Dunja Matić kaže kako je njena početna tačka bilo pisanje „Prevoditelja“, eseja kojim se knjiga otvara. Nastao je spontano, „kao posljedica rupe u rasporedu,“ a kada ga je napisala, autorka je shvatila da je „još puno događaja u svakodnevnom životu koji (joj) nešto govore.“ Knjiga Previše truda stajala mi je nekoliko meseci na stolu u dnevnoj sobi, a da sam iz nje pročitala samo „Zahvale“. Obećavala je zbog svoje zamisli, zbog svoje očaravajuće korice, zbog autorkinog imena. Ali kada sam napokon sela i pročitala „Prevoditelja“, uhvatio me nemir koji me uvek hvata kada zaglavim s knjigom o kojoj sam već na prvim stranicama prinuđena da formiram nepovoljno mišljenje. Ovaj esej je bio inspiracija za čitavu knjigu? Na njenim poslednjim stranicama, pročitaćemo: „zapisujem sve u kalendar (…); to su tri vikenda za tri teksta koja mi je preostalo napisati da završim ovu zbirku.“ Ovaj usputan, implicitan opis nastanka knjige – nastanka promišljenog, čak prema rasporedu – čini se tačnijim s obzirom na rezultat, čak i ako je prvi esej nastao spontano. Previše truda, kako kaže i An. Fazekaš u tekstu koji je sve već rekao i na koji ću zbog toga ovde puno referisati, „ukazuje na previše i premalo truda na razinama forme i sadržaja podjednako.“ Premalo, jer knjiga ne ispunjava obećanje; previše, jer je praktično sve što čitamo rezultat truda, a ne onoga što se zove talenat. I mada ulaganje truda u književnosti uvek može biti samo pohvalno, ono je samo za sebe nedovoljno. Esej je specifičan žanr, a poznavanje teorijske literature i življenje profesionalnog i umetničkog života koji smatramo zanimljivim, pa ni naše uverenje da smo sposobni da u svakodnevici percipiramo društveno-političke istine, takođe nije dovoljno.
Skrivanje iza parafraza
Šta je dovoljno, odnosno potrebno, teško je parafrazirati, teško je ispisati kao recept – to je upravo i poenta, recept nije dovoljan, pomno praćenje koraka koje „recept“ (model koji daju uspešni eseji) navodi neće nužno rezultirati uspešnim delom. U eseju „Prevoditelj“, kojim se uvodi naslovni koncept „previše truda“, truda koji, prema Pierreu Bourdieu, ulaže niža klasa, a na koji srednja i viša klasa gledaju negativno, snaga slika koje u četiri i po stranice povezuju različite trenutke autorkinog (čitalačkog) života slaba je. I samo praćenje recepta pokazuje se ne tako jednostavnim, pa „Prevoditelj“, kao i drugi eseji, ima repove, krakove koji nikuda ne vode. Osim toga, autorka upotrebljava frazu one man show da označi naslovnog prevodioca koji na jednom književnom događaju prvo „predstavlja svoje sugovornike, pa prevodi na njemački, na njemačkom im postavlja i pitanja, pa njihove odgovore prevodi na hrvatski.“ Da, on sam radi sve, što je bazično značenje fraze one man show, ali konotacije te fraze teško da upućuju na nekog ko se jako trudi i pomno priprema („vidimo da se dobro pripremio, sve o svima pročitao“) na način na koji to radi nesigurna niža klasa, već, pre će biti, na nekog ko je daleko od nižeklasne opterećenosti i treme, nekog ko pleni (ili misli da pleni) u burdijeovskom effortless maniru više klase.
Očekivanje koje će, posledično, kod mene kreirati taj esej, ostvariće se: ispunjena detaljima i scenama čiji širi smisao čitaocu često izmiče, ili je taj smisao pak opšte mesto (recimo, komunikacija mlađe Hrvatice i mlađeg Slovenca na engleskom umesto na nekakvom zajedničkom jeziku; antimigrantski sentiment „običnih“ ljudi), napisana s nedovoljnim obraćanjem pažnje na strukturalne i značenjske nijanse, Previše truda je knjiga relevantna najviše zbog onih referenci koje nisu univerzalno poznate i zbog momenata u kojima autorkino iskustvo uspeva da zainteresuje i uprkos slaboj formalnoj izvedbi. Ovo poslednje našla sam, recimo, u eseju „Vrijednosti“, u kome autorka govori o tome kako je njeno levičarstvo bilo posledica ljubavi prema porodici, a ne realnog poznavanja istorije i politike. „Danas mi se čini kako je moja strastvenost proizašla iz površnosti, da nije nastala njoj unatoč.“ Vredan uvid koji će sa mnom sigurno ostati i nakon čitanja ove knjige, a koji se međutim rasplinjava u eseju koji naposletku nije dovoljno značenjski uobličen, jer nije dovoljno hrabar – kako kaže An. Fazekaš, Dunja Matić se u ovoj knjizi „(koliko-toliko i kako-tako) razotkriva,“ što implicira da je (mali, polovičan) stepen njenog razotrivanja za ovu knjigu problematičan. Esej „Vrijednosti“ u nastavku govori o reakciji levičara na rat u Ukrajini, posebno onih koji odbijaju da ga relativizuju govoreći kako je za sve kriv američki imperijalizam. Super, ali – kako je autorka Dunja Matić prestala da bude „površna“, i šta je po političkom opredeljenju sada, budući da kaže kako je „svakim novim člankom, komentarom, podcastom i tweetom (levičara koji relativizuju rat u Ukrajini) jedan veliki korak dalje od ljevice“? To nikada nećemo saznati, već ćemo umesto toga pročitati prevelik broj parafraza konkretnih levičarskih eseja.
Kada smo kod parafraziranja – An. Fazekaš ukratko kaže da su eseji Dunje Matić napisani stilom koji je „suviše nerafiniran da bi knjiga udovoljila zahtjevnijem oku.“ Taj stil ne mogu da nazovem nikako drugačije nego školskim. Dunja Matić više puta pominje da je jednom, kao predavačica Filozofskog fakulteta u Rijeci, oborila veći deo klase, što je izazvalo zabrinutost njene koleginice, i kaže: „Bile su to vrlo općenite kritike kapitalizma, masovnih medija i popularne kulture sročene sličnim rečenicama, koje su se referirale uvijek na istu plejadu prošlostoljetnih imena, citata i fraza što tako bačene na hrpu postaju floskule.“ Možete da pretpostavite kud sam ovim citatom krenula: nemoguće je ne primetiti, nemoguće mi je da ne prokomentarišem, da sama Dunja Matić takođe piše u okvirima određenih dobro poznatih teorijskih imena, rečenicama koje su često kao iz školskog sastava: „Ovakvo odbijanje pozicije moći prvi put sam zapazila čitajući izlaganje Stuarta Halla naslovljeno ’Kulturalni studiji i njihovo teorijsko nasljeđe’“; „Sve to podsjetilo me na epizodu serije South Park koju možemo sažeti ovako (…)“; „kroz primjere koji su ovdje istaknuti, vidljiva je potreba da (…)“, i tako dalje.
An. Fazekaš ukratko kaže da su eseji Dunje Matić napisani stilom koji je „suviše nerafiniran da bi knjiga udovoljila zahtevnijem oku.“ Taj stil ne mogu da nazovem nikako drugačije nego školskim
Poetika tapšanja
Uvek je pretenciozno izražavati se o sebi, no to postaje već pomalo cringe ako se utisak koji čitalac ima o nama i onaj koji imamo sami o sebi znatno razlikuju. U „Zahvalama“, autorka kaže: „Nježnost je važna. Zato uz zahvalu ide i isprika, ako su u nekim trenucima moje kritike zastranile u oštrinu.“ Cf. tekst An. Fazekaš ovim povodom, a ja ću se osvrnuti na jedan simptomatičan primer. U eseju „Druga strana mraka ili o nepodnošljivosti sreće“, Dunja Matić govori negativno o našoj sudbini na ovim prostorima da budemo uvek nesrećni i užasni, jer se to od nas očekuje, i perpetuaciji takve slike u književnosti. S takvim autorkinim stavom mogu samo da se složim, da ga, štaviše, žudno prihvatim. Ali ovde je stvar u nečemu drugom. Autorka navodi reči Marka Pogačara o pričama Lane Bastašić, koje Pogačar opisuje kao „upečatljive, nerijetko uznemirujuće – na način na koji to svaka dobra književnost naprosto mora biti“. Dunja Matić „odgovara“ Pogačaru, gotovo prekornim tonom: „izvanrednost te zbirke priča očituje se u promišljenom odabiru tema“ i tako dalje, a to što je „uznemirujuća“, to tu zbirku ni po čemu ne izdavaja iz aktuelne produkcije!
Svi se krećemo u svojim krugovima, svi živimo u svom bubbleu, kako kaže i sama Dunja Matić u eseju indikativnog naziva „Princip nejednostranosti ili pakao su istomišljenici“, svi se trudimo da jedni druge podržavamo, da propagiramo ono što mislimo da je prava književnost. Ali nešto je pogrešno u samozadovoljstvu i samouverenosti s kojima se u ovoj knjizi umesto kritike podmeće kvazi-kritička razmena među prijateljima (stvarnim, ideološkim, nije bitno), razmena primerenija Facebook statusu jer je njena jedina stvarno prihvaćena valuta pohvala, manje ili više prikrivena, manje ili više direktna. I kad piše o Andreju Nikolaidisu, Dunja Matić, mada ga kritikuje, ne propušta da kritiku uvije u potpuno nepotreban amortizujući sloj pohvale („uživala sam“ u „ljepoti“ rečenica Andreja Nikolaidisa, „napamet“ ih „mogu citirati“). U knjizi koja se odlikuje gotovo potpunim odsustvom kako misaone tako i kritičke (u širem smislu) oštrine, i koja je, u najboljem slučaju, prosečna, ovakva „kritika“ deluje samo kao pretenciozan name-dropping lišen svake saznajne vrednosti i relevantnosti. U prevodu, mada će neki od brojnih regionalnih autora ili autorki pohvaljenih u ovoj knjizi možda zbog toga osetititi zadovoljstvo, ta pohvala zapravo o njihovoj književnosti ne govori ništa, jer su, s jedne strane, svi pomenuti de facto i pohvaljeni, a sa druge, retorika teksta, ne preterano rafiniranog, kako reče An. Fazekaš, loše sakriva činjenicu da kriterijum u stvari nije literarni, nego međuljudski, da je u pitanju meko, mada ne preterano suptilno, agitovanje za „naše ljude“. I na kraju, mada se nalazimo u bubbleu koji pretenduje na progresivnost, sve to podseća na međusobno tapšanje po leđima nekakvih 70+ članova HAZU ili SANU, kao da cilj nije promeniti način na koji stvari funkcionišu, a ne jednostavno naći se u poziciji moći koju je ranije zauzimao neko drugi.
I kad piše o Andreju Nikolaidisu, Dunja Matić, mada ga kritikuje, ne propušta da kritiku uvije u potpuno nepotreban amortizujući sloj pohvale („uživala sam“ u „ljepoti“ rečenica Andreja Nikolaidisa, „napamet“ ih „mogu citirati“)
Za kraj bih se opet osvrnula na svoj sopstveni odnos prema ovoj knjizi, u užem smislu, kada smo već u raljama koliko-toliko autobiografskog. S obzirom na relativno intimnu prirodu projekta knjige Previše truda i na taj bubble u kojem živimo, kako, opet, kaže An. Fazekaš, „potrebna je debela koža u najboljem, a zlobno zadovoljstvo oštre kritike u najnižem slučaju, da ravnodušno pišemo o knjizi koja naprosto nije ispunila očekivanja.“ Nadam se da nijedan čitalac mog teksta nije stekao utisak da sam zadovoljna, pa ni zlobno zadovoljna, a još manje da sam ravnodušna. Kao što rekoh, mučno je čitati dvesta stranica knjige koja vas sve vreme samo tužno podseća na ono što je mogla, na ono što je trebalo da bude, i koja ukazuje na neke probleme u našem sopstvenom malom paralelnom univerzumu. Konkretno, kako je došlo do toga da autorka koja se nesumnjivo nalazi na „pravoj strani istorije“, što dolazi do izražaja između ostalog i u njenoj doslednoj upotrebi rodno osetljivog jezika, produkuje i objavi tekstove koji su, opet, „privid punoće“ umesto „punoće“ same? Bude li sledeće knjige eseja Dunje Matić, ne mogu da kažem da ću za njom posegnuti tako ushićeno kao što sam posegnula za ovom. Ali ipak ću joj dati šansu, sa željom da me njeno čitanje napokon ispuni optimizmom – ne optimizmom prema svetu kao takvom, nego optimizmom prema svetu našeg malog bubblea.
