Jedan od tekstova iz svoje  zbirke akademskih eseja pod nazivom Parfimirano smeće: hrvatska književnost i popularna kultura, Maša Grdešić, komparatistkinja sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta, započinje kratkim osvrtom na pojam selektivne tradicije, koji je u proučavanje kulture uveo Raymond Williams. U pitanju je, pojednostavljeno, činjenica da samo mali broj dela iz prošlosti danas svrstavamo u određeno umetničko polje ili uopšte poznajemo, a sve zbog selekcije koju su u prošlosti izvršili kritičari, istoričari i institucije na osnovu onoga što su smatrali i predstavljali kao objektivni vrednosni kriterijum. Već dugo znamo da je objektivnost, i onda kada joj iskreno težimo, nemoguće postići; u istom eseju autorka pominje „kritičarsku impulzivnost“ (Igora Mandića, konkretno) i „vlastitu vagu“ svakog kritičara bez koje „nijedna književna povijest nije napisana“. Nekakva idealna objektivnost narušena je, dakle, senzibilitetom i promenama raspoloženja, ali i nečim, za nas trenutno, značajnijim: neizgovorenim interesima poput klasnog, koji su u vezi s raspodelom moći u društvu.

Kupanje i kopanje po šundu

Kako autorka ubedljivo pokazuje u eseju o Zajedničkoj kupki Ranka Marinkovića, do „ispravnog“, odnosno objektivnog čitanja, čitanja koje nije makar i najsuptilnije obeleženo (društvenom) subjektivnošću onoga ko čita, može da dođe jedino „apstraktni teorijski konstrukt poput naratološkoga ’implicitnog čitatelja’ kao funkcije samog teksta“. Svako čitanje zato može dobiti odgovor koji mu se protivi, i u kojem se drugi čitalac pokazuje kao kritičniji od prvog. A kako su, prema Michelu Foucaultu, još jednoj autorkinoj referenci, tačke otpora moći prisutne svugde u mreži moći, te tačke svugde su i u hrvatskoj književnosti 19. i 20. veka, i Maša Grdešić nastoji da ih, u skladu s idejom studija kulture, ali i feminizma, izvuče iz arhiva, prevrednuje, možda kanonizuje, a svakako uključi u onu selektivnu tradiciju.

Već dugo znamo da je objektivnost, i onda kada joj iskreno težimo, nemoguće postići; u istom eseju autorka pominje „kritičarsku impulzivnost“ (Igora Mandića, konkretno) i „vlastitu vagu“ svakog kritičara bez koje „nijedna književna povijest nije napisana“. Nekakva idealna objektivnost narušena je, dakle, senzibilitetom i promenama raspoloženja, ali i nečim, za nas trenutno, značajnijim: neizgovorenim interesima poput klasnog, koji su u vezi s raspodelom moći u društvu

Za tačkama otpora traga se u popularnoj književnosti, pa tako esej koji referiše na Williamsa, „Krimić kao literatura“, pokušava da bolje odredi mesto Branka Belana u hrvatskoj književnosti, dok onaj koji referiše na Foucaulta nosi naziv „Politička Zagorka“ i analizira roman Kamen na cesti kao feminističku književnost. I kad govori o Belanu i kad govori o Zagorki, autorka se vodi tzv. „novom paradigmom“ u teoriji književnosti, kako ju je nazvao Antony Easthope, drugim rečima, autorkin fokus nije samo na delima koja su skrajnuta ili nedovoljno vrednovana, već i na elementima tih dela koja tokom neobaveznog (tačnije bi bilo reći: obaveznog) čitanja nisu nužno u prvom planu. Ukratko, u delu koje se inače smatra popularnim, koje se smatra šundom, traga se za progresivnim elementima i sklapa čitanje koje će baciti drugačije svetlo na to delo i, posledično, na mesto koje ono zaslužuje u istoriji književnosti. Kada je reč o odnosu visoke književnosti i popularne kulture, gde su kulturne studije i feminizam, tu je i novi istorizam, za koji je istorija (i) tekst, a tekst je (i) istorija. Novi istorizam je ovde uočljiv u detaljima, kao što je autorkina upotreba koncepta samooblikovanja, koji je osmislio Stephen Greenblatt, da pojasni poziciju kako Branka Belana, koji se „samoreprezentovao“ kao „žrtveni jarac“, ali i kao neko ko uvek ide protiv svih, tako i Marije Jurić Zagorke, čiji je „projekt“ da samu sebe prikaže kao ozbiljnu novinarku samo „djelomično uspio“, budući da se Zagorka još uvek smatra pre svega spisateljicom popularnih knjiga namenjenih ženskoj publici. Ali novi istorizam je zapravo glavna nit one „nove paradigme“, u ovoj knjizi kao, čini mi se, i inače, jer se svi tekstovi – visoka književnost, popularna književnost – tumače ravnopravno, a svi fenomeni (knjiga, autorova biografija, crtice iz istorije književnosti i kritike) tumače kao da su i sami tekst, posledica narativnog oblikovanja, a ne nekakva „istina“.

Užitak u novom historizmu

Mada je na novi istorizam uticao poststrukturalizam, između ta dva ne stoji znak jednakosti, a na kulturalne studije, kao i na pojedine manifestacije „nove paradigme“ u samoj teoriji književnosti, kolege s departmana za kritičku teoriju ponekad gledaju s visine baš kao i tradicionalna teorija književnosti, ona iz vremena kada Marija Jurić Zagorka još nije bila prikladna tema za akademsko proučavanje. Te manifestacije koje izazivaju sumnjičavost mogle bi se nazvati zajedničkim imenom tematologije – proučavanjem književnih dela zbog njihovih tema, a ne (barem delimično i) zbog onog što ih čini književnošću. Autorka sama na jednom mestu odnos „kulturalnih studija prema književnosti“ naziva „teorijski i politički osviještenom tematologijom“. Ali onoga što kaže u predgovoru ovoj knjizi, da „političko čitanje mora proizlaziti iz pomne formalne analize teksta, a naratološka analiza treba voditi interpretaciji opisanih postupaka“, zaista će se dosledno pridržavati, proizvodeći eseje u kojima i najveći kritičar može da se opusti i uživa, jer je prijemčiva, relativno pristupačna tematološka materija obrađena u strogo kontrolisanim uslovima naratologije i/li teorije (književnosti), uz pomno vođenje računa da se nikada ne izgubi svest o poreklu određenog teksta koji se analizira (književno delo vs. autorove izjave u medijima, na primer).

Ukratko, u delu koje se inače smatra popularnim, koje se smatra šundom, traga se za progresivnim elementima i sklapa čitanje koje će baciti drugačije svetlo na to delo i, posledično, na mesto koje ono zaslužuje u istoriji književnosti.

U jednom detalju, ipak, primećuje se zavodljiva moć specifične politički usmerene analize kulturalnih studija. Ili je možda pravednije „kriviti“ činjenicu da su eseji objavljeni u ovoj knjizi nastajali između 2005. i 2022. godine, pa bi im i sama autorka, kako kaže, ponešto zamerila. Treći mogući „krivac“ sam je oblik i svrha akademskog pisanja, koje mora svoju unapred odabranu temu da dovede do krajnjih konsekvenci, pa makar one zvučale kao fantastika. Za prvu i treću opciju karakterističan je stepen onog što se zove wishful thinking, a što sama autorka uočava kod drugih. Govoreći, povodom Zagorke, o Virginiji Woolf i konceptu androginije, u eseju „Divno čudovište“ Maša Grdešić donosi kratak pregled tumačenja poznatih feminističkih kritičarki, među njima i Toril Moi, koja, ponesena poststrukturalizmom, de facto idealizuje tekst Virginije Woolf, učitavajući u njega ono što tamo ne postoji. Kako sa pravom komentariše Maša Grdešić, „teško se oteti dojmu da je [zaključak Toril Moi] o stvarnom značenju Woolfine androginije u velikoj mjeri proizvoljan“ (str. 161).

Divna čudovišta i opasnosti anakronije

No sam esej „Divno čudovište“ manifestuje istu vrstu idealizacije kada uverenje u izraženu Zagorkinu progresivnost i svoje zaključke zasniva na jednom znaku pitanja kojim Zagorka u članku „Napredna žena i današnji muškarci“ završava niz suprotnosti o muškoj i ženskoj „prirodi“: „Žena obožava, čovjek samo ljubi, žena se ponizuje u ljubavi, čovjek je ponosan […], žena jadikuje, čovjek se bori, žena umire od boli, čovjek radi, žena se boji sna, čovjek ne zadrhće ni pred javom?” Ne mogu pretendovati na to da donosim nezavisan zaključak na temu Zagorkine progresivnosti, ali kao čitateljki Parfimiranog smeća, čini mi se da znak pitanja u članku štampanom davne 1909. godine ne može da iznese teret dokazivanja srodnosti između koncepcija androginije Zagorke i Virginije Woolf koji ovaj esej na sebe preuzima. Maša Grdešić kaže da bi se, bez tog znaka pitanja, moglo učiniti da Zagorka isporučuje čitaocima istinu o „pravoj prirodi žene“, a što Virginija Woolf odbija da učini na početku Sopstvene sobe. No meni se i dalje čini da Zagorka baš to isporučuje, bez obzira na znak pitanja, bez obzira na potrebu eseja „Divno čudovište“ da i iznutra, a ne samo spolja, uporedi Sopstvenu sobu i Zagorkin članak, jer Zagorka u tom članku takođe piše, na primer, da „žena, koja je samo žena – spada u zoologiju“. (Previše) progresivno, alternativno čitanje koje se ovde sklapa naprosto nije uverljivo, i uprkos tome što Zagorkina relativna progresivnost nije u stvari sporna. Esej „Divno čudovište“ nas podseća na ograničenja studija kulture kao što bi nas nekakav vatreni close reading koji prenebregava očigledan rasizam u stihovima podsetio na ograničenja te metode analize. Naposletku, ovaj esej podseća i na to da su i politički dosezi delâ nastalih u nekom drugom, drugačijem vremenu, ipak ograničeni, i da je bolje to im oprostiti, nego ih revalorizovati sve dok se njihovo značenje ne razvuče toliko da se potpuno istanji.

Naposletku, ovaj esej podseća i na to da su i politički dosezi delâ nastalih u nekom drugom, drugačijem vremenu, ipak ograničeni, i da je bolje to im oprostiti, nego ih revalorizovati sve dok se njihovo značenje ne razvuče toliko da se potpuno istanji

Ipak akademska zbirka eseja

Zbirka eseja Maše Grdešić samo je jedna od već mnogih knjiga koje relativno komercijalni izdavači objavljuju kako bi akademski radovi bili dostupni široj čitalačkoj publici. Realna moguća publika Parfimiranog smeća ipak je mala, budući da su ovi eseji akademski od početka do kraja, bez obzira na aktuelnost feminističkih tema i otkrivanja skrajnutih, a progresivnih dela. Koliko su ovi eseji, uprkos razigranoj korici i tematizaciji popularne književnosti, u stvari akademski, najbolje se shvata upravo kada autorka pomene Raymonda Williamsa, koga naziva „ocem utemeljiteljem“ – ove reči su pod navodnicima, a kao referenca pominje se Dean Duda. Valjda je već opšte poznato da je Williams jedan od očeva utemeljitelja kulturalnih studija? Bilo bi sada promašeno navoditi ovakvu vrstu akademske pedantnosti, ili pak preteranog poštovanja prema učiteljima, kao manu knjige, budući da posredi jesu akademski eseji. No možda ih se moglo malčice prilagoditi fizičkoj formi i kontekstu u kojem su se odjednom našli. Jer, da citiram autorkine reči, šta nam se „sugerira izgledom knjige i namjerama izdavača“? Šta god da se sugeriše, knjiga Parfimirano smeće, mada se bavi popularnom književnošću, i mada je pretežno zanimljiva, informativna i ubedljiva u svojim zaključcima, sama ne spada u „popularnu nauku“.