Kada sam, pre nego što mu je u januaru 2022. dodeljena Nagrada Fric za najbolju proznu knjigu, pisala o romanu Ja sam Damira Uzunovića, moj glavni utisak bilo je, za mene potpuno neočekivano, odsustvo pretencioznosti i tipičnih spisateljskih identitetskih narativa (oduvek sam znao da ću biti pisac) u preko 400 stranica dugom tekstu, autobiografskom, čiji je autor ujedno i glavni bosanski izdavač (reći „jedan od glavnih“ naprosto ne bi bilo tačno). Pariški maraton, sledeće Uzunovićevo prozno delo, objavljeno je u Buybookovoj ediciji „Dnevnik“ koju je pokrenuo Semezdin Mehmedinović. Dnevnik kao koncept još je ličniji od autofikcije, a pisati tekst o sebi sa znanjem da će on biti objavljen u prestižnoj ediciji verovatno je negde pri vrhu aktivnosti podložnih da odvedu u pretenziju i samozaljubljenost. Damir Uzunović i ovog puta takva cinična očekivanja izneverava, Pariški maraton još jedan je tekst ovog autora koji, umesto o njemu samom, govori više o nečemu drugom – Parizu danas, Bosni nekad, sinu Dini i odnosu između očeva i sinova, i, naravno, o samom pisanju.
Tema: djelo koje ne postoji – što uopće nije važno
Napisan u dvostrukoj formi putopisa i „knjige pisanja“ (kako glasi podnaslov ovog dela), Pariški maraton prati autora na dvodnevnom putovanju u Parizu krajem 2023. godine na koje polazi sa sinom Dinom. Dino u Luksemburgu, gde je došao da bude fudbaler, zbog propasti kluba koji ga je pozvao radi kao baštovan, a čak i ova neobična koliko i simpatična okolnost rasterećuje tekst i humanizuje kako Dinu, tako i autora/pripovedača, kojeg, naravno, boli što se njegov sin bavi ne tako lakim fizičkim poslom. Dinina luksemburška avantura, koja bi se, zbog tog obrta fudbaler-baštovan, mogla nazvati pikarskom, idejno korespondira s životom Halala, siročeta iz jednog crnogorskog doma, glavnog junaka još uvek nenapisanog autorovog romana koji će se odvijati u Parizu i po čijim zamišljenim stopama autor sa sinom ustvari ide. Pariški maraton stavlja u kontrapunkt citate poznatih pisaca, recimo, misli Umberta Eca na temu umetnosti romana ili listu koju je Marguerite Duras sačinila kao uputstvo piscima početnicima, i zdravorazumske komentare sina koji pripada nekoj drugoj, manje romantičnoj generaciji, i koji nema previše interesovanja da jednog dana nastavi očev posao („Čudno mi je da mi sada hodamo po tim tragovima ako si ih samo zamislio, ili još čudnije ako si ih već napisao. Dešava li se unutra sve tebi ili glavnom liku, ili sve izmišljaš pa sada tražimo potvrdu tog izmišljanja?“). Potvrda tog izmišljanja zanimljiva je fraza u kontekstu autofikcije i hermeneutike uopšte. Mada je Pariški maraton lako čitljivo delo, uspešno kao (auto)fikcijska proza, ali i kao romansirani putopis (a pisati putopis ili „crtice“ o stranim mestima, tako da one budu istovremeno informativne i dinamične, nije lako kao što zvuči), ono istovremeno ima taj metapoetski sloj koji prerasta u pravi postmodernizam onda kada shvatimo da je jedna od glavnih tema ovog romana književno delo koje zapravo ne postoji, koje, u tom večnom književnom trenutku ovog romana, postoji samo tu pred našim očima, i čije je potencijalno postojanje u budućnosti, mada hermeneutički zanimljivo, za funkcionisanje Pariškog maratona kao teksta naposletku irelevantno.
Napisan u dvostrukoj formi putopisa i „knjige pisanja“ (kako glasi podnaslov ovog dela), Pariški maraton prati autora na dvodnevnom putovanju u Parizu krajem 2023. godine na koje polazi sa sinom Dinom
U ime sina
Zbog svih ovih tema i strukturalnih odlika koje roman ima, a koje sam pomenula, onaj ko ovaj dnevnik nije video mogao bi da pomisli kako je Pariški maraton još jedna velika knjiga. Ali ona ima svega stotinak stranica, i kao takva funkcioniše, pored svega već pomenutog, i kao slice-of-life tekst, barem na nivou atmosfere, kao dva dana u autorovom životu koja su ujedno neobična – odvijaju se u Parizu – i potpuno „obična“, utoliko što zaplet ustvari ne postoji. U kreiranju „radnje“ učestvuju reminiscencije koje se ulančavaju u vremensku liniju u sadašnjosti, reminiscencije na mladost („gledam kroz izlog caféa i zatačkavam se u vlastitu prošlost“), autorovo ranije putovanje u Pariz (u kojem je, zbog ljubavi, zamalo ostao), nacionalno/versko/političko pitanje (francuski protesti podrške Palestini i dešavanja iz rata u Bosni), odnos autora s njegovim sopstvenim ocem. Ako je roman Ja sam bio posveta ocu, Pariški maraton je posveta sinu, ne samo zato što je Dino, odnosno njegova ličnost, u stvari model za Halala, kako ćemo i pročitati na jednom mestu, nego zato što je „pariški maraton“ – putovanje na kojem su prešli maratonsku kilometražu – pokušaj oca da u odnosu sa svojim sinom ispravi greške koje je, podstaknut patrijarhalnom kulturom, pravio njegov otac. Utoliko je Pariški maraton logičan prozni nastavak romana Ja sam, više autofikcijska proza nego dnevnik, od kog pozajmljuje tek datum kao oznaku prema kojoj je knjiga podeljena na delove. Da je Pariški maraton prava autofikcija, samo bez uobičajene kvazi-simulacije da je posredi fikcija, autor pokazuje i maksimalnom „autofikcionalnom“ intertekstualnošću, referencama na geografski prikladne francuske autore kao što su Annie Ernaux, pomenuta Marguerite Duras, pa i Damir Karakaš i njegovo Sjajno mjesto za nesreću.
Ako je roman Ja sam bio posveta ocu, Pariški maraton je posveta sinu, ne samo zato što je Dino, odnosno njegova ličnost, u stvari model za Halala, kako ćemo i pročitati na jednom mestu, nego zato što je „pariški maraton“ – putovanje na kojem su prešli maratonsku kilometražu – pokušaj oca da u odnosu sa svojim sinom ispravi greške koje je, podstaknut patrijarhalnom kulturom, pravio njegov otac
Produbljivanje nostalgije
Kako sam već pomenula, Pariški maraton odlikuje se odsustvom svake pretencioznosti, pretencioznosti koja autofikciju inače (pre)često prati. Aluzije na druge autore i citati poput onih Umberta Eca imaju efekat koji je daleko od nekakvog artificijelnog „samoupisivanja“ u kanon – tekst odiše spisateljskom radoznalošću prema svetu i umetnosti i pripovedačkim odnosom prema stvarnosti, diskretnom spisateljskom (i ljudskom) zrelošću koja nema potrebu nikog ni u šta da ubeđuje, zbog čega smo, naravno, samo još više „ubeđeni“ u kvalitet teksta. A tu je, napokon, i onaj osećaj za pripovedanje zbog kojeg smo lako pročitali svih 400 stranica romana Ja sam, i na kraju nam je još bilo žao što je gotovo. Pariški maraton takođe je knjiga od koje vam je na kraju teško da se oprostite, između ostalog i zato što se i sam autor oprašta sa sinom Dinom, koji ostaje u za nas ipak dalekom Luksemburgu. Jasno je čitaocima, kao i autoru, da su prilike za povezivanje između oca i sina s prolaskom vremena sve ređe i ređe, i zato Pariški maraton, osim što funkcioniše kao putopis i kao knjiga pisanja za roman načelno u pripremi, istovremeno ima funkciju „pisanog istorijskog izvora“, uspomene jedne konkretne porodice koja autorovim literarnim umećem zadobija univerzalnost. Ako je roman Ja sam dao univerzalnost događajima koji su davno prošli i večnost ličnostima (sada književnim junacima) koje žive još samo u književnosti, Pariški maraton, kao tekst koji od zaborava čuva neposrednu prošlost, odiše dirljivošću i onom tugom nad prolaznošću vremena koje i inače prate završetak nekog putovanja. Život na kraju uvek nadmudri književnost – mada svoj omiljeni roman uvek možete ponovo da pročitate, on će se uvek završiti na istom mestu. Pariški maraton na svom kraju, kao, uostalom, i od samog početka, ispod uzbuđenja brzih vozova, kultnih barova i građevina obeleženih istorijom, ispod sjaja i bede Pariza i uzdržane nežnosti između starijeg i mlađeg muškarca jedne porodice, krije nostalgiju koja se nezadrživo primiče i koju uspomene, kao kada bismo žedni pili slanu vodu, samo produbljuju, nikad je ne utažujući.
