Jedan od tokova kojima će se u budućnosti kretati recepcija književnosti Davida Albaharija nakon njegove smrti – pored novih izdanja već poznatih naslova i kritičkih, esejističkih, naučnih i polemičkih tekstova i publikacija od strane njegovih istraživača – jeste i objavljivanje rukopisne i druge zaostavštine, odnosno materijala koji nije predstavljen čitaocima za vreme njegovog života. Ovde se misli i na knjige koje su publikovane u drugim državama (primer za to je zbirka 21 priča o sreći koja se još 2017. godine pojavila u Zagrebu, ali ne i u Srbiji), priloge iz periodike (kao što su priče o Gospođici B. i ciklus „Urušavanje“), dovršene i nedovršene zapise koje autor nije štampao, te izdanja koja sabiraju nefikcionalne tekstove različitih namera, okvira i formata koje je taj pisac predstavljao tokom skoro cele spisateljske karijere. Upravo takva je i knjiga Piščev dnevnik koja sabira njegove dnevničke zapise za portal Booksa od septembra 2014. do marta 2016. godine, a koja je dostupna sa obe strane srpsko-hrvatske granice, u štampanom i u elektronskom obliku.
Trasiranje istorije
Albahari se manje-više tokom cele karijere bavio poslovima van „osnovnog“ poziva proznog pisca, te je, pored kratkih priča i romana, pisao i eseje, autopoetičke zapise i skoro memoarska sećanja, ali takođe je vodio i obimne intervjue i razgovore koji su neretko na granici upravo pomenutih zapisa i koji se mogu koristiti kao neka vrsta vodiča kroz njegov stil, izraz, jezik i pristup književnosti. Uz to, njegova korespodencija do sada je relativno zapostavljena, a mada ovaj važan aspekt njegovog rada nije dovoljno istražen, ističe se fantastična prepiska sa Aleksandrom Tišmom, piscem i njegovim prvim urednikom u Matici srpskoj. No Albahari nije pisao i objavljivao dnevničke zapise sve do septembra 2014. godine kada se na portalu Booksa pojavio njegov prvi tekst, „Uvod u dnevnik“. Ovaj zapis na adekvatan način otvara ovu temu ne samo u konkretnom istorijskom trenutku i konkretnim čitaocima, već i, kako se sada ispostavlja, ovom izdanju koje sabira četrdesetak tekstova koji su, sa kraćim ili dužim razmacima, nastajali sve do poslednjeg obraćanja pod naslovom „Pisac je lovac“ iz maja 2016.
Oko godinu i po dana je, dakle, trajalo pisanje ovog dnevnika koji je, potpuno u skladu sa poetikom stvaraoca koji stoji iza njega, fragmentaran i razlomljen, datumiran i anti-datumiran, postmoderan i realističan, pun sumnji, strepnji i nesigurnosti, ali i pun preciznih dijagnoza savremenog društva koje mogu da zapišu samo pisci koji su svesni svoje stvarnosti i pozicije koju pojedinac zauzima u njoj. Ipak, u ovoj izdanju najvažniji su i najvredniji zapisi u kojima Albahari polemiše – sam sa sobom, naravno: a kako drugačije? – o samoj prirodi dnevnika kao forme, njegovoj utemeljenosti u istoriji svetske književnosti, ali i njegovoj anahroničnosti u današnje vreme. Kako priznaje, od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka pisao je dnevnike koje nikada nije objavio jer „piscu koji je ipak vodio dnevnike tokom svoje spisateljske karijere, preostaje samo jedan izbor – da u potpunosti uništi sve zapise […] da bude siguran da književna i druge javnosti neće moći da čeprkaju po fragmentima njegovog privatnog života, pogotovo po onima o kojima nije nikada ranije pisao ili govorio“. No, ovi zapisi nisu uništeni, već autor u njima, verujući da dnevnik „ne bi trebalo po prirodi stvari da bude istinit zapis o nečemu što smo uradili u bližoj ili daljoj prošlosti“, postavlja stvari veoma jednostavno i čini se da zaista zapisuje ono što radi i ono šta mu se dešava u datom periodu, idući paralelno u nekoliko pravaca: pišući o sebi i svom radu, svojoj okolini, te metatekstualno o samom pisanju.
Albahari se manje-više tokom cele karijere bavio poslovima van „osnovnog“ poziva proznog pisca, te je, pored kratkih priča i romana, pisao i eseje, autopoetičke zapise i skoro memoarska sećanja, ali takođe je vodio i obimne intervjue i razgovore koji su neretko na granici upravo pomenutih zapisa i koji se mogu koristiti kao neka vrsta vodiča kroz njegov stil, izraz, jezik i pristup književnosti
Pedesetak stranica i radni naslov
Jedan od ovih tokova koji će verovatno najviše zainteresovati Albaharijeve čitaoce jesu oni zapisi koji govore o tome na čemu ovaj pisac radi i kakvim tekstovima se bavi. Tako se pominje roman Danas je sreda iz 2017. godine dok pisac planira da „završi svoj novi roman koji za sada ima oko pedesetak stranica dovršenog teksta i radni naslov“, ali ovde nije najvažnija hronologija – ovaj zapis nastao je početkom 2015, kao deo tzv. novogodišnjih odluka pisca da tokom te godine zaokruži rukopis, što se, kako se otkriva u dnevničkoj belešci godinu dana kasnije, nije desilo jer je do početka 2016. godina autor završio tek polovinu romana – niti pitanje da li tadašnja forma romana odgovara onoj koja je kasnije objavljena, već jedna skoro usputna opaska: opisujući taj roman, Albahari ističe da u njemu „nastavlja da se suočava sa stvarnošću na način koji je mnogo bliži književnom postupku primenjenom u romanu Životinjsko carstvo nego u onim pomodnim postmodernim kalamburima kojima je pokušavao da zasmeje svet“. Dakle, pod „onim pomodnim postmodernim kalamburima“ on verovatno smatra sve svoje najuspelije romane, od Cinka (1988), preko Snežnog čoveka (1995), Mamca (1996) i Geca i Majera (1998) do i Kontrolnog punkta (2011), i tu bi trebalo istaći nekoliko važnih činjenica.
Kao prvo, jasno je da nisu svi ovi romani jednako uspešni, naročito oni kasniji poput Ludviga (2007), Brata (2018) i Ćerke (2010), ali je jasno da, počevši od romana Kratka knjiga (1993), opus ovog pisca dolazi do velikog zaokreta. On je, sa jedne strane, uzrokovan njegovim odlaskom iz svog jezika i domovine u nepregledan predeo Kanade gde provodi bezmalo naredne dve decenije i ostvaruje svoje najveće domete u književnosti, a upravo pomenuti kalamburi dovode domaću postmodernu prozu na jedan viši i konkretniji nivo. Stoga se opis ovih naslova u Piščevom dnevniku ne sme smatrati slučajnošću, što bi možda bio slučaj kod nekih drugih autora, no kod Albaharija ne postoje slučajnosti, ali postoje ironija i samosvest. Opisujući sebe u prethodnim decenijama kao postmodernistu koji je ceo svoj radni, javni i privatni život proveo u skladu sa principima ovog diskursa koji ističe sumnju i preispitivanje, ali i polifoničnost, mnogostrukost i potragu za identitetom, on u ovom dnevniku sebe „razdvaja“ na više ličnosti ili glasova. Tako imamo Davida koji piše dnevnik, Davida koji je pisao pomenute romane, Davida koji prima nagrade i priznanja, Davida koji komentariše svoju okolinu i društvenu situaciju u zemlji (ovde se ističe tekst „Tuga“ o novoj političkoj sceni i njenoj vezi sa prošlošću, a sve ovo je danas, deset godina nakon tog teksta, i dalje bolno aktuelno u savremenom srpskom društvu), Davida koji razume da je „jedina stvarnost koja postoji zapravo stvarnost ovog teksta“, te Davida koji se sa odmakom odnosi prema sopstvenim identitetima i svim slojevima koje oseća u sebi, razdvajajući ih na zasebne glasove koje predstavlja prvim licem jednine i kojima daje prostor: „Moram ovde da se umešam i da kažem da, kao prvo, uopšte ne znam ko se to oglasio kao ‘ja’ u prethodnoj rečenici, i da, kao drugo, za razliku od tog nepoznatog ‘ja’, ja uopšte nemam bradu u koju bi mogao da šapućem.“ Ovo nije namenjeno da zbuni čitaoce, niti da ih nasmeje, već da istakne slojevitost Albaharijevog rada koji se sada, u ovim dnevničkim beleškama, ponovo izlazi na videlo.
Opisujući sebe u prethodnim decenijama kao postmodernistu koji je ceo svoj radni, javni i privatni život proveo u skladu sa principima ovog diskursa koji ističe sumnju i preispitivanje, ali i polifoničnost, mnogostrukost i potragu za identitetom, on u ovom dnevniku sebe „razdvaja“ na više ličnosti ili glasova
Postmodernista i realista
Pored toga što u sebi oseća uticaj i realiste i postmoderniste – „Na moje iznenađenje postmodernisti se ovog puta pridružuje realistički pisac u meni. Otkud sada realista u mom telu?“ – piscu Piščevog dnevnika se sada zaista pridružuje još jedan pisac, Vladimir Tasić, u ulozi autora pogovora koji zaokružuje ovo izdanje. On je još jedan spisatelj koji živi i radi u Kanadi i koji je pisao komentare zbirci 21 priča o sreći, i stoga njegova pojava u ovom kontekstu ne iznenađuje. Tasić u nekoliko navrata ponavlja Albaharijevu dilemu o višestrukim ličnostima i glasovima koji se javljaju u ovim zapisima, ali i ističe da upravo forma dnevnika samog pisca „pogodna je za varijacije metafikcijskih elemenata dugo prisutnih u Albaharijevoj prozi“, čime zatvara krug koji su čitaoci već načeli, a koji zapravo sugeriše da su ovi dnevnici neka vrsta nastavka proznih igara tog velikog stvaraoca. On se gotovo u svakom svom delu poigrava sa istorijom sopstvene porodice i okolnostima sopstvenog života, zbog čega ličnosti iz njegove okoline dobijaju književne pandane, a čisto fikcionalni likovi podsećaju na ljude iz stvarnog života. Ovim dnevnikom, taj odnos dobija nove dimenzije i nova značenja, a mnogi tekstovi iz njega mogu se čitati kao autopoetički iskazi pomoću kojih će naredne generacije čitalaca i istraživača da adekvatnije, potpunije i preciznije razumeju i interpretiraju rad Davida Albaharija.
