Roman Duh obitelji italijanskog pisca i profesora Alessandra Piperna, u prevodu Ite Kovač, objavljen je na proleće ove godine u izdavačkoj kući OceanMore zajedno sa Franciom Nancy Huston i Knjigom krvi Kim de l’Horizon, kao jedna od tri knjige s naslovnicom novog, unificiranog dizajna. Ako Franciu i Knjigu krvi, romane koji tematizuju, redom, život transrodne prostitutke i rodnu binarnost, možete videti svugde, na instagramu, na portalima i u štampanim časopisima, Duh obitelji, roman koji već naslovom tematizuje jedan tako „zastareli“ koncept, dobio je u medijima, kako izgleda i u srcima instagram korisnika, znatno manje prostora. Izdavač je pokušao da Duhu obitelji dâ na vidljivosti stavivši na korice citat iz italijanskog časopisa Il Riformista, koji tvrdi da je roman „strijela odapeta protiv shitstorma i politički korektnog“. Pokušaj je bio uspešan, jer je taj citat privukao, na primer, upravo ovu čitateljku, obraćajući se njenim kontradiktornim, shizofrenim željama da istovremeno „razotkrije“ moguću reakcionarnost romana i da ga, ipak, podrži u borbi protiv „shitstorma politički korektnog“. Ali, ni ono najprogresivnije, ni ono najreakcionarnije delo još nikad nisu umakli zamkama marketinga. Mada za protagonistu zaista ima relativno nepravedno kenselovanog muškarca, belog, sredovečnog profesora i pisca, usto i Jevrejina, Duh obitelji pokazaće se vernijim autorskim namerama, onima demonstriranim činom imenovanja romana, nego tržišnim smicalicama.

Mizogini citati Flauberta

Profesor i pisac Sacerdoti, čije ćemo ime, uzgred budi rečeno, saznati tek pred kraj romana – Alessandro – kenselovan je nakon što su se studentkinje požalile da je bez jasnog odmaka citirao Flaubertove mizogine rečenice o ženama. Kako je to tačno izgledalo, ostaje namerno neprecizirano: s jedne strane, znamo da su u pitanju citati, a sa druge, sam Sacerdoti priznaje kako je mogao i da ih preskoči. Profesor će dobiti otkaz kada odbije da se izvini, ali će biti stvarno kenselovan onda kada ga snime kako „preti“ da će ubiti koleginicu Teresu, ambicioznu feministkinju čiji je angažman bio presudan za njegov otkaz. Budući da Sacerdoti njoj, naravno, ne preti zaista ubistvom, nego su ono bile reči besa izgovorene prijatelju, ona će povući svoju sudsku tužbu, prethodno ipak postigavši da Sacerdoti izgubi sve poslovne angažmane i bude prinuđen da se od novinara i zlih komentara na društvenim mrežama krije van grada. Nije Teresa to „postigla“, nego je to Sacerdoti učinio samom sebi, naglasio bi možda neko. No u ovom romanu je jasno da je Sacerdoti to učinio „samom sebi“ pre svega s tačke gledišta svoje sopstvene sudbine. Kako će mu kasnije reći prijateljica, advokatica Valentina: „Uništili su ti život, reputaciju, profesiju. A zbog čega? (…) Trpio si sve to tako fatalistički, kao da si u dubini duše uvjeren da to zaslužuješ.“ Slično (ne)će Sacerdoti reagovati ni kasnije, kada ulozi, kako će roman dirljivo prikazati, budu znatno viši – kada mu nepravedno oduzmu dečaka Nou, dalekog rođaka kojeg je, suprotno svojim željama, usvojio nakon smrti njegovih roditelja, i za kojeg se (ne)očekivano vezao.

Ali, vratimo se Teresi. Teresa je, ironično, istovremeno jedna bolno zločesta, groteskna karikatura i realistički uverljiva, prepoznatljiva pojava. „To nije bila borba za slobodu, ni bitka za pravdu, kamoli revolucija. (…) Rat za moć, dakle, ništa drugo nego to,“ reći će Sacerdoti povodom jednog Teresinog ranijeg obračuna, kojem je on samo svedočio. Piperno za svog junaka namerno bira najbenigniji mogući greh; Sacerdoti s razlogom nije, na primer, seksualni predator, kao što je bio njegov „učitelj“, prethodni profesor francuske književnosti na istom univerzitetu, gadan tip koji je kritikovan u ovom romanu podjednako oštro kao i Teresa. I uprkos tome, tekst ne izbegava ni kritiku samog Sacerdotija: koliko god Teresa bila sila čiji efekti su nekad korisni, a nekad diskutabilne moralne ispravnosti, i Sacerdotijevo uporno držanje za Flaubertove esencijalističke rečenice je besmisleno i suvišno, metonimija konzervativizma koji treba da ostane u prošlom vremenu. Ipak, najefektniji kritički opis odnosiće se na Teresu: „U tome je bila ljepota moralnih filipika Terese Ghinassi,“ kaže zajedljivo naš profesor-pripovedač svojim ironičnim i razigranim, eruditskim stilom, ali, priznaćete, vrlo precizno: „u toj sposobnosti objedinjavanja viktimizma i zastrašivanja.“

Koliko god Teresa bila sila čiji efekti su nekad korisni, a nekad diskutabilne moralne ispravnosti, i Sacerdotijevo uporno držanje za Flaubertove esencijalističke rečenice je besmisleno i suvišno, metonimija konzervativizma koji treba da ostane u prošlom vremenu

You only die twice

Zašto se Sacerdoti, inače po svoj prilici relativno simpatičan i dobrohotan sredovečni neženja, toliko čvrsto drži za Flaubertove rečenice, zaostatak prošlog vremena u skladu s kojim ni on sam zapravo ne živi? „Jednostavno, jer nisam bio dobro, jer sam bio nesretan, jer mi je poučavanje postajalo tijesno, jer je nestao užitak dijeljenja (…), jer nisam više imao samopouzdanja, jer (…) nisam uspijevao napisati ni ulomak teksta na koji bih bio ponosan.“ Sacerdoti je, dakle, nezadovoljan, frustriran – možda poput onih starih ljudi koji su uvek na strani reakcionarnih političara. Ali tekst ovde zapravo napušta „ozračje rastućeg makartizma“ (još jedna Pipernova bezobrazno precizna fraza) kako bi se povukao u granice – obitelji. Ne baš potpuno realističnim zaokretom u radnji, roman se pretvara u priču o Sacerdotijevom nevoljnom usvajanju Noe, dečaka dotad odgajanog u jevrejskom fundamentalizmu (dok je naš protagonista „znatno liberalniji“). Trilerski zanos kojim je do tada ispisivana sudbina Sacerdotija kao kenselovanog muškarca preusmerava se na sudbinu Sacerdotija kao neženje koji prezire decu, a kojem će na kraju, kada zbog dečaka Noe u sebi otkrije neslućene roditeljske emocije, usvojeni sin biti nepravedno oduzet, sve u duhu one Žižekove: you only die twice. Svest o kenselovanju s kojim je radnja započela ostaće prisutna pre svega kroz generacijske sukobe i nerazumevanja s Noom, mada će paralelizam biti vidljiv i u klevetničkoj kampanji protiv Sacerdotija pokrenutoj zbog sudskog procesa oko starateljstva.

Zapravo, više je ovde „žižekovskih“, odnosno lakanovskih, ponavljanja. Sam Sacerdoti odrastao je sa stricem, starim dendijem sa kojim je pred smrt prekinuo kontakt. Otac mu je osuđen na zatvor jer je navodno ubio majku, svoju ženu, a stric je doprineo odluci suda iako očeva krivica nije bila izvesna. O ovako složenoj porodičnoj situaciji u knjizi čitamo otprilike onoliko rečenica koliko sam i ja o toj temi ovde napisala. Kako je to moguće, zapitala sam se, kada je autor, ma koliko prezirao „političku korektnost“, očigledno talentovani erudita, s pokrićem etablirani pisac? Internet otkriva ono što nam je izdavač prevoda zatajio: o Sacerdotijevoj mladosti govori Pipernov raniji roman, Di chi è la colpa iz 2021, koji se u autorovoj biografiji na zadnjoj klapni knjige ni ne pominje. Mada Duh obitelji može da se čita i samostalno, čini mi se ipak, upravo zbog naslovne, glavne teme, da bi taj neprevedeni roman znatno upotpunio, ili barem obogatio, naše razumevanje ovog dela. Pre svega kroz odgovor na pitanje: koja je to tačno sudbina kojoj Sacerdoti odlučuje da se prepusti dižući ruke od sudske borbe za Nou i pre nego što je počela, mada je jasno da je pravda na njegovoj strani? Prvo čitamo da je to upravo zbog užasa sudskog procesa koji je kao mali sam doživeo – ubrzo saznajemo da je to izgovor, a Noah sam će reći da je njegov staratelj jednostavno takav, pasivan, sklon odustajanju. Roman, međutim, nedovoljno razrađuje ovu temu, ipak neočekivanu za čitaoca, koji bi pre mogao da očekuje da se Sacerdoti sada bori za dečaka, kog voli i koji mu je promenio život, onako kako se nije borio za svoju izvikanu karijeru. Psihološke, filozofske, pa i religiozne mogućnosti tumačenja koje se otvaraju nekonkretne su, i ono što ostaje više je puko iznenađenje autorovom odlukom nego misterija teksta sposobna da generiše značenje.

Trilerski zanos kojim je do tada ispisivana sudbina Sacerdotija kao kenselovanog muškarca preusmerava se na sudbinu Sacerdotija kao neženje koji prezire decu, a kojem će na kraju, kada zbog dečaka Noe u sebi otkrije neslućene roditeljske emocije, usvojeni sin biti nepravedno oduzet, sve u duhu one Žižekove: you only die twice

Čija je krivnja?

Uostalom, ako je već i pojava Noe u profesorovom životu jedan deus ex machina koji se može oprostiti jer omogućava najbitniji deo radnje, povod zbog kojeg ga on gubi snažno provocira našu sposobnost da „voljno suspregnemo nevericu“, kako je to rekao Coleridge. Tetka Noinog pokojnog oca, postarija žena koja je, posle tragične smrti Noinih roditelja, odbila da preuzme starateljstvo nad dečakom zbog svoje starosti, javlja se da se bori za starateljstvo kada, nekoliko godina kasnije, Noah postane naslednik ogromnog bogatstva. Finansijska motivacija je logična. Ali, činjenica da tetka koja je jednom odlučno odbila starateljstvo može posle više godina tek tako da se predomisli, nauštrb rutini i blagostanju dečaka koji je već toliko propatio, ne uklapa se u prethodno prikazanu složenost i pažljivost procesa Sacerdotijevog preuzimanja Noe, zbog kojeg se iz Rima privremeno „preselio“ u hotel u Milanu, a Noah pred pedagogom morao satima da slika kao deo „terapije“. U stvarnosti, zakon verovatno može da o(ne)mogući bilo šta, ali u ovom romanu se tetkina tužba čini samo kao zlonamerni prst sudbine – samo, koje sudbine, to je ono što ostaje nedorečeno. Odgovor možda zaista možemo da potražimo u romanu Di chi è la colpa, ali nije nužno da ćemo ga tamo naći.

Naposletku, iako je napisan zavidnim stilom, i mada već svojom pukom dužinom stvara kod čitaoca naklonost prema junaku, smušenom otpadniku, na kraju uvodeći i srceparajući momenat gubitka nedužnog dečaka, roman Duh obitelji u svom pokušaju da od protagoniste napravi još jednog tragičnog junaka evropske književnosti tek delimično uspeva. Takođe, mada se erudicija autora čini kao garant funkcionisanja strukture, koju se tim više trudimo da odgonetnemo, na kraju ona ostaje nešto što, pomalo konfuzno, istovremeno priziva i autofikciju, i fikciju kao prostor fantazije. Junak deli ime i profesiju sa svojim autorom, ali neki drugi elementi, ukratko, pokazuju da knjiga nije napisana prema realnim događajima. Neobične tekstualne odluke se, dakle, ne mogu tumačiti kao narativna „nedoslednost“ same stvarnosti. Ostaje nam zato fikcija kao prostor fantazije, ne fantazije o nekakvim izmišljenim bićima, nego one potpuno ljudske, koja operiše pojmovima kao što su hibris i krivica, greh i kazna. Uostalom, značenje naslova tog misterioznog, neprevedenog prethodnog romana upravo je pitanje – „čija je krivica“.