Vladimir Arsenijević je već mitski autor i kulturtreger ne samo srpske, nego i regionalne scene. Bljesnuo je kada je dobio NIN-ovu nagradu za roman U potpalublju, prvi dio romaneskne tetralogije Cloaca Maxima koju će završiti romanom Duhovi 29 godina poslije. Arsenijević je objavio i grafičke romane, knjige eseja, kazališne drame i filmske scenarije, povremeno u suradnji s drugim autorima. Trajno aktivistički raspoložen i energičan, osnivač je i predsjednik Udruge KROKODIL koja organizira istoimeni književni festival, jedini kontinuirani writer-in-residence program u Srbiji i KROKODIL Centar za suvremenu književnost koji se nalazi u središtu Beograda i radi od 2017. godine.
Udruga KROKODIL je često izložena različitim pritiscima i napadima, ovih dana je pretučen i njezin direktor. U trenu zaključivanja ovog razgovora, iako je napadač identificiran činovima građanske solidarnosti, institucije nisu ništa učinile.
Tvoj književni put bio je neobičan. S 29 godina postao si, i za sada ostao, najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade za roman U potpalublju, prvi autor nagrađen za prvijenac. Uz tvoje ime se i dan-danas, a prošlo je otada 30 godina, spominje da si najmlađi dobitnik NIN-a. Ima li u toj „etiketi“ i nekakvog redukcionističkog prokletstva? Smijemo li reći da NIN-ova nagrada, kao najvažnija koja se dodjeljuje u Srbiji još od 1954., od vremena Jugoslavije kad je uključivala sve književnosti te države, podrazumijeva automatsku kanonizaciju autora?
U potpalublju kao početak pada ugleda NIN-ove nagrade?
Ujedno, otpor prema knjizi, a i meni lično, rastao je od prvog trenutka kad je ona postala nezaobilazna činjenica u uvek oko nečega veoma zajedljivoj javnosti u Srbiji. Postoji mnogo razloga zbog kojih ta knjiga nikada nije zaista kanonizovana. Moje se ime do današnjih dana često zaobilazi od strane onih takozvanih „književnih poslenika“ kad god se navode naslovi krunisani NIN-ovom nagradom, a s vremena na vreme određeni glasovi na ovdašnjoj javnoj sceni vole da naglase da počev od dodele NIN-ove nagrade knjizi U potpalublju datira početak kraja i opadanja relevantnosti ove nagrade. Pre moje knjige, navodno, samo su je suva remek-dela dobijala a od tada ona, kao, zauvek gubi kompas.
Oko NIN-ove nagrade se u Srbiji redovito lome koplja, što joj, sve skupa, daje na značaju. No, vratili su je tek Danilo Kiš 1972. godine za Peščanik i Milisav Savić za Hleb i strah 1991. godine. Kako je to moguće da je nitko nije vratio, makar i naknadno, a mnogima je zbog nečega problematična? Koliko ostale nagrade doprinose ugledu autora? U Srbiji ih ima, negdje sam pročitao, preko 300.
NIN-ova nagrada je, interesantno, problematična isključivo onima koji je nikada nisu dobili pa su ti konkretni pisci zbog toga očigledno ljuti i smatraju da im je nešto nepravedno uskraćeno u životu. Sve je to jadno upravo u onoj meri u kojoj je jadna srpska književna scena, a i srpski javni prostor uopšte. Ovde se često govori o hiperinflaciji književnih nagrada. Ima ih toliko da niko ne može da ih nabroji a to efektivno umanjuje vrednost svake od njih pojedinačno. Izuzev NIN-ove nagrade, usudio bih se da kažem da nijedna druga književna nagrada nema tu vrsti eksplozivne moći niti predstavlja bilo kakav značajniji podsticaj za moguće buduće čitaoce.
Kanonizacija autora i samo stvaranje kanona su kompleksan i dugotrajan proces. Vjerojatno je vrh kanonizacije uvrštavanje u lektiru. Je li ikada ijedno tvoje djelo bilo uvršteno u lektiru? Generalno, imaš li uvid u lektirne naslove u Srbiji?
Nijedno moje delo nikada nije bilo uvršteno u lektiru a i ne verujem da će ikada biti. Svakako ne u ovoj i ovakvoj Srbiji. Bilo bi krajnje pogrešno kada bi se, kojim slučajem, tako nešto dogodilo. Ja zbog toga nimalo ne patim; iskreno, nije me briga. Na izvestan način, ne bih ni poželeo da bilo šta što sam ikada napisao bilo kome predstavlja „obavezno štivo“, jer je lektira najlakši način da mladi ljudi zamrze književnost i odustanu od nje za sva vremena. Takođe nemam uvid u lektirne naslove u Srbiji pa sam bacio pogled na sledeći link: https://www.lektire.rs/lektire-po-razredima/ i već mi je ovlašni pogled na taj spisak otkrio da tu nema ni traga živim i aktivnim piscima. Ali to je ok. Sve se to uostalom uklapa u generalno mrtvačku atmosferu koja odlikuje savremenu Srbiju uopšte, a ne samo njenu kulturnu i obrazovnu politiku. Sećam se prvog trapavog pojavljivanja Srbije na sajmu knjiga u Leipzigu kada su, na tom mestu, gde se zemlje inače predstavljaju isključivo s recentnom produkcijom i mladim, nadolazećim autorima, predstavili „savremene“ srpske pisce od kojih je doslovno samo jedan još uvek bio u životu. A i taj je srećno preminuo nepunih godinu dana kasnije.
Ne bih ni poželeo da bilo šta što sam ikada napisao bilo kome predstavlja „obavezno štivo“, jer je lektira najlakši način da mladi ljudi zamrze književnost i odustanu od nje za sva vremena
Nisi samo svjetski, nego, još i više i prije, regionalno prisutan autor u tzv. postjugoslavenskom polju. Koji su tvoji motivi za tu aktivnost?
Zaista ih je mnogo. Za mene je potpuno neprirodna bila situacija usred koje sam se zatekao u književnosti i javnom prostoru sredinom devedesetih godina gde ste, zbog ratova i potpunog raskida svake komunikacije, mogli da se obraćate samo jednom delu ljudi s kojim delite jezik. Meni je s druge strane oduvek bilo stalo da doprem i do zainteresovanih čitalaca u drugim zemljama regiona. Zato sam već 2000. godine intenzivirao svoje aktivnosti oko objedinjavanja književnih scena, naročito onih koje su prirodno povezane zajedničkim jezikom. Pokrenuli smo izdavačku kuću Rende i u okviru nje prvu ediciju koju smo nazvali Ledolomac, a čija je namera od početka bila da objavljuje regionalne autore. U to vreme nova hrvatska stvarnosna proza je proizvodila jako mnogo fenomenalne energije, a sve je to objedinjavao putujući festival FAK čiji si ti bio voditelj, urednik ali i najprepoznatljivije lice. Budući da smo u to vreme s ove strane granice još uvek živeli u Jugoslaviji čiji je akronim, kao što znamo, bio YU, već 2001. organizovali smo gostovanje FAK-a kod nas pod veselim nazivom FAK YU. Po meni, nastupi hrvatskih autora u Centru za kulturnu dekontaminaciju nakon više od deset godina potpunog prekida kontakta bili su jedan od seminalnih događaja te 2000. godine i naš zalog za nešto bolju regionalnu budućnost. To što do nje nije baš došlo jedna je zasebna i veoma kompleksna priča.
Od 2009. godine organiziraš Krokodil, svojedobno je to bio akronim za Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu I Letargiju, e da bi vremenom festival nadrastao regionalne okvire. Ta tvoja, smijemo reći aktivistička faza, je proizišla iz političkih razloga ili kao odgovor na doba spektakla ili…?
Ja mislim da moja aktivistička faza zapravo traje oduvek i da to ima veze s društvenim i političkim angažmanom koji je u mom slučaju pokrenut činjenicom da sam stasavao u doba panka koji je nekako neizostavno podrazumevao tu vrstu proaktivnog stava i potrebe za svojeručnom promenom društvenog stanja.
Meni je oduvek bilo stalo da doprem i do zainteresovanih čitalaca u drugim zemljama regiona. Zato sam već 2000. godine intenzivirao svoje aktivnosti oko objedinjavanja književnih scena, naročito onih koje su prirodno povezane zajedničkim jezikom
Urbani gerilac – zauvijek
Pevati u vreme panka „I love you, baby you are my everything la la la“ bilo je potpuno ispod nivoa društvene pa i političke svesti koju je pank promovisao kao neophodnu. Ja sam u to vreme, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina dvadesetog veka, svirao u bendu Urbana Gerila, a stihovi naših najpoznatijih pesama (a ne treba smetnuti s uma da smo mi tada bili izrazito mladi, u rasponu godina od 13 do 16) bili su: „Ipak bojim se rata/Baš me boli kurac za ciljeve NATO pakta“ ili „Aldo Moro je ubijen/Iz kola ga vade/Tvrdi heroizam/Ističu Crvene brigade“ ili „Danas je u gradu došlo do racije/Danas su bile studentske demonstracije“ i uglavnom sve u tom stilu.
Devedesetih se za mene antiratna i antinacionalistička angažovanost praktično podrazumevala, a od dvehiljaditih moje nastojanje je bilo da doprinesem konstruktivno stvarima u koje sam oduvek verovao. S obzirom da se stvarnost u Srbiji kretala u smeru dramatično suprotnom od onog što bih ja lično smatrao prihvatljivim, i angažman je ponovo zadobijao aktivističke elemente pa i elemente istinske borbe. Mi ionako nikada nismo videli nekakvu jasnu demarkacionu liniju između našeg književnog i našeg društveno-političkog delovanja, sve je to za nas deo jedne te iste stvari – želje da se društveni ambijent učini boljim nego što inače jeste. Što se našeg festivala tiče, naziv KROKODIL i dalje znači to što je značio na početku: Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju. Punih šesnaest godina od kad smo startovali, to je i dalje dosta dobra i za nas veoma prihvatljiva definicija onoga šta smo i čime se bavimo.
Književnu srpsku scenu „provjetravate“ i programom writers-in-residence (2009.) i KROKODIL-om, Centrom za suvremenu književnost (2017.). Dakle, stvarate institucije. Surađujete li s lokalnim i nacionalnim institucijama?
Nemamo gotovo nikakvu saradnju s lokalnim institucijama a ona nam, iskreno, nije ni potrebna. Oni ne žele nas, mi ne želimo njih, tako da tu vlada jedna poprilična harmonija zasnovana na uzajamnom ignorisanju. To nas čini slobodnim od prljavosti kojoj je politička klasa sklona na svim nivoima iako nam povremeno pravi probleme, naročito kada s organizacijama iz drugih zemalja učestvujemo u nekim opšte-evropskim projektima pa onda uvek treba nadugačko da objašnjavamo kako to da organizacija našeg profila nema baš nikakvu podršku na lokalu budući da se ona drugde praktično podrazumeva. U savremenoj Srbiji mi smo vrsta parije i ne uživamo privilegije, podršku niti bilo kakvu vrstu zaštite.
Napisao si kazališne drame, hajmo u rikverc, Urotnici s Igorom Štiksom (2022.), Predator sa Srđom Anđelićem, U potpalublju s Damirom Vijukom (1996.), filmske scenarije Asimetrija s Mašom Nešković i Stašom Bajac (2019.), a upravo je počelo snimanje filma radnog naslova Ekskurzija po tvom scenariju u režiji Miše Terzića. Koliko pisanje u tim žanrovima i transmedijalizacija pridonosi vidljivosti spram pisanja „čiste“ proze i formira recepciju o tebi?
Ovih dana je predstavljen izbor iz tvog putopisa po Ukrajini koju si pohodio u tri navrata 2022/3/4 godine dovozeći tamo humanitarnu pomoć. Jedan ratni dnevnik, Mexico objavio si 2000. godine. U Meksiko si bio de facto sklonjen, u Ukrajinu si išao svojom voljom. Je li jedno iskustvo formirano drugim i koliko takva književnost, za „ukrajinsku“ ne možemo reći da nije angažirana već samim hrabrim činom, biva zapažena i formativna u smislu da se autora sudi i po činovima, i po privatnom i političkom, ne samo po književnosti i onome što je u nju imanentno integrirano?
Postoji tu još nešto. Za mene je pisanje u trenutku i iz trenutka pa i za trenutak veoma uzbudljivo. U tom smislu, dnevnički format mi uopšte nije stran. Uprkos opšte prihvaćenom mišljenju o neophodnosti istorijske distance, sklon sam mišljenju da književnost – ili barem moja književnost – ne mora neophodno da raspolaže konačnim istinama jer se ona bavi visceralnim osećajem stvarnosti koji je po prirodi stvari duboko subjektivan i individualan. U tom smislu, za mene je bilo prirodno da se u takozvanom realnom vremenu bavim NATO bombardovanjem Srbije i Crne Gore i mojim dosta dramatičnim odlaskom u Meksiko, a isto tako i sudbinom kosovskog pesnika Dževdeta Bajraja koga sam upoznao u Mexico Cityju. Takođe i odlasci u Ukrajinu gde smo tri godine zaredom lično odnosili humanitarnu pomoć u Harkiv, Bliznjuki nadomak Donbasa i Herson podrazumevali su ispisivanje dnevničkih beleški koje su nastajale iz dana u dan tokom tih dugih putovanja i koje smo mi iz Udruženja KROKODIL zajedno s fotografijama ruskog razaranja, koje smo pravili usput, takođe u realnom vremenu objavljivali na društvenim mrežama.
Uprkos opšte prihvaćenom mišljenju o neophodnosti istorijske distance, sklon sam mišljenju da književnost – ili barem moja književnost – ne mora neophodno da raspolaže konačnim istinama jer se ona bavi visceralnim osećajem stvarnosti koji je po prirodi stvari duboko subjektivan i individualan
Nanošenjem bele boje na beli zid narušili spoljni izgled zgrade
Centar Krokodil je nekoliko puta devastiran od strane različitih desničarskih, velikosrpskih i proruskih grupacija. Je li to potvrda da tvoj aktivizam ima smisla, bez kojeg bi, doduše, mogao živjeti i lakše i ugodnije?
Pored navedenih desničarskih, velikosrpskih i proruskih grupacija mi smo postali omiljena meta i krajnje levice kao i države Srbije i njenih institucija s obzirom da trenutno imamo ukupno dvadeset osam SLAPP tužbi za najrazličitije, povremeno kafkijanski uvrnute prekršaje („da smo nanošenjem bele boje na beli zid narušili spoljni izgled zgrade“) što vrlo efikasno iscrpljuje sve naše resurse i primorava nas da barem nekoliko puta nedeljno beskrajne sate provodimo po hodnicima različitih sudova braneći se od te i sličnih apsurdnih optužbi „za drsko i bezobzirno ponašanje“ i slično.
Svoja raznovrsna bavljenja književnosti i književnim aktivizmom i aktivizmom okupio si na siteu: vladimirarsenijevic.com kao referentnom mjestu. Znači li to da su informacije koje stižu u javnost oskudne, selektirane, skromne, marginalne…
Meni je stalo da imam jedan prostor odakle mogu da obavljam komunikaciju s onim ljudima koji su zainteresovani za sve čime se bavim. Brojevi me pritom ne interesuju posebno, neka se broje i na prste, ali ako je njihovo interesovanje autentično, za mene je to potpuno ok. Da se vratim na sopstvene početke u kontekstu kulture panka i novog talasa – za nas, tadašnje klince okupljene na beogradskoj pank sceni, mejnstrim nikada nije predstavljao interesantan pa ni poželjan položaj a delovanje s margine oduvek je sa sobom nosilo auru drugačijeg, subverzivnog i jedinstvenog. Tako da sve to ja snažno osećam i nosim sa sobom i dandanas kada samo što nisam – za neverovati – napunio šezdeset godina.
Za kraj, da rezimiramo: što i tko po tebi formira nacionalni kanon srpske književnosti danas?
Uvek i jedino nacionalistički mejnstrim. On je jedini i zainteresovan za bilo kakvo kanoniziranje. Primer nedavnog prijema Milene Marković u SANU dokazuje da samo deklarativni, nedvosmisleni nacionalizam, kakvom je ona nažalost sklona, može jednu takvu osobu da dovede u to veće konzervativnih i etnonacionalistički opredeljenih staraca. Pitanje je samo zašto bi tako nešto bilo potrebno njoj, ali mene ne zanima da tragam za odgovorima na tu enigmu – odavno sam naučio da ne preispitujem pa ni da se iznenađujem odlukama i prioritetima drugih ljudi. Nek joj je, dakle, sa srećom u novom drugarskom i radnom okruženju!
* Tekst je dio programa „Suvremeni književni kanon – kritički pogled“ i sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija temeljem natječaja Agencije za elektroničke medije.
