Zbirka priča Mini horor Barbi Marković, spisateljice srpskog porekla koja živi u Austriji, na prvi pogled će vas podsetiti na relativno čitan i prevođen roman Savršenstva italijanskog pisca Vincenza Latronica, koji je u Hrvatskoj objavila Fraktura. U oba slučaja, reč je o paru ljudi koji se još doimaju mladima, ali to više stvarno nisu, i njihovim srednjeklasnim životima, odnosno stremljenjima. No dok je Latronicov realistički roman zanimljiv na nivou ideje, ali suvoparan u izvedbi (ja ga nisam završila), sa funkcionalnim ali beskrajnim balzakovsko-perekovskim opisima enterijera, Mini horor je zabavna knjiga čiji vas fantastično-groteskni postupak, nalik na strip, drži konstantno budnima, a ipak vam dozvoljava da iza ponekad zaista bizarne radnje vidite stvarnost – stvarnost koju mi na ovom prostoru žudimo da živimo, mada nije uvek preterano vedra.
Zašećerena trulež
Autorkina emigrantska pozadina svakako je ostavila trag u ovoj knjizi, knjizi koja je napisana na nemačkom, jeziku na kom autorka već dugo piše, a koju čitamo u hrvatskom prevodu Vande Kušpilić. U prvoj priči, pod nazivom „Sestrična Jennifer“, naslovna rođaka glavnu junakinju, emigrantkinju Mini, i njenog dečka Mikija, presreće prvo u kupovini, a kasnije na poslu i kod kuće. Jennifer je „mesožderno čudovište“ koje „proždire obitelji“; mada će i Miki i Mini preživeti ovu priču, neke druge priče oni neće preživeti, i to je dovoljno da vam pokaže kako ovde nije reč o pukoj metafori, ili, bilo bi još lakše, alegoriji. Priče prate logiku stripa, a pojedini pasusi uvode se frazama poput „a onda…“, „pet minuta poslije“, ili „i tako“, baš kao u stripu. Blurb nam nudi pomoć u vidu pojma realizovane metafore (i bubble-gum groteske, spoja zašećerenog i trulog/strašnog), i Jennifer je upravo to: rođaka iz sveta koji je Mini napustila, stigla da, doslovno, uništi egzistenciju koju je ova u novoj državi stvorila. Mada je pojam realizovane metafore svakako tačan i koristan za tumačenje ove knjige, on je na određeni način ograničavajući: treba uživati u stripovskim obrtima i bubble-gum groteski onakvima kakvi nam se nude, i odreći se ideje da svaka priča krije nekakvo konkretno, usko odredivo značenje, kao „Sestrična Jennifer“. Ovaj književni postupak je riskantan i pojedine priče na kraju se svode samo na njega samog, na dobru zabavu sačinjenu od elemenata života aspirativne više srednje klase, elemenata koji su često kritika te klase sami po sebi, no čije nam ukupno značenje ipak izmiče, ili bar ostavlja slab utisak (recimo, priča „Avion za krastavce“ – neka vam bude dovoljan naslov). Većina priča, ipak, dragocena je prilika za ideološku analizu, zapravo: one su literarna ideološka analiza sama, i to veoma dobra.
Mini horor je zabavna knjiga čiji vas fantastično-groteskni postupak, nalik na strip, drži konstantno budnima, a ipak vam dozvoljava da iza ponekad zaista bizarne radnje vidite stvarnost – stvarnost koju mi na ovom prostoru žudimo da živimo, mada nije uvek preterano vedra
Život Miki i Mini je, dakle, onaj život koji na našim prostorima tek manji broj živi, mada mu mnogi teže, ali broj ipak dovoljno velik da u njega stane svaki potencijalni ili realni čitalac knjige Barbi Marković. To je život, kako je to zgodno sročio blurb, „između nužnih [sic!] posjeta Ikei, beskonačnog bindžanja serija“ i „burnouta“, istovremeno život borbe da se bude i ostane (viša) srednja klasa, i borbe da se od nje ideološki odvoji, kao već u prvoj priči, kada Miki i Mini u marketu nastoje da kupe samo ono što im je zaista potrebno. Naravno, svaki pokušaj separacije od klase ta klasa vrlo brzo u sebe integriše, pa upravo navodna separacija postaje njenom novom temeljnom odlikom, pobuna se komodifikuje – u pitanju je „slobodna ruka“ ideologije koja deluje u pojedinačnim životima i pretvara se u nadindividualni trend. Mada je puno razlika između Mini i Mikija i junaka serije White Lotus, u najširem mogućem smislu ova dva dela pripadaju istom žanru, žanru zezanja na račun određene klase i njenih privilegija. Ali, dok se u Belom Lotosu junacima možda i previše bezobrazno smejemo (ne zove se taj žanr tek tako eat-the-rich[1]), Mini horor je, pa, naš život, ili barem život naših prijatelja, svakako, nešto nama mnogo bliže, nešto mnogo prisutnije. Zbog toga im se podsmevamo manje – preciznije rečeno, zbog toga im se manje podsmeva sama autorka/tekst, a sa njima i mi. Usponi i padovi ove srednje klase prikazuju se s blagonaklonom ironijom ili pak samo blagonaklono. Na kraju krajeva, život ove klase, koliko god ona kod nekih izazivala prevrtanje očima (u najboljem slučaju), sve je prekarniji, nesigurniji, ugroženiji, i blagonaklonost je razumljiva.
Ko tu koga jede?
Recimo, priča „Dijeta“: otkrivši crve u čokoladi koju je zbog dijete čuvao, Miki, sam u stanu jer je Mini otišla u Berlin, ubrzo uviđa da su insekti svugde. „Nekoliko tjedana poslije…“, Mini i Miki „rade na tome da nadvladaju svoju prekarnu stambenu situaciju“. Za to vreme žive u šatoru u stanu prekrivenom insektima. „Mini i Miki su prilagodljivi, pogotovo kad nemaju izbora.“ Priča ostaje bez razrešenja: naši junaci su spremni da kažu kako je „ta igra [traženja stana] namještena i nepoštena“, i to je, otprilike, to. Mada je odsustvo kraja potpuno neočekivano i literarno očuđujuće, ono je istovremeno i potpuno realistično: svako traženje stana u poslednje vreme završava se komentarom da je ta igra nameštena i nepoštena, i to je, otprilike, to.
Puno je priča u zbirci Mini horor i svaku bi bilo jako zanimljivo analizirati, zbog čega je ova knjiga pravi izbor za čitateljske klubove, podkaste ili razgovor s prijateljima. Na trenutke, ono što bi zli jezici mogli nazvati tek prividom kritike, prividom koji nas samo umiruje u našem statusu quo i utvrđuje u kapitalističkom realizmu (čak i putem teksta čiji postupak nije realistički), pretvara se u pravu kritički avangardnu književnost. Barbi Marković sve vreme posmatra svoje junake s toplinom, i tekst pokazuje razumevanje za sociologiju, ali i psihologiju srednje klase. U priči „Prijatelj“, na primer, taj naslovni prijatelj kojem sve u životu izgleda ide od ruke, od ljubavi pa do posedovanja privatnog zdravstvenog osiguranja, naposletku će se doslovno raspasti (još jedna realizovana metafora) od želje da Miki i Mini ubedi kako je srećan. Ali toplina i blagonaklonost nisu jednake povlađivanju, udovoljavanju predstavama koje srednja klasa ima o sebi. Priča „Kad je Miki bio mlad“, koja govori o Mikijevom studentskom udomljavanju mačke, počinje rečenicom: „Životinje se nazivaju životinjama, tom se nazivu ne mogu oduprijeti, a ne mogu ni svaki put ljudima iskopati oči“. Kombinacija humora, spisateljskog postupka i kritičke svesti čini ovu priču oličenjem istinski progresivne perspektive na jednu danas popularnu temu; istovremeno, ta priča je potpuno lišena i najmanje primese pomodnosti, političkog oportunizma, odbrambene ali od značenja ispražnjene političke korektnosti i naivnosti, dakle, onoga što se na engleskom pogrdno naziva woke. Mikijeva studentska mačka biće jedna vrlo emancipovana mačka, koja bi svašta rekla instagram-udomiteljima i fejsbuk-borkinjama za prava životinja (znate na koje mislim) samo kad bi mogla. Zapravo, Mikijeva mačka i može da govori. „Htio si mi nadjenuti ime i učiniti me ovisnom o sebi“, prosvetljuje ona Mikija, „trebala sam, kao toliko kućnih ljubimaca, sjediti kod kuće i čekati, dok ti vani živiš svoj život.“ Miki, dakle, nije uspeo da „porobi“ životinju, kako mu ona doslovno kaže, a mi o svemu tome čitamo jednu potpuno nepretencioznu, zabavnu, simpatičnu priču, koja nije ni približno tako „ozbiljna“ kao reči kojima je ovde opisujem. Dodaću još da Miki i Mini neće imati kućnog ljubimca, ili bar ne u formi „trećeg člana porodice“ koji je i sam klasni marker; to je jedan njihov neizrečeni momenat separacije od klase, momenat koji je još previše napredan da bi ga klasa „komodifikovala“.
Barbi Marković sve vreme posmatra svoje junake s toplinom, i tekst pokazuje razumevanje za sociologiju, ali i psihologiju srednje klase. Ali toplina i blagonaklonost nisu jednake povlađivanju, udovoljavanju predstavama koje srednja klasa ima o sebi
Književnost za neustrašive
Minina perspektiva, kao, naravno, i perspektiva Barbi Marković, istovremeno je unutrašnja i spoljašnja, kakva je uvek perspektiva nekoga ko emigrira, što zbirci daje tematsku raznovrsnost, ali i određeni trezveni odmak na mestima na kojima je to potrebno. Zbirka sadrži neke vrlo zabavne, ali i uznemirujuće priče o načinima na koje Mini progoni domovina, ta evropska crna rupa, Balkan. A Austrija se, s druge strane, pokazuje kao država koja nije mnogo drugačija od birokratizovane, malograđanske Austro-Ugarske o kojoj je pisao Kafka, još jedan fan groteske, osim što je birokratski jezik sada uvijen u sloj političke korektnosti, i što progovara na teme poput ekologije. U priči „Nestajanje mini pingvina“ tako čitamo: „U sklopu novog projekta održivosti protiv izumiranja vrsta svaki i svaka imaju obavezu preuzeti odgovornost za jednu životinjsku vrstu.“ Kurziv je ovde dodat; Barbi Marković ne ismeva rodno osetljiv jezik kao što bi to činio neki reakcionarni akademski profesor, nego implicira, sve u svom bubble-gum maniru, da je to (još) jedna progresivna stvar koju su prisvojili, „aproprirali“, oni na poziciji moći, kako bi tu moć zamaskirali i održali – ako se ovde odakle je Mini otišla to još uvek nije dogodilo, tamo gde je otišla po svoj prilici jeste.
Puno je ovde, kako sam već napomenula, „ozbiljnih“ reči izrečeno, ali čar dobre književnosti upravo je u tome što je nijedna parafraza ne može zameniti. Zbirka Mini horor Barbi Marković, nagrađena u kategoriji fikcije na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2024. godine, traži tek malo hrabrijeg čitaoca od prosečnog, onog koji je spreman na avanturu i spreman da se u susretu s nečim što ne razume na trenutak zaustavi i zamisli. Takav čitalac ili čitateljka biće nagrađeni dobro napisanim, inteligentnim, ali pre svega zabavnim tekstom – smešnim i strašnim istovremeno, poput lica ulepljenog raspuknutim balonom žvake.
[1] Boris Postnikov: “Ko ih jede”, Novosti
