Kada govorimo o dugovečnosti spisateljske karijere, broju publikovanih naslova, recepciji, važnosti i, pre svega, utisku koji ostavlja svakim novim delom, postaje jasno da u srpskoj književnosti ne postoji pisac kao što je Svetislav Basara. Od ranih radova do danas, nakon više od četrdeset godina pisanja i pedesetak knjiga, njegovi romani su među najautentičnijima kod nas. Ovo je naročito tačno u seriji dela koja dekonstruišu neke od ključnih ličnosti i događaja novije srpske i jugoslovenske istorije, od Ive Andrića do Zorana Đinđića, a upravo je toj figuri posvećen i ovogodišnji roman, Đinđić: memoari s onu stranu groba (transkript).

Istorijsko i fikcionalno

Privatni, književni i paraknjiževni odnosi ovog političara sa Basarom poznati su od ranije, ne samo u njegovim nefikcionalnim zapisima, dnevnicima, esejima i drugim tekstovima, već i u romanima koji nastaju tokom poslednjih desetak godina, počevši od Anđela atentata (2015). Znamenit je, recimo, njegov opis koji šalje u elektronskoj korespodenciji Miljenku Jergoviću (kasnije publikovano u zajedničkoj knjizi Tušta i tma, 2014), detaljno objašnjavajući utisak koji Đinđić ima danas na različite ljude, uključujući njega samog:

„Sada, deset godina posle javnog pogubljenja, Đinđić je za sve samo “Zoran”. Ne može se naći ni jedan ovdašnji faktotum koji sa Đinđićem nije bio na ti, koji mu nije skretao pažnju na opasnost, a najbezobzirniji idu tako daleko i tvrde da bi – samo da ih je poslušao – Đinđić i danas bio živ. Ono, fakat, Đinđić je i dan-danas neuporedivo življi od formalno živućih ’nastavljača njegovog dela’“.

Međutim, premda se ovaj zapis, kao i nemali broj drugih, tematski i idejno sličnih, može čitati kao geneza ovog romana, Basarino književno razmatranje tiče se sudbine streljanog premijera, ali i komentara stanja koje je bilo na snazi neposredno pre i posle njegove smrti. Ta dva perioda bila su veoma burna, svaki na svoj način i sa svojim osobenim izazovima i problemima, ali činjenica je da su upravo vreme neposredno pre marta 2003. godine, odnosno period koji je usledio nakon tog datuma, definisali ono što Srbija – kao zemlja, politički entitet, društveni poredak i, možda i najviše, kolektiv kojim struji određena atmosfera – jeste danas.

Kada govorimo o dugovečnosti spisateljske karijere, broju publikovanih naslova, recepciji, važnosti i, pre svega, utisku koji ostavlja svakim novim delom, postaje jasno da u srpskoj književnosti ne postoji pisac kao što je Svetislav Basara

Basarina namera nije, međutim, da uzdiže ubijenog premijera, što bi verovatno i bilo u skladu sa dominantnim osećanjem koje je vladalo među građanima u prvi mah, već upravo suprotno. On je svestan da su meseci pre Đinđićevog ubistva bili prožeti događajima koji ne samo da su doveli do toga da jedan od prvih ljudi države bude ubijen usred dana, na javnom mestu, u dvorištu zgrade Vlade, već i do toga da se premijerova pozicija u narodu promenila. Upravo to je njegova osnovna pretpostavka – Đinđić nije bio isti onaj čovek koji je bio prilikom petooktobarskih promena, a ovaj roman pokazuje moralni, simbolički i konkretni pad koji je definisao poslednji deo njegovog života i karijere, ali i moguće ishode njegovog političkog angažmana, o čemu takođe piše u pomenutoj prepisci: „Tek sada, deset godina posle javnog Đinđićevog pogubljenja, postaje kristalno jasno koliko je Đinđićev projekat bio utopijski. Meni lično još je nešto postalo jasno, naime da je mit o Đinđićevom pragmatizmu još jedna od bezbrojnih laži. Đinđić je zapravo bio idealista. Kao čoveku blistave inteligencije morala mu je biti poznata snaga vekovne, već skamenjene srpske ideologije nerada, nereda i ratovanja protiv realnosti i svetske istorije. Ipak je, znajući da mnogo rizikuje, pokušao da nešto promeni. I – naravno – nije uspeo. I zato je platio najvišu cenu. A Srbija tek ima da je plaća.“

Dekonstrukcije do krajnjih granica

Dakle, na delu je dekonstrukcija umesto glorifikacije, u najkonkretnijem smislu. Koristeći se žanrovskim, stilskim i jezičkim postupcima koje je istraživao i u prethodnim delima, Basara stvara specifičan književno relevantan okvir u kom Đinđić prelazi iz sfere istorijskog i realizuje se u domenu fikcionalnog: kao izmaštani junak inspirisan stvarnom osobom, ali i dalje izmaštan. Ova postavka otkriva se odmah na počeku romana i predočava čitaocima kao teorijska i praktična predstava autorove namere:

„Od nemanja drugog posla – rđava beskonačnost je iza mene, perspektiva presazdavanja sveta i veka na dugom je štapu – sakupljam raspršene logose, pribiram misli, diktiram Berhtoldu* memoare na nemačkom, Berhtold zapisuje, Drinka simultano prevodi** na srpski, prevedeno šalje elektronskom poštom lektorima IP “Laguna”. Mnogo toga se gubi u prevodu, srpski jezik pruža gerilski otpor nemačkom, prkosi, postavlja crvene linije, ćera inat, ciganiše, ubacuje šatrovački žargon, cenzuriše, preinačuje, jebe mi majku izdajničku između redova.“

Između stvarnog Đinđića i stvarnih čitalaca, Basara postavlja tri sloja fikcije koje definiše u osnovnom tekstu i fusnotama – fikcionalizovanog junaka koji na nemačkom jeziku govori drugom izmišljenom liku svoju ispovest koju potom treća junakinja oblikuje u naše jezičko polje. Pomenuti Berhtold je neka vrsta specifičnog post mortem sekretara protagoniste koji se javljao u ranijem autorovom opusu, te je u romanu Anđeo atentata takođe bio zadužen da zapiše diktiranje ispovesti mrtvog junaka, s tim što je tada to bio Franc Ferdinand. Simbolika je jasna, a metak koji je putovao od 1914. do 2003. može da se dovede u vezu sa drugim atentatima bliske prošlosti koji funkcionišu kao odjek jednog primordijalnog pucnja koji definiše našu blisku i dalju stvarnost. Kada se svemu tome još doda činjenica da roman nosi žanrovsku odrednicu „transkript“ – Basarina dela često se tematski određuju na ovaj način, kao komedija del arte (Dugovečnost, 2012), karikatura (Gnusoba, 2013), tabloid (Anđeo atentata), gotski roman (Andrićeva lestvica užasa, 2016), disertacija (Kontraendorfin, 2020), nemi film (Rekapitulacija, 2023) i podcast (Minority report, 2024) – jasno je da se radi o slojevitom i višesmislenom poigravanju sa subjektivnošću i objektivnošću, ali i pokušaju da se na književno utemeljen način progovori o istorijskim temama i događajima.

Između stvarnog Đinđića i stvarnih čitalaca, Basara postavlja tri sloja fikcije koje definiše u osnovnom tekstu i fusnotama – fikcionalizovanog junaka koji na nemačkom jeziku govori drugom izmišljenom liku svoju ispovest koju potom treća junakinja oblikuje u naše jezičko polje

Slojevi hiperbole

Model obraćanja za koji se Basara odlučuje može da se opiše kao hiperbolisana hiperbola ili hiperbola pojačana parodijom. On ne samo da preteruje u opisima Srbije neposredno pre i posle Đinđićevog ubistva, već i u svakom aspektu ličnosti svog protagoniste – od načina na koji posmatra neposrednu stvarnost i istorijsku pozadinu svog položaja do odnosa koji uspostavlja sa likovima koji su mu bliski na privatnom ili poslovnom planu. Takođe, hiperbola je evidentna u opisima drugih istorijskih figura koje su definisale godine Đinđićevog političkog angažmana, uključujući Dobricu Ćosića, Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića, dok bi karakterizacija njihovih fikcionalizovanih pandana u romanu Đinđić: memoari s onu stranu groba, uključujući činjenicu da se neki pojavljuju pod svojim „stvarnim“ imenima, a drugi pod pseudonimima, zahtevala detaljniju analizu. Najzad, premda sam čin atentata ne predstavlja i poslednji nivo hiperbole, on je, zajedno sa svim odvijanjima na mikroplanu tog 12. marta 2003, stavljen u povlašćen položaj na simboličkom nivou, a svaki protagonistin pokret, obraćanje i reakcija dolaze do svoje pojačane verzije, kao pred uveličavajućim staklom hiperbole, ironije, sarkazma i satire.

Basara neretko govori i o današnjem dobu, deceniju i više nakon Đinđićevog ubistva, kada neki društveni odnosi koji su se tada nazirali dobijaju svoju konkretnu predstavu. Tako on pominje tehnološke odlike našeg trenutka, političku situaciju od 2003. do danas, promene koje su se desile samo prividno, ali ne i suštinski – „Moja ideja vodilja (koja me je odvela pravo u smrt) bila je sledeća: Postići nacionalno jedinstvo u spoznaji kolektivnog divljaštva, kradljivosti, lažljivosti, parazitizma, potuljenosti i krvoločnosti i tek onda udruženim snagama krenuti from scratch: od lečenja posttraumatskog stresa, preko posttruthrenesanse i posttruthprosvetiteljstva do posttruth demokratskog društva. […] Srbija se pretvarala da spava; nije naprosto htela da se probudi. Davno je, što reko ljubezni Dositije, zaspala i u mraku ležala. Evo je, još leži u još većem mraku.“ – i cifre koje ilustruju broj ljudi koji su u međuvremenu revidirali svoje stavove o društveno važnim pitanjima.

Autorova namera ovolikim preterivanjima nije da dokaže da njegova domovina nije vredna spasenja koje je planirao protagonista – jer bi ovako pisao i da živi u nekoj drugoj domovini, a opšti društveni i politički stavovi koje iznosi mogu da se primene i na mnogobrojne države u svetu – već da pokaže njegovu tragičnost i tragički potencijal, ali i da dekonstruiše mit o dobu u kom je živeo. Uz to, on pokušava da dovede Đinđića u rang sa ostalim junacima fikcionalne proze koju stvara, a do tog efekta se naročito dolazi pomeranjem tačaka pripovedanja i fokalizacije, odnosno prelaskom sa trećeg na prvo lice naracije, i postavljanja junaka u nultu tačku – „Mrtav sam, dakle, mrtvijat, ali teoretski i dalje egzistiram u tački singulariteta, s onu stranu horizonta događaja“ – u kojoj nije ni živ, ni mrtav. Ovako on progovara u svoje ime, koristeći se stilom, registrom i jezičkim konstrukcijama koje čitaoci možda ne očekuju u ovakvoj vrsti teksta, dok u isti mah dolazi do hiperbole odnosa koji junaci ostvaruju sa ličnostima na kojima su zasnovane njihove predstave u romanu. Tako nastaje groteska koja se predstavlja iz više različitih rakursa i korespondira sa različitim predstavama o ovim dešavanjima kod različitih čitalaca.

Basara pokušava da dovede Đinđića u rang sa ostalim junacima fikcionalne proze koju stvara, a do tog efekta se naročito dolazi pomeranjem tačaka pripovedanja i fokalizacije, odnosno prelaskom sa trećeg na prvo lice naracije, i postavljanja junaka u nultu tačku – „Mrtav sam, dakle, mrtvijat, ali teoretski i dalje egzistiram u tački singulariteta, s onu stranu horizonta događaja“ – u kojoj nije ni živ, ni mrtav

Bez kompromisa, bez opreza

Naravno, ova vrsta književnosti ne mora nužno da naiđe na apsolutno razumevanje kod publike. Basara ima tendenciju da slaže jedan sloj hiperbole na drugi, pojačava efekat svoje proze do krajnjih granica i ide u ekstrem – i to radi iznova i iznova, skoro na svakoj stranici romana. Bilo da se fokusira na glavnog ili jednog od sporednih junaka, na neki događaj, sećanje, utisak ili nešto drugo, on se sve više pomera od spoljašnjosti ka simboličkom središtu i srži detalja koji opisuje, gomilajući slojeve hiperbole i groteske dok ne dođe do poente, a onda prelazi na sledeći aspekt priče koji opet uveličava do krajnosti, i tako dalje. Ranijim čitaocima njegovih romana, ovaj postupak neće biti nepoznat, dok bi druge mogao da odbije, zajedno sa specifičnim crnim humorom koji karakteriše ovu ispovest i daje joj dozu kontroverze, šoka i morbidnosti. U ovoj fazi spisateljske karijere, Svetislav Basara ima slobodu da stvara isključivo u skladu sa svojim ličnim težnjama i stavovima, bez ikakve potrebe da ostvari odnos sa čitaocima, kritikom ili žirijima, ali ostaje pitanje čitljivosti i razumevanja romana kao što je Đinđić: memoari s onu stranu groba kod nove publike i mlađih naraštaja koji se tek sada, bez predznanja o njegovim starijim delima i važnosti koju su ona imala krajem prošlog i početkom ovog veka, upoznaju sa njegovim opusom, ali i sa istorijskim trenutkom koji on tematizuje.

Tekst je dio serijala „Književnost u društveno-političkom kontekstu“.