Jezero je prva prozna knjiga pesnikinje Ane Brnardić. Da je reč o svedenoj, visokopoetizovanoj prozi možda biste mogli da pretpostavite i ne znajući ništa o autorki, samo posmatrajući naslovnicu koju je izuzetno precizno, značenjski relevantno i čak upotpunjujuće, oblikovao Dejan Dragosavac Ruta. Načelno, Jezero je knjiga o autorkinom – u pitanju je autofikcija – žalovanju za preminulim ocem. „Korota je kao kugla“, čitamo blizu početka. „Problem korote jest što se ona, kao zatvorena kugla, nalazi na tvom dlanu, ali se ti istovremeno nalaziš unutar kugle. (…) Kugla = cijeli svijet.“ Kada kažem da je Jezero knjiga načelno o žalovanju, aludiram na mnogobrojne teme kojih se dotičemo na manje od 150 stranica fragmentarnog teksta: odnos s majkom (koja takođe žaluje – mamin je „zadatak riješiti problem kugle“), odnos s ćerkom, s muškarcem u kog je junakinja zaljubljena, odnos prema sopstvenom detinjstvu i brojnim ostalim, sitnim i krupnim, elementima života. Kontemplativni, sveden ton upućuje da su svi zapisi, koja god im bila tema, nastali „unutar kugle“, odnosno u vreme žalovanja. Drugi element korice odnosi se na naslovnu metaforu: „I smrt bližnjih daje novu energiju, kaže ostarjeli Hayao Miyazaki. Žalovanje je jezero iz kojeg se grabi dlanovima.“ A treći, ono drveće, čini mi se za knjigu i bitnijim od jezera – smrt odnosno duša preminulog pretvorena u list, metafora pozajmljena od Sheile Heti. Nekoliko zapisa odvodi nas u samoću, ali i zajedništvo koje donosi priroda, mesto gde autorka pukim bivanjem žaluje i „održava“ kontakt s preminulim ocem. I naravno, tu je motiv reke Kupe, u kojem se spajaju priroda, sloboda koju svest o smrti može da donese, i detinjstvo vezano uz grad Sisak. Ako se u pojedinim proznim delima umnožavanje motiva ponekad doima kao nespretnost, u Jezeru Ane Brnardić, tekstu koji naginje poeziji, motivi su međusobno uklopivi, povezani onim glavnim – smrću, i funkcionišu ubedljivo baš kao i naslovnica izdanja.
Vesela svinjokolja
Kako u blurbu kaže Branislav Oblučar: „Jezero je i roman, i dnevnik, i meditacija, i poezija“. Roman, jer se odlikuje načelnim jedinstvom radnje; meditacija, jer joj to jedinstvo daje apstraktna tema smrti; poezija, jer je smrt tema koja se, možda više od ijedne druge, nudi poetizaciji. A dnevnik, to je sve ono drugo, ono što autorka zapisuje usput, tokom otprilike jedne godine koja otpočinje nešto pred očevu smrt. Neka druga kritičarka mogla bi se uhvatiti za odrednicu poezije i ući u nešto temeljnije analiziranje poetskih slika, no ne bih, ipak, rekla da je posredi jako pomno osmišljena „poetska“ konstrukcija, reč je pre o spontanim zapisima pesnikinje. Meni su, u svakom slučaju, interesantnije one prve dve odrednice, odnosno prva dva žanra: roman i dnevnik. Uostalom, ma koliko ova knjiga bila žanrovski neuhvatljiva, ona je registrovana kao roman.
Kada kažem da je Jezero knjiga načelno o žalovanju, aludiram na mnogobrojne teme kojih se dotičemo na manje od 150 stranica fragmentarnog teksta: odnos s majkom (koja takođe žaluje – mamin je „zadatak riješiti problem kugle“), odnos s ćerkom, s muškarcem u kog je junakinja zaljubljena, odnos prema sopstvenom detinjstvu i brojnim ostalim, sitnim i krupnim, elementima života
Roman i dnevnik = autofikcija, mogli bismo da kažemo oponašajući autorkino pisanje. U poslednje vreme, samo u nakladi OceanMore objavljene su barem dve slične knjige koje potpisuju hrvatske autorke (u kojoj meri je u ta dva slučaja reč o „autobiografskom“ pisanju, kao i precizna mera njihove sličnosti s Jezerom, nisu sada presudne). Počevši od Strvinara starog svijeta, romana za koji je Tea Tulić dobila T-portalovu nagradu, preko romana u formi poetskih zapisa Katje Grcić pod nazivom Ljubavi, pripremi se, stižemo do Jezera Ane Brnardić. Dodajte tu dela Annie Ernaux, koja OceanMore igrom slučaja takođe objavljuje, i nalazimo se na već dobro poznatom terenu. Taj teren je toliko poznat, a tome doprinosi upravo kontingentna činjenica da je sve knjige objavio isti izdavač, da mi se, čitajući Jezero, na trenutke činilo kao da pred očima istovremeno imam i romane Tee Tulić i Katje Grcić. Jezero Ane Brnardić referiše na Ernaux, što je očekivano, štaviše, ne pomenuti ovu nobelovku bilo bi nemoguće, ali i na Teu Tulić, čijem je romanu posvećen jedan zapis. Već sam navela Sheilu Heti, a imamo ovde još nekoliko imena, npr. Oceana Vuonga („Odgađala sam ga, zbog silnih hvalospjeva, i jer je bio svačiji. Otvorim knjigu (…), i (pomalo s nasladom) uviđam manjkavosti stila,“ kaže autorka usput).
Knjiga Ane Brnardić dotiče se jednog opšteg mesta autofikcionalnog pisanja, opšteg mesta koje izvrće. Junakinja je dete, u toku je svinjokolj. „Ne znam za drugu djecu u dvorištu, ali ja se uz vrištanje svinje ne sjećam drugog osjećaja doli uzbuđenja i sreće koje sam upijala od odraslih što su svladavali svinju, u njoj već vidjevši slaninu, čvarke, kobasice, toplu i mirisnu zimu.“ Zbilja smo tu daleko od samoodređenja autofikcionalnog subjekta-pisca kroz senzitivnost koja ga razlikuje od gotovo brojgelovski grotesknih članova porodice (kao ovde, na primer). Uopšte, proza Ane Brnardić se doima iskrenom, nepatvorenom, spontanom, što pojačava dirljivu, ali i misterioznu auru kojom tekst odiše već zbog smrti koju ima za glavnu temu. Nema ovde ni tipične autofikcionalne ambivalencije prema roditeljima – junakinju je s ocem povezivala „jasna i nekomplicirana ljubav“. A ipak, upravo je „spontanost“ zapisa, spontanost koja je, rekla bih, istovremeno iskrena i od drugih autora naučena, ono što nas udaljava od Annie Ernaux, a približava utisku da je Jezero, mada knjiga koju možete pokloniti nekome ko žali za ocem, ujedno i knjiga s viškom, ili možda manjkom, koji ograničava njenu literarnu vrednost.
Autorkin talenat za poeziju nije upitan, ali Jezero je tekst koji u mnogome podražava formu delâ na koja aludira, formu autofikcije koja nam je, u ovom ili onom obliku, već dobro poznata. Čitamo kod Ane Brnardić neke zaista efektne zapise, recimo onaj u kojem autorka vodi ćerku da izvadi krv, pa kada devojčica upita može li da vadi krv iz prsta umesto iz vene, majka se jedva suzdrži da joj odbrusi kako ne može – samo da bi se ispostavilo da može. Reč je o vrednom zapisu, zapisu pesnikinje koji jeste literatura, literatura koju još nismo čitali. Ali Jezero je ispunjeno elementima koje jesmo čitali, zbog čega su nam oni već pomalo, iskreno govoreći, dosadili. Od neizbežnog prelaska na „ti“ kada govori (pretpostavljamo) o svom ljubavniku ili, ponekad, o sebi, preko podjednako neizbežnog „prezenta prošlosti“ („Živim s dečkom u neboderu u Sigetu, u stanu njegovih roditelja“, čitamo u zapisu koji govori o autorki kada je imala 23 godine), preko onih samosvrhovitih detalja života srednje klase kao što su ispijanje vina s prijateljima, kolači s egzotičnim sastojcima ili boravak na zabačenim, ali atraktivnim destinacijama, pa do poetizacije i metaforizacije aktivnosti koje se poetizaciji i metaforizaciji nužno ne nude (na primer, džogiranje u grupi).
Srednjeklasna patetika
Ovo poslednje je, u određenom smislu, odlika čitavog teksta (i ne samo ovog), to je onaj pritisak koji na čitaoca vrši autobiografsko pisanje: sve je od velike, ili bar neke važnosti, sve je značenjem bremenit, ili bar poetski relevantan detalj; sve je metafora i metonimija istovremeno. U praksi to znači da čitamo mnoge sasvim svakodnevne doživljaje u životu autofikcionalne junakinje morajući verovati kako oni nisu obični ili, tome komplementarno, kako ih upravo ta „običnost“, negde više, ali negde zapravo vrlo malo jezički poetizovana, čini književnošću. Ko bi se, u strukturalno labavo konstruisanom, faktički nekonstruisanom autobiografskom delu, usudio da kaže kako je epizoda u alzaškom selu mogla biti smeštena na neku drugu, „razumljiviju“, manje samosvrhovitu lokaciju? Ko bi se usudio da kaže da je, čak i u romanu o koroti, džogiranje u grupi ponekad samo džogiranje u grupi? Jezero je knjiga najvrednija onda kada obrađuje svoju glavnu temu, žalost za ocem, kao i junakinjin odnos s majkom i ćerkom, i kada to čini neposredno, mimezom i/li na meditativan, poetičan način. Epizode iz detinjstva, koje tek vrlo načelno ili nikako ne govore o odnosu s ocem, otvaraju prostor za opšta mesta autofikcije autorkine i bliskih generacija, ali se, značajnije, čine izlišnim u ovoj „meditaciji“ o smrti, a upravo je ta izlišnost sama jedno opšte mesto autofikcije. Osim što govori o smrti, ova knjiga zapravo implicitno „govori“ o jednoj posebnoj vrsti suptilne, prikrivene patetike. Njen izvor nisu ni preminuli otac, ni majka koja pati za gubitkom višedecenijskog partnera – patetike tu, srećom, nema. Suptilna patetika na koju mislim je patetika inherentna srednjeklasnom pisanju o sebi, romantizacija koju ni relativno hermetične poetske slike ne uspevaju da ukinu, romantizacija podjednako prisutna u neprekidnoj metaforizaciji i u čaši penušca.
Jezero je knjiga najvrednija onda kada obrađuje svoju glavnu temu, žalost za ocem, kao i junakinjin odnos s majkom i ćerkom, i kada to čini neposredno, mimezom i/li na meditativan, poetičan način
Lista knjiga na koje se u Jezeru referiše, često u vidu čitavog zapisa, mada se zaista čini potpuno „iskrenom“, istovremeno deluje i kao ispunjavanje praznih stranica beležnice koja treba da se pretvori u književno delo, delo koje će biti ispunjeno intertekstualnim referencama i time smešteno u tradiciju autofikcije, ali i tradiciju „visoke“ književnosti čiji je upadljiv signal upravo intertekstualnost. Iako se pridružujem autorkinom mišljenju o Oceanu Vuongu, negativan komentar koji sam već navela ipak je neobičan, upadljiv budući da je od svih pomenutih dela najklasičnije, a i najranije napisano, čini mi se ono Rolanda Barthesa – hoću reći da su dela za kojima junakinja pretežno poseže ona koja se još uvek lako mogu dohvatiti na policama knjižara, relativno nova dela, trenutno ne samo čitana, nego i popularna, a ne dela zbog kojih ćete možda morati u biblioteku. Možda je, na kraju krajeva, i to jedan od razloga zbog kog je Jezero kao celina daleko od svoje najbitnije reference, Annie Ernaux. Knjige Annie Ernaux ponekad deluju kao da ste ih mogli i vi sami napisati, baš kao što apstraktna umetnost deluje kao da ju je moglo naslikati vaše dete. Svakim sledećim čitanjem pokušaja pisanja à la Ernaux uviđam ipak koliko je Nobelov komitet pogodio dodelivši ovoj autorki nagradu, koliko je za to pisanje bio potreban rad, kombinovan s talentom. „Magijsko mišljenje“ koje autorka Jezera pominje u kontekstu još jedne popularne knjige o žalovanju, one koju je napisala Joan Didion, ovde se manifestuje pre svega u ideji da je svaki strukturalno labav poetski zapis jednak književnom delu, a da je puko odsustvo strukture i drugih literarnih konvencija jednako uspešnoj, čak hrabroj eksperimentalnosti.
Možda je slučajnost što se hronološki niz izlaska tri slične knjige domaćih autorki u istoj nakladi poklapa s mojom opadajućom procenom kvaliteta svake od tih knjiga. Možda (a ovo je jedno iskreno možda) je moj doživljaj Jezera Ane Brnardić previše strog, obeležen upravo utiskom da sam tu knjigu, s određenim varijacijama, već čitala. A možda je čak i ovaj doživljaj, kao i doživljaj mnogih drugih knjiga o kojima sam pisala, zapravo preblag, jer i ja više idem u knjižaru (tačnije, knjižara dolazi meni poštom) nego što idem u biblioteku. Kao što čitava istorija književnosti uostalom svedoči, hronologija, vreme samo, neizbežan je deo procene literarne vrednosti ili, ako ona u objektivnom smislu ne postoji, literarne relevantnosti.
