Kad se život pokaže nepredvidljivijim od književnosti i prenapuče ga teški gubici, sav jezik na koji smo se dotad oslanjali pokaže se duboko nedostatnim, a možda ga posve i izgubimo – pa trebamo pronaći ili izgraditi novi. Marija Ott Franolić kroz prizmu intimnog žalovanja čita i promišlja književnost koja se na različite načine upravo tim iskustvima bavi, od Irene Vrkljan do Ane Brnardić, od Yiyun Li do Georgija Gospodinova