Ipolite, moj bližnji, moj brate
I drugi književni junaci su se tukli protiv istog nevidljivog neprijatelja, i govorili o tom vekotrajnom boju, samo što njima niko ne osporava čast i dostojanstvo, dočim meni, kao što smo videli, svaka šuša spočitava šta joj padne na pamet, potpuno slepa za to šta je zapravo naš ljudski život na zemlji, u ovom nepodnošljivom poretku, u palom stanju, u nečovečnom svemiru, gde smo svi osuđeni na smrt. Nije moja bitka drugačija od one koju je vodio Ipolit Terentjev, nesrećni, smrtno oboleli dečak koji je znao da mu je kraj blizu, da ga ništa ne može izbaviti od zveri koja bi da ga proždere.
Evo kako je Ipolitu izgledala ta sila, o čemu je govorio povodom slike „Telo mrtvog Hrista u grobu“ Hansa Holbajna Mlađeg, koju je video u Rogožinovoj kući: „Čoveku se, kad gleda tu sliku, priroda priviđa u obličju nekakvog ogromnog, neumoljivog i nemuštog zvera, ili tačnije, mnogo je tačnije rečeno iako je čudnovato – u obliku neke ogromne mašine najmodernije konstrukcije, koja je besmisleno zahvatila, razdruzgala i progutala potpuno i bezosećajno – veliko i dragoceno biće, takvo biće koje je samo za sebe vredelo koliko i cela priroda sa svim zakonima svojim, i koliko cela Zemlja, koja se, možda, i stvarala samo zato da bi se to biće pojavilo! Tom slikom kao da se izražava baš taj pojam, u tamnoj, bezobzirnoj i besmisleno večnoj sili, kojoj je sve potčinjeno, i koja vam se mimo volje nameće.”
Pitao se Ipolit može li se čoveku priviđati u živim likovima ono što nema lika i govorio da se njemu katkada činilo da vidi, u nekakvom čudnom i nemoćnom obliku, tu beskrajnu silu, to potmulo, mračno i nemo biće: „Sećam se, neko me je kao poveo za ruku, sa svećom u ruci, pokazao mi neku ogromnu i odvratnu škorpiju i počeo me uveravati da je to ono mračno, potmulo i svemoćno biće, i smejao se mome gnušanju.”
Nije moja bitka drugačija od one koju je vodio Ipolit Terentjev, nesrećni, smrtno oboleli dečak koji je znao da mu je kraj blizu, da ga ništa ne može izbaviti od zveri koja bi da ga proždere
Sveti krpež
Svejedno kakav izgled dajemo toj svemoćnoj rušiteljki, da bismo bar nekako zamislili nevidljivog neprijatelja, da li je vidimo kao prirodu, škorpiju ili džinovsku mašinu najmodernije konstrukcije – borba protiv nje je sam sukus čovečjeg života. Borila sam se protiv nje kako sam znala i umela, nevešto, aljkavo, traljavo, bezuspešno, odnoseći tek tu i tamo poneku sitnu pobedu, ali sam bar istrajno služila svetom cilju. „Krpiti, znači boriti se protiv propadanja, znači pomagati večnosti u njenom trajanju”, tako Andrić definiše moj životni poziv, moju mukotrpnu službu. „Zato je taj neugledni i sitni posao tako velik i svet i ispunjava celu dušu mirom i zadovoljstvom”, zaključuje pisac, valjda u moje ime.
Ne znam zašto su se toliki znalci okomili na moju štedljivost, kad je sam Andrić ispevao pravu odu štednji i mojoj službi tom božanstvu: „Jer, šta su sitne muke i odricanja koja podnosimo u službi štednje prema onome što nam ona daje i od čega nas spasava. Ona održava život i trajnost oko nas, obogaćuje nas stalno i čini, tako reći, večnim ono što imamo; ona nas čuva od troška, gubitaka i nereda, od siromašenja, od bede koja dolazi na kraju a koja je gora i crnja od smrti, pravi pakao, još na zemlji i za života. I kad čovek pomisli kako sve oko nas stalno i neprimetno čili i nestaje, kida se, troši i izmiče, a kako je malo i slabo ono što možemo i umemo da preduzmemo i učinimo u borbi protiv toga, onda bi pristao na svaku patnju i svako odricanje, samo da se odupre tome zlu, onda mora da se zastidi zbog svakog trenutka odmora, kao zbog dangube, i zbog svakog zalogaja, kao zbog bacanja i raskoša. Sa fanatičnom hrabrošću mučenika treba podnositi sve u toj borbi bez izgleda.”
Ne znam zašto su se toliki znalci okomili na moju štedljivost, kad je sam Andrić ispevao pravu odu štednji i mojoj službi tom božanstvu
Pristanak na vladavinu đavola
Česlav Miloš u Teološkom traktatu jasno veli: „Tko god smatra normalnim poretkom stvari / da snažni pobjeđuju, slabi nestaju, a život se svršava smrću, / pristaje na vladavinu vraga.” Koliko vidim, čovečanstvo masovno smatra normalnim navedene pojave, pristaje na vladavinu đavola, a tu ni književni kritičari, profesori i tumači očigledno nisu izuzetak. Da nisu pristali na poredak smrti i grehopada, da ga ne smatraju prirodnim, pisali bi bolje, ne bi trošili reči uzalud, trudili bi se makar da razumeju tekstove o kojima pišu, a imali bi i malo više saosećanja za svoju braću i sestre po krvi i telu teksta.
Bojim se da je moje krpljenje pocepanih čarapa i iznošenih papuča kudikamo smislenija rabota od pisanja loših školskih radova o kompleksnim književnim delima. A ne bi me čudilo ni da se tako zakrpljene čarape i papuče pokažu trajnijim od većine njihovih uradaka. U svakom slučaju – nisu ružnije, iako ne deluju nimalo lepo, iskrpljene po ko zna koji put. Te naizgled nevažne, banalne stvari meni su donele radost, privremeno spasavanje izanđale obuće i odeće od propadljivosti ispunilo mi je celu dušu mirom i zadovoljstvom, što se za najveći broj očajno napisanih akademskih radova ne može reći. Nikoga ne raduju, nikome ne donose mir i zadovoljstvo, čak ni njihovim autorima, a o čitaocima da i ne govorim. Pa ko onda živi apsurdnim životom – Rajka Radaković ili njeni opadači?
Služila sam božanstvu štednje svim srcem i dušom, možda je to lažno božanstvo, ali nije ništa gore od idola kojima se milijarde ljudi klanjaju. A osnovni poriv je čist – borba protiv propadanja, trošenja, prolaznosti, uništenja, razaranja, smrti. Pa zašto u tome gotovo niko od književne gospode ne vidi nešto veliko i uzvišeno?
Umetnica u štednji
Da, žalim se na svoje kritičare, evo, podnosim i zvaničnu pritužbu nadležnom organu, ali moram priznati da me je čitanje tih nevešto sročenih paškvila povremeno ludo zabavljalo. Evo, na primer, šta veli jedno tumačenje: „Besmislenost Gospođičinog napora je u tome što hoće da pobedi rušilačku i neprijateljsku silu trošenja koja gospodari svetom, Rajka Radaković u borbi protiv nje osmišljava egzistenciju.” Vaistinu, antologijska rečenica! Dakle, besmisleno je osmišljavati život borbom protiv rušilačke sile trošenja, propadljivosti, umiranja, anihilacije, smrti, jer je tu silu nemoguće pobediti? A kako onda osmisliti egzistenciju? Tako što ćeš biti razuman, priznati vlast propadljivosti nad svima nama koji smo se jedva dokopali postojanja, pa služiti toj sili? Odustati unapred od borbe? I to piše neko čija je profesija proučavanje književnosti.
A umetnost se ne bori protiv sile trošenja? Kako je umetnost uopšte nastala? Zašto ti silni zaneseni ljudi slikaju, pišu, komponuju, sviraju, grade hramove i palate – kad je očigledno da je svaki napor uzaludan, i da su njihovih ruku dela osuđena na iščeznuće, da će ih pre ili kasnije satrti ona neumoljiva sila koja sve potčinjava? Evo šta veli Krleža: „Tajanstvena i na prvi pogled nejasna magija ljepote i umjetničkog stvaranja zamisliva je samo u vremenu i njeno glavno i osnovno nadahnuće je od početka: strah svega što živi pred nestankom u vremenskoj prolaznosti: Da nema u nama ljudske svijesti o smrti, ne bi bilo ni umjetnosti, a zašto se čovjek boji smrti, to je pitanje isto tako ljudsko kao i to zašto čovjek zapravo živi.”
Književni tumači očigledno misle drugačije, da je do njih – književnosti ne bi ni bilo, a oni bi radili nešto za šta imaju smisla i talenta. Na primedbu da bedna zakrpljena čarapa i veličanstveno književno delo nisu isto, da se ne mogu porediti, mogu da odvratim kako iz perspektive vremenskog beskraja, iz ugla entropije, kad se posmatra personifikovanim očima one sverazarajuće sile – nema razlike između pomenutih predmeta, oba su podjednako efemerna, i oba čeka ista sudbina.
A umetnost se ne bori protiv sile trošenja? Kako je umetnost uopšte nastala? Zašto ti silni zaneseni ljudi slikaju, pišu, komponuju, sviraju, grade hramove i palate – kad je očigledno da je svaki napor uzaludan, i da su njihovih ruku dela osuđena na iščeznuće, da će ih pre ili kasnije satrti ona neumoljiva sila koja sve potčinjava?
Zabranjeno zaustavljanje vremena
Nije tu kraj, profesorka nastavlja u još veselijem duhu: „Ima mnogo bezizglednog nastojanja u njenoj težnji da zaustavi vreme kao destruktivnu silu, što je čini mučenicom u njenom slepačkom životu.” Nije ovo lako smisliti, a kamoli napisati. Dakle, kad žena teži da zaustavi vreme, to je čini mučenicom, a njen život – slepačkim, šta god to značilo (valjda kako sam provela život u slepilu, nesvesna pravih vrednosti kao što je pisanje besmislica). Gospodine Krleža, šta vi imate da kažete na temu zaustavljanja vremena, bezizglednih nastojanja, mučeništva i slepačkog života?
Možda kako je upravo težnja ka parkiranju vremena u zaustavnu traku bila presudna u evoluciji ljudske vrste, da nas je baš ona očovečila: „Pračovjek, ljudožder još i kosmat kao gorila, prestao je biti majmunom u altamirskoj diluvijalnoj špilji, zaustavivši vrijeme na stijeni, kada je prvi put otisnuo svoju, od ljudske krvi još masnu ruku o kamen svog zvjerskog zaklona.” I još: „Zaustavivši tako jedan odraz nečeg svog, tjelesnog na kamenu, prenijevši jednu prolaznu sliku svoje krvave ruke na stijenu, otkrivši tako zakon usporavanja najsvakodnevnije prolaznosti, ostvarivši tako stvaralački po prvi puta jedan događaj, odlijepivši od sebe jedan svoj oblik i pretočivši ga u trajniji i neprolazniji materijal, tu je čovjek postao umjetnikom, a prestao biti gorila.”
Svako nastoji da zaustavi vreme služeći se sredstvima koja su mu data. Da sam imala umetničkog dara, usporavala bih vreme pišući stihove, prozu ili eseje, ali pošto sam došla na svet sa nekim drugim talentima, koristila sam ih kako mi je bilo moguće. Možda ta moja štedljivost, taj večni krpež i trpež, ti neprekidni pokušaji da u štednji, imetku i sticanju pronađem zaklon od destruktivnih sila nekome izgledaju smešno i jadno, ali ja bolje nisam ni znala ni umela. A ako ćemo pravo, takvi pokušaji nisu ništa gori od nastojanja najvećeg dela čovečanstva, uključujući tu i nebrojene fiktivne likove. Ja sam se bar osmelila da živim mimo sveta i društvenih konvencija, protiv duha čaršije i zloduha palanke, da krojim svoju sudbinu sopstvenim rukama, po svojoj maloj volji i ćudi, umesto da idem lakšim putem, pa da se pokorim tvrdim običajima i ustaljenim pravilima, da pognem glavu i potčinim se patrijarhalnom kolektivu, kao što to čini ogromna većina, uključujući i nepreglednu masu književne menažerije.
Svako nastoji da zaustavi vreme služeći se sredstvima koja su mu data. Da sam imala umetničkog dara, usporavala bih vreme pišući stihove, prozu ili eseje, ali pošto sam došla na svet sa nekim drugim talentima, koristila sam ih kako mi je bilo moguće
Kalfe iz Josifove radionice
San o milionu opsedao je i Arkadija Dolgorukog, koji se nameračio da postane Rotšild, pa su o njemu pisali da je „čudan, usamljen, ranjen, a istovremeno i ambiciozan čovek, sasvim neobičan za svoje godine” i kako je lik ovog „pomalo arogantnog, izvanrednog, neiskusnog i prerano sazrelog tinejdžera izrađen sa retkom veštinom i nijansama”. Niko ga zbog tog sna nije proglasio za čudovište ili modernog vešca.
Zanimljivo je da ljudi koji nisu u stanju da shvate elementarne stvari o umetnosti, iako im je to profesija, sa natprirodnom dozom sigurnosti govore o sakralnom, numinoznom, božanskom, kao da su sa Bogom ovce čuvali i sa Hristom blanjali japiju u Josifovoj radionici. Otkud vi, gospodo, znate da monaška askeza vodi kroz vratnice raja, a podvig štednje u apsurd? Askeza je askeza, možda su dva pomenuta podvižništva mnogo sličnija nego što se to prigađa Zemskoj Tupini. Uostalom, probajte da primenite askezu u čitanju i pisanju, umesto što sasvim neuzdržano trućate trućarije, pa će vam se samo kas’ti.
Martin Luter je deset godina proživeo kao monah, posteći, podvizavajući se, u neprekidnoj borbi protiv strasti i držanju Božjih zapovesti – da bi posle čitave decenije shvatio kako ne služi Bogu, već Antihristu. I što se strože i bespoštednije držao monaških zaveta, to je dublje tonuo u propast, to je odanije služio đavolu. Za umove gospode profesora ovakav slučaj je nemoguć, pa je zato najbolje da se svi pretvaramo kao da se nije ni dogodio. Ali, Luterovo iskustvo ne može se izbrisati iz povesti. Zašto onda ne bi mogao da se dogodi i obrnut slučaj – da neupućeni misle kako neko svojom askezom radi za đavolji tabor, a da se ispostavi kako je sve vreme služio Bogu? Zašto učeni ljudi sebi utvaraju da im je poznata tajna Poslednjeg suda?
Zanimljivo je da ljudi koji nisu u stanju da shvate elementarne stvari o umetnosti, iako im je to profesija, sa natprirodnom dozom sigurnosti govore o sakralnom, numinoznom, božanskom, kao da su sa Bogom ovce čuvali i sa Hristom blanjali japiju u Josifovoj radionici. Otkud vi, gospodo, znate da monaška askeza vodi kroz vratnice raja, a podvig štednje u apsurd?
Sablazan neregularne askeze
Mnogim tumačima je smetalo Andrićevo dovođenje moje štedljivosti i tvrdičluka u vezu sa životom anahoreta, podvižnika i asketa. Zapeli su književni znalci da mi ospore borbu protiv kneza ovog sveta i grehopada, nimalo se ne obazirući na sam tekst romana. Naprosto, takva ideja im je bila previše sablažnjiva, kao što ih uznemirava sve što odstupa od norme, sve što ne može da se ukalupi, okljaštri, unakazi prokrustovskom posteljom palanačke svesti, i da se tako pacifikuje.
Ima poprilično komičnih pasaža kod takvih tumača. Jedan, primera radi, piše visokoparno, sve vejući ovejanu suštinu oveštalom vejalicom koju ni ja ne bih mogla da popravim i zakrpim – kako „humana forma iziskuje sebi imanentnu – stvaralačku, duševnu i duhovnu esenciju”. Šteta što nije napisao esenciju suštine, bilo bi još zabavnije. Elem, forma i esencija (nažalost, ne ona za zimnicu) tek se u uzajamnosti „mogu celovito razviti, potvrđujući potpunu čovečnost”.
Međutim, ako se humana forma „ispuni ništavnom sadržinom”, a još ako se „izneveri značajnost ljudske forme, onda je ishodište apsurdni život kao permanentna i neshvaćena simulacija smisla”. Pogađate – to je upravo moj slučaj, ja sam svoju humanu formu ispunila ništavnom sadržinom, pa sam stigla u ishodište (kod Plandišta) apsurdnog života, a taj moj život koji i nije život bio je tek permanentna simulacija smisla, pritom i neshvaćena, jer sam glupa. Tja, možda su u pravu feminističke teoretičarke koje vele da nijedno žensko prisvajanje „muških” oznaka ne može da prođe nekažnjeno, ženu koja se na ovakvo rebelstvo usudi, remeteći patrijarhalni poredak stvari, pod hitno treba omalovažiti, obezvrediti, ako treba i demonizovati, e da bi znala gde joj je mesto.
Mnogim tumačima je smetalo Andrićevo dovođenje moje štedljivosti i tvrdičluka u vezu sa životom anahoreta, podvižnika i asketa. Zapeli su književni znalci da mi ospore borbu protiv kneza ovog sveta i grehopada, nimalo se ne obazirući na sam tekst romana
Letovanje u transcedenciji
Tumača je posebno iznervirala Andrićeva rečenica o krpljenju „Krpiti, znači boriti se protiv propadanja, znači pomagati večnosti u njenom trajanju”, pa se svom silinom okomio na njenu sablažnjivost i prestupništvo. Zagledavši se u izneverenu „značajnost ljudske forme”, profesor veli: „Ideja večnosti je jedna takva značajnost, koja se u Rajkinom duhu izopačava, postajući čvrstom formom čija se iziskivana nutrina ne prepoznaje”. Da skratim, ideja večnosti je metafizička kategorija i „može se formirati samo na temelju koji će sâm održati njen domet”, a razume se da „taj temelj nipošto ne može biti materija, konkretno novac i štednja” koje ja uzdižem „na ravan metafizičke bitnosti”.
Pošto sam ništavna, nisam čak ni ljudsko biće, promašujem jer ne uviđam „stvarni smisao metafizičkih sfera” u kojima dotični gospodin očigledno redovno boravi ili bar letuje. Moje insistiranje na metafizičkim sferama (pod čime se valjda podrazumeva moja borba krpežom i trpežom protiv prolaznosti, trošenja i smrti) samo pojačava „jaz između vlastitih ništavnih težnji (bogaćenje) i proklamovanog cilja (večnost)”, stoga ne uviđam problem u „podvođenju transcendencije pod novac” iz jednostavnog razloga što sam za samu transcendenciju slepa, za razliku od autora ovih citata koji je upadljivo vidovit za transcendentno, takoreći ništa drugo i ne vidi osim onog što je nevidljivo i nedostupno čulima i razumu.
Usput budi rečeno, ishodište nije kraj nego početak puta, „tačka, mesto, situacija odakle se ishodi, polazi, početak”. A značajnost znači „značaj, osobita vrednost, znamenitost”, pa možda i nije baš najprikladnija reč u ovom kontekstu; izgleda da su se i profesoru pokarabasile forma i suština, moguće je i da je došlo do nekog ozbiljnijeg sukoba, esencija je formi otkinula nogu u uličnom obračunu, ili je forma pretukla esenciju na mrtvo ime, što je rezultiralo ovom skarabudževinom od teksta.
(nastavlja se)
Prvi dio Pritužbe pročitajte ovdje.
