Značajnosti i beznačajnosti
Novac je prilično apstraktan, nekakav papir koji na posve misteriozan način zamenjuje razne konkretne stvari, robu, objekte, predmete, mada je poslednjih decenija u velikoj meri izgubio vezu sa svojom materijalnom podlogom, osamostalio se i počeo da živi vlastitim životom. Skoro kao da je transcendentan ili bar hijerofanijski. Pritom je famozni novac opšteprihvaćeno božanstvo savremenog čovečanstva, nisam ga ja stavila na oltar, niti sam mu sagradila hram.
Mene novac nije ni zanimao sam po sebi, već kao zaštita od zlog sveta koji mi je uništio oca, od sveta „koji ubija meke i časne ljude a služi i klanja se tvrdim i bezobzirnim“, te kao izvor nezavisnosti i slobode. Novac je ipak bio na drugom mestu, na prvom je bila strast štednje i čuvarnosti, odbrana od one sile koja sve troši, rastače, ništi i potire. Da li takva strast i borba spadaju u metafizičke sfere, nisam sigurna, ali zasigurno znam da pisanje loših tekstova komično visokoparnim stilom, simulacija mišljenja i razumevanja, rogobatna imitacija teorijskog jezika – nisu ispunjavanje „značajnosti ljudske forme“ adekvatnom suštinom, meni sav taj galimatijas pre liči na običnu beznačajnost.
Ne znam zašto su kritičari i profesori baš toliko navalili da ponište asketsku stranu moje ličnosti, očiglednu činjenicu da je moj životni put po mnogo čemu sličan podvižništvu. Pa sam Andrić lepo kaže: „A njen život u ovom našem svetu liči umnogome na život asketa koji je odavno i potpuno našao mističnu vezu sa božanstvom i u nj preneo težište svoga života, pa sada se još samo privremeno i prolazno, jer mora, kreće ovde među nama; kreće se lako i slobodno i nasmejano, jer za njega sve što je izvan njegovog stvarnog sveta ne zaslužuje drugo do osmeha kojim odrasli gledaju dečije igre i igračke.“ To veli sveznajući pripovedač, nije to doživljeni govor ili neki moj unutrašnji monolog, tako zbori objektivna, takoreći božanska instanca teksta.
Večne zagonetke, luk i voda
Primetila sam da mnogi profesori i kritičari polaze od pretpostavke da je njima poznato šta predstavlja ispravno, puno i autentično ljudsko postojanje, da sa bezuslovnom izvesnošću znaju šta je religija, askeza, bogopoznanje, večnost, Bog, onostrano, šta su metafizičke sfere, trancendencija, apsolut i slični pojmovi. Koliko je meni poznato, niko nikada nije imao pouzdana saznanja o pobrojanim realnostima, niti je takvo znanje uopšte moguće, radi se o područjima gde su izvesne samo slutnje, nagađanja, pretpostavke, nagoveštaji, neizvesnosti, nesigurnosti, verovanja i verovatnoće.
Zaista mi nije znano otkud mojim klevetnicima takva nemoguća saznanja do kojih nisu uspeli da se dovinu ni najveći mislioci i mudraci čovečanstva. Ono što je večna zagonetka za najveće umove u istoriji – za naše profesore i kritičare je luk i voda. Ne bih da donosim prenagljene zaključke, ali meni su takva znanja pomalo sumnjiva, možda tu nikakve spoznaje i nema, možda je sve to puko fingiranje, gluma i šmira. Biće da ljudi koji nemaju problem sa mrgodnim ustrojstvom sveta, koji se u palom svetu osećaju kao svoji na svome, koji sa entuzijazmom prihvataju podelu uloga i sa velikim uspehom igraju profesore, kritičare, istoričare i tumače književnosti, dakle ugledne persone koje su stubovi nakaradnog poretka – naprosto moraju da ostave utisak poznavanja materije, nesumnjivog znanja i razumevanja svega na svetu i okolini.
Drugačiji tonovi se čuju kod nekih autora i izmišljenih junaka koji su sa svetom imali stanovite probleme, uključujući i nezadovoljstvo tradicionalnim predstavama o religiji, Bogu, transcedenciji i onom prvorodnom grehu koji smo već spominjali. Evo šta kaže već citirani kolega Ipolit: „Religija! Večni život priznajem, i možda sam ga oduvek i priznavao. Neka je ljudska svest i zapaljena voljom najviše sile, nek je ta svest pogledala ovaj svet pa rekla: ‘Ja postojim!’ i nek je toj svesti najednom najviša sila naredila da se uništi, jer to tamo zbog nečega – a najzad i bez objašnjenja zbog čega – treba, dobro, neka – sve to dopuštam, ali ipak je tu još uvek večito pitanje: čemu je tu bila potrebna i moja smirenost? Zar ne mogu biti progutan onako jednostavno, a ne da se traži od mene da još hvalim ono što me je progutalo?“
Primetila sam da mnogi profesori i kritičari polaze od pretpostavke da je njima poznato šta predstavlja ispravno, puno i autentično ljudsko postojanje, da sa bezuslovnom izvesnošću znaju šta je religija, askeza, bogopoznanje, večnost, Bog, onostrano, šta su metafizičke sfere, trancendencija, apsolut i slični pojmovi. Koliko je meni poznato, niko nikada nije imao pouzdana saznanja o pobrojanim realnostima
Saosećanje za negativnog junaka
Poštenja radi, treba reći da nisu samo tumači odgovorni za satanizaciju moje malenkosti, mnoge je na pogrešan trag zaveo sam Andrić. Ako se već prihvatio stvaranja negativne, moralno problematične junakinje, ženske varijante Kir Janje, škrtice, štediše, zelenašice – mogao je to i malo drugačije da izvede, dajući mi bar neku šansu i olakšavajuće okolnosti, služeći se trikovima kakve obično koriste pisci slikajući kudikamo problematičnije junake.
Proučavaoci književnosti su, na primer, zapazili kako Šekspir stavlja Makbeta u situacije i raspoloženja koja sama po sebi – bez obzira na moralnu prirodu junaka – pobuđuju u gledaocu razumevanje, strepnju, samilost, pa i osećanje saučesništva. Zato mu je dao da se postojano služi jezikom velike poezije, što umnogome doprinosi simpatiji čitalaca i gledalaca prema liku koji je – ubica.
Kako bi negativnom junaku pružili mogućnost da se opravda, pisci često pribegavaju pripovedanju u prvom licu, puštajući junaka da sam govori o sebi, da ispriča svoju priču, pa tako čitalac sve vidi iz njegove perspektive, često usvajajući njegovu tačku gledišta. Kada se o negativnom junaka pripoveda iz trećeg lica, kada ga čitalac posmatra spolja – junak često gubi humani oreol, posmatramo ga kao strano biće, baš kao što mnogi tumači mene posmatraju. Ali, pisac može i da bude ubedljiviji advokat svog junaka, koristeći mogućnost literature da osvetli junaka iznutra, na taj način, osvetljenjem iz unutrašnje perspektive čak i najveći zlikovac dobija ljudski lik, pa čitalac na njegove prestupe gleda sa razumevanjem, a nekad i sa simpatijom.
Poštenja radi, treba reći da nisu samo tumači odgovorni za satanizaciju moje malenkosti, mnoge je na pogrešan trag zaveo sam Andrić
Advokat po službenoj dužnosti
Pisac može i zlikovcu dati neke osobine koje uživaju poštovanje, na primer intelektualnu nadmoć, hrabrost, neustrašivost, smisao za humor, razne sposobnosti i talente. Postoje brojni književni postupci kojima se negativni junak može učiniti simpatičnijim, humanijim, mnogi metodi da se u čitaocu izazove simpatija, saosećanje, razumevanje za moralno problematičnu osobu. Sijaset književnih junaka za koje sam ja mala maca, nevinašce i oličenje ljudskosti – dobili su takav tretman, i Makbet, i Ričard Treći, i Raskoljnikov, pa čak i Hambert Hambert.
Pisci su opravdali i učinili gotovo prihvatljivim razne vrste poroka, zauzeli su se za najokorelije zločince, ne znam zašto je tvrdičluk izuzetak. Darovitom čoveku je najteže da razume i opravda nedarovitost, to je praktično nemoguća misija, pa ipak je čak i to pošlo za rukom Puškinu u Mocartu i Salijeriju. Ne znam zašto me je tvorac lišio prilike da se opravdam, da ispričam svoju verziju priče, ne znam zašto nije prilježnije obavio svoj fiškalski zadatak, kao da je advokat po službenoj dužnosti. A počesto je nastupao i kao tužilac: dok je meni uskratio glas i pravo na odbranu, oponentima koji me osuđuju ustupio je nesrazmeran prostor da se razmahnu, čaršijskim abronošama se neretko pridruživao i takozvani objektivni pripovedač, preuzimajući perspektivu kolektiva koji ne trpi ništa neobično, vanredno, odelito, prestupničko, uznemirujuće ili onespokojavajuće.
Pritom, bar polovina događaja u romanu kuburi sa logikom i motivacijom: čas sam izuzetno sposobna, džambas i račundžija kakvog moji poslovni partneri nisu videli u životu, čas sam bluna koja ništa oko sebe ne razume; istovremeno sam i čudo od poslovne devojčice i žene, i budala koja ne shvata svet, iako radeći s tim svetom stiče imetak, pa kad ne bi ništa znala o njemu, ne bi mogla ni da uspešno posluje. Imam neke slutnje i pretpostavke, ali nepravdom koja mi je naneta u romanu ću se pozabaviti u posebnoj epistoli sa Konta (oblast na obali Never mora, u neposrednom susedstvu Fakture, Predračuna, Kamate i Virmana).
Ne znam zašto me je tvorac lišio prilike da se opravdam, da ispričam svoju verziju priče, ne znam zašto nije prilježnije obavio svoj fiškalski zadatak, kao da je advokat po službenoj dužnosti
Nemaštovito grejanje
Kako god bilo, nema opravdanja za gospodu profesore koji o meni pišu gadarije, čak i kad su komične, svako je odgovoran za svoje postupke. Mada, kad me optužuju da sam „biće potpune inverzije u odnosu na normalni, uobičajeni poredak stvari“, to mogu da doživim samo kao kompliment, iako to nije bila intencija autora. Kakav je to normalni, uobičajeni poredak stvari videli smo tokom krvavog XX veka, nema tog zločina, zverstva, rasula i katastrofe do kojih taj uobičajeni poredak nije doveo, sa svojim osveštanim vrednostima, isti onaj poredak koji prezire tvrdičluk i ruga se škrticama.
Kad izvesna osoba piše kako Gospođica „gubi elementarnu ljudskost, pretvara se u bezobzirno biće opsednuto materijalnom obezbeđenošću“, to mi je takođe komično, jer ovu neopozivu presudu izriče persona koja se bavi proizvodnjom propagandnih filmova za račun autoritarnog režima, pornografijom nasilja i zloupotrebom žrtava genocida zarad sitnog ćara. Zapela je da iskopa trun iz mog oka, ali joj ta rabota ne polazi za rukom, jer ne vidi baš najbolje, pogled joj ometa pogolemo brvno u rođenoj zenici.
O nekim drugim primedbama bi se moglo razgovarati, na primer o tome da sam lišena uobrazilje, da moj „život nije prizvao maštu“, da je moja povest „fantazijski i estetski ništavna“. Šta znam, možda je profesor doktor u pravu, mada se meni čini da mi je bila potrebna poprilično snažna imaginacija da bih se ogrejala lopaticom uglja koju nisam potrošila. Ko ne veruje, neka proba da se greje na ideju, na neku strast, ne nužno prema štednji, može i prema književnosti, a ne na gas, drva, ugalj, struju ili mazut.
Čini mi se da je i za sledeći doživljaj ipak neophodna određena doza mašte, pomalo i poetske: „Gospođici je izgledalo da stvari koje su zatvorene po ormanima i sanducima štede sa njom zajedno, dok se od onih koje su u upotrebi gubi svaki dan pomalo, jer svaki dodir, svaki pogled tuđih očiju skida sa njih ponešto.“ Takvi živopisni detalji se nimalo ne uklapaju u sliku o meni kao osobi posuvraćene i sužene svesti, sa emotivnim rasponom amebe, dominantnom u romanu, ali nije na meni da rasplićem pripovedačke nelogičnosti i nedoslednosti, to je valjda zadatak proučavalaca književnosti. Nije mi poznato zašto se oni tim poslom ne bave. Možda iz straha od autoriteta, od dovođenja u pitanje opšteprihvaćenih predstava, što bi posledično moglo da dovede do odbacivanja, pa čak i ekskomunikacije iz zajednice?
Kad izvesna osoba piše kako Gospođica „gubi elementarnu ljudskost, pretvara se u bezobzirno biće opsednuto materijalnom obezbeđenošću“, to mi je takođe komično, jer ovu neopozivu presudu izriče persona koja se bavi proizvodnjom propagandnih filmova za račun autoritarnog režima, pornografijom nasilja i zloupotrebom žrtava genocida zarad sitnog ćara
Rajka Radaković, sestra Adolfa Ajhmana
Nisu sve primedbe ovako uveseljavajuće, ima i onih od kojih mi se ledi osmeh na olovnim usnama i imaginarna krv u napisanim žilama. Na primer, jedna profesorka posmatra moj slučaj „u okviru dihotomije zločin i kazna“, pa veli ovako: „Dio koji bi se mogao označiti zločinom jest priča o okrutnosti i bešćutnosti lihvarice koja se, bez imalo grižnje savjesti, koristila tuđom nevoljom.“ Dobro, kritiku bih mogla donekle da prihvatim, mada sam se mahom koristila nevoljom propalih kockara, raspusnika i raspikuća koji troše više nego što zarađuju, ali neka bude.
Uostalom, ako je taj poredak koji kritičari hvale, na čiju stranu staju protiv mene, toliko dobar, zašto tim dobrovoljnim nevoljnicima nije u pomoć pritekao niko od silnih sugrađana koji nisu bića „narušenog razuma“, slučajevi „bolesti i ludila“, persone „duboko nečovečne, egoistične i plitkoumne prirode“, već su potrebiti upravo jednom takvom čudovištu i modernoj veštici morali da se obraćaju za pozajmicu? Nešto škripi u ustaljenoj dihotomiji dobri svet/poredak/ustrojstvo – zla Rajka, dehumanizovana zelenašica, lihvarsko stvorenje koje samo po spoljašnjem izgledu podseća na ljudsko biće.
Elem, pošto je profesorka, neometana činjenicom da nikada nisam bila u sukobu sa zakonom, nepobitno utvrdila da sam okorela zločinka, nastavila je u istom duhu slobodnog sudijskog uverenja, nagazivši gas do daske: „Njezin je život dakle bio niz zločina koji se savršeno uklapaju u koncept ideje H. Arendt o banalnosti zla kojom se sugerira to da pravi zločinac ne mora nužno imati krvave ruke.“ Svašta su o meni pisali razni tumači, demonizovali su me i raščovečavali na sve moguće načine, ali očigledno je bilo nedovoljno predstaviti Gospođicu kao potpuno dehumanizovano stvorenje, lišeno ljudskosti, kao apsolutnu prazninu, oličenje ništavnosti, uzaludno i promašeno biće, sve im je to bilo malo, trebalo je u toj trci satanizacije smisliti nešto novo, originalno, neviđeno – pa se profesorka dosetila da me stavi rame uz rame sa Adolfom Ajhmanom, arhitektom holokausta.
Ako je taj poredak koji kritičari hvale, na čiju stranu staju protiv mene, toliko dobar, zašto tim dobrovoljnim nevoljnicima nije u pomoć pritekao niko od silnih sugrađana koji nisu bića „narušenog razuma“, slučajevi „bolesti i ludila“, persone „duboko nečovečne, egoistične i plitkoumne prirode“, već su potrebiti upravo jednom takvom čudovištu i modernoj veštici morali da se obraćaju za pozajmicu?
Banalnost zla i naopakog
Sasvim racionalno i utemeljeno poređenje – nema sličnijih osoba od čoveka odgovornog za pomor šest miliona Jevreja i tvrdice koja se bavila davanjem novca pod interes. Zašto se tu zaustaviti? Zašto me ne uporediti sa Hitlerom? A i na drugoj strani vage ima mesta za nove likove. Zar se samo ja savršeno uklapam u koncept banalnosti zla? Zašto ne bi i Kir Janja, Harpagon, Euklion, Feliks Grande i Ebenizer Skrudž bili proglašeni za Ajhmanovu braću po oružju? No dobro, ako me je već rodbina otvoreno antisemitski proglasila za „poljskog Čifutina“, ako me je socijaldemokratski list „Sloboda“ latentno antisemitski nazvao „Šajlokom u suknji“, zašto me neka profesorka ne bi proizvela u nacistkinju i ženskog Ajhmana.
Usput budi rečeno, koncept banalnosti zla se uopšte ne tiče izvršilaca zločina koji su okrvavili ruke i naredbodavaca čije ruke nisu krvave, ali imaju komandnu odgovornost za počinjena zlodela. Nije dužnost podnositeljke pritužbe da objašnjava elementarne pojmove, samo bih da napomenem da je potpuno besmisleno, da ne kažem idiotski, primenjivati ideju Hane Arent, nastalu tokom izveštavanja sa suđenja koordinatoru i organizatoru masovnog istrebljenja, na najobičniju lihvarku. Čak i plitkoumnoj osobi poput mene jasno je da se tu radi o banalizaciji holokausta, a možda i o ruganju milionima žrtava koje su pretvorene u pepeo i dim.
Pa ipak, meni nikad ne bi palo na pamet da napišem kako se profesorka pisanjem oveštalosti i lupetanjem uklapa u koncept banalnosti zla. Moguće je da mi takvo što ne bi na um palo zato što sam priglupa zelenašica sa „devijantnim načinom razmišljanja“, slepa za sve što se ne tiče zarade i štednje, zato što sam biće koje svedoči o „nasilnoj bačenosti stranog tela u život“, zato što je moj život „radikalno apsurdan“, zato što negiram „vertikalu duhovnosti“, zato što imam „detinjsko slepilo za životne vrednosti“ (pritom i hipertrofirano), zato što je moj „život obeležen nesposobnošću i odsustvom volje da se prepozna, proživi i potvrdi transmaterijalni višak ljudskog postojanja“ i pročaja, za razliku od profesora, kritičara i umnika koji su sve suprotno od moje ništavnosti, pa im zato svaki čas na pamet padaju genijalne ideje, tako originalne da ne liče ni na koga, a počešće i ni na šta.
Nije dužnost podnositeljke pritužbe da objašnjava elementarne pojmove, samo bih da napomenem da je potpuno besmisleno, da ne kažem idiotski, primenjivati ideju Hane Arent, nastalu tokom izveštavanja sa suđenja koordinatoru i organizatoru masovnog istrebljenja, na najobičniju lihvarku
Dvostruki aršini
Lako je njima da umuju i smišljaju ingeniozne zamisli, da prave smele i neočekivane komparacije, kad su se uspentrali na najvišu kotu duhovne vertikale, usred metafizičke sfere, odakle uspostavljaju direktnu vezu sa transmaterijalnim viškom ljudskog postojanja, kad su svi do jednog humane forme ispunjene do vrha njojzi imanentnom stvaralačkom, duševnom i duhovnom esencijom, kad su bića radikalno pozitivnog senzibiliteta, nimalo otuđeni od sredine u kojoj bitišu, ni zeru alijenirani od drugih i drugosti, potpuno humanizovani, oljuđeni i uljuđeni uljudbom humanizma i ljudilom humanistike, živi primer autentičnog, ispunjenog postojanja, posednici latifundija smisla i neizmernog duhovnog bogatstva u konvertibilnoj nebeskoj valuti sa zlatnom, nimbusnom podlogom.
Nije ni čudo što u takvim div-junacima i džin-junakinjama, u takvim moralnim gromadama kao od brda hrišćanske etike odvaljenim, u njihovim napola svetačkim i progresivno oboženim dušama – mizerne pojave poput moje škrte ništavnosti izazivaju gađenje, prezir, gnušanje, zgražavanje, odvratnost i odbojnost. Kao što slična osećanja u pravednicima izaziva postojanje okorelih grešnika. Ili kao što normalan, prilagođen, neotuđen čovek oseća gađenje prema vaškama, gnjidama, pacovima ili bubašvabama. Uprkos posvemašnjem odsustvu empatije, emotivnoj osakaćenosti i duševnoj insuficijenciji, razumem njihova osećanja. Jedino mi nije jasno zašto u njima pojave slične meni, pa čak i hiljadu puta grđe od mene, ne provociraju istu reakciju, pogotovo kad je reč o muškim književnim likovima.
Podnositeljka pritužbe nije stručna za rodne studije ili teoriju književnosti, ali nije mogla da ne primeti kako se prema njoj primenjuju dvostruki aršini. Podnositeljka ne tvrdi da je navedena pojava posledica rodnih stereotipa ili predrasuda prema ženama, već samo napominje da se takav utisak nameće čak i licu koje ne poseduje opsežno teorijsko znanje, ali ima iskustva sa štednjom. Stoga predlažem da nadležni organ ispita da li postoji uzročna veza između činjenice da je podnositeljka ženskog pola i činjenice da je tokom osamdeset godina kritičke recepcije mnogo puta opisivana pogrdnim terminima koji se ne koriste ni kada se govori o đavolu, a kamoli o književnim junacima koji nikada nisu osuđivani ili krivično gonjeni.
Takođe predlažem da se, ukoliko se utvrdi da je podnositeljka pritužbe bila žrtva mizoginije, ispita i da li sam diskriminisana po drugim osnovama – zbog sklonosti osamljivanju, nedruštvenosti, bezbračnog stanja, bezdetnosti, odstupanja od opšteprihvaćenih uzusa, deficita nacionalnih osećanja, kršenja patrijarhalnih normi, odbijanja tradicionalnih uloga žene, nepristajanja na vladavinu sveuništavajuće sile s kojom se savremeni čovek ćutke pomirio i sličnih svojstvenih mi različitosti, apartnosti i inokoština.
S poštovanjem,
Rajka Radaković
(oštećena strana)
