U eseju o Gogoljevom Šinjelu Vladimir Nabokov piše da se književnost „obraća onim tajnim dubinama ljudske duše u kojima senke drugih svetova prolaze poput senki bezimenih i nemih brodova“. Jedan od tih bezimenih i nemih brodova nedavno je pristao na južnu obalu Panonskog mora, noseći pismo gospođice Rajke Radaković iz nekog drugog sveta, sa propratnom molbom da bude objavljeno. Njenoj molbi ovom prilikom izlazimo u susret.
Povereniku za zaštitu ravnopravnosti književnih likova
Podnosilac pritužbe: Rajka Radaković, privatno lice, štediša, stanovnica Sarajeva i Beograda, zadnja pošta – roman Gospođica Ive Andrića.
Predmet: Pritužba zbog dugotrajnog i sistematskog diskriminatornog postupanja književnih kritičara.
Poštovani,
obraćam vam se nakon više od osamdeset godina kontinuiranog izlaganja govoru koji smatram uvredljivim, stigmatizujućim i diskriminatornim. Reč je o načinu na koji pojedini književni kritičari, tumači i profesori književnosti govore o meni, mojoj ličnosti i mojim životnim izborima. Jasno mi je da moj karakter i zanimanje nisu prikazani odveć simpatično, da tvrdičluk i zelenašenje ne uživaju nikakav društveni ugled, da postoje razlozi za osudu moje ličnosti i profesije, kao i da su moji navodni postupci u mnogim osetljivim dušama mogli da izazovu duboko moralno zgražavanje.
Međutim, kada se moji prestupi ustaljenog morala i običaja uporede sa slikom koja je o meni stvorena u interpretativnoj zajednici, stiče se utisak stanovite nesrazmere. U stručnoj literaturi opisivana sam kao biće „narušenog razuma“, slučaj „bolesti i ludila“, osoba „duboko nečovečne, egoistične i plitkoumne prirode“, primer “morbidne škrtosti“, „potpune dehumanizacije“, „alijenacije“, „radikalno negativnog senzibiliteta“, „apsolutne praznine“, „ništavnosti“, „ružnoće života“, „fantazijske i estetske ništavnosti“, pa čak i kao „stvorenje koje poseduje ljudsku formu, ali se nikada nije uzdiglo na ravan bića koje ostvaruje ljudsku suštinu“.
Obraćam vam se nakon više od osamdeset godina kontinuiranog izlaganja govoru koji smatram uvredljivim, stigmatizujućim i diskriminatornim
Dnevnik uvreda i dehumanizacije
Kada bi neupućeni čitalac pročitao ove redove pomislio bi da je Andrićeva Gospođica višestruki ubica, uzurpatorka koja je na putu do prestola potamanila sve protivnike, uključujući decu; zlotvorka koja je u najmanju ruku čuvarka u koncentracionom logoru ili bar mučiteljski nastrojena upravnica zatvora. Mala je verovatnoća da bi čitalac pomislio kako se radi o lihvarki, pre bi mu palo na pamet da je ovo biće lišeno ljudskosti ubilo neku staru zelenašicu i njenu izmučenu, slaboumnu sestru.
Eh, kamo sreće da sam počinila bilo koji od navedenih zločina, mnogo bih bolje prošla kod književnih znalaca. U akademskim radovima o meni se govori kao o pojavi „monstruoznoj“, „nečovečnoj“, „ništavnoj“, „patološkoj“ i „duhovno promašenoj“, premda tokom čitavog svog života nisam nikoga ubila, mučila, zatvarala, progonila niti poslala na gubilište. Moji glavni prestupi svode se na preteranu štedljivost, sebičnost i nedostatak saosećanja, osobine koje svakako nisu pohvalne, ali teško da predstavljaju veći društveni problem od tiranije, političkog nasilja ili ubistva.
Nasuprot satanizaciji koju doživljavam već decenijama, iako nikada u životu nisam prekršila zakon, muški likovi koji su počinili jezive zločine, nasilnici, mučitelji, sadisti i slični neljudi uživaju neuporedivo veći ugled od moje štedljive malenkosti. Kada je u pitanju, na primer, Karađoz, upravnik zatvora, čovek koji zlostavlja potčinjene, poriče nedužnost nevinima, muči zatvorenike, psihološki ih maltretira dok se ne slome – kod njega kritičari pronalaze životnost, autentičnost, govore o inventivnim istražnim postupcima, mada su to zapravo obične iznude priznanja zločina koje nesrećni uhapšenici nisu ni počinili.
Ričard Treći pobi sve živo da bi se domogao trona, kolje i satire, ni decu nije poštedeo, spletkari, vara, služi se svim mogućim zlikovačkim sredstvima, a za njega stručnjaci vele da je „silni i nenadmašni arhitekta zla“, da je „osnovni izvor njegove snage apsolutna amoralnost“, da je to „čovek koji ume izvanredno vešto da se pretvara“, hvale njegovu „intelektualnu nadmoć“ i „opori smisao za humor“.
Nasuprot satanizaciji koju doživljavam već decenijama, iako nikada u životu nisam prekršila zakon, muški likovi koji su počinili jezive zločine, nasilnici, mučitelji, sadisti i slični neljudi uživaju neuporedivo veći ugled od moje štedljive malenkosti
Urušavanje duhovne vertikale sekirom
Kako borba s Bogom te „nezavršene i nerazrešene duše“ izgleda, može se videti na primeru umorstva nesrećne Lizavete: „Ona već diže ruku i zinu, ali ipak ne povika, već pažljivo i ukočeno gledajući u njega, ali ne vičući, baš kao da nije imala vazduha da vikne. On jurnu na nju sa sekirom; njene se usne iskriviše tako žalosno kao u sasvim male dece kad se počnu nečega bojati, pa ukočeno gledaju na predmet koga se boje, i spremaju se da briznu u plač. I toliko je ova nesrećna Lizaveta bila prosta, jadom ubijena i jednom zauvek zaplašena, čak da ni ruke ne podiže da zaštiti svoje lice, iako je to bio najnužniji i najprirodniji pokret u tom trenutku, jer sekira beše podignuta baš nad njenim licem. Ona samo malo podiže svoju slobodnu ruku, ali ne do lica, i polako je ispruži prema njemu napred, kao da ga odstranjuje. On je udari oštricom pravo po lobanji, i odjednom preseče sav gornji deo čela, skoro do temena.“
Kad neki junak, po pravilu muškarac, ovako zverski razbije lobanju slaboumnoj ženi koja čak i ne pokušava da se brani, e da bi proverio da li je Napoleon ili običan smrtnik – onda za njega stručnjaci vele da se našao s onu stranu dobra i zla, i to trideset pet godina pre Ničea, te da je njegova misao toliko originalna da nikome, osim njenom tvorcu, nije mogla da padne na pamet. Stiče se utisak da kritičari lakše opraštaju muškarcu koji proliva tuđu krv nego ženi koja ne želi da otvori novčanik. Zaista, u književnom svetu je mnogo bolje ubiti zelenašicu, nego biti zelenašica.
Sudeći po pogrdama kojima sam izložena, po dehumanizaciji i demonizaciji moje ličnosti – reklo bi se da je žena koja daje novac pod interes najobičnija vaška ne samo za ubicu, već i za mnoge književne tumače.
Stiče se utisak da kritičari lakše opraštaju muškarcu koji proliva tuđu krv nego ženi koja ne želi da otvori novčanik
Svedoci odbrane
Neću da grešim dušu, nisu svi tumači ujedinjeni u mišljenju da sam ja apsolutno dehumanizovana, da sam ljudsko biće samo po formi, dakle da samo spolja izgledam kao žena, dok u sebi nemam ničeg ljudskog, ima i izuzetaka. Usput budi rečeno, da sam zaista takva kakvom me predstavljaju pojedini proučavaoci literature, da sam književni lik naslikan kao subhumani fenomen – to bi samo značilo da je Andrić loš, dozlaboga netalentovan pisac, koji je umesto žive, punokrvne junakinje stvorio plošnu, jednodimenzionalnu prikazu, apsolutno negativnu junakinju, bez ikakve ambivalencije i psihološkog senčenja. I to iz didaktičkih motiva – da bi pokazao deci, omladini i književnim kritičarima kako je tvrdičenje radikalno zlo, i tako ih na vreme odvratio od odavanja poroku prekomerne štedljivosti.
U tom slučaju ne bi bilo nikakvog razloga ni za čitanje, a kamoli za proučavanje Gospođice, kao što nema smisla bistriti soc-realističku prozu u kojoj je, kako reče Krsto Hegedušić, „pop uvek debel, a proleter mršav“. Na kraju krajeva, čak ni laža i otac laži, knez tame, đavo lično – nije predstavljan u književnosti kao apsolutno zlo. Čak ni teologija ga tako ne definiše, ipak je on pali anđeo, a zlo za hrišćanske bogoslove nije ontološki princip. Ako je Miltonov Satana antiheroj, pobunjeni pojedinac, harizmatični književni junak koji nas fascinira, kako to da sam ja, kao obično ljudsko biće (što bi rekli kritici: stvorenje), crnja i gora od đavola?
Da se vratim na izuzetke. Dakle, ima profesora i kritičara koji imaju razumevanja za moj slučaj. Pisali su, na primer, kako su moje navike, odluke i postupci toliko neobični, neprihvatljivi i udaljeni od zajednice, da sam ja, kao takva, nesvodiva na bilo koji mentalno prepoznatljiv oblik Drugosti i samim tim predstavljam „nesvarljivu“ formu subverzije. To bi valjda trebalo da znači da sam toliko mimo sveta da sredina ne zna u koju fioku da me strpa, što izaziva netrpeljivost prema meni, kao i prema svakome ko štrči, a pogotovo prema pojedincu koji se izdvaja na samosvojan način, jer dotični samim svojim postojanjem, živeći po svom ćefu, ugrožava i podriva poredak koji se zasniva na uravnilovci, poništavanju ličnosti i negiranju njene neprikosnovene slobode.
Ima profesora i kritičara koji imaju razumevanja za moj slučaj. Pisali su, na primer, kako su moje navike, odluke i postupci toliko neobični, neprihvatljivi i udaljeni od zajednice, da sam ja, kao takva, nesvodiva na bilo koji mentalno prepoznatljiv oblik Drugosti i samim tim predstavljam „nesvarljivu“ formu subverzije
Andrićeva okrutnost
Drugi tumači su imali primedbe i na mog tvorca, pa su pisali: „Okrutan je Andrić prema Rajki. Još u ranoj mladosti oduzima joj oca, vodeću ličnost u njenom životu. Zatim joj oduzima daidža Vlada, a onda joj u poznim godinama u život uvodi prevaranta.“ Ističu da sam morala da sama sebe vodim kroz život, ne samo sebe već i nestabilnu i preosetljivu majku, ergo: „I figura majke je Rajku osudila na propast.“ Ruku na srce, sudbina mi nije bila naklonjena, nisam imala gotovo nikakve olakšavajuće okolnosti. Devojčica koja sa jedva navršenih 15 godina biva prinuđena da na svoja pleća preuzme teret vođenja domaćinstva, kuću, poslove, bankrotiranu firmu, i to u jednom okoštalom patrijarhalnom svetu, gde ovakve delatnosti ženskom čeljadetu ne pristaju, gde je za ženu predviđeno da bude podređena mužu, maltene kao njegovo vlasništvo, gde su žene gotovo na nivou domaćih životinja, lišene svih prava – ipak valjda zaslužuje malo razumevanja. Biti poslovna žena početkom XX. veka na Balkanu – to pre spada u fantastičnu, nego u realističnu književnost. A s obzirom na moju maloletnu dob, o meni ne bi moglo da se govori čak ni kao o poslovnoj ženi, već kao o – šta znam – poslovnoj tinejdžerki.
Navedena kritičarka nastavlja: „Izbor ovakve majke i oduzimanje svih muških likova koji su joj nešto značili, navode nas na to da Rajku ne osuđujemo, već da saosećamo s njom i da razumemo sve njene izbore i dela, jer ona drugačije nije mogla. Naivni smo ako mislimo da je Andrić gradio ovaj lik da bi je čitaoci mrzeli i smatrali kao njeni sunarodnici modernom vešticom. (…) Za nju niko neće reći ni da je glupa, ni da je slaba ni naivna.“ Ne znam kakve su bile piščeve namere, ali je očigledno da su mnogi čitaoci, pogotovo profesionalni, mene doživeli kao džak za udaranje i objekat na kome se mogu slobodno iživljavati, bez straha od posledica.
Biti poslovna žena početkom XX. veka na Balkanu – to pre spada u fantastičnu, nego u realističnu književnost
Skandalozna i zazorna ambivalencija
Nisu svi tumači držali stranu čaršiji i represivnom patrijarhalnom sistemu, mnogi su imali razumevanja za moju prestupničku prirodu, za moju autsajdersku poziciju u muškom svetu. Tako jedan profesor piše: „Rajkino ‘odvajanje od društva’ u stvari je krajnja posledica delovanja načelno iste sklonosti ka odstupanju od konvencija i predubeđenja o socijalno poželjnom ženskom ponašanju i prihvatljivom karakternom ustrojstvu žene.“
Veli još profesor: „Drugo se, prema tome, ukazuje i po pravilu zaista uvek ovde razotkriva kao ambivalentno ginomorfno, a to znači kao žensko koje je svojom ili tuđom odlukom zaklonjeno, odnosno prekriveno konvencionalno muškim obeležjima, budući da za palanački svet, kako primećuje Radomir Konstantinović, ‘složenost je uvek kriza sigurnosti’, a ono samo, svojom ukupnom složenošću i nesvodivošću na jednostavno i nedvosmisleno dodeljeni ili opredeljeni identitet, nužno predstavlja skandal i uzrok zazora, zato što, još jednom, ‘Svet palanke javlja se kao idealno prost… idealno siguran svet’“.
Hvala mu na ovim rečima. Reklo bi se da su moje odbijanje da se uklopim u tradicionalne ženske identitete koje patrijarhat propisuje, kao i moja nepodložnost rigidnim malograđanskim taksonomijama – podjednako skandalozni i sablažnjivi i palanačkom svetu književne kritike. I veći deo hermeneutičkog plemena u agoniji ne podnosi kompleksne, ambivalentne, obespokojavajuće, uznemirujuće pojave, poput moje malenkosti ili književnosti.
Nisu svi tumači držali stranu čaršiji i represivnom patrijarhalnom sistemu, mnogi su imali razumevanja za moju prestupničku prirodu, za moju autsajdersku poziciju u muškom svetu
Pred neumitnom prolaznošću
Najzad neko da mi prizna i izvesne zasluge, pa makar i iz tog nesrećnog očišta jedne pomerenosti. Da se podsetimo – udarac sudbine sam podnela sa 14 godina života, a udarac sudbine je eufemizam za bankrotstvo i preranu smrt mog oca, gazda Obrena, koji je, kako piše Andrić, „propao i umro kao žrtva svoje dobrote i svoga starog i starinskog shvatanja trgovačke časti“, dakle sa svoje čestitosti, mekog srca i poštenja. Prevazići udarac orijaške siline nije mali poduhvat, pogotovo za malodobnu devojčicu od koje niko i ne očekuje da se takvog preduzeća prihvati.
Stojadinović spada u retke profesionalne čitaoce koji uopšte umeju da pročitaju tekst, da ozbiljno shvate ono što piše u romanu. Nije moj svetonazor, moje porive, moju borbu nimalo teško razumeti, jer je Andrić doslovno napisao čime se ja to bavim, i to na samom početku romana. Stojadinoviću je to očevidno pošlo za rukom i moždanim vijugama: „Tvrdičluk je Rajkino progonstvo i busija; to je klupko ježa nad unutrašnjim ranama koje ne zaceljuju, sinonim za izgnanstvo iz sveta ljudi i strast za svetom stvari istovremeno. Ali, više od toga i dublje od toga tvrdičluk je ogroman, na čitav život protegnut jedan jedini grč straha pred svekolikim trošenjem, uludnim nestajanjem, neumitnom prolaznošću.“
Najzad da neko bar donekle shvati moju životnu muku, motive mog tvrdičluka ili, bolje rečeno, čuvarnosti, možda malo radikalne i neumerene, ali sila protiv koje sam celog veka bila bitku je kudikamo radikalnija, u tom okršaju nijedno oružje nije dovoljno ubojito, nekmoli preterano. Čudno je kako većina to ne vidi ili ne uzima za ozbiljno, mada je Andrić eksplicitno opisao suštinu mog delovanja na ovom svetu. U uvodnoj sceni romana prikazao me je kako u sumrak, u nezagrejanoj kući u Stiškoj ulici, pod poslednjim oskudnim zracima sunca krpim čarapu, uz propratnu odu krpežu.
Stojadinović spada u retke profesionalne čitaoce koji uopšte umeju da pročitaju tekst, da ozbiljno shvate ono što piše u romanu. Nije moj svetonazor, moje porive, moju borbu nimalo teško razumeti, jer je Andrić doslovno napisao čime se ja to bavim, i to na samom početku romana
Borba protiv mračne sile
Krpež je slast i „večita borba i zamorno nadmudrivanje sa moćnim, nevidljivim neprijateljem“. U toj borbi ima „svetlih trenutaka predanog, svetačkog služenja“, tako Andrić piše, stavljajući moju borbu u religijsku ravan. Kada se jedna stvar istanji, pocepa, više nije ni za šta, za mene tek tu počinje bitka, dok „druge žene popuštaju i predaju se toj svemoćnoj sili koja sve troši i tanji na vama i koja prati svaki ljudski život i svaki pokret, kao prokletstvo koje je sa grehom prvog čoveka palo na ljudsko postojanje“.
A kada istrošeni predmet bude okrpljen, spasen za još neko vreme, Andrić piše kako Gospođica „zaneseno, sa ljubavlju, gleda tu papuču što je spasena i oteta onoj dušmanskoj sili koja sve na nama i oko nas nagriza, buši, kida i rastvara“. Pisac nije mogao da bude eksplicitniji, potpuno preuzimajući pojmove hrišćanske teologije, priču o padu i prvorodnom grehu, direktno pominjući „prokletstvo koje je sa grehom prvog čoveka palo na ljudsko postojanje“. A to što je sa čovekovim padom ušlo u naše postojanje je upravo ta tajanstvena, mračna sila koja sve na nama i oko nas nagriza, troši, tanji, buši, kida i rastvara, sila koja će nas na kraju progutati, izbrisati, počistiti sa lica zemlje, kao da nas nikad nije bilo. Neumoljiva sila koja ne zna za milost, po čemu je pomalo nalik na neke književne kritičare, profesore i tumače književnosti.
Toj sili smo dali ime smrt, ali to je samo reč, džaba imenujemo neimenljivo, umiremo otkad je sveta i veka, a i dalje nemamo blagog pojma o tome šta je smrt, šta je ta stihija koja vlada nad svim što postoji. Borba protiv te sile – pa to je sav naš život, svakog čoveka, svak se protiv nje bori kako zna i ume. I svačija borba je uzaludna, neminovno osuđena na propast. Pa ipak, ne posustajemo, vodimo unapred izgubljeni rat, zadovoljni kad bar neku sitnicu, bar na neko vreme, izbavimo iz kandži te sverazarajuće uništiteljke.
(nastavlja se)
