Pre petnaestak godina u razgovoru sa Markom Pogačarem za Booksu, na temu konceptualnosti svojih knjiga i pitanje o odnosu pojedinačnih pesama naspram ciklusa, knjige ili šireg pesničkog projekta, Miroslav Kirin je, između ostalog, rekao: „Doista se stječe dojam kako je riječ o nekoliko prilično različitih pristupa od kojih svaki drugačije uzurpira prostor pisanja. Kao da pišem iz pozicije pessoaevskih heteronima. Ta heteronimnost prisutna je u gotovo svakoj knjizi (…) Što se tiče statusa pojedinačne pjesme u donekle konceptualiziranoj knjizi, on je i njoj usprkos neupitan. Čak ju koncept još više provocira. I u knjizi koja odozgo iscrtava putanju svog kretanja pjesma se mora realizirati kao samotna i samoopstojna činjenica“.
Od 2011, kada je navedeni razgovor uknjižen u hrestomatiji Jer mi smo mnogi, pa do danas, Kirin je objavio još pet pesničkih knjiga, koje praktično sve ostaju verne ovoj osnovnoj poetičkoj postavci: „u knjizi koja odozgo iscrtava putanju svog kretanja“ pesme žele da se same dogode, da se ostvare kao zasebne, samoodržive književnoumetničke činjenice. Iz rečene perspektive, sama ideja knjige izabranih pesama za ovog pesnika predstavlja nešto veći izazov nego što je to inače slučaj: šta se sve ostavlja po strani, kada se pesme izvuku iz svog osnovnog konteksta? koliko taj i takav postupak narušava, ako se tako može reći – nekakav bazični integritet pesme, odnosno, da li pesme ovim izdvajanjem iz svog primarnog okruženja gube neka od svojih fundamentalnih konstitutivnih značenja? da li prilikom izabiranja treba staviti akcenat na homogenost ili na heterogenost opusa? šta se uopšte dobija jednim ovakvim izborom, osim zadovoljavanja konvencije, koju na neki način podrazumeva najveća i najznačajnija nacionalna nagrada za poeziju?
Poetička logika
Čini se da su i sâm pesnik i Damir Radić, kao koautori ovog izbora, bili svesni svih ovih izazova, i uradili ono što je zapravo jedino i bilo moguće: napravili su knjigu koja je s jedne strane neka vrsta tumačenja glavnog toka Kirinovog opusa, a sa druge predstavlja novu, samostalnu pesničku knjigu. Potonja, značenjski i interpretativno provokativnija namera vidljiva je već na najopštijem, strukturnom planu: poredak pesama u ciklusima, kao i sâmih ciklusa, nasuprot u ovakvim prilikama donekle podrazumevanog hronološkog principa, podređen je dubljoj, unutrašnjoj poetičkoj logici. Tako su već u uvodnom ciklusu ovog izbora, u kome su pesme iz knjige Tantalon, izvršena određena preslaganja. Najpre, redosled je drugačiji u odnosu na knjigu iz 1998: nakon tri pesme preuzete iz prvog ciklusa Tantalona, pa jedne iz trećeg, dolazi pesma sa početka poslednjeg, šestog ciklusa, a potom pesme iz petog, te na kraju ponovo iz šestog. Isto tako, pesme u drugom ciklusu ovog izbora preuzete su iz knjige Jalozi (2006), a ne iz knjige Zukva (2004), koja joj hronološki prethodi, a iz koje se pesme, takođe u donekle izmenjenom poretku, nalaze u trećem ciklusu. Tako je i sa sledećim dvama ciklusima: prvo slede odlomci-koani iz Hipernovalisa (2015), a onda pesme iz Zbiljke (2009) i Zenzancija (2013), da bi potom, od Lirke (2018) do kraja, ciklusi pratili redosled izlaženja knjiga. Treba dodati i da, sve do kraja, pesme ni u jednom od ciklusa ne prate poredak iz prvih izdanja. I sâme pesme su pretrpele određene morfološke izmene: distisi iz Tantalona sada su dati u jednom komadu, pesme iz Jaloga su ponekad takođe za nijansu drugačije prelomljene, bliže dugom, biblijskom stihu, a minimalna stihovna pomeranja su izvršena i u pesmama iz Zbiljke.
Sav navedeni, možda pomalo i zamorni formalizam nema samo za cilj da dokaže da ovaj izbor predstavlja zapravo novu Kirinovu pesničku knjigu već i da nasluti njen unutrašnji ritam i dinamiku, iznimno važnu za razumevanje razvojnog puta ovog pesnika. Isključujući iz ovog izbora pesme iz prvih dveju knjiga – Od nje do vječnosti (1989) i Iza renesanse: pjesme 1983-1986 (2004) – koje i dalje odišu uzbudljivom neoavangardnom svežinom, slobodnom, zvučnoasocijativnom, postseverovskom ili malešovskom smelošću širokog (pop)kulturnog zamaha, Kirin kao da je želeo da stavi akcenat na „čistiju“ liniju svoje lirike, na tematski, pa time i emocionalno fokusiraniji segment pesništva. To se posredno može videti upravo u popisanim promenama: dinamika distiha iz Tantalona, uslovljena stalnim opkoračenjima i nepoklapanjem rečeničnih i stihovnih/strofičnih celina, sada je, u novim verzijama prigušenija, a pesme kao da su dobile finu patinu klasičnosti i sklada, kao da je pesnik poželeo da diskretno zatomi onu „žestinu“, koju je još Hrvoje Pejaković apostrofirao povodom knjige Od nje do vječnosti. Kao da je – što je svakako razumljivo s obzirom da je dobio nagradu za životno delo, iako u isti mah i vrlo zahtevno imajući u vidu prevashodnu (post)avangardnu inspiraciju njegove poezije – pesnik želeo da izađe u susret kanonu, nekoj vrsti formalne obaveze, nužnosti da se negde pripadne, uprkos tome što se čitav njegov opus dubinski opire takvom gestu.
Sav navedeni, možda pomalo i zamorni formalizam nema samo za cilj da dokaže da ovaj izbor predstavlja zapravo novu Kirinovu pesničku knjigu već i da nasluti njen unutrašnji ritam i dinamiku, iznimno važnu za razumevanje razvojnog puta ovog pesnika
Linije otpora
Pa ipak, i ovaj unutrašnji otpor ima svoje različite ravni. Ako je reč o stilsko-formalnoj, onda Kirin, zaražen od početka lomom jezika i avangardom, svaku svoju knjigu piše drugačije: Tantalon u distisima, Zukvu u različitim stihovnim oblicima, od distiha i tercina do dugih, vizuelno kompaktnih, „pravougaonih“ pesama, Jaloge tako što ostavlja prazna mesta u redosledu pesama, stavljajući pred čitaoca zadatak, koliko god da je formalan i fingiran, da sam dopeva/domašta pesme koje nedostaju, Hiper-Novalis u stihovima-koanima, koji prizivaju klasičnu poeziju istoka, Malešne u formi pesama u prozi itd. Sa druge strane, počev još od prve objavljene knjige, pa i u pesmama pre nje, Kirinova poezija je izrazito književno i kulturnoreferencijalna i stupa u različite tipove dijaloga sa nizom pesnika, reditelja, rok muzičara. Tako je najranija faza Kirinovog pesništva, neuvrštena u ovaj izbor, obeležena nadovezivanjem na prakse već pomenutih Severa i Maleša, ali i niza drugih pesnika sledeće generacije, okupljene oko Quoruma, da bi potom sa Tantalonom usledio otklon od radikalnih zvučnoasocijativnih jezičkih i kulturnoreferencijalnih slaloma i približavanje poetici koja je najsugestivnije iskazana kod Zvonka Makovića, posebno u njegovim knjigama iz osamdesetih godina, da bi onda, u Zukvi i naročito Zbiljci naglašenije tematizovao odnos savremenog čoveka i njegovog okruženja, grada i prirode, što je prizvalo iskustva poezije pedesetih godina i pesnika poput Slavičeka (koga i poimence navodi u naslovu jedne pesme), ali svakako i Mihalića (koliko god da se o njemu danas u boljim kućama ne govori), sve do Malešnih, koje svojim naslovom dozivaju Maleša, a u jednom od ciklusa i Krležu. U potonjem slučaju, a isto se odnosi i na ceo niz pesnika i umetnika koji se eksplicitno pominju u brojnim Kirinovim pesmama, ne mora nužno biti mnogo više od jednostavne zvukovne, jezičke ili književne igre, pa ipak, to nikako ne podrazumeva i proizvoljnost odabiranja, već uvek neku vrstu podsvesnog, skrivenijeg odnosa. Sve ovo dakako svedoči o visokoj svesti o (nacionalnom) nasleđu, ali svesti koja želi da se izbori za svoje pravo na govor, koja želi da se stoji u ravnopravnom odnosu sa svakim prethodećim joj pesničkim iskustvom.
Unutrašnji otpor ima svoje različite ravni. Ako je reč o stilsko-formalnoj, onda Kirin, zaražen od početka lomom jezika i avangardom, svaku svoju knjigu piše drugačije
Subjekt i ritam
U vezi sa rečenim, nameću se dva temeljna pitanja sa kojima svaki savremeni pesnik mora da se odgovorno suoči, a to su pesnički subjekat i ritam. Moglo bi se reći da upravo subjekat svedoči o jedinstvu Kirinovog opusa, jednako kao i o njegovoj modernosti, te dakle i odmaku od gore popisane tradicije. Iz pesme u pesmu, iz knjige u knjigu, može se pratiti unutrašnje i spoljašnje kretanje tog subjekta, njegov egzistencijalni razvoj, a preko tih pokreta i promena, kako neposredno, tako i posredno, zapravo i stanje savremenog čoveka. Kirinov lirski junak je hipersenzibilan, načitan, nagledan i naslušan, on svim čulima registruje i najmanje pokrete bića i stvari oko sebe, ali on upija i čita svet i nekakvim dodatnim čulima, koja pripadaju i telu – jer upravo telom, a to ova poezija zorno pokazuje, i naše biće u celini radi na mnogo više i mnogo složenijih ravni nego što možemo osvestiti – ali pripadaju i jeziku; on dovršava te pokrete bubica, ptica, voda, suseda, slučajnih prolaznika i saputnika, prijatelja, svoje žene, sluti, predviđa mogući razvoj zatečenih situacija, kombinuje zadatu sa onim mogućim stvarnostima, kombinuje one moguće, nedogođene i nedogodive stvarnosti sa onom u koju je bačen, doziva situacije iz knjiga i drugih umetnosti da mu pomognu u razumevanju svih ovih stvarnosti oko njega. On je i žestok, napetih živaca, anksiozan, usplahiren, radoznao, rasejan, pometen, zaljubljen, brižan, nežan, ali i vrcav, bridak, duhovit, oštar. On (telom) nahrupljuje u stvarnost (pesme), zaprema sav prostor, iako u tom prostoru postoji još toliko toga, potom razlaže tu stvarnost, kao i njene mogućnosti, na sitne i najsitnije delove, uklanja zastor po zastor, sloj po sloj sa nje, da bi dosegao nekakvu konačnu istinu toga u čemu je i što ga opseda, da bi došao do suštine, ali, po pravilu na kraju pesme, u završnim stihovima, dešava se obrt, i ta poslednja istina izmakne, opet se sakrije, i čitava stvar(nost) se na neki način vrati na početak.
Moglo bi se reći da upravo subjekat svedoči o jedinstvu Kirinovog opusa, jednako kao i o njegovoj modernosti, te dakle i odmaku od gore popisane tradicije
Izneveravanje očekivanja
Ovo raslojavanje stvarnosti bilo je praćeno sinkopiranim, razglobljenim ritmom kratkih, oštrih stihova u ranoj Kirinovoj poeziji, ali već od Tantalona izraz postaje mirniji, rečenične celine duže, bliske govornom jeziku, preciznije: visoko kultivisanom, gradskom govoru. Ritmički, a time, razume se, i značenjski naglašena mesta, traže se tako na poklapanjima stihovnog i govornog niza, odnosno, što je češće u modernoj poeziji, pa i kod Kirina – u izneveravanju očekivanih, podrazumevanih poklapanja. Ovaj proces se preko pesama izrazito dugog stiha, kakve su, recimo, u delovima Jaloga, završava sa pesmama u prozi, gde su ključni značenjski udari upravo na onim mestima na kojima se uobičajeni govorni niz izneverava. Ono što je takođe važno naglasiti jeste da, iako je prevashodno formiran na nasleđu loma jezika i neoavangardnih praksi uopšte, u Kirinovoj poeziji nema slepih ulica hajdegerisanja ili beslovesnog avangardisanja, koja su sama sebi svrha, a zapravo nisu ni sebi.
Ukupno uzev, u Kirinovom dosadašnjem pesništvu najimpresivnija je svakako njegova hrabrost da iz knjige u knjigu, a ponekad i iz ciklusa u ciklus, insistira na inovativnosti, na menjanju poetičkih modela, ta spremnost da se sve dosegnuto na neki način zaboravi i krene iz početka. To se u ovom izboru može lako naslutiti u raznolikosti formi i poetičkih modela, iako se ne može u potpunosti sagledati. Utoliko ovaj izbor jeste i nova knjiga i presek dosadašnjeg Kirinovog pevanja, ali čini se da se najviše dobija kada se Zebrano posmatra kao uvod u opus, koji onda treba čitati od početka, knjigu po knjigu, pa kad se dođe do ovog izbora – opet.
