Kada žrtva ne ume da pomogne sama sebi

Naslovnica: Smrtni ishod atletskih povreda
Nova srpska proza

Kada žrtva ne ume da pomogne sama sebi

O romanu nagrađenom Vitalovom nagradom, koji se također nedavno našao u finalu one NIN-ove, a uskoro ga očekujemo i u hrvatskom izdanju
Milica Vučković: "Smrtni ishod atletskih povreda", Booka, Beograd, 2021.
Ovaj roman deluje tako što nas iritira. Iritira nas pasivnost žrtve koja nije u stanju sebi da pomogne, da promeni osobu u koju je zaljubljena, niti da ga za svoje dobro napusti jednom zauvek

U Srbiji je prošle godine mali izdavački hit bio roman jedne autorke, ali ne one koja će dobiti NIN-ovu nagradu, Milene Marković. Reč je o Milici Vučković (1989.), likovnoj umetnici sa desetak samostalnih slikarskih izložbi i autorki knjige kratkih priča Raj (2014.) i romana Boldvin (2018). Njen prošlogodišnji roman, Smrtni ishod atletskih povreda, pročitao sam igrom slučaja kao primerak iz šestog izdanja, iako ne znam koliko je do kraja godine ukupno izdanja bilo, ni koliki je bio tiraž svakog. Ali, kolika god bila aritmetika tiraža, ovoliki broj izdanja predstavlja retkost na književnoj sceni u Srbiji, a odjekivale su i oduševljene reakcije po društvenim mrežama na ovaj roman.

Ko se svađa, taj se voli

Poslednju u nizu takvih reakcija priredio je žiri za Vitalovu nagradu koji je „okitio“ roman Milice Vučković. Vitalova nagrada (zvaničan naziv „Zlatni suncokret“), osnovana 1996., umela je da bude korektiv NIN-ovoj, pretenciozno se određujući kao nagrada koja uzima u obzir sve književne vrste: knjige pesama, priča i romane, ali i knjige eseja i naučne studije.

Sama pak Milica Vučković, doteravši do najužeg izbora novopokrenute nagrade Beogradski pobednik i užeg izbora za NIN-ovu nagradu, imitativno je posegla za strategijom javne prozivke NIN-ovog žirija, koju je etablirao Vladimir Tabašević. On se posle romana Pa kao (2017) svađao sa NIN-ovim žirijem, što je očito kao vid pritiska i javne defamacije žirija urodilo plodom, jer mu je novi žiri sledeće godine dodelio nagradu za roman Zablude Svetog Sebastijana, koju je „principijelni“ autor bez blama prihvatio i primio. Milica Vučković je pak početkom ove godine NIN-ovu nagradu nazvala „mediokritetskom“ a laureate „podobnim“. Sad živi nismo da dočekamo da li će se istorija ponoviti – razume se pod uslovom da vitalovim uljem pomazana likovna umetnica i prozaistkinja napiše novi roman.

I tako, polako, (Aferim!, što bi rekao Radu Žude) srpska proza postaje sve više ženska, mada, ruku na srce proze i dalje nema u dovoljnim količinama. Eto, NIN-om je ovenčana knjiga Deca Milene Marković koja je poema a ne roman, pa kao takva nije ni mogla da bude u konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Ali ko bi se danas bavio takvim trivijalnim pitanjem šta jeste a šta nije roman. Pa sve je roman, kad izdavačke kuće tako otisnu, autori klimaju glavom a mediji i žiriji ćutke gutaju servirano.

Tako se i desilo da je posle mog blago satiričnog teksta u zagrebačkim Novostima, deo tviter-zajednice u Srbiji ustalasao žabokrečinu javne scene. Fanovi dela Milene Marković, za koje su Deca „roman za večnost“, i roman u kome je autorka „iščupala svoju utrobu“, pruživši nam je na uvid, onako krvavu i toplu, na moj jeretički pošprd bacili su svoju tviter-fatvu.

Što me raduje. Jer: a) pokazuje se da je književnost još uvek bitna i da čitaoci nisu netragom nestali; b) o savremenoj književnosti se vode diskusije pa makar i na Tviteru – eto na redu je da se oglasi akademska zajednica i zamrla teorija književnosti, i c) pokazuje se korist provokativnih kritika i satiričnih osvrta, za razliku od tekstova prijateljske podrške, marketinških panegirika za klapnu ili oportunističke pseudo-pristojnosti, pisane obično na tastaturi onih koji vide stanje stvari, ali se ne usuđuju da bilo šta zamere.

Patologija potčinjenosti

No, vratimo se romanu Milice Vučković Smrtni ishod atletskih povreda i njenom „čupanju vlastite utrobe“. Dopada mi se ovaj naslov, koji je u jednu ruku trik, u drugu šifra ili kod. Pošto nije reč o trileru, neću spojlovati ako kažem da u Smrtnom ishodu atletskih povreda nema smrtnog ishoda, što ne znači da likovi ne umiru, samo što ta smrt, recimo naratorkine majke, nije posledica „atletskih povreda“. Ta je sintagma zapravo šifra za zlostavljanje koje naratorka doživljava u svojoj vezi; zlostavljanje koje obuhvata povremeno fizičko nasilje.

Autorka se opredelila za Ich-formu naracije, što je konvencionalno ali efektno rešenje koje ističe saznajne limite naratorke Eve i insajderski osvetljava njenu emocionalnu intimu, čineći da kao čitaoci stalno kao nezvani uljezi čučimo u njenoj nutrini, dok ova pihtijasto podrhtava. Utoliko je mnoge čitaoce jače pogodila mazohistička indolentnost naratorke, koja leži u jezgru romana. Autorica je roman započela kao klasičnu ispovest devojke s gradske periferije, koja relativno mlada stupa u brak s ćutljivim i inertnim Tomislavom iz Zagreba i dobija dete s njim, da bi dramaturški prebrzo, kao kometa, u fabulu tresnuo glavni zaplet, melodramska trakalica Eve i Viktora.

Psihološku zbunjenost u recepciju romana unosi to što Eva toliko puta prelazi preko Viktorovih uvreda, omalovažavanja, svađa i ponekog šamara, i nastavlja da bude u vezi sa njim kao sa jednom nesređenom, traumatizovanom, kreativnom, nasilnom i manipulativnom osobom. Da li je to ljubav?, pitao bih parafrazirajući naslov knjige priča Mihajla Pantića iz 2003. godine. Bizarno i neprihvatljivo, ali, zapravo jeste. I baš zbog toga što je to ljubav, toliko dugo i opstaje jedan tako toksičan sado-mazohistički odnos, koji u svojim drastičnim ispoljavanjima liči na stokholmski sindrom, da se žrtva veže za onog ko je maltretira i da ne ume ili ne može da ga se ratosilja.

Evina vezanost za Viktora ne počiva na pukoj zaslepljenosti, iako ima i toga. Naime, ona se divi Viktorovoj načitanosti, spisateljskoj veštini baratanja jezikom, poslu pisca i kolumniste i njegovom društvenom angažmanu. Rečju, Eva je ponosna na to kakvog dečka ima. Evina privrženost Viktoru počiva takođe na jednoj dubokoj empatiji, koja ima dvostruku osnovu. Viktor je neko ko je odrastao bez roditelja, starajući se o svom mlađem bratu u socijalno oskudnim okolnostima. Iako je i naratorka Eva zamišljena kao lik koji živi na periferiji Beograda, u opštini Železnik, za koju će više puta reći da tu žive ljudi bez budućnosti, njen porodični život, kao i stvari uz koje je odrastala, recimo prastari bicikl poni, za Viktora predstavljaju oznake društvene privilegije. Dakle, to što je Viktor odrastao kao de facto siromašno siroče, Evu će, kao osetljivu i zaljubljenu osobu, još više vezati uz Viktora.

Narativ Milice Vučković uporno nastoji, u nizu kontrapunktiranih scena, prvo da nam stavi do znanja, a onda da nas repetitivno podseća, da Viktor ne može da podnese okove partnerske harmonije i da lako pada u gnev ljubomore, pa počinje da joj prebacuje i da je potcenjuje, što sve na kraju, istina retko, dovede do njegovih nasilnih reakcija. Kada se to desi, Viktor ume da postane izrazito samosažaljiv i ljut na sebe, da plače zbog onoga što je uradio, govoreći da to nije pravi on. U isti mah prebacuje Evi da ga je ona dovela u takvo stanje razdražljive violentnosti, što nam tekst ne potvrđuje. Viktorova neuravnoteženost i ljubomora će se intenzivirati u Nemačkoj, gde je Eva marljivim radom postepeno napredovala u oba gastarbajterska posla koje je obavljala, prvo da čisti po kućama, potom u radu u restoranu, uvećavajući svoje skromno početno znanje nemačkog – za razliku od Viktora, koji je radio na građevini bez ikakve želje da nauči nemački. Viktorov komentar na Evine uspehe bio je da su najopasniji zadovoljni robovi.

Autorka se opredelila za Ich-formu naracije, što je konvencionalno ali efektno rešenje koje ističe saznajne limite naratorke Eve i insajderski osvetljava njenu emocionalnu intimu, čineći da kao čitaoci stalno kao nezvani uljezi čučimo u njenoj nutrini, dok ova pihtijasto podrhtava

U žrvnju bezizlaza

Čini se da Viktorov arogantni cinizam ima neko uporište u prirodi pozicije na kojoj se nalazi Eva kao naratorka. Naime, ona pripoveda iz jednog samopotcenjivačkog ugla, smatrajući se manje pametnom i manje vrednom u odnosu na Viktora. Uprkos brojnim ekcesima kao naličjem jedne gastarbajterske „priče“, ni jedan jedini put Eva ne poseže za samorefleksijom ili razgovorom sa nekim bliskim, bilo da se izjada bilo, eventualno, posavetuje šta je za nju najbolje da uradi. Zbog te, „hrome“ motivacije, kao i zbog ponavljanja identičnih elemenata zapleta, te odsustva (auto)refleksije, roman često ostaje u okvirima sapunice emocionalne zavisnosti.

Oskudnog zapleta – što, istina, u ovom romanu nije poseban nedostatak – bledih sporednih likova, te prebrzih i nedovoljno motivisanih rešenja, poput naratorkinog prekida s jednim i početka veze s drugim partnerom, ovaj roman je najbolji po onome što mu predstavlja najveću zagonetku: zašto Eva trpi onoga ko je maltretira. Ta zagonetka nije sasvim psihološki uverljivo i dramaturški razvojno postavljena, ali postiže efekat. Ovaj roman deluje tako što nas iritira. Iritira nas pasivnost žrtve koja nije u stanju sebi da pomogne, da promeni osobu u koju je zaljubljena, niti da ga za svoje dobro napusti jednom zauvek.

Ko zna, možda je ta neparadigmatičnost ponašanja skoro pa dobrovoljne žrtve bila razlog da se ovaj roman Milice Vučković ne nađe na listi izabranih/nagrađenih dela ženske i kvir literature koje promoviše novopokrenuta regionalna nagrada „Štefica Cvek“, mada je napisan zrelije bar od polovine na tom spisku. No, ne treba biti kritičarski snob, pa nastojati da se po svaku cenu distanciraš od masovnog ukusa popularne kulture. Smrtni ishod atletskih povreda je solidan roman, ne i vrhunski, sa svojim usputnim manjkavostima koje su, čini se, posledica ne tako dugog spisateljskog staža ove autorke. Što, opet, znači da razvojni put Milice Vučković može dalje ići uzlaznom putanjom.

Saša Ćirić (Pirot, 1975), autor je tri knjige kritika i komparativnih analiza, radio voditelj, autor dvije knjige radiodrama i drama te esejističke knjige o suvremenom filmu.

Po izboru urednika