Trenutak u kom se Srđan Valjarević predstavio publici bio je, u najmanju ruku, izazovan. Sa jedne strane bila je dnevnopolitička, ekonomska i društvena situacija, a sa druge umetnost i kultura u svom vrhunskom obliku. Ovaj period bio je kreativan i plodan, a u zaleđu neposredne stvarnosti nastajala je nova literatura, mladalačka, poletna i moderna. U toj literaturi stasali su neki od najvažnijih stvaralaca devedesetih, a mladi pisci imali su prilike ne samo da objave priloge u periodici, već i da štampaju knjige velikih tiraža i zavidne distribucije, pa čak i da, kao u slučaju Vladimira Arsenijevića, postanu laureati važnih nagrada u dvadesetim godinama i to sa prvom objavljenom knjigom. Valjarevićevi romani nikada nisu dobili NIN-ovu nagradu, ali jesu nešto jednako prestižno: hiljade odštampanih primeraka, naklonost publike i kritike, te kultni status koji ovog autora dovodi u rang stvaralaca par excellence. No, njegova karijera išla je drugim putevima, a njen veći deo proveo je, uprkos skoro jednoglasno pozitivnim reakcijama, daleko od aktivnog učešća u književnom životu. Gde je danas Srđan Valjarević, kako njegov opus izgleda u retrospektivi, i koji su koraci pred njim?
Priče i pesme iz majstorske radionice
Valjarević je svoja prva tri dela – romane List na korici hleba (1990) i Ljudi za stolom (1994), te zbirku pesama Džo Frejzer i 49 pesama (1992) – objavio u samo četiri godine, kod renomiranih izdavača, privukavši skoro odmah pažnju kritike i publike. U ta dva romana mogu se uvideti zameci kasnije proze, a premda je njihov kvalitet, naročito u slučaju prvenca, na očekivano nešto nižem nivou nego u narednim delima, brzo je postalo jasno da se radi o piscu vrednom pažnje. Najvažnija odlika ovih romana jeste mreža intertekstualnih citata i aluzija koja je dokazala čitalačku utemeljenost autora u tokove savremene prozne produkcije, naročito francuske i anglofone, ali i poznavanje kanonskih dela XX veka. Kako se period nastanka ovih knjiga poklopio sa izazovima na privatnom – Valjarević je u vreme svojih književnih početaka bio angažovan kao fizički radnik i neretko je kasnije govorio o svojim iskustvima iz mašinbravarske radionice koja su ga oblikovala kao društveno svesnog i mislećeg pojedinca – i opštem planu – raspad SFRJ i ekonomske teškoće života ranih devedesetih – ne iznenađuje što su ovi romani sadržali snažnu dozu autobiografskog i društveno-kritičkog potencijala.
Prvi od ta dva elementa primećuje se već u Listu na korici hleba, kratkom i kompaktnom romanu o pripovedaču koji može da se čita kao neka vrsta avangardnog i modernističkog nasleđa, odnosno kao neka vrsta melanholičnog junaka koji iz svoje vizure ponovo ispisuje novu vrstu istorije i gradi novi svet nakon propasti starog. Ovaj junak, međutim, nije ni odjek sličnih protagonista koji idu od posleratnih mladića Miloša Crnjanskog i Miroslava Krleže do mladih intelektualaca na pragu potpuno odraslog doba Džejmsa Džojsa, već više liči na junake Čarlsa Bukovskog, Rejmonda Karvera ili Danila Kiša – buntovnici sa ili bez razloga, ali buntovnici sa umetničkom crtom duboko u sebi i potencijalom koji samo čeka da se ostvari. On koristi taj potencijal da iznova definiše sve ključne aspekte svog identiteta, od svog i imena sebi bliskih ljudi (sam sebi daje ime Jakob, svaka devojka oko njega ima isto ime, Lidija, dok su prijatelji označeni kao Oskar i Emil), do načina na koji posmatra važne događaje bliže i dalje istorije. Postavljajući sebe u centar sveta koji opisuje, pripovedač koristi jednostavne tehnike pripovedanja i fokalizacije, čime se roman pojednostavljuje na tehničkom i formalnom planu, dok se njegov simbolički potencijal jasno nazire i najavljuje svojevrsni nastavak, Ljude za stolom, koji u formi diptiha govori o dva junaka koji su neke vrste naslednika Jakoba, Oskara i Emila, ali u novom dobu. Sve ranije utopije su se urušile, aktuelni trenutak je okrutniji nego bilo kada ranije, a beg iz stvarnosti sada je realizovan na najkonkretniji mogući način, begom u Holandiju, gde likovi traže spas. Njihov život dočaran je u formi skoro dramskog dijaloga, u ispovednim razgovorima kojima se osvetljavaju njihov sadašnji i nekadašnji životi, ali i stavovi prema aktuelnoj situaciji u zemlji. Njihovi razgovori ni o čemu i njihovi pojednostavljeni opisi različitih pojavnih oblika stvarnosti čitaju se kao preteče danas popularnog žanra autofikcije, ali i kao nasleđe stvarnosne proze i proze crnog talasa, čime rana Valjarevićeva proza može da se dovede u vezu kako sa Dragoslavom Mihailovićem, Pavlom Ugrinovim i Borom Ćosićem, ali i sa Miljenkom Jergovićem i Karlom Uve Knausgorom, te nizom američkih pesnika bitnika.
Ova bitnička veza najevidentnija je u zbirci Džo Frejzer i 49 pesama, jedinom Valjarevićevom pesničkom naslovu koji je 1996. i 2024. godine doživeo prošireno izdanje, prvo sa novih dvadeset četiri, a drugo sa još pet novih pesama. Ova knjiga postala je jedna od najpopularnijih i najčitanijih pesničkih naslova tog perioda, a uprkos pozitivnoj recepciji, nije naišla na formalna priznanja i nagrade. Ipak, na tragu ove zbirka stasala je cela jedna nova generacija mlađih srpskih pesnika, a njen autor potvrdio je svoju poziciju u savremenoj proznoj i pesničkoj produkciji. Sadržeći pesme ispovednog i kritički intoniranog tipa prema sebi i svom okruženju („Klinč“: „Zovem se Srđan Valjarević / rođen 16. 7. 1967. Beograd / imam male šake i debele usne / imam hiljadu dolara / zarađenih u mašinbravarskoj radionici / čitam Šervuda Andersona / veoma sam loš udvarač / ne studiram ništa / ne govorim razgovetno / volim flomastere / volim kad žensko nosi mušku košulju / volim Patagoniju / volim punjene paprike / mislim da sam dripac.“), ova zbirka poprima odlike autopoetičkog izraza koji može da se na različite načine primeti u velikom broju pesama, posebno u onima u kojima se autor obraća u prvom licu i referiše se na odlike svog okruženja. Čak i ako nemaju autobiografski karakter, ove pesme ocrtavaju atmosferu autobiografije i predočavanja iskustva u poeziju, dok se intertekstualna mreža referenci koju Valjarević gradi i novim izdanjima neprestano proširuje nameće kao neophodno štivo za razumevanje ovog izdanja, ali i njegovog celokupnog opusa.
Njihovi razgovori ni o čemu i njihovi pojednostavljeni opisi različitih pojavnih oblika stvarnosti čitaju se kao preteče danas popularnog žanra autofikcije, ali i kao nasleđe stvarnosne proze i proze crnog talasa, čime rana Valjarevićeva proza može da se dovede u vezu kako sa Dragoslavom Mihailovićem, Pavlom Ugrinovim i Borom Ćosićem, ali i sa Miljenkom Jergovićem i Karlom Uve Knausgorom, te nizom američkih pesnika bitnika
Hodanje i oporavak
Motiv hodanja i flanerije prisutan je u romanu Ljudi za stolom, ali u Zimskom dnevniku (1995) dolazi do njegovog novog pojavnog oblika. Ovaj naslov konceptualnog je karaktera, sa fotografijama Vesne Pavlović i tekstualnim prilozima niza Valjareviću bliskih stvaralaca, od Davida Albaharija do Zorana Kostića Caneta. U njoj njegova pozicija flanera, urbanog šetača gradskim ulicama koji evocira Valtera Benjamina i Šarla Bodlera, u potpunosti se konkretizuje, a precizno određenje datuma i tačnog vremena zapisa koje autor beleži s kraja 1993. i početka 1994. daje ovom delu dodatnu dozu autentičnosti. Tako ovo nije samo knjiga jednog autora, već knjiga celog naraštaja i kolektivnog momenta u kom on naseljava jedan konkretan grad koji pripovedač mapira, Beograd, ulicu po ulicu i kvart po kvart. Aluzije na prethodna dela i autobiografski predložak su jasne, ali ne i presudne kao u dva kasnija naslova, te Zimski dnevnik predstavlja korak između ranog i zrelog Valjarevićevog izraza, i to korak koji je konkretizovao njegove tematsko-motivske okvire, definisao snažnu formalnu konstrukciju i otvorio vrata narednim delima.
Do narednog dela je, međutim, prošlo jedanaest godina tokom kojih se autor više bavio kolumnističkim nego proznim radom, a trenutak u kom se pojavio Dnevnik druge zime (2006) bio je umnogome drugačiji od onoga koji su autor i njegovi čitaoci mogli da pretpostave. Političko i državno uređenje Beograda i Srbije se promenilo, vizija budućnosti je, makar do 2003, delovala obećavajuće, a mogućnosti su bile mnogobrojne. Ipak, privatni život pisca bio je povučen, ali buran, obeležen boravkom na jezeru Komo 1998. godine i zdravstvenim problemima koji su ga doveli do nepokretnosti i dugotrajnog bolničkog lečenja i oporavka. Tako Dnevnik druge zime opisuje period prelaska 2004. u 2005. godinu, ali ovo sada nije više knjiga istraživanja Beograda i mapiranja prolaznika, već knjiga oporavka, savremeni zapisi iz mrtvog doma čoveka koji se vratio sa one strane života i dobio priliku da ponovo živi. Njegovoj svesti o neophodnosti oporavka i kajanju svedoči već prvi zapis („U 00.50 slušam policijske sirene. Zavijaju. […] Toplo je. Spava mi se. Umoran sam. Bole me stopala. Popio sam lek protiv bolova. Krevet je na pola metra od mene. Tu su ćebe i jastuk, moji drugovi, već mesecima smo nerazdvojni. Čekaju me da im se pridružim. Što ću i da učinim, naravno. I onda ćemo, drugarski, da se zagrlimo, i tako, zajedno, da provedemo celu noć.“), a sećanja na raniji život ponavljaju se često, kako u iznenađujuće pozitivno obojenim proznim, tako i u pesničkim zapisima koji nastupaju u ujednačenom ritmu i razbijaju klasičnu dnevničku strukturu na sličan način kako su to u Zimskom dnevniku činile fotografije i umetnuti delovi gostujućih autora. Zajedno, ova dva dela čitaju se kao dnevnici života i (post-)smrti, a njihova struktura, forma i istovremena otvorenost ka spolja i unutra dovode do romana Komo (2007).
Do danas, ovo je vrhunac Valjarevićeve proze u kojoj se sreću sva njegova ranija dela, od elemenata Künstlerromana i snalaženja u inostranstvu iz prva dva romana, preko urbanog senzibiliteta poezije, do flanerije i puta samospoznaje iz dnevnika. Takođe, ovo je prekretnički roman za Valjarevićevog dominantnog protagonistu koji je rastao kroz njegovu književnost kao pojedinac, društvena individua i umetnik, a koji sada, skoro ne znajući kako, započinje novu avanturu na književnoj rezidenciji u čije ostvarenje u početku ni sam ne može da veruje: „Bio je utorak, bio je početak novembra, bio je sunčan i topao dan, i nikako nisam znao baš tačno, ni zbog čega, ni zašto, ni kako se to desilo, ništa nisam tada znao, ali eto, tako je bilo, našao sam se u tom avionu za Cirih, sedeo sam na svom sedištu, u avionu švajcarske avio-kompanije. U Cirihu je trebalo da presednem u avion za Milano. To sam znao. U Milanu je trebalo da me sačeka vozač i da me prebaci do mesta Belađo, na jezeru Komo. To je bilo sve što sam znao.“ Vremenom, on stupa u prijateljski odnos sa ljudima koje sreće u vili u Belađu, ali i sa lokalnim stanovništvom, jasno odvajajući ove dve grupe na klasnoj, intelektualnoj i emotivnoj skali, priklanjajući se potonjoj i postajući jedan od njih: beogradski marginalac u novoj sredini. Idući, međutim, neprestano na gore, ne samo simbolički, već i konkretno, uspinjući se na brda oko jezera, narator ostvaruje niz sitnih promena i anticipira nešto veliko u budućnosti. Taj potencijal nije se do sada ostvario, makar u formi romana, ali Valjarević se vratio Komu u seriji novinskih tekstova iz 2023. godine koji su poslužili kao povratak u prošlost i rekapitulacija sećanja na taj period njegovog života i rada. U tim tekstovima autor daje dodatni kontekst putovanja u Italiju i susreta sa stvarnim ljudima koji su poslužili kao inspiracija za junake, i stoga ovo nije „nastavak“ romana, kako je najavljivano, već dodatak njegovom razumevanju i podsetnik na njegovu vrednost.
Do danas, Komo je vrhunac Valjarevićeve proze u kojoj se sreću sva njegova ranija dela, od elemenata Künstlerromana i snalaženja u inostranstvu iz prva dva romana, preko urbanog senzibiliteta poezije, do flanerije i puta samospoznaje iz dnevnika
Nastavak puta
Nakon Koma, Valjarević više nije objavio fikcijsku prozu, a pauza koju je napravio sa pojavljivanjem u književnoj javnosti trajala je do kraja 2019. godine, kada je nastavio da piše kolumnu o Gojku i Dobrili koju je pisao u dnevnom listu Danas od 1997. do 2002. U međuvremenu, ovi junaci živeli su u inostranstvu iz kog se vraćaju sa novim imenom (Gojko, slično ranije pomenutom Jakobu, odluči da postane Fric), vrativši se u život autora i njegovih čitalaca i sabirajući svoje avanture u četveroknjižje Fric i Dobrila (2021), Brod koji je zaplovio kroz maglu (2023), Narator je konačno progovorio (2024) i Roman o agoniji i vedrini: kraj jedne porodice (2025). Premda su ovi tekstovi novinskog karaktera i nisu namenjeni beletrističkom čitanju, oni jesu jedan način beleženja savremenog trenutka, kritički intonirano i u skladu sa duhom vremena, ali i potpuno udaljeno od ranijih naslova, te stoga i dalje čekaju adekvatnu kritičko-teorijsku recepciju.
Ostaje pitanje da li će i kada Srđan Valjarević da objavi naredni roman koji je neretko pominjao u razgovorima i intervjuima u proteklim godinama, te da li će da opravda očekivanja publike i kritike. Čak i da se to ne dogodi u doglednom periodu, jasno je da je njegov opus vredan pažnje novih generacija čitalaca i istraživača – o njemu su dosad pisali manje-više svi relevantni kritičari u svojim osvrtima, esejima i obimnijim studijama, te u monografijama kakva je Valjarević u dijalogu Aleksandre Žeželj Kocić – i da markira jednu osobenu poetičku vertikalu koja obeležava srpsku i regionalnu književnost (Džo Frejzer i 49 + 24 + 5 pesama, Komo i Dnevnik druge zime dostupni su i hrvatskim čitaocima), i inspiriše mnogobrojne naraštaje stvaralaca koji pišu podstaknuti upravo njegovim delima, junacima i stilom
