Kada sam, pre desetak godina, počela redovno da dolazim u Hrvatsku, da bih se uskoro tu i preselila, pretpostavljala sam da će ljudi koje budem upoznavala (mislim na vrlo uzak krug ljudi, na politički, društveni, kulturni i generacijski, pa donekle i klasni bubble) biti poput mene (to sam mislila za sve post-jugoslovenske „sebi slične“, barem one koji dele isti jezik). Nisam imala pojma. U Hrvatskoj sam se, kao nikad do tada, osećala kao „Srpkinja“ (ili preciznije Srbijanka)[1] i to ne samo zato što sam kao takva bila prepoznata u svakodnevnim situacijama čim otvorim usta. Moje iskustvo je bilo drugačije.
Naša sličnost je postala upitna već na prvim tulumima; pesme koje su izazivale ekstazu, koje su pevane s mešavinom ironijske distance i kič užitka, nisam prepoznavala ili prema njima nisam imala emotivni odnos (zauvek će mi biti nejasan sevdah uz „Jenu noć“ Alena Vitasovića). Niti su moji vršnjaci/kinje u Hrvatskoj bili vezani za muziku koja je obeležila moje detinjstvo (kada sam pustila „Leto je“ Đogani Fantastika drugaricama, bile su u fazonu šta je ovo). O Kosovu nisu imali blage veze, kao što ni ja nisam znala šta je „branitelj“ i nisam mogla da pojmim značaj ove figure. Čula sam za Thompsona, izvođača ustaških i nacionalističkih pesama, ali ne i njegove pesme. O ratnim zbivanjima u Hrvatskoj sam bila prilično neinformisana. Bleiburg, ušato U, razlika između šahovnice sa prvim belim i crvenim poljem, bile su mu nepoznanice. Kada sam jednom na prljavom staklu svog Fiat punta sa beogradskim tablicama zatekla ispisano „ZDS“, nisam bila sigurna šta mi tačno poručuje (znala sam da je simbol mržnje, ali ne i njegov istorijat). Pitanje „Gdje si bio ’91.?“, na koje sam naišla kao na referencu koja se provlači kroz razgovore, za mene nije imalo značenje, nisam ga razumela.
Hrvatsku sam prvi put (posle rata) posetila 2007. godine. Dva dana u Zagrebu, more u Splitu. Pored karakterističnog mirisa Jadrana, zapamtila sam zastave, gde god da se okreneš, fenomen koji u Srbiji tada nije bio izražen. Fotografije Ante Gotovine. „Domovinski rat“ na svakom koraku. Komemorativna atmosfera. Crni mermer, šahovnica, križ (u Hrvatskoj je izgrađeno više od 1200 spomenika posvećenih Domovinskom ratu). O ratu sam znala ono što se serviralo u Srbiji: Oluja, i vrlo malo o onome što joj je prethodilo. Imala sam neku načelnu predstavu da su krive „obe strane“, svaka sa svojim ratnim zločincima koji su zakuvali i sproveli rat i koji za to treba da odgovaraju. Da su neki u Hagu (i Srbi i Hrvati) ili treba da budu pronađeni i izručeni. Tako neupućena zatekla sam se sa ekipom u centru Splita na dan proslave Oluje. Živi smo se usrali. Susret sa gomilom „crnokošuljaša“ koji su slavila pobedu naveo me je da zaključim da joj je „crni“ karakter bio inherentan. Pa ipak, nisam tada u obzir uzela i njene druge nijanse. Doista, bila sam potpuno slepa za kontekst u kome sam se našla. Za traumu straha, nasilja, zločina, opšteg raspada društva koju sama nisam proživela. I kako je ona nastavila da živi u ljudima, kako se oblikovala i (zlo)upotrebljavala.
U Splitu, pa na Šolti, sam opet letovala 2011. godine, nekoliko meseci nakon što je Gotovina prvostepeno osuđen u Hagu. Devojka iz Zagreba koju sam tada upoznala (jedna od onih meni sličnih) prepričavala je kako su je na fakultetu (inostranom) kolege pitale je li tužna zbog presude, na šta je ona odgovorila, da zašto bi bila tužna, „pa nije mi ćaća“. Nije mi se svideo ovaj odgovor, implicirao je da je njena perspektiva drugačija od moje „obe strane“ i svakom svoji ratni zločinci koji treba da odgovaraju (zar nije trebalo da kaže da nije tužna jer je ratni zločinac, mislila sam). Naslutila sam da oštra podela oko tumačenja rata, kakva postoji u Srbiji, u Hrvatskoj nije glavna osa političkog razdora. Dugo nisam uspevala da odgovorim zašto. Mada je očigledno. Jedno je o ratu pričati apstraktno, a sasvim drugo ga je živeti. U ratu se ne može biti iznad situacije. Oni koju su napadnuti se brane. Iako se interpretacije onoga što se brani mogu razlikovati odbrana postaje sama sebi svrha. Mit o domovinskom ratu počiva na jednom takvom iskustvu odbrane, zbog čega predstavlja prvoklasni politički tabu. Domovina koja se branila funkcioniše kao prazni označitelj u koji svako može da upiše šta mu odgovora. Međutim, domovina nije prazni označitelj. Nju kroji država. Mit ravna kompleksnosti, a aspekte rata i domovine koji nisu bili „pravedni i legitimni, obrambeni i osloboditeljski” gura pod tepih.
Nacionalni diskurs 1990ih u Hrvatskoj je, kao i u Srbiji, reafirmiran voljom „anti-nacionalističkih“ političkih snaga, Deklaracijom o Domovinskom ratu, koju je 2000. godine „radi zaustavljanja radikalne politizacije Domovinskog rata i zabrinjavajućeg polariziranja hrvatskoga društva” donela prva vlada SDP-a. Nedodirljivost mita je još jednom potvrđena Deklaracijom o Oluji iz 2006. Obe praktično zabranjuju propitivanje vrhovne državne istine i proglašavaju „da su temeljne vrijednosti Domovinskog rata jednoznačno prihvaćene od cijeloga hrvatskog naroda i svih građana Republike Hrvatske”. Diskurs je zacementiran oslobađajućim presudama Gotovini i Markaču u drugostepenom postupku pred haškim tribunalom. Opasnost polarizacije, tek pokušaj da se Srbi prikažu kao ljudi, budući da kao ljudska bića mogu da boluju od PTSP-a,[2] ponovo je zapretila 2014. što je izazvalo „najduži prosvjed u povijesti Hrvatske“ kada su se branitelji ulogorili ispred svog Ministarstva zahtevajući da se zaustave pokušaji izjednačavanja agresora i žrtve, a da odgovorni podnesu ostavke. SDP-u nije pomoglo ni ritualno zaklinjanje „ocu nacije“, čija je vlada zagrebački aerodrom preimenovala u aerodrom dr. Franje Tuđmana. SDP je svejedno uskoro izgubio izbore, a HDZ se od tada nije pomakao s vlasti.
U Dalmaciji sam se ponovo našla 2016. godine, u Komiži na otoku Visu. Najsnažniji utisak su mi tada ostavile masivna spomen-ploča palim borcima NOR-a, podignuta 1964. godine (107 imena, između ostalog Mardešić, Marinković, Zanki), i sa njene desne strane, manja ploča u spomen ubijenim vojnicima Nezavisne Države Hrvatske, okačena 1995. godine (9 imena, opet Mardešić, Marinković, Zanki). Jukstapozicija dva obeležja ispostaviće se kao osnovna linija političke podele u Hrvatskoj, njeno diskurzivno središte (ustaše vs. partizani, Bleiburg vs. Jasenovac), a rehabilitacija hrvatskog (ne jugoslovenskog) antifašizma glavni napor svake progresivne politike. Spomen Dom palim borcima NOR-a, kako se službeno zove zgrada na kojoj se nalaze ploče, nekada je imala i spomen sobu sa portretima Komižana poginulih u NOB-u, a u koju se 2011. godine uselila poslovnica Erste banke. Portreti su tada premešteni u hodnik na prvom spratu zdanja, gde se nalaze prostorije gradske uprave. Banka je na Spomen dom okačila i svetleću reklamu, što je tadašnja gradonačelnica pripisala potrebi da se gostima da neka vidljiva informacija da se banka tu nalazi. Spomen Dom u Komiži je Hrvatska u malom. Obračun „ustaša“ i „partizana“ u tržišnoj utakmici za turistički povoljan ambijent.
Različiti državotvorni mitovi
Iako su me ova iskustva isprva utvrdila u predrasudi koju sam imala o Hrvatskoj kao o izrazito nacionalističkoj zemlji, vremenom sam razumela da njen specifikum nije toliko u stepenu nacionalizma, koliko u njegovom sadržaju. Za razliku od Srbije gde su ratovi za jugoslavensko nasleđe (osim Kosova), kao glavni izvor podela, potisnuti, te, do relativno skoro nisu naglašavani pri „izgradnji nacije“, „Domovinski rat“ je centralni državotvorni mit i okosnica hrvatskog identiteta, tabuizirano sakralno mesto, privlačno i opasno unheimlich. Njegovo propitivanje je zabranjeno, a oni koji se na to usude automatski postaju izdajnici i neprijatelji, nepoželjni Drugi. Mit o „Domovinskom ratu“ je moćan utoliko što objedinjuje viktimizirajući (Vukovar) i pobednički narativ (Oluja), te predstavlja finalnu kariku u ispunjenju „tisućljetnjeg sna“ o hrvatskoj državnosti. Za ovaj san su podnete nebrojene hrvatske žrtve („hrvatski mučenici“). Čak je i omražena Jugoslavija (prva i druga), srpski imperijalistički projekat i „tamnica naroda“ u kojoj se Hrvatska nalazila prinudno, nevoljko i/ili iz pragmatičnih razloga, bila korak ka ostvarenju „povijesnog prava hrvatskoga naroda na punu državnu suverenost“.
Povijesni revizionizam koji SFRJ svodi na pragmatičnu odskočnu dasku ka punopravnoj hrvatskoj državnosti (čemu je ona svakako poslužila), a antifašizam jugoslovenskih partizana na hrvatski antifašizam, uspešno je sproveden, pa se izložba „Od pobjede 1945. do pobjede 1995.“, koju je udruga Veterana Domovinskog rata i Antifašista (VeDRA) upriličila kao deo zvaničnog programa obeležavanja 80. obljetnice oslobođenja Dalmacije od fašizma u Domu kulture Podšpilje, na otoku Visu, prosečnom „progresivnom“ Hrvatu doima sasvim korektna, čak disidentska budući da na liniji podele partizani/ustaše, staje na partizansku stranu. Takva orijentacija međutim je sasvim nekontroverzna, makar zvanično, štaviše zapisana je u Ustavu koji „tisućljetnu nacionalnu samobitnost i državnu opstojnost hrvatskoga naroda“ očitava i „u uspostavi temelja državne suverenosti u razdoblju drugoga svjetskoga rata, izraženoj nasuprot proglašenju Nezavisne Države Hrvatske (1941.) u odlukama Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvatske (1943.), a potom u Ustavu Narodne Republike Hrvatske (1947.) i poslije u ustavima Socijalističke Republike Hrvatske (1963-1990.).“ Ustav doduše ne spominje u kojoj se to misterioznoj državi ova Hrvatska nalazila, ali zato izričito zabranjuje njeno obnavljanje. „Zabranjuje se pokretanje postupka udruživanja Republike Hrvatske u saveze s drugim državama u kojem bi udruživanje dovelo, ili moglo dovesti do obnavljanja jugoslavenskoga državnog zajedništva, odnosno neke balkanske državne sveze u bilo kojem obliku“, propisuje članak 135/141.
Sa istim ubeđenjem SFRJ ne spominje ni dotična izložba ratnih fotografija. Njen cilj je da potiče „svijest o slavnoj antifašističkoj prošlosti hrvatske nacije“, a iza ljudi na fotografijama, ocenjuje jedna reportaža, „stoji ista ljubav prema domovini, prema pravdi i ista želja za bolji i pošteniji svijet.“ Može biti da je u oba rata bilo ljubavi prema domovini i pravdi, kao i želje za bolji i pošteniji svet, ali one (domovina, pravda i vizija boljeg i poštenijeg sveta) ni u kom slučaju nisu bile iste. Stavljanje u istu ravan ove dve pobede za mene je bilo groteskno, dok je moj, inače levo-liberalni i visoko-obrazovani prijatelj, tvrdio kako je izložba, za hrvatski kontekst, suva avangarda. U prevodu, legitimno je sve što „rehabilituje“ partizane, bez obzira što briše sve za šta su se oni borili (od socijalizma i bratstva i jedinstva, do nesvrstanosti i solidarnosti sa potlačenima). Tek sam tada postala svesna razmere jugoslavenske anateme, činjenice da je i ono malo NOB-a što je dozvoljeno, temeljno hrvatizovano, toliko da i Wikipedia na hrvatskom nalazi za shodno da istakne da je antifašistički pokret u Hrvatskoj bio sastavljen „skoro isključivo od Hrvata“.
Mada većina mojih poznanika u Hrvatskoj nije neposredno iskusila „Domovinski rat“, svi su odrasli u ratnoj atmosferi: gardisti na ulicama, slike razaranja Vukovara, izbeglice, tutnjanje tenkova, domoljubna muzika. Stasali su u totalnom raspadu i ponovnom izmišljanju sveta, toliko drugačijem od lažnog kontinuiteta koji je formirao mene. Njihovo iskustvo obeleženo je „ratnim predanjem“, pričom o ratu. Kao deca su sakupljali sličice za album Cro Army koje su dolazile u paketu sa Kraš čokoladicom, kao Životinjsko carstvo. Vojnici u borbi, razne vrsta oružja i vojne opreme, ilustracije nasmejane dece u uniformama, neizostavne šahovnice. Bili su iznenađeni da tako nešto nije postojalo u vremenu i mestu mog detinjstva.
Tokom rata u Hrvatskoj snimljeno je više stotina domoljubnih pesama: od poziva na mir („Stop the war in Croatia“) i nacionalne romantike („Moja domovina“, „Mojoj lijepoj zemlji Hrvatskoj“, „Ružo Hrvatska“) do ratnih pokliča („Bojna Čavoglave“, „Mi smo garda Hrvatska“). U dokumentarcu „Glasnije od oružja“ navodi se da je država od 1991. namenski producirala muziku u svrhu izgradnje domovinske samosvesti i ratnog morala. Ovaj nacionalni muzički trening danas uspešno ustrajava u popularnosti njegove centralne figure, Thompsona. Čini mi se da se time najbolje može objasniti minuli „najveći događaj u povijesti hrvatske glazbe“. On je najtačniji muzički izraz domoljubne politike koju država sprovodi u poslednjih trideset i kusur godina. Thompsonov veliki povratak i nova pesma „Ako ne znaš šta je bilo“, podcrtava nužnost stalnog izvođenja „Domovinskog rata“, a drugi singl „Slike Bleiburga“, koju pevač posvećuje „žrtvama Bleiburga i svima koji su kroz povijest dali svoje živote za hrvatsku slobodu i dostojanstvo“ značaj viktimizacijskih i nekrofilnih narativa za nacionalni projekat.
Enormna popularnost pevača i muzike sa radikalnim nacionalističkim nabojem, svedoči o snažnom preklapanju domovine i etničkog hrvatstva. U studiju o režimima državljanstva na jugoslovenskim prostorima poslednjih sto godina,[3] Igor Štiks navodi da je Hrvatska bila prva (post)jugoslovenska država koja se, Ustavom iz 1990. godine, samodefinisala kao etno-nacionalna. Zakon o hrvatskom državljanstvu iz 1991. dalje je naglasio etničku komponentu države i domovine, pozivajući u državljanstvo sve etničke Hrvate bez obzira na njihovo mesto boravka, i otežavajući pristup državljanstvu onima koji to nisu. Ne čudi onda što se hrvatska desnica ponosi činjenicom da je njihova država jedna od etnički „najčistijih“ zemalja Evrope, a i Thompson je na svom koncertu, obraćajući se mladima, istakao kako se bojao da će se “izmiješati” pa da je ponosan što nisu.
Nemoć pred nedodirljivošću Domovinskog rata i vizije etno-nacionalne domovine za koju se u ratu borilo, a koje Thompsonova muzika simboliše, najbolje se očitava u reakcijama levih liberala na njegove koncerte. Oni su prihvatljivi, u skladu sa slobodom govora, sve dok ne uključuju „Za dom spremni“, nedvosmislenu referencu na ustaški režim, ali čija nedvosmislenost je oslabljena uvođenjem „dvostruke konotacije“ koja ZDS proklamuje kao legitiman pozdrav iz Domovinskog rata. Obe strategije počivaju na izmeštanju – dok desnica ZDS iz NDH izmešta u „pravedan i legitiman, obrambeni i osloboditeljski” Domovinski rat, levi-liberali ga premeštaju iz postojeće Hrvatske (sa pitanja šta ZDS znači danas i kakav je to Dom za koji su spremni) nazad u NDH, iz ’91. u ’41. godinu, tamo gde je njegov zločinački karakter i fašističko jezgro, nepobitno.
Međutim, živimo danas. Vesti poslednjih meseci: ustaški dernek kao uobičajeni dekor Thompsonovih koncerata; branitelji nasilno prekinuli festival u Benkovcu, napali organizatoricu; najveći nemački proizvođač oružja Rheinmetall uskoro će svoje ratne brodove i pomorsko naoružanje projektirati u Rijeci; skup u Saboru poriče da je Jasenovac bio logor smrti; „U Osijeku brutalno pretučen i opljačkan strani dostavljač“; okrivljujuća presuda antiratnim aktivistima koji su na zagrebačkom vojnom mimohodu stali ispred tenkova protiveći se militarizaciji društva; „Pedesetak ljudi u crnom uletjelo na večer Srpskog kulturnog društva, istjerali ljude, vikali ZDS“; Hrvatska uvodi obavezno služenje vojnog roka; Tražitelji azila zatočeni u Detencijskom centru Ježevo stupili u štrajk glađu protiv arbitrarnog, nehumanog i dugotrajnog pritvaranja.
Enormna popularnost pevača i muzike sa radikalnim nacionalističkim nabojem, svedoči o snažnom preklapanju domovine i etničkog hrvatstva
Bez izbora?
Rođena sam u jednoj državi (SFRJ), detinjstvo i formativne tinejdžerske godine provela u drugoj (SRJ), politički sam se subjektivizovala u trećoj (Srbija i Crna Gora) i četvrtoj (R. Srbija), a sada živim u petoj (R. Hrvatska). Svaka od njih, nosi svoju domovinu: svoje simbole, svoje osnivačke mitove, svoje zvanične državne istine, interpretacije istorije i vizije budućnosti.
Je li ijedna od njih moja domovina? Osećaj „bezdomovinstva“ vučem već dugo, mada ga donedavno nisam propitivala. Inicijalno „bezdomovinstvo“ sam iskusila u dvadesetima, kada je usled promene režima i državne ideološke orijentacije, a onda i same države, promenjen i njen simbolički okvir, a time i sadržaj domovine. Novi srpski identitet (različit od i suprotstavljen jugoslovenskom) koji se tada počeo graditi na mene se primio delimično, i u konačnici, nakon izvesnog previranja, neuspešno. Zbog toga sam dugo za svoju odsutnu domovinu uzimala SFRJ, njen antifašizam i samoupravni socijalistički modernizam, njeno bratstvo i jedinstvo. Sigurno i zato što sam odrasla u „Jugoslaviji“, zbog porodičnih korena u Bosni i Hrvatskoj, zbog iskustva života u jugoslovenskom miljeu, sa „mešanom“ porodicom i prijateljima. Sa širenjem saznanja o Drugoj Jugoslaviji (u vezi sa položajem kosovskih Albanaca, sudbinom AFŽ-a, Golim otokom itd.) doslednost jugoslovenskog antifašizma je za mene postala upitna, pa se i ovaj domovinski identitet stanjio. Susret sa Hrvatskom me isprva doveo do spoznaje da ipak imam domovinu, budući da me ta domovina (SFRJ, SRJ i Srbija, ili sve zajedno) isprogramirala drugačije nego što je domovina mojih prijatelja isprogramirala njih. Ipak, dekonstrukcija je učinila svoje i ono malo preostale identifikacije sa „svojom“ državom-domovinom je kopnelo. Državljanka jedne države sa stalnom adresom u drugoj (u kojoj doduše formalno još uvek nisam dogurala do statusa političkog bića), umesto da imam bar dve domovine, ostala sam bez ijedne.
Njihove brižljivo građane državotvorne mitove dobro poznajem, ali sa njima ne nalazim dodirne tačke. U Srbiji to je „Kosovski zavet“ koji, preko Kosovske bitke, povezuje srednjevekovnu Nemanjićku državu sa današnjicom tako obezbeđujući „etno-nacionalni“ kontinuitet, a u Hrvatskoj „Domovinski rat“, koji isporučuje „tisućljetni san“ državnosti. U oba slučaja, one neuralgične tačke svoje državnosti izlažu u prvim redovima svojih Ustava, predstavljajući ih kao ključna uporišta, svoj raison d’etat. Ustav Srbije, Kosovo i Metohiju proklamuje kao „sastavni deo teritorije Srbije“ te propisuje ustavnu obavezu „svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“. Pošto nabroji sve izvore „tisućljetne nacionalne samobitnosti i državne opstojnosti hrvatskoga naroda“, Ustav Hrvatske podvlači da je ona konačno ostvarena u „pobjedi hrvatskog naroda i hrvatskih branitelja u pravednom, legitimnom, obrambenom i oslobodilačkom Domovinskom ratu (1991-1995.)“.
Obe moje potencijalne domovine se samodefinišu kao primarno etno-nacionalne zajednice, Ustav RS proglašava da je „Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive“, a RH da je „Republika Hrvatska uspostavljena kao nacionalna država hrvatskog naroda i država pripadnika nacionalnih manjina“. U tome nipošto nisu izuzetne. Nemački Ustav, na primer, druge i ne spominje, subjekat državnosti je isključivo „nemački narod“ (Das Volk). Simboli država, njihova kultura sećanja, njihovi mitovi o osnivanju i formalno odobrena patriotska politika, njihovi režimi državljanstva – sve to dodatno naglašava ovu jednostavnu činjenicu. Tako uobličene moje države i njihove domovine u meni ne bude osećaj privrženosti, s njima nemam puno toga zajedničkog.
Može li (etno)nacionalna država proizvesti ikakvu drugačiju domovinu osim (etno)nacionalnu? Ne vidim kako
(Ne)postojanje alternative
Politička alternativa ovakvim koncepcijama domovine ne postoji. Boris Buden je još u Barikadama istakao da „takozvana oporba nikada nije uspjela artikulirati ideološki i politički relevantnu kontrapoziciju Tuđmanovu državotvorstvu.“[4] Reklo bi se da još uvek tapka na istom mestu. Ni u Srbiji „takozvana oporba“ nikada nije arikulisala ideološki i politički relevantnu kontrapoziciju Miloševićevom državotvorstvu. Analizirajući programe stranaka koje su učestvovale na prvim višestranačkim izborima u Srbiji, decembra 1990., sociolog Vladimir Goati je zaključio da su tadašnje vodeće opozicione stranke (SPO i DS) ponudile identičan nacionalni program kao i Milošević, tako da je jedina razlika između njih bila razlika između komunističkog i antikomunističkog nacionalizma.[5] Isti obrazac opstaje do danas. Bez obzira na napore da se naciji pridodaju građanski aspekti, obe države ostaju verne svom etničkom temelju. Štaviše, moglo bi se tvrditi da ni države u kojima nacija ima pretežno građanski karakter ne mogu da pobegnu od svojih kulturno-rasnih elemenata (dovoljno je pogledati Trampovu Ameriku i njegov „nativizam“).
Je li politička alternativa ovakvim koncepcijama domovine uopšte moguća? Može li (etno)nacionalna država proizvesti ikakvu drugačiju domovinu osim (etno)nacionalnu? Ne vidim kako. I Dubravka Ugrešić domovinu i državu vidi kao leguru, „dva pojma stopljena u jedno, tradicionalan brak“,[6] pa zaključuje da domovina kao utopijski projekat nije zamisliva. Država proizvodi domovinu, udahnjuje joj život, oblikuje je, stilizuje, zamišlja, pretvarajući se pritom da je njen prirodan izraz. Naše domovine nisu nekakva neutralna građanska utočišta, već nacionalne teritorije, usidrene u idejama o etničkoj povezanosti, o autohtonosti i rasnoj/kulturnoj superiornosti koje se prodaju kao „istorijsko pravo“ i „prirodni poredak“. Sve naše domovine imaju pokoje „čišćenje“ ugrađeno u svoje temelje. Povijest nacionalne države je povijest progona i genocida. U ciklusima, sa manjim ili većim uspehom. A ta „čišćenja“ nisu iza nas, nisu nekakvi gresi prošlosti, „čistoća“ je princip po kojem se sve naše domovine kontinuirano grade kao „naše“, a i „mi“ s njima.
Na drugom mestu Ugrešić piše: „Ako je Jugoslavija poslužila konstruiranju moga jugoslovenskog identiteta, onda su njezin raspad, rat i moj novi hrvatski domovinski identitet poslužili njegovu dekonstruiranju“. Isto bi se moglo primeniti na mene. Komentarišući dalje svoju treću domovinu, Nizozemsku, ona zaključuje: „Moj treći inicijacijski domovinski paket nema sadržaja. U njemu, zapravo, gotovo da nema ničega. Tu su pasoš i porezni broj. Moja nova domovina ne traži od mene ljubav. Niti mi obećava da će me voljeti. Nemamo međusobnih iluzija oko ljubavnog pitanja (…) Pa ipak, za razliku od prvih dviju, za moju novu zemlju veže me izbor. Moja nova zemlja bila je moj izbor.“[7] Iz današnje (ili samo moje) perspektive njene reči zvuče naivno, ako ne i ideološki obojeno, budući da se ne pitaju imaju li taj izbor i neki drugi i šta im ga to o(ne)mogućava. Ipak, Ugrešić je autoironična, za sebe zaključuje da je savršena podanica. Ja se ne nalazim u njenoj oceni, pa ni ironično. Osim što ne mislim da nekakav izbor imam, a da ga tek nema većina ljudi na svetu, sve i da ga imam, ne znam šta bih izabrala. Nijedna domovina nije mi privlačna, sve mi se čine, u manjoj ili većoj meri, kao teško sranje.
Ugrešić je nesumnjivo, kao i ja uostalom, proizvod svog vremena i svoje partikularne životne konjunkture: hegemonog diskursa o kraju istorije, o post-ideološkom svetu, o neutralnim „ljudskim pravima“ i „građanskim slobodama“, kao i sopstvenog iskustva koje je, mora biti, ove pretpostavke potvrđivalo. Zato valjda domovinu može da svede na pasoš i porezni broj, a da zaboravi da domovina možda ne traži ljubav, ali svakako zahteva vernost. Može li se domovina otrgnuti od države, postati utopijski politički projekat? Ne znam. Ako je zamislivo, verujem da njegove zametke treba tražiti u odbacivanju domovini naturalizovanog nacionalnog predznaka. Na tom tragu je Adania Shibli kada u intervjuu kaže „Ne želim palestinsku državu, niti državu Izrael — ne želim ni jedno ni drugo. Zapravo, ne želim nikakve države. […] Ja sam spisateljica, tako da mogu da fantaziram.“[8] I meni je draže fantaziranje.
Moj manjak patriotizma, izostanak ljubavi prema državama i domovinama koje one oblikuju, ne implicira ni nekakvu univerzalističku poziciju. Nisam „građanka sveta“. Kao i svako, ja sam odnekud, ja sam odavde, imam svoja staništa, svoja mesta života, i iz njih baš i ne želim da odem. Biće da mi upravo ta specifična pozicionalnost omogućava da ovako mislim. Socijalizovana sam i nastavljam da budem socijalizovana u određenim geografijama i kulturama, u određenim pejzažima, istorijskim trenucima i iskustvima, materijalnim okolnostima, sa određenim idejnim nasleđem. Sa njima osećam povezanost, njima sam odana. Bačkoj ravnici i novosadskim raskrsnicama pod pravim uglom. Socijalističkim betonskim blokovima. Cvrkutu kosova u Rijeci, riječkim kišama i gradskoj knjižnici. Mirisu soli i smokava na Jadranu. Fruškoj gori, njenim potocima i srni koju sam jednom tamo videla. Uzbrdicama Beograda i Rijeke. Dunavskim topolama, novonaseljskim lipama i brezama koje se, usled sve žešćih letnjih vrućina, suše i nestaju. Kafani kao konceptu. Tradiciji solidarnog samoorganizovanja, iskustvu borbe za svet onkraj eksploatacije, dominacije i ugnjetavanja. Maslinama. Mediteranskoj makiji i kontinentalnoj šumi. Viškom suhozidu. „Prljavštini“: beogradskih klubova, „mešanih“ brakova, jezika.
Rzavljani, društvo za zaštitu reke Rzav čiji je opstanak ugrožen izgradnjom brane Svračkovo, pišu da su Rzavljani svi oni koji osećaju Rzav kao svoj. Oni „koji su rođeni uz njega, oni koji su odrastali uz njega, oni koji su mu se vraćali po mir, inspiraciju ili lepotu, kao i oni koji su samo jednom prošli njegovim tokom, ali im je ostao u srcu.“ Nikad nisam bila na Rzavu, ali sam svejedno više Rzavljanka nego bilo koja nacionalna kategorija kojom bi me se moglo opisati. „Rzavljanin si ako te boli kad vidiš da reka nestaje.“ Boli me. Za razliku od „nacionalnog suvereniteta“, do suvereniteta Rzava mi je zaista stalo. Ako je moguća, moja domovina (ili domovine) je u konturama ove Rzavačke i solidarna je s njom. Takav politički projekat za sada nije zamisliv, ali ga poneki, ponekad žive.
[1] Potrebno je duže boraviti u Hrvatskoj da bi se naučili kodovi koji “otkrivaju” Hrvatske Srbe (imena i prezimena, geografsko poreklo, dijalekt)
[2] Neposredan povod protesta bila je izjava Bojana Glavaševića, tadašnjeg činovnika Ministarstva branitelja i sina Siniše Glavaševića, novinara ubijenog u Vukovaru: „Kako to da hrvatski branitelji, civilne žrtve rata sa hrvatske strane boluju od čitavog niza malignih obolenja i od PTSP-a, a to je populacija koja je pobedila u ratu i koja je ostvarila mnoga prava, dok s druge strane imamo korpus populacije koja je bila na strani Krajine, koja je izgubila rat, nema nikakva prava i nema PTSP“.
[3] Štiks, Igor, 2015. Nations and Citizens in Yugoslavia and the Post-Yugoslav States: One Hundred Years of Citizenship. Bloomsbury Press
[4] Buden, Boris. 1996. Barikade. Arkzin
[5] Navedeno prema Čolović, Ivan. 2016. Smrt na Kosovu polju. Biblioteka XX vek
[6] „Frizerka s psićem“. 2009. Napad na minibar. Fraktura
[7] „Rodoljublje“. 2010. Napad na minibar. Fraktura
[8] Intervju sa Adaniom Shibli https://worldliteraturetoday.org/2021/summer/palestine-position-witnessing-conversation-adania-shibli-claudia-steinberg
