Ne volim zastave. Za mene one imaju auru pretnje. Plašim ih se. Zastava ide u paru sa maskirnom uniformom. Ona evocira rat, nasilje, stradanje, agresiju, mržnju, zločin. Nekada sam svakog ko maše zastavom smatrala opasnim nacionalistom. U međuvremenu sam svoj strah donekle racionalizovala, shvativši da ona za druge ljude ima drugačija značenja od onog koje budi u meni. Svejedno, podozrenje ostaje.
Strah od zastave samo je jedan od indikatora mog manjka patriotizma. Privrženost i odanost državi i njenom konceptu nacionalne domovine slabo osećam. Ne poistovećujem se sa nacionalnim mitovima, ne bole me nacionalne traume. Ako išta, kako je pisala Ivana Spasić, moja trauma je drugačije prirode, to je „trauma da budete nasilno uterani u traumatski identitet i da vam nedostaje jezik na kome biste mogli da izrazite nezadovoljstvo a da vas pritom ne nazovu izdajnikom“.[1] Ne smeta mi da budem „izdajnica“, ali me politički program tradicionalnih „izdajnika“ takođe ne dotiče. Ne zanima me preoznačavanje nacije, njena građanska umesto etnička formulacija. Interesuje me nešto drugo, ima li politike bez nacije, ima li otpora bez patriotizma?
Na rubu patriotizma
Odrasla sam u „Jugoslaviji“ (u to vreme razliku između SFRJ i SRJ nisam poimala). Kada su SRJ 1995. godine ukinute sankcije, a sportistima dozvoljeno učešće na međunarodnim takmičenjima, odbojkaši su osvojili odličja na Evropskim i Svetskim prvenstvima, a 2000. zlato na Olimpijskim igrama. Pamtim sve igrače i pozicije na kojima su igrali. Himna koju sam sa njima pevala bila je „Hej Sloveni“. „Mi stojimo postojano kano klisurine, proklet bio izdajica svoje domovine“ ušunjalo mi se u podsvest, da tu zauvek ostane. Ipak, ta domovina je nestala, a sa njom i moja dečija patriotska faza. „Hej Sloveni“ je 2004. zamenjena sa „Bože pravde“. Tada sam imala nepunih osamnaest godina. Nakon petooktobarskih promena, zajedno sa novom državom došla je i nova domovina, sa svojim simbolima, svojim osnivačkim pričama, svojim pesmama.
Vremenom ću saznati da je ovaj proces započeo mnogo ranije, Memorandum SANU, „Kosovsko opredeljenje“, „događanje naroda“, „antibirokratska revolucija“, nasilni prekid predstave Sveti Sava itd. Shvatiću da je treća Jugoslavija nešto sasvim drugo u odnosu na svoju prethodnicu. Ali kao dete toga nisam bila svesna, iako je povremeno isplivavalo i u mom iskustvu.
Prvo sećanje koje u retrospektivi mogu da vežem za srpski patriotizam datira iz 1991. ili 1992. godine. Imam pet-šest godina i idem u vrtić (tada smo ga zvali školica). Obožavam svoju školicu, a posebno svoju vaspitačicu, koja mi je idol. Ona je glasna, snažna, uvek nasmejana. Ima kratku narandžastu kosu, nosi masivne minđuše i broševe, obučena je po najnovijoj modi (široki džemperi i helanke, drečavi karmini) i svira harmoniku uz koju mi deca pevamo. Pevamo svakojake pesme koje izvodimo našim porodicama na priredbama na kraju godine. Osim jedne pesme, poletnog marša koga obožavamo: „Marširala, marširala kralja Petra garda“. „Tu ne smemo“, odgovora nam vaspitačica kada je molimo da je otpevamo na završnoj priredbi.
Kasnije sam, čitajući Ivana Čolovića, saznala da su 1990-ih osim oživljavanja stare ratne muzike, štancane i nove srpske patriotsko-ratne pesme. Tu spada opus Baje Malog Knindže (u sećanju nalazim „Ne volim te Alija, zato što si balija“, ali ništa osim ova dva stiha refrena), kao i još opskurnijeg Dragutina Kneževića Krunice, za koga, pre Čolovića, nikad nisam čula. Ne mogu da znam koliko je ova muzika bila popularna 1990-ih u Srbiji, ali u mom životu nije bila prisutna. Do mene su došle pesme iz Prvog svetskog rata („Tamo daleko“, „Igrale se delije“, „Ko to kaže, ko to laže“) kao i one novokomponovane sa kosovskom tematikom („Vidovdan“, „Srpska se truba s Kosova čuje“)[2] ili svojevrsni militaristički bizarluci („Žene vole oficire“). Iako su neke od ovih pesama sigurno puštane i na državnim radio i TV stanicama, prema mom malom i nereprezentativnom istraživanju među prijateljima, tadašnja deca ih uglavnom vezuju za TV Palmu (koja je sa emitovanjem počela 1995.) i Pink (1996.). Mojim sećanjem iz ranih ‘90ih dominira Treći kanal, 3K, koji je prepodne puštao ilegalno snimljene spotove sa MTV-a, a popodne domaću dance muziku, i naravno ZaM, emisiju koja je lansirala turbofolk.
Živelo se u nekoj vrsti jugoslovenskog delirijuma. Ne slučajno, identitetsko-politička šizofrenija Treće Jugoslavije bila je režimska strategija. Srbija je igrala ulogu „čuvara Federacije“ pod čijim okriljem je trebalo da postane „velika“. Jugoslovenstvo i srpstvo se preplitalo.
Himna koju sam sa njima pevala bila je „Hej Sloveni“. Ipak, ta domovina je nestala, a sa njom i moja dečija patriotska faza
Na površini svakodnevice
Na površini jugoslovenske (socijalističke) svakodnevice tu i tamo su se isplivavali srpski obrisi. Stanovala sam u ulici Put Bačkopalanačkog odreda koja je sasvim neosetno postala Jovana Dučića.[3] Prvo more koje dobro pamtim: radničko odmaralište u Bečićima 1994. godine i Cecina „Ja još spavam, po navici, u tvojoj majici, tvojoj majici“. Restrikcije struje, zimi se popodne vraćam iz škole u mrkli mrak, na trpezarijskom stolu gori sveća, mama i tata spavaju, a ja jedem pasulj. Kad struje ima, tata neprestano gleda televiziju, na kojoj je rat. Povremeno gledamo i crtaće. Neretko su u pitanju hrvatske sinhronizacije („No neće, neće bome moć, jer mali medvjedi će doć“). Moje sestre od strica, najpre one iz Hrvatske (1992.), a onda i one iz Bosne (1995.) su kod nas provele leto. Ulicama su vladali „dizelaši“, prodavnice su bile prazne, inflacija je divljala. Leto na otvorenom bazenu. Sa čežnjom gledam pljeskavice, ali ne mogu da ih kupim. Mama donosi sendviče, leba, mast i šećera. Za tatu najpopularnije (i najbogatije) devojčice iz razreda se pričalo da švercuje gorivo. Na njenom rođendanu sam prvi put videla video-kameru. Pojavila se religija, krštena sam 1996. godine. Krštena kuma bila je meni najdraža porodična prijateljica, inače Hrvatica (sa krštenja su mi u sećanju ostale popove brižljive instrukcije „Kumo, amin“, i njeno „Amin“, kao i žuta karirana suknja koju sam nosila).
Centralni hol moje osnovne škole „Prva vojvođanska brigada“ bio je ispunjen fotografijama boraca i borbi iz NOB-a i pričama o njima. Na časovima istorije međutim o NOB-u nismo učili, akcenat je bio na Nemanjićima, Solunskom frontu, Albanskoj golgoti. Na srpskom smo čitali rodoljubivu poeziju iz 19. i 20. veka, a na priredbama povodom školske slave pevali smo himnu Svetom Savi (školska slava uvedena je 1990. godine).
Sa intenziviranjem represije na Kosovu i propagande o „šiptarskim teroristima“, drugaricu iz razreda, koja je bila Albanka, deca su počela da zovu Šiptarka. Nisam bila izuzetak (iako sam proživljavala izvestan unutrašnji konflikt, naši porodični prijatelji su bili „mešana“ albansko-hrvatska porodica). U to vreme, državni pop-kulturni patriotizam postaje mnogo prisutniji. Nezvanična himna tih godina, napisana za potrebe i po narudžbi Vojske SRJ, bila je „Volimo te otadžbino naša“. Lansirana krajem 1998. godine, pamtim je kao prvu patriotsku pesmu koja se non-stop vrtela na TV-u. Interesantno je da se u ovoj pesmi ime otadžbine ne spominje. Preovladavale su još i „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ i „Pljuni i zapjevaj“.
„Šiptarskim teroristima“, kao najrabljenijoj sintagmi tih godina, parirala je jedino „zločinački NATO pakt“. Sintezom ova dva neprijatelja, koji zajedničku tačku nalaze u još jednoj neizostavnoj sintagmi „suverenitet i teritorijalni integritet“, zaokružen je miloševićevski nacionalistički „anti-imperijalizam“ i njemu odgovarajući, široko rasprostranjeni, identitetski obrazac sa Kosovom kao vanvremenskom suštinom srpskog bića u središtu.
Nakon petog oktobra, ambivalentnosti po pitanje države i njoj pripadajuće otadžbine više nije bilo, pa je i domovina ekspresno bivala preoblikovana u striktno nacionalnom ključu (i pre nego što je formalno promenila ime). DnD, kratkotrajni muzički projekat ćerki Miloševićevog biznismena Bogoljuba Karića, 2002. godine izdaje tada popularnu pesmu: „Srbijo, najlepša bajko“ (koja ovih dana doživljava izvesni comeback).
Otpočinje put ka „normalnosti“, kapitalističkoj liberalnoj demokratiji na temelju države koja je napokon i formalno nacionalna. S jedne strane restauracija: privatizacija, deindustrijalizacija, deregulacija, a s druge, reakcija: formalizacija nacionalne ikonografije i simbola (nova himna, nova zastava, novi grb), dalja revizija istorije, tj. državno-odobrenog sećanja, romantizacija predratnog i međuratnog društva, demonizacija onog koje je usledilo, uvođenje veronauke u škole, poplava novoizgrađenih crkava. Novi nazivi ulica, novi spomenici, novih praznici. Neopterećena nasleđem ratova i ulogom Srbije u njima, nova demokratska država je oberučke prigrlila nacionalizam. Naizgled paradoksalno, pobedonosna „Druga Srbija“, nositeljica progresivnih, liberalnih, pro-Zapadnih vrednosti, i pre svega tranzicije, Ustavom iz 2006. je ozvaničila prethodno trasiranu formulu srpskog nacionalizma („Kosovo je srce Srbije“), podvlačeći status Kosova u preambuli. Ustav iz 2006. Srbiju takođe definiše u striktno etno-nacionalnim kategorijama, kao državu „srpskog naroda“ (i svih građana koji u njoj žive).[4] Iste godine započeo je i sudski proces rehabilitacije Draže Mihailovića, pošto je dve godine pre toga usvojen Zakon o izjednačavanju prava partizanskih i četničkih boraca u Drugom svetskom ratu.
Na površini jugoslovenske (socijalističke) svakodnevice tu i tamo su se isplivavali srpski obrisi. Stanovala sam u ulici Put Bačkopalanačkog odreda koja je sasvim neosetno postala Jovana Dučića
Druga Srbija
Druga Srbija je imala težak zadatak. Do juče omraženi NATO pakt i „kolektivni Zapad“ trebalo je učiniti pravičnim i privlačnim. Svet je trebalo obrnuti naglavačke. Jugoslavija je ponovo poslužila svrsi, u svakoj svojoj inkarnaciji, notorna stranputica srpske nacionalne politike sa koje konačno treba skrenuti (ka Evropi). Kao i Jugoslavija, ratovi za njeno nasleđe su dobili status promašene politike, pa su u dobroj meri potisnuti (naročito nakon završetka Haških postupaka) iako je podela na Prvu i Drugu Srbiju, ratnu i anti-ratnu, nacionalističku i građansku, autokratsku i demokratsku, rusku i evropsku, narodnjačku i rokersku, ostala bitna osa političkog sukoba. Obe međutim, svoj zajednički imenilac nalaze na Kosovu, sakralnom i nedodirljivom jezgru srpske identitetske matrice koje objedinjuje nacionalnom projektu neophodne narative paćeništva i herojstva.
I ja sam se našla tamo. U četvrtom razredu gimnazije sam upala u jedan od tada mnogobrojnih projekata „pomirenja“. Upoznala sam svoje vršnjake/inje kosovske Albance/ke, posetila sam Prištinu, (Kosovsku) Mitrovicu. Brzo se ispostavilo da su mi mnogo bliži nego Holanđani/ke koji su služili kao medijatori našeg pomirenja (bila sam šokirana saznanjem da su majke naših holandskih vršnjaka/inja uglavnom domaćice). Ipak, na kraju projekta sam se osećala zloupotrebljeno. Nakon što su nas dve godine ohrabrivali da se upoznajemo i zbližavamo, završna aktivnost je bila rasprava o statusu Kosova. Podelili su nas na Srbe i Albance, posedali na suprotne strane i podstakli da bespoštedno, onako mladalački napaljeni i samouvereni, temeljno ispranih mozgova, raspalimo jedni po drugima. Ne smem ni da pomislim šta sam tada izgovarala.
Na prvoj godini fakulteta se diskutovalo o crnogorskoj nezavisnosti. Sa strašću sam učestvovala u tim raspravama. Međutim, za fakultet sam uskoro, usled nepodnošljivog ideološkog jednoumlja koje je tamo vladalo, izgubila svako interesovanje. Godinu dana sam volontirala u nevladinoj organizaciji koja se bavila pomirenjem. Napustila sam je nakon posebno uznemirujućeg urlanja kojim me zasuo direktor pošto sam se usudila da očekujem da ću za dodatni posao koji sam preuzela biti plaćena. Usledile su godine cinizma. „Sve jedno je“, pevao je Petrol.
Fakultet sam završila u godini u kojoj je grad Beograd počinio prvi vidljiviji ekocid: seču stotine platana na Bulevaru (kralja Aleksandra, prethodno Revolucije). Krvoločni progres počeo je da pokazuje svoje nezajažljivo lice. Nešto kasnije, sa dolaskom Vučića na vlast, uništenje postaje standard, a kombinacija diskurzivnog nacionalizma i neoliberalne materijalnosti dostiže vrhunac. Na redu je bila rasprodaja svega što je nekada bilo društveno i potpuni nacionalni remont javnih prostora i vizure.
U roku od decenije gradovi i mesta u Srbiji su se preobrazili. Zgrade, zgrade, zgrade. Poslovni objekti, tržni centri, luksuzni stambeni kompleksi. Automobili, automobili, parkinzi. Nemilosrdna seča i betoniranje. Tone i tone cementa. Tu je ideološka nadgradnja. Napredak nosi nacionalno odelo. Noću mostovi sijaju u bojama državne zastave, zastavice vise na mostovima, duž bulevara, sa terasa studentskih domova. Kula Beograd, ekran visine 168 metara, emituju slike srpskih svetaca, fudbalera, naučnika. Na bilbordima: „Srbi nisu genocidan narod“. Murali srpskih ratnika (uključujući i Ratka Mladića) iscrtani su po fasadama, kao i srpske trobojke sa ili bez natpisa „Kad se vojska na Kosovo vrati“. Džinovski spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu, kralj Petar u Novom Sadu, krst visine trideset i nešto metara iznad Kraljeva. Na proslavi nedavno uvedenog zajedničkog praznika Srbije i Republike Srpske „Dana srpskog jedinstva, slobode i državne zastave“, Vučić podvlači da „na današnji dan proslavljamo (…) samu bit našeg postojanja“. Sa istom namerom, da ojača patriotski duh među mladima, Ministarstvo prosvete je uvelo obavezno intoniranje himne na početku školske godine, kao i nacionalne udžbenike, a u toku je formiranje Fakulteta za srpske studije u Nišu (po uzoru na Fakultet Hrvatskih studija Zagrebačkog univerziteta, osnovan još 1992. godine).
Osim nacionalnog pomirenja partizana i četnika, koje je otpočela post-petooktobarska vlast, vučićevski nacionalizam teži da pomiri „Prvu“ i „Drugu“ Srbiju u srećnoj budućnosti liberalnih sloboda i kapitalizma. On u izvesnoj meri rehabilituje i SFRJ, snažno je posrbljujući. U NOB-u su Srbi još jednom iskazali svoj „slobodarski karakter“ (u tom duhu Zagrebačka ulica u Beogradu je preimenovana u ulicu Koče Popovića). I ratovi u Bosni i Hrvatskoj se vade iz ormara, pa se uz potcrtavanje srpskih žrtava (Obeležavanje stradanja u „Oluji“ uvedeno je 2015. godine) reinterpretiraju kao pravedni i oslobodilački, pa i relativno uspešni (budući da su obezbedili postojanje Republike Srpske). U tu svrhu na velika vrata se vraćaju i akteri devedesetih, osuđeni ratni zločinci. Narativ mučeništva i ugroženosti dopunjen je sve izraženijom heroizacijom ratova devedesetih. O Kosovu se stvaraju i institucionalizuju novi mitovi: prominentno mesto u panteonu tragičnih kosovskih junaka zauzeće „Heroji sa Košara“.
Napori pri izgradnji nacionalne domovine donose plodove. Generacija današnjih pobunjenih studenata zaogrće se zastavom bez zadrške, slobodna od konotacija koje ona za mene ima. Himnu pevaju punih pluća. Dobar deo njih se Kosovu zaklinje na isti način na koji je to činio Milošević (Zastave „Nema predaje“ neizostavna su dekoracija svakog studentskog protesta). Patriotizam prožima popularnu kulturu i punopravni je muzički pravac: od „Dogodine u Prizrenu“ i „Seks, zdravlje, pravoslavlje“ do „Veseli se srpski rode“ i „Oj Kosovo, Kosovo“. Sve vrvi od patriotizma, starog i tobože novog. Nikad više zastava, nikad više osećaja da je ona ispunjena pozitivnim značenjima. Džaba. Moj mozak i dalje odbija da zapamti kojim se tačno redosledom nižu njene tri boje, niti zna koju kombinaciju preferiraju druge, njoj slične.
[1] Navedeno prema Čolović, Ivan (2017) Smrt na Kosovu polju. Biblioteka XX vek
[2] Danas je iz ovog „kosovskog ciklusa“ popularna „Hriste Bože raspeti i sveti“ koju je 1988. napisao Ljubomir Simović za dramu Boj na Kosovu, ali je se ja ne sećam iz detinjstva. Pesma je bila himna Crvenih Beretki.
[3] U Novom Sadu prvi talas preimenovanja ulica desio se u periodu 1991-1993., a u Beogradu 1997. za vreme kratkotrajnog mandata Zorana Đinđića.
[4] Član 1. Ustava iz 1990. Srbiju definiše kao „demokratsku državu svih građana koji u njoj žive“, iako u preambuli polazi od „vekovne borbe srpskog naroda“ i rešenosti „da ostvare demokratsku državu srpskog naroda“. Ustav iz 1974. Srbiju osim kao „socijalističku demokratsku državu zasnovanu na vlasti i samoupravljanju radničke klase“ definiše i kao „državu srpskog naroda i delova drugih naroda i narodnosti“.
