Bora Ćosić ne prestaje da iznenađuje. Novina novele Sama nije u tome što naraciju čini monolog neimenovane junakinje koja sedi na klupi na groblju, u disocijativnoj (dez)organizaciji teksta ni u nepredvidljivoj imaginaciji koja pripovedanje gura nadomak nadrealističkog automatizma, obeleženog infantilnom maštom i igrivom duhovitošću. Neobična je Ćosićeva „serijska proizvodnja“ novela poslednjih godina, svake kao unikatne manufakture. Kada se sve one nanižu jedna uz drugu, kao nekakve perle hiperzrele faze ovog literarnog maga, obrazuju bez izuzetka usklađenu celinu koja pod sigilom modernističke poetike predočava grad sa njegovim profesionalnim i idejnim šarenilom.
Bez (2021), Bergotova udovica (2022), Ruski vrtlar (2023), Sama (2024) i Miš koji pegla (2025). Poslednja knjiga je u stvari spoj istoimene novele i knjige poezije Zapisi iz mrtvog doma. Na jednom polu su novele univerzalne naracije, lišene prepoznatljivog konteksta i hronotopa (Bez, Ruski vrtlar i Sama), dok drugu celinu čine knjige očitih referenci na period nakon Drugog svetskog rata, a to su: Bergotova udovica, Miš koji pegla i Zapisi iz mrtvog doma.
Neobična je Ćosićeva „serijska proizvodnja“ novela poslednjih godina, svake kao unikatne manufakture. Kada se sve one nanižu jedna uz drugu, kao nekakve perle hiperzrele faze ovog literarnog maga, obrazuju bez izuzetka usklađenu celinu koja pod sigilom modernističke poetike predočava grad sa njegovim profesionalnim i idejnim šarenilom
Bez (2021), Bergotova udovica (2022), Ruski vrtlar (2023), Sama (2024) i Miš koji pegla (2025). Poslednja knjiga je u stvari spoj istoimene novele i knjige poezije Zapisi iz mrtvog doma. Na jednom polu su novele univerzalne naracije, lišene prepoznatljivog konteksta i hronotopa (Bez, Ruski vrtlar i Sama), dok drugu celinu čine knjige očitih referenci na period nakon Drugog svetskog rata, a to su: Bergotova udovica, Miš koji pegla i Zapisi iz mrtvog doma.
Dakle, novele iz prve grupe mimo usputnih i retkih geografskih i kulturnih referenci govore o gradu kao takvom, i vrve od umetničkog podteksta, dok knjige iz druge grupe iznova rekreiraju posleratni period iz Ćosićeve mladosti, ovekovečen u kratkom romanu koji je Ćosiću doneo prvu autorsku afirmaciju, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (1961). Tu vlada atmosfera porodičnog odrastanja, pa tekst obiluje likovima iz uže i šire familije, komšiluka, škole i ostatka spoljnog sveta, posebno nove vladajuće klase. Uprkos posleratnoj oskudici i redukciji životnog prostora, što je višečlane familije naguralo u jednu ili dve sobe svojih nekadašnjih stanova, ove knjige sadrže i paradoksalnu vedrinu, valjda zato što je horizont budućnosti još nepotrošen. Novele iz prve grupe, univerzalnije, sasvim su eksperimentalne (Bez), beznadežno antropološki pesimistične (Ruski vrtlar) ili nešto između, kao u noveli Sama, mada ipak bliže jednom stanju agnostičke otvorenosti i vedrog čuđenja besmislicama, socijalnim i egzistencijalnim.
Zašto je Sama sama i da li je nešto slama?
Pa smo od samog početka u blagom čuđenju. Početak je označen sa tri tačke, kao da je tekst nastavak neke ranije celine ili odlomak nekog „pronađenog rukopisa“. Ćosićev začudni par se tokom šetnje priključio nečijem sprovodu, pratio les, pa u nekom trenutku seo na klupu da predahne i na toj klupi ostao bogami dobrih pola dana. U prvoj rečenici naratorka kaže: „… Kad smo se tu već zadržali, mogli bismo ovde da zakupimo nekakav stan“, a reč zakup više vuče na iznajmljivanje nego na kupovinu. To je odlika stila Bore Ćosića: njegova frazeologija je na mikroplanu starinska, iako su ideje i dalje inovativne. I same su došle iz minule epohe, pa poetički deluju i kao živa istorija proze i kao povratak u buduću prošlost, kako bi to rekli fantasy filmovi o mutantima.
Pa naratorka zamišlja čime bi u tom novom mestu, koje takođe nije imenovano, sa svojim ćutljivim partnerom kome se uzalud obraća – i valjda je zato sama – njih dvoje mogli da se bave. Pa kaže da bi on mogao da radi u osiguravajućem društvu, bankarstvu, sudstvu, na berzi, a „možda čak kao meteorolog“, dok bi ona „rado radila u nekoj parfimeriji, možda baš u prodavnici hleba“. Ovde nije važno to što je ona manje obrazovana ili manje ambiciozna od njega, jer sebi namenjuje posao prodavačica, već ti neobični i nepredvidljivi spojevi koji će nas pratiti sve vreme duž monologa, a za koje nema objašnjenja. Ako prvih nekoliko zanimanja za njega ima zajedničku obrazovnu bazu ekonomiste i pravnika, štrči meteorolog, i to stvara jedan začudan i komičan efekat. Pritom u tom neprestanom nizanju zanimanja dobija se jedan gotovo leksikon profesija koji predočava raznovrsnost i dinamiku života u gradu.
U prvoj rečenici naratorka kaže: „… Kad smo se tu već zadržali, mogli bismo ovde da zakupimo nekakav stan“, a reč zakup više vuče na iznajmljivanje nego na kupovinu. To je odlika stila Bore Ćosića: njegova frazeologija je na mikroplanu starinska, iako su ideje i dalje inovativne. I same su došle iz minule epohe, pa poetički deluju i kao živa istorija proze i kao povratak u buduću prošlost, kako bi to rekli fantasy filmovi o mutantima
Eto, nije neophodno pisati debele romane kao rečnike, od onog o Hazarima (1984) do onog o Semolj zemlji (2006), sa nategnutom fantastikom i plitkim alegorijama, već se to može i ovako, nenametljivo, lepršavo i duhovito. A opet da bude u dodiru sa drugim knjigama najnovije stvaralačke Ćosićeve faze, kao i sa ranijim knjigama, recimo onom o zanatima. Štaviše, ako bismo sad posegli za jednom književno-istorijskom sintezom, delo Bore Ćosića, koje broji pedesetak knjiga, bitno obeležavaju i poetička inovativnost i poetičko ponavljanje. Ponavljanja su u stvari varijacije unutar jednog poetičkog modela koji prozi pristupa kao antirealističkoj konstrukciji, vrlo bliskoj parodijskim, polemičkim i avangardnim vrstama teksta.
Oklevetana mašta
„Sve više uviđam da se mi razlikujemo od ostalih, kao da im uopšte ne pripadamo, zbog toga što nam je možda rđavo, a možda i nije“, kaže naratorka određujući uistinu „jedinstven“ status sebe i svog nemog partnera. Naratorkine misli šire se zrakasto, kao zraci od sunca na dečjem crtežu, pa se en passant dotiče i same srži semantike, jezika i smisla: „Mora li svaka reč nešto da znači, mislim da ne mora!“ Na stranu i ovaj znak uzvika (kao neko otkriće, Eureka, ili pokazivanje šipka drugoj školi mišljenja), lepo mogu da zamislim ovaj iskaz kao moto bilo koje knjige jezičke poezije. Ali avaj, pisanje Bore Ćosića mora nešto da znači, upravo da bi dovodilo osnovna značenja u pitanje, ali ne da ih sasvim sruši i uspostavi novi poredak smisla. Bora Ćosić nije revolucionar, ni u jeziku.
Ima tu i brojnih (pseudo)definicija: „U ljudske osobine ubrajam koračanje, zubobolje i kad je neko zrikav“. I ništa od toga nije osobina, već stanje ili situacija u kojoj se neko zatekao, možda baš svojom krivicom, kao kod zubobolje. „Čini mi se da bi u svakom čoveku trebalo da postoji nekakav oluk, koji bi pokupio sve što je u njemu, kao onaj na krovu“. Čovek kao kuća i oluk kao tekst koji će pokupiti sve u njemu. Doduše oluk skuplja ono spolja, kišu koja pada i sliva se niz krov, a ovde se zaziva unutrašnji oluk za sve što se ko zna kako sliva niz misli ili u misli… Zbog ovakvih slika vredi čitati Boru Ćosića, zanemarimo ostalo.
Tu je i laki kas infantilne komike: „Priznajem, ono što ne trpim to je pušenje, vegetarijanstvo i laka atletika“. Pada mi na pamet da su ovakvi iskazi idealni da se odštampaju na majce sa kratkim rukavima. Tako nešto je predlagao Vladimir Arsenijević za zaumne stihove DJ Danilova; a i junacima nove kolumnističke proze Srđana Valjarevića se raznorazne parole volšebno pojave na majcama izjutra, kad se probude. Eto primenjene književnosti.
Čovek kao kuća i oluk kao tekst koji će pokupiti sve u njemu. Doduše oluk skuplja ono spolja, kišu koja pada i sliva se niz krov, a ovde se zaziva unutrašnji oluk za sve što se ko zna kako sliva niz misli ili u misli… Zbog ovakvih slika vredi čitati Boru Ćosića, zanemarimo ostalo
Zanimljivo da ta poređenja dolaze najčešće u „trijadama“, po tri, i da malo-malo pa naletimo i na kataloge ili spiskove u srodnoj narativnoj ulozi. Evo jednog, „tipološkog“: „Ljudi se ionako sastoje od prolaznika, govornika, činovnika i ponekog vatrogasca, od mladih oficira, šintera i apotekara“. Nije jasno kako su se obreli oni koji su pomenuti a zašto nisu oni koji nisu; bitno da je neobično i veselo. Šta fali u ovakvoj prozi razigrane mašte nepredvidljivih spojeva; pa šta i ako dođe do kurzschlussa? To je pitanje čitalačkog, ali i generalno estetskog senzibiliteta. Ako tražite nešto drugo, kod Bore Ćosića to nećete naći, ali će nešto drugo neizbežno pronaći vas. Evo zgodnog slogana za sve njegove knjige.
Ima nešto melanholično i u tome kad naratorka sebe i nemog, pa zadremalog partnera doživljava kao porodicu, dvočlanu, smatrajući da svaka porodica „srećnija je ako je manja“. I onda sledi ona maštovitost koja nas obara s nogu: „Ja mislim da nož, viljuška i kašika takođe su neka porodica, a i lonac i šerpa mi izgledaju kao muž i žena“. Vrhunski.
Ima i skrivene polemike. „Jedan čovek nam je rekao da treba da se vratimo prirodi, ali kad smo onamo jedanput otišli, učinilo nam se da tamo nismo nikad ni bili“. Eto jezgrovitog sažetka velike teme o povratku prirodi ili o životu u skladu sa njom. Priroda od koje su urbana bića navodno potekla, potpuno im je strana, toliko da im se čini da sa njom nemaju niti su imali ikakve veze. Pa ti Žane-Žače Ruso vidi šta ćeš. Jer grad je pozornica za mikro-bizarna čudesa: „Znam da jedino u gradu možeš sresti onog koji stoji na jednom uglu i gleda u prazno, a drugi ide ulicom, pa se odjednom okrene i vrati se odakle je došao“. Sad čemu sve to služi, te scene bez vidljive svrhe, nema veze, bitno je da privlače čitalačko oko i tekst čine neobičnim.
Miš koji pegla ne vergla, ali da li važi obratno?
U oba slučaja atmosfera tog života je turobna i teskobna, obeležena osećanjem straha i jake želje za odlaskom, raspadanjem ostataka starog sveta i autodestruktivnom nekompetencijom novog poretka koji se uspostavlja.
Trademark Ćosićeve imaginacije je očuvan, te bizarne situacije i epifanijska poređenja, ali one su ovde često u ulozi alegorije za jedan, kako stoji u 25. poglavlju, „surov i siv period“. Tu se u jednom bioskopu prikazuju „stari komični filmovi“ sa Basterom Kitonom, i ceo svet se vežba u usvajanju basterovske ravnodušnosti na opasne besmislice nove epohe. Alegorično je i 9. poglavlje o umetniku koji se zatvorio u prostoriju sa ogromnim udavom koji uopšte ne pokazuje interesovanje za njega (kao i bilo ko spolja za stanovnike ove zemlje). I 12. poglavlje o starom kuražnom čoveku koji hoda elegantno odeven, ali bez zimskog kaputa (novo doba nas je ogolilo ali mu se odupiremo nasleđenim manirima). Ili 13. poglavlje u kome se čoveku koji se neočekivano vraća sa izdržavanja kazne raspada njegovo nekadašnje odelo dok pokušava da ga obuče.
Trademark Ćosićeve imaginacije je očuvan, te bizarne situacije i epifanijska poređenja, ali one su ovde često u ulozi alegorije za jedan, kako stoji u 25. poglavlju, „surov i siv period“. Tu se u jednom bioskopu prikazuju „stari komični filmovi“ sa Basterom Kitonom, i ceo svet se vežba u usvajanju basterovske ravnodušnosti na opasne besmislice nove epohe
Strahuje se od upada tih stvorova u čizmama koji će onemogućiti putovanja (5.) i zbog kojih mršavi mladić, na čijem su puloveru „progledali laktovi“, zakopava nepoćudne knjige u zemlju, ispod jednog drveta (20.). Koristi se avion kojim se prevozila pobednička ruska armada, da se primeni neobična terapija za decu obolelu od velikog kašlja, vožnja avionom, a deca su po izlasku samrtno bleda i preplašena (22.). Brod koji zbog srušenog mosta prevozi putnike potone zbog preopterećenosti (23.).
Kada se ovako „rafalno“ navedu primeri, Ćosićeva knjiga skoro da postaje antikomunistički pamflet, iako je primarno proza teskobe pod represijom i želje za odlaskom. Toj su želji posvećene čak tri završna poglavlja: o liftu kao „izvornom vozilu apatrida, i to onih koji još nikuda nisu odbegli“ (28.), o dvorištu male ulice u susedstvu gde su ostale uskotračne šine, za koje se pretpostavlja da su služile pri prevozu buradi vina a koje takođe mame na odlazak (29.) i pomen „ludih trkača, lažnih sportista, amatera atletike“, čiji se sport posmatra kao simulacija bekstva (30.). Ima i burlesknih scena, kad beskućnici sa prebačenim peškirima preko ramena dugo tragaju za javnim kupatilom u gradu, da bi se na kraju okupali u mutnoj reci između dva šlepa, gde se jedan od njih udavi (18.). Ili o mladoj generaciji pesnika koja se sastaje u predratnoj školi igranja, pa igraju tango, sve sami muškarci, strahujući od upada policije (24.).
Čudi što Miš koji pegla ima 2005. kao godinu svog nastanka a 2025. svog tiskanja, jer sadržaj ne odgovara kontekstu nastanka. Desnim revizionistima ova proza može biti nedovoljno jako svedočenje o proživljenoj patnji poratnih generacija, i samim tim je plošna optužnica, plus nejasno zevzečenje sa mišem koji pegla (27. poglavlje), pravim mišem koji pegla svoj beli frak od papira (čemu takva fantastika?). Dok se druga strana, iznervirana dobom desnila u kome živimo, i verujem privremenom dominacijom autoritarnog populizma, može s pravom pitati čemu još jednom ta plesniva evokacija na poratnu prošlost, koja je ipak izrodila „obnovu i izgradnju“ i najprosperitetniji period u istoriji svih južnoslovenskih naroda.
Upravniku ima ko da piše
Zapisi iz mrtvog doma kao godinu nastanka imaju 2013., što kao i u slučaju novele Miš koji pegla, sem dolaska naprednjaka na vlast u Srbiji (mada autor od 1990-ih živi u Berlinu i ne dotiču ga neposredno lokalne mene i sunovrati) nije neki naročito podsticajan kontekst za evokaciju stanja nakon Drugog svetskog rata. Ipak, u opusu Bore Ćosića svaka knjiga poezije, a nema ih mnogo, ima važno mesto. „Prokazuje“ ga kao veštog pesnika čije pesme in nuce sadrže ono što krasi njegovu prozu, od upečatljivih slika i obrta do evokativne narativnosti koja je ovde obeležena dečjom perspektivom.
Zapisi iz mrtvog doma je naslov koji je Ćosić pozajmio od Dostojevskog, od njegove knjige dokumentarne proze zasnovane na iskustvu boravka u zatvoru. Nije mi bitna ta nametnuta analogija robijanja pod poratnim komunizmom, iza koje verovatno stoje oni rani jadi i bildungs traume koje su kod Ćosića ostale jake sve do poznog životnog doba, već forma i način na koji se jedan sadržaj (i egzistencijalno iskustvo i prozna tema) preobražava u poeziju.
„Prokazuje“ ga kao veštog pesnika čije pesme in nuce sadrže ono što krasi njegovu prozu, od upečatljivih slika i obrta do evokativne narativnosti koja je ovde obeležena dečjom perspektivom
Poezija Zapisa iz mrtvog doma je lična i nedistancirana od epohe i poetskog postupka, koji je ovde tradicionalan a kontekst precizno definisan: znamo ko je to lirsko ja, gde i kad živi i šta mu se dešava dok odrasta. Već u prvoj pesmi srećemo ogromni klavir koji zaprema veći deo tesne sobe i pored kojeg se dečak provlači, što je motiv koji je Ćosić više puta koristio u svojoj ranijoj prozi. Prva pesma, „Potrebne stvari“, realizovana je kao popis, a „predratni klavir velik kao slon“ naveden je kao prva stavka na listi. Već ta slika slonovskog klavira sažima suštinu egzistencije poratnog života i estetiku te poezije: nadrealnost prizora, soba u kojoj dominira klavir kao očito suvišna stvar. Porodica ga grčevito čuva kao nekakvo sidro i dokaz prethodnog građanskog života, dok je svakodnevica obeležena stambenom i psihološkom teskobom, gde više od poratne oskudice smeta nadzor koji sprovode nove vlasti i jednoumlje prožeto imperativom optimizma.
Pesma „Verovanja“ vrhuni duhovitom poentom koja bi dobro prošla i na nekom stand up nastupu, ali počiva na jednoj namernoj logičkoj pogrešci. Najpre se navodi ko u šta veruje (mama u nešto, iako ne zna u šta, ujak dugo u Buđonija i Crvenu armiju, kasnije sve manje, tata da će se obogatiti i otputovati u Ameriku, deda da će ih jednom sve pohapsiti…). Onda sledi pomenuto finale: „bilo je mnogo bogobojaznog poverenja/ u našoj državi/ a svi u svetu/ smatrali su nas/ bezbožnicima“. Logička greška je što nije isto gajiti poverenje u nekoga ili verovati da će se nešto desiti i religiozno verovati (u više biće ili skup verskih poruka). Samim tim ta gomila „bogobojaznog poverenja“ nije potvrda ni negacija ateizma.
Zapravo, dobar broj pesama, možda i većina realizovana je kao katalog koji popisuje: naoružanje, pokućstvo, sličnosti, iskustva, sitnice u sobi itd… Pesma „Naoružanje“ ima tri sloja. Počinje anegdotom: „Kada ruski vojnik pita/ filosofa Lukacsa/ ima li oružja/ ovaj im pokazuje svoje penkalo“. Nastavlja popisom stvari u stanu koje mogu da posluže kao oružje, a zapravo je reč o policijskom pretresu porodičnog stana u potrazi za oružjem
Šta saznajemo o likovima u pesmi? Majčina vera u nešto što ne zna šta je, zagonetna je ali pokazuje sklonost koju nova epoha nije iskorenila ni dodatno profilisala. Ujakova vera u Buđonija i Crvenu armiju je refleks dosta raširene vere u Rusiju koja je u Srbiji bila oduvek, ili bar od 19. veka, jako izražena. Kod Ćosića ujakova vera sadrži bitne natruhe satire. Lik oca je specifičan, budući da je neko ko je prevario majku s daktilografkinjom, pa je otuda i njegovo uverenja da će se obogatiti i emigrirati vera jednog pustolova, ali i težnja koja postoji u svakoj epohi i kulturi. Rođak iz državne bezbednosti koji veruje da komunizam nastupa narednog meseca je ili modelovani idiot novog sistema ili neko ko praktikuje tehniku ketmana koju je opisao Česlav Miloš, dakle ko glumi da veruje. U liku dede koji se plaši hapšenja, ili ga predviđa, ko zna, možda zlurado ili osvetoljubivo, dat je profil poražene građanske klase.
Išibati nakon čitanja
Verujem da bi pesmu „Karakteristika“ poželela svaka dobra antologija o životu u totalitarizmu. To je primer satiričnog otpora i ujedno posredna slika epohe kroz opis svakodnevice. Pesma počinje stihovima: „Na poziv komiteta/ da napišem sve o sebi/ izjavljujem da imam rupu na cipeli“. Dakle, nadzor građana koji se ispoljava kao prinuda cinkarenja (ovde doduše samog sebe, mada će pesma „Weißburg“ opisati vrbovanje lirskog ja da postane doušnik) i odgovor koji razotkriva bedu svakodnevice (rupa na cipeli). Pisanje tzv. karakteristika bilo je rašireno u političkoj praksi komunista i dok su bili u opoziciji, kao složeni žanr koji su činili „prilozi za biografiju“, priznanje grešaka i odavanje imena saučesnika.
Padaju mi na pamet dva literarna primera, oba iz sovjetske prakse: Kestlerovo Pomračenje u podne i Kišova novela „Grobnica za Borisa Davidoviča“. U oba slučaja ispovest postaje priznanje a pokušaj očuvanja poštovanja dostojne biografije slama se pred islednikom. U oba slučaja ispovest ne teži istini već postaje fikcija sastavljena po logici krimi trilera, sa ciljem da posluži kao dokazni materijal za buduću optužnicu. Uzgred, sećam se kako je iznebuha 1999. NIN-ovu nagradu dobio kratak roman Karakteristika šire nepoznatog autora Maksimilijana Erenrajha Ostojića, koji je u tom trenutku imao 78 godina. Imajući u vidu upravo tu tradiciju, Dragan Velikić naslovljava svoj roman Islednik, za koji je 2015. dobio po drugi put NIN-ovu nagradu.
Posebno su zanimljivi stihovi-iskazi koji transcediraju kontekst, recimo: „katkad ne znam šta da radim/ ali to me prođe“. Ovaj je stih skrojen kao onaj o majčinom verovanju, koja je verovala u nešto, iako nije znala u šta. U kontekstu egzistencijalne teskobe poratnog života, ne znati šta da se radi upućuje na beznađe, međutim kod Ćosićevog lirskog ja to nije trajno stanje. To je autoportret. I onda kada je beznadežno, i kada klone duhom, defetizam ga neće nadvladati. Ne zbog heroizma otpora, već stoga što je posredi karakter koji se neće udaviti u rezignaciji, iako neće ostati imun na ozlede epohe.
U stihove ovog profila uvrstio bih i dva primera vrhunske političke satire. Usred nabrajanja iznebuha izroniće stih: „Marksa ne čita niko kao ni pre“. To je možda teško razumeti danas, tu razornu komiku upućenu dogmi. Marksizam je bio oficijalna naučna metoda i srce političke ideologije i obrazovnog sistema, svuda prisutan i obavezujući. Ali i dosadan čitaocima, kao što je oduvek i bio, poentira se u stihu. Uzeli ga kao satiričan štos ili ne, stih pokriva paradoksalan recepcijski obrt koji iz drugog ugla deluje kao logičan. Naime, Marks kao grobar kapitalizma ima privlačnu subverzivnu snagu u sistemu kome radi o glavi, dok u onom drugom, gde je ustoličen kao isključiva dogma, neizbežno postaje ne samo odbojan, već i restriktivan. Slično je sa tretmanom Svetog pisma pre i posle proglašenja hrišćanstva za državnu religiju: isprva je bilo inspiracija istinskih vernika, kasnije zvanična praksa koja iz učenja zanemaruje principe koji im ne odgovaraju (npr. milosrđe ili praštanje, posebno neprijateljima).
Posebno su zanimljivi stihovi-iskazi koji transcediraju kontekst, recimo: „katkad ne znam šta da radim/ ali to me prođe“. Ovaj je stih skrojen kao onaj o majčinom verovanju, koja je verovala u nešto, iako nije znala u šta. U kontekstu egzistencijalne teskobe poratnog života, ne znati šta da se radi upućuje na beznađe, međutim kod Ćosićevog lirskog ja to nije trajno stanje. To je autoportret
Ova pesma sadrži primer neprevodive jezičke komike koja služi kao odličan spoljnopolitički komentar: „mi i dalje imamo bube ruse i buba švabe/ od ostalih neprijatelja/ ne poznajem nikoga“. Rusi i Švabe su postali deo imena insekata. Reč neprijatelji zadržava oba značenja, doslovno i figurativno, kao u nekoj dvostrukoj komediji zabune. Insekti su neprijatelji higijene doma, kao što su, istorijski gledano, Švabe, ali i Rusi, bivali neprijatelji ovih prostora, bilo kao okupatori (Nemci) ili imperijalni protektori ili pretnja (Rusi). U ruskom slučaju ta je ljubav najbolje uspevala na daljinu.
Završna pesma u knjizi, „Krivi“, neobična je. Osmišljena je kao gorka optužnica, ali za razliku od svih prethodnih predmet te optužnice su sami građani kao podanici novog sistema. Njihova krivica nije što nisu pružili otpor, već što su participirali u nečasnoj raboti potkazivanja drugih a da to nisu morali. I ovde srećemo „listu“ primera koji se navode. Većinom su istorijski ili literarni, i drastičniji su od potkazivanja. „Goebbels je potrovao svoju decu“, „Georg Lukacs naredio je/ da streljaju sedmoricu dezertera“, Čerčil je uništio Drezden, Hajdeger „snevao da filosofi kopaju krompir“, Hamlet nije slušao Sen-Žista, junaci Henrija Džemsa „prave se da ne primećuju prijatelja“, „veliki pesnik/ napisao je odu policiji“.
Tu je naveden i očev prestup („moj tata izdao je moju mamu/ s jednom gospođicom“), a pesma počinje potkazivanjem: „jedan moj rođak/ denuncirao je drugog mog rođaka/ tajnoj službi“. Primeri su međusobno različiti a ova pesma za razliku od ostalih ne poseduje komički kontrapunkt. „Junaci“ iz navedenih primera izneverili su svoju ljudsku suštinu ne samo etički imperativ. Zaštiti prijatelja ili sprečiti da neko bude streljan nije stvar jedino etike dužnosti nego nečega znatno fundamentalnijeg. To je momenat gde bi trebalo da se podudare antropološko svojstvo čoveka i bazični etički principi. Pesma sadrži neku vrstu obrta sa poentom koji može izmamiti osmeh, ali on je gorak i donosi iznenađenje. I lirsko ja ispoveda svoju krivicu: „ja ogovaram mrtve/ niko od nas/ nadam se/ neće ostati neišiban“. Ni pesnik-evokator koji „ogovara“ mrtve.
Zapravo, jedini osmeh budi ovaj umetak „nadam se“. Ova nada priziva želju Kamijevog Mersoa da će ga masa pred pogubljenja dočekati povicima mržnje, kao i stid Jozefa K. koji će ga nadživeti nakon što od dželata bude zaklan ko pas. Ali kako išibati mrtve, sem ako se već ne nalaze u htonskoj sferi, po zasluzi. Kad smo kod zasluga, da i ja pomenem danskog kraljevića i njegove molbe da se sa gostima, glumcima, ne postupa kako su zaslužili, jer ako se sa svakim postupa kako je zaslužio, ko će ostati neizbijen. Tu je negde i Ćosićeva šiba. Ona je rezervisana za istinske otpadnike, dok ju je Hamlet namenio svima nama kao predstavnicima pale ljudske prirode i paskalovskim figurama istesanim od izvitoperenog drveta.
Spirala imaginacije
Posle esktenzivnog čitanja (nedopustivo) kratak zaključak. Bora Ćosić kao pisac i pesnik i jeste došao iz nekog „drugog sveta“, paralelnog književnog univerzuma. To nije tek biografski svet 1930-ih, počišćen bombama Drugog svetskog rata, ni svet za koji sam pesnik kao dvojnik Stephena Dedalusa (pesma „Konvertit“) kaže „gledam kako da nadoknadim/ pola veka provedenih u samostanu komunizma“, ni svet berlinskog egzila nakon pada Berlinskog zida, ni svet potonje tranzicije od unipolarnosti do neoimperijalizma, ali ni njihova mehanička sinteza. To je uvek inovativan tekst koji transgeneracijski privlači, kao neko čudo, kao što je i dugovekost autora i njegova literarna pojava na postjugoslovenskim prostorima, u prvom redu srpskim i hrvatskim, neka vrsta čuđenja (u svijetu). Tako nezaustavljivo produktivan, začudno duhovit i vedar, svestan značaja umetničke forme, njene razgradnje i reuspustavljanja, tako okrenut životu i kada ništa od njega ne očekuje i ne dobija sem zaborava, nerazumevanja i marginalizacije, gotovo prometejevski istrajan da prenese kresnicu podsmeha i izvrnute perspektive, i plodove svoje nepredvidljive mašte.
Bora Ćosić kao pisac i pesnik i jeste došao iz nekog „drugog sveta“, paralelnog književnog univerzuma. Tako nezaustavljivo produktivan, začudno duhovit i vedar, svestan značaja umetničke forme, njene razgradnje i reuspustavljanja, tako okrenut životu i kada ništa od njega ne očekuje i ne dobija sem zaborava, nerazumevanja i marginalizacije, gotovo prometejevski istrajan da prenese kresnicu podsmeha i izvrnute perspektive, i plodove svoje nepredvidljive mašte
U tom kontekstu i nadoknađivanje vremena izgubljenog u samostanu komunizma, iako nije bilo neplodno niti sve vreme prožeto represijom i strahom, ponajmanje je sumorno svedočanstvo ili zakasnela optužnica na račun jednog doba koje se preselilo u nostalgiju, potisnuto prevarama i iluzijama post-doba. To je trajna traumatična obeleženost jedne egzistencije i jednog teksta, više jedan istoriografski artefakt nego opomena ili poduka, jer se potonji naraštaji ne opamete ni na vlastitim greškama. Zapravo, baš u ovim knjigama jasnih istorijsko-političkih referenci, sa ovim odmakom, vidimo kako se konkretno uopštava a lokalno postaje univerzalno, kao što jasno vidimo kako se jedna autorefleksija, na jedan način u Ruskom vrtlaru, na drugi u noveli Sama, ispoljava i kao očekivani poraz ljudske „tvari“ i kao nastavak nikad prekinute igre posmatranja sveta iznova drugim očima. I tako zaokružujemo paradoks čudnovatog autora u desetoj deceniji života koji nije prestao da počinje iznova, bivajući mlađi od najmlađih i drugačiji među najinovativnijim.
