Prve knjige definišu mlade pisce, naročito u vreme hiperprodukcije, ali važnije od toga kako objaviti prvu knjigu jeste šta raditi sa njom. Ako prva knjiga postigne određeni uspeh, autori će je se rado sećati; ako ne, moguće da će je izostaviti iz svoje bibliografije. U slučaju Tamare Bilankov i zbirke Iz kuće po kojoj pada kiša, ona će, nakon konkursa na kojima se pojavljivala i nagrada koje je osvajala, sigurno predstavljati odličnu početnu tačku za dalje bavljenje književnošću, i pored nedostataka koji su u njoj vidljivi već na prvo čitanje.
Širina i šarenolikost
Važan aspekt ove recepcije jeste i činjenica da su se autorka i njeni rukopisi više puta pojavljivali u finalu književnih nagrada Prozak i Na vrh jezika (2020. i 2021. godine), te nagrade Post scriptum za književnost na društvenim mrežama koju je Tamara Bilankov i dobila 2022. godine. Najzad, aktuelna zbirka nedavno postala je laureat regionalne nagrade „Edo Budiša“ koja se dodeljuje mladim piscima i njihovim pripovednim naslovima, te se ova spisateljica ostvaruje na više polja (poezija i proza) i u više formata (online i offline) a njen izraz prepoznalo je nekoliko žirija. Tu se uviđa ne samo osnovna odlika zbirke Iz kuće po kojoj pada kiša – radi se o izuzetnoj širini i šarenolikosti koja se grana u nekoliko različitih pravaca i primećuje u svakoj pojedinačnoj celini – već i neophodna raznovrsnost i prilagodljivost izraza koji obećava mnogo.
Na nivou koncepta i strukture zbirke, ona se razvija na unekoliko neobičan način, ali ne zbog toga što sabira šesnaest celina različitog obima, već usled činjenice da su priče ispresecane umešno izvedenim, efektnim i ilustrativnim crtežima koje potpisuje umetnica Ivana Pipal. Premda ovakva postavka nije ni nova, ni naročito avangardna, takva mešavina tekstualne i vizuelne predstave istog događaja, detalja, situacije ili junaka skreće pažnju, naročito ako se zna da ilustracije nisu tu da bi popunile prazan prostor na stranici ili dodale obimu zbirke, već da bi ponudili jednu od mnogih interpretacija pročitanog. One su humornog, ozbiljnog ili parodijskog karaktera, a njihova pojava dokazuje da se radi o zamisli koja ide van granica samih priča i zaokružuje nešto vizuelno i opipljivo na šta autorka cilja. Slično se uviđa kada se porede obimi zasebnih priča pošto one idu od jedne ili dve („Kuća stakla“, „Januarski kralj“ i „Crne masline“) do skoro deset stranica teksta, odnosno od moderne verzije mikropriče ili fleš fikcije do tradicionalno shvaćene kratke priče. Prvi od ovih okvira već je odavno prisutan u domaćoj produkciji, bilo da se radi o pričama autora starijih generacija ili onih koji su rođeni u novom veku, dok spoj mikroproze koja se u potpunosti zaokružuje u samo nekoliko pasusa i crteža najviše može da podseti na Autoportret s torbom i Knjigu prozorâ Semezdina Mehmedinovića koje krase upravo takve književno-likovne minijature koje podstiču čitanje i pozitivno utiču na recepciju, što može da bude vrlo korisno u segmentima koji su, svojim stilskih ili žanrovskim okvirima, nešto teži za razumevanje.
Tu se uviđa ne samo osnovna odlika zbirke Iz kuće po kojoj pada kiša – radi se o izuzetnoj širini i šarenolikosti koja se grana u nekoliko različitih pravaca i primećuje u svakoj pojedinačnoj celini – već i neophodna raznovrsnost i prilagodljivost izraza koji obećava mnogo
Poližanrovsko i polifono
Stilski i narativno gledano, zbirka Iz kuće po kojoj pada kiša spaja pripovedanje sa primesama realistične književnosti u prvom licu jednine ili pak iz perspektive sveznajućeg pripovedača, sa jedne strane, sa fragmentarnim pripovedanjem koje skokovito nadrasta vremenska i prostorna ograničenja. Taj spoj je dinamičan, neuobičajen i podsticajan jer čitaoci nikada ne mogu da pretpostave kakva postavka ih čeka u narednoj priči, i stoga moraju da budu uključeni i svesni konteksta ranijih celina koje im pomažu da bolje percipiraju sljedeće. Fokalizacija se takođe često menja, obično nenajavljeno, dok se stiče utisak da Tamara Bilankov ne želi čitaocima da oteža proces upoznavanja sa narativima, već, sasvim suprotno, da im približi svoje ideje i shvatanja sveta oko sebe. Takvom utisku doprinosi i činjenica da se naracija i fokalizacija na ovako velikom uzorku priča ne ponavljaju, te autorkin stil ne prerasta u manir, već se iznova i iznova dokazuje njena želja da istraži nove granice i postavke jezika koje su joj dostupne, što, ipak, u pojedinim pričama („Južni vjetar“, „39 mjeseci pa idući dan“ ili „Ispuhani čovjek“) prerasta u nešto što se može prepoznati kao česta mana prvenaca: preterivanje i nepotrebno gomilanje detalja koji nisu u vezi sa unutrašnjom logikom teksta, niti išta donose njegovom kvalitetu, već samo služe da bi spisateljica ostvarila svoje zamisli i planove, iako time umanjuje efekat priča i kvari njihov utisak.
No ove mane zanemaruju se kada se osmotri žanrovska i tematska širina koju spisateljica koristi. Od (anti)utopije, naučne fantastike i horora do bajke, basne, alegorije i parodije, mnoštvo fantazmagoričnih epizoda kao da gradi jedan veći i koherentniji svet koji se nameće kao svet sličan našem, ali uz poneki obrt. Tako u pričama birokratski problemi prerastaju u tragediju, trudnice nose plod godinama, uticaj klimatskih promena preti da nas sve potopi, a nove tehnologije dovode do nove vrste ljudi koja zahteva inovacije na polju života i smrti. Uz sve to, Tamara Bilankov se neretko okreće životinjama koje uleću kroz prozore solitera, proživljavaju ljubavne muke, nose čovečije maske i poseduju svest koja nadrasta njihovu vrstu. Ukratko, postupak koji stoji iza zbirke Iz kuće po kojoj pada kiša univerzalnog je karaktera ne samo zbog ponavljanja munkovskog mesta Skrik u kojem se odvija radnja više priča, već i zbog atmosfere koja se postepeno gradi dok autorka pokušava da predstavi prisustvo smrti u svakodnevici svojih junaka, bez obzira na njihov karakter, nagoveštavajući ideju da se upravo smrt krije iza ugla svih događaja koji mogu da joj padnu na pamet, ma koliko začudni oni bili. Time se, namerno ili ne, aludira na kolebanje smrti o kojoj je pisao i portugalski nobelovac Žoze Saramago u istoimenom romanu – njegov naslov u prevodu na srpski jezik, Smrt i njeni hirovi, mogao bi još preciznije da uhvati razigranost, lepršavost i humor sa kojima nastupa ova zbirka – i potcrtavaju dva stava koju dele junaci svih priča: smrt će doći, pre ili kasnije, i trebalo bi je dočekati spremno; ali, u isti mah, vreme koje nam je dostupno do tog časa trebalo bi iskoristiti do krajnjih granica i uraditi sve stvari kojih smo se ranije bojali. Odatle potiče hrabrost junakinja priča kao što su „Tijekom noći, do ponoći“, „Gospođa Stone“, „Sedam zvonara Majke Marije i kućica za dežurnog učenika“ i „Jelica“ da naprave prvi korak ka slobodi i zauzmu aktivan stav prema sopstvenoj stvarnosti.
Postupak koji stoji iza zbirke Iz kuće po kojoj pada kiša univerzalnog je karaktera ne samo zbog ponavljanja munkovskog mesta Skrik u kojem se odvija radnja više priča, već i zbog atmosfere koja se postepeno gradi dok autorka pokušava da predstavi prisustvo smrti u svakodnevici svojih junaka, bez obzira na njihov karakter, nagoveštavajući ideju da se upravo smrt krije iza ugla svih događaja koji mogu da joj padnu na pamet, ma koliko začudni oni bili
Zalog za budućnost
Uz nekolicinu priča koje bi se mogle odstraniti bez uticaja na ukupan utisak i kvalitet zbirke, u njoj se prepoznaju celine koje će izrasti u važne početne koordinate budućeg rada Tamare Bilankov, ali i cele generacije pisaca kojoj ona pripada, što u nacionalnim, što i u regionalnim okvirima. Njen budući rad biće trasiran na osnovu uspeha ovog prvenca, ali i širokog zamaha koji u njemu zahvata, naročito ukoliko, uz rad na jeziku koji koristi i psihologizaciji junaka koje predstavlja, nastavi da istražuje stilske, tematske ili žanrovske okvire nekih od ovih priča.
