Pjesnikinja i kad svoje stihove piše do kraja papirnog retka, Danica Vukićević dosad je objavila niz kritički zapaženih, nagrađivanih zbirki poezije, kratkometražne proze i najrecentnije jedan NIN-ovom nagradom ovjenčani (anti-)roman Unutrašnje more. Bavi se književnom kritikom i esejistikom, krije se spretno od svijeta posve u svijetu s razumijevanjem, koje znade i raspisati, da je praznina među nama tek optička varka, i da svaki naš titraj šalje valove dalje iz našeg unutarnjeg u susjedna, strana i daleka mora.
Kako, kada i gdje pišeš kad Pišeš?
U svesnosti polusanjarenja na javi, u prisutnosti, u budućem umu, u autobusu, u telefon tipkam, na belom papiru, u blokčiću, sveskama, po knjigama i časopisima, dok podvlačim pišem na raspoloživim belinama, često zaboravim, to jest ne znam gde je i šta je, pa nađem slučajno, kasnije, ne prepoznam. Nekada se suzdržavam. Ne napišem, pustim. Držim u srcu. Ne za stolom, ne sa dužnošću, nekako krišom, tajanstveno, tajno. Slobodno.
Što si posljednje književno napisala? Mogu vidjeti?
TRISTAN UND ISOLDE: Olovno teška muzika, uglađeni jauci iz podsvesti; FIGURA: Koja ohrabruje nešto veliko, u tebi.
***
Na preterano jakom
za proleće – suncu
U narandžastim kombinezonima radnici
Burgijaju – ljušte
iznova asfalt
a druga ekipa nasipa
vreli kavijar – pod valjkom puši se
struji: kao kada
smo preskakale konopac
*
Oni potom stoje kao grupa
na renesansnoj kompoziciji
tu je i Hrist
Predradnik?
Nevidljiv: povučen u veo – senku
Niko nema šešir/kapu
Niko se od sunca
Ne krije
Upijaju ga
Uveče će biti vreli
Nada u njima
biće topla
Kada crni znoj
oteče ili se skori
Na koži
*
Oni će pušiti na pauzi
Slatko jesti na pauzi
*
I dan će se završiti
Izmišljenim sumrakom
Koji se nikoga ne tiče…
***
Samo –
Više ništa nećeš moći –
Za tebe, završeno je
Kotrljanje, vitlanje, pevanje
Kucanje srca
Usamljivanje, udaljavanje
Bežanje od svih u hording
U sveto đubre
Da niko te ne nađe niti prepozna
Umreti u kupatilu
Dok muž tvoj spava
Ne misliti na sebe
U dosadi napuštanja sveta
Što si posljednje književno pročitala? Bi li nam pokazala neki dio koji ti se svidio?
Ulicku. Veselu sahranu. Polunasumično: “Zemlja u kojoj je odrastao volela je i cenila patnju, čak ju je učinila svojom hranom: na patnji se odrastalo, učilo…”
U što si se zadnje književno zaljubila, i kako to izgleda?
U Erno. Prethodno, u Leona Bogdanova. Erno se uhvati za literarni k pa za majku senilnu, pa za zemlju Francusku, sve kako treba. A Bogdanov (Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima) veliko zadovoljstvo u tekstu, neka ga svi čitaju. Kako bi bili zadovoljni. Prethodno u fantastikoš eksperiment, Bez, B. Ćosića.
A što si zadnje književno prezrela, i gdje si je zakopala?
Neprijatno mi je da priznam! Delikatno je. Tamo gde je i bilo što se mene tiče, u mešavini nelagodne začuđenosti kako je ovo tako prihvaćeno-voljeno i mog potpunog neprihvatanja, toga.
Erno se uhvati za literarni k pa za majku senilnu, pa za zemlju Francusku, sve kako treba. A Bogdanov (Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima) veliko zadovoljstvo u tekstu, neka ga svi čitaju
Zašto je baš more Unutarnje?
Tako kako sam ga sanjala. Skriveno, unutra. S plažama u konstantnom polumraku. Nespremni za njega. Treba ga naći.
Da možeš živjeti u nekom romanu, koji bi to roman bio?
Rat i mir. Ljubavnik. Don Kihot. Zlatni magarac…
Što poezija može, a proza ne može – i obratno? I nemoj vrdati, nego priznaj!
Poezija može sve, da te pokida kao konac zubima. Poezija je Rusija (bez ratova). Proza može gotovo sve, spremna je na sve. Proza je Amerika (bez ratova).
Kako je biti NINovana autorica? Je li puno bolje nego biti neNINovana?
Bolje je. Širi su slika i prostor za plesanje. Ego se nije napumpao, a lepo sam se provela. Zabavila sam se. I nastavljam.
Kojih se stihova najčešće sjetiš? Važi i ako su Sajsi.
“Bauljam i ćarlijam”. Nije Sajsi. “Diši diši” (jeste Sajsi)… “Šta će mi život bez tebe dragi…”
“Из омута злого и вязкого/Я вырос, тростинкой шурша, —/И страстно, и томно, и ласково/Запретною жизнью дыша.// Я каждому тайно завидую/И в каждого тайно влюблен.”
Na što si od vlastita rada najviše ponosna? Uostalom, što ti znači ponos u književnom radu?
Na neuhvatljivost. Ponosna sam što sam živa… Ponosno gledam iz tvrđave (prozori za oči) na nevidljiva zbivanja. Ponosna sam na UM, na pojedine pesme, na pojedine priče… ponosna sam na svoju neugaslu strast prema književnosti (tuđoj, prevedenoj, staroj, novoj, neotkrivenoj, kvantnoj…).
Ponos je i neka vrsta ljubavi, koja je odolela. Vere koja je odolela.
A što si od svog rada sretno zaboravila?
(jest trik pitanje, znači traži trik odgovor)
Kako da znam šta sam zaboravila ako sam zaboravila da sam zaboravila; ono što sam izbrisala, odbacila, bacila… isekla… lako se odrekla.
Je li Bog ili vrag u detalju?
Bog je u detalju. Bog je pismen, Bog je Reč, Reč je svetlo(st). Vrag je tamo gde niko nikome ne može pomoći rečima, gde nema reči, opisa, imaginacije, ludosti, pa nema ni detalja. Samo podlost.
Što je sve Majka obrnutih stvari?
Neka vrsta folije, zaštita, citoplazma. Veličanstveni prolazak kroz drvored, naopačke.
Ponosno gledam iz tvrđave (prozori za oči) na nevidljiva zbivanja. Ponosna sam na UM, na pojedine pesme, na pojedine priče… ponosna sam na svoju neugaslu strast prema književnosti (tuđoj, prevedenoj, staroj, novoj, neotkrivenoj, kvantnoj…)
Kad si i kako prvi put propisala? Koliko se dobro toga sjećaš?
Prvo kao devojčica, onda kao starija devojčica. Prvo pesme, ni za skrivanje ni za pokazivanje, ja sam pesnikinja, ja sam slikarka, niko ne mora da zna ono što ne krijem a što jesam; tu se pojavljuje i Lujza Mej Olkot, ona mi daje velikodušno i trajno dopuštenje da mogu, slobodno, da pišem; kao starija devojčica za mašinom za kucanje, češkom, tata mi je doneo iz Češke, s neke švaleracije (možda je rekao: moja mala piše). Sedela sam i danima čukala, kratke poetske proze, možda čak negde nešto imam od toga. Sećam se prisustva u rečima, slikama. Znala sam da sam ta. Dobro sam se osećala. Za pisanje potrebna je potvrda, neko mora da vas odobri: dobila sam je od prijatelja, izuzetne ličnosti, koja živi u i od književnosti… na vreme.
Tko ti je najdraži književni klasik i zašto?
Kolebam se između Aristofana i Homera, između Nabokova i Alis Manro, između Cvetajeve i Mandeljštama, između Petruševske i Kucija, između Čehova i Dantea… Platonov, Platonov… Koga god da odaberem (što je nemoguće) kao najdražu/najdražeg to bi bilo i zbog dubokog uživanja koje prevazilazi telesno i duhovno na neočekivan i eksplicitan, direktan način. Vibriranje na razini opstanka – bez ovoga ne vredi…
Jesi li otkrila kakvu uzlazeću književnu zvijezdu koju vrijedi budno jednim okom pratiti?
Tražim i tražiću. Ako pratimo umetnika/umetnicu u mladosti, teško je iskopati nekoga skrivenog, jer mnogo ih je u javnom virtuelnom, prostoru besciljnog, opsceno narcisoidnog samopodrazumevanja… koje odbija… Ipak, možda Guzelj Jahina. Kada bih nekoga, često samo intuitivno, „otkrila“ taj/ta bi kasnije dobio Nobela… Nisam „uspela“ s En Karson, ni sa Lidijom Dejvis (Osterove žene tako dobro pišu!)…
Što je najgore što književnost može napraviti?
Da bude mlaka i krta, pretenciozna. Suva, na silu stvorena, za izmišljene potrebe izmišljenih čitalaca, izmišljene recepcije, industrijska, a ne fabrička (fabrika ima šum, ima muziku pogona). Da sva bude na površini preopisivanja, predogađajnosti, bukvalistička. Da se drži/proglašava/smatra/koncenzusom uzima kao da je velika, značajna, neprolazna, fascinantna, razarajuća, a nikakva je.
Što je najbolje što književnost može napraviti?
Da bude jezički snažna i elastična, kao nadrkana jogina s nogama oko vrata, kao mečka, kao mačka, kao voda. Da bude smeh i sneg. To što može da demonstrira kako se proizvodi/izlučuje/bljuje od apsolutno svakog zamislivog i nezamislivog materijala, u sinhronicitetu vremenâ. Prisustvo muzike u telu i tkivu teksta kao (prosti, mistični, peti) element na koji ne računaš, samo ga daješ-dobijaš. Da sija na tvoje oči. Da te drži za vrat i da od toga paradoksalno, bolje dišeš.
Što traje ili važi dok je sunca i meseca?
Strasna čista ljubav reči i slanine, živog mesa i zavijanja. Duša sve to prati… zvezdano nebo. Duša, zabranjena, prezrena, zaboravljena, hermelinska.
Koja je razlika između svetlosti i svetlucavosti, koje obje teku uz milost?
Izađoh u šetnju, na reku. I ugledah to i pomislih: pa zbog ovoga vredi živeti, samo zbog ovoga. Na svaki prelomljeni sićušni talas tog tromog zanjihanog vodenog tela: na grbicu kresticu ručicu, sletelo je iverje blistavosti, svetlost pojedinačno izlivena odozgo i svaki dukatić, svako okce sijalo je za sebe, u svim pravcima, a sve to je blistalo treperilo igralo vrilo kao kada se skriveni u žbunju glasaju vrapci, radosno i zajedno… Taj prizor vode koja nudi svoje lice koje blista i igra sa svetlom, svetlucavost ta… milost je.
Uz opću književnost i teoriju književnosti, Danica Vukićević završila je Ženske studije. Zasad je objavila knjige poezije: Kao hotel na vetru, Kada sam čula glasove, Šamanka, Luk i strela, Prelazak u jednu drugu vrstu, Visoki fabrički dimnjaci, Svetlucavost i milost, Dok je sunca i meseca, Ja, Klaudija; te proze Na plažama, Život je gorila, Majka obrnutih stvari i Unutrašnje more. Uključena je u niz antologija, članica je Srpskog književnog društva, žirija nagrade „Biljana Jovanović“ te živi i radi u Beogradu.
* Tekst je dio programa „Suvremeni književni kanon – kritički pogled“ i sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija temeljem natječaja Agencije za elektroničke medije.
