Tri kratka za Noru Verde

Molimo vas da ukratko predstavite svoj novi rukopis. U kojoj je fazi pripreme i kada očekujete da će biti objavljen kao knjiga? 

Pravi život antiratni je roman o Jugoslaviji 1980-ih i na samom početku 1990-ih godina, u osvit ratova na Balkanu. Pripovijedanje započinje u drugoj polovici 1980-ih u Jugoslaviji, u vremenu kada se sve glasnije čuju bubnjevi i trublje rata.

U tih pet godina koje radnja romana omeđuje, glavna junakinja, povučena tinejdžerica Nela i kći samohrane majke koja pripada splitskoj supkulturi i svaku večer sa svojim prijateljima izlazi na splitski Peristil, suočit će se sa slomom svih svojih iluzija. Država u kojoj živi raspada se, a s njom i sve njezine nade u bolji život i društvenu pravdu. Usporedo s društvenom stvarnošću, Nela postaje svjesna vlastite seksualnosti i duboko potisnute i neizgovorene tajne o njoj.

Romanom sam htjela prikazati život samohranih majki bez riješenog stambenog pitanja koje rade u privatnom sektoru. U pitanju je dio populacije koji se i danas nalazi pri dnu društvene ljestvice i živi pod pritiskom unakrsnog gazdinstva. Junakinja romana i njezina majka imaju gazdu na poslu i gazdaricu koja im iznajmljuje stan. Njih dvije prije formalnog raspada socijalizma kao društvenog sistema prisiljene su iskusiti brutalnost kapitalizma.

Također, bilo mi je važno pokazati kako nacionalizam postaje dominantni narativ u posljednjim godinama Jugoslavije, tj. kako izgleda buđenje nacionalne svijesti iz vizure djevojčice koja se protivi separatizmu i nacionalizmu, te što ratna prijetnja čini njenom doživljaju svijeta.

Pravi život moja je posveta utopiji o Jugoslaviji, alternativnoj splitskoj sceni, te samohranim majkama – istinskim heroinama života u ratu i miru.

Roman se upravo nalazi u tisku, a bit će objavljen sredinom lipnja, kada će ga se moći nabaviti u knjižarama.

Kako se novi rukopis odnosi prema vašim dosad objavljenim knjigama? U čemu se vide kontinuiteti, a u čemu odmak od dosad objavljenoga?

Pravi život svojevrsni je nastavak – sljednik mog prethodnog romana Moja dota u kojem sam ispisala posvetu svojoj voljenoj baki i Veloj Luci na otoku Korčuli. No, Pravi život fokusira se na adolescenciju protagonistice u urbanom okruženju grada Splita i društveno-političke promjene koje od kraja 1980-ih postupno zauzimaju javni prostor: od sve glasnijeg separatizma i hrvatskog i srpskog nacionalizma do prvih višestranačkih izbora i oružanih sukoba u Hrvatskoj. U pitanju je moj dugo željeni „splitski roman”, tekst o gradu u kojemu sam proživjela formativne godine.

Srodnost između Moje dote i Pravog života je i u jeziku: dok Dota više inzistira na otočkom dijalektu, u novom romanu dominantan je urbani splitski govor kraja 1980-ih godina.

Međutim, čini mi da je najvažniji kontinuitet na tematskom planu vezan za fokus na klasno društvo u nastajanju, te frustraciju i ljutnju protagonistice zbog klasnih razlika u tadašnjem k(l)asnom socijalizmu.

Možete li nam pokušati približiti svoj novi tekst oslanjajući se na koordinatni sustav već postojećih i poznatih knjiga i autora, filmova, glazbe, pop-kulture? I možda još, oslanjajući se na metafore?

Željela sam da Pravi život bude soundtrack olovnih godina moje generacije, kroz iskustvo djevojke koja živi turbulentno doba kraja 1980-ih, raspada Jugoslavije i neumitnih promjena društvenog sustava koji će promijeniti svijet u kojem smo do tada živjeli.

Radni naslov knjige dugo je bio Vatrene ulice, no film Streets of Fire nekako je ostao u pozadini pripovijedanja, pa se od naslova s vremenom odustalo, premda roman u jednom svom segmentu ima nešto od atmosfere kultnog filma Waltera Hilla.

Metafore? Pravi život možda funkcionira i kao romaneskni prikaz pjesme “Par godina za nas” grupe Ekatarina Velika koja je suptilno najavila raspad Jugoslavije, dok na naličju te metaforike stoji “Krivo srastanje” Azre.

Važnu ulogu u romanu igra i lektira iz književnosti tog vremena. Naime, za junakinjino formiranje iznimno su važni lektirna djela poput Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice i Divote prašine Vjekoslava Kaleba.

 

I mekana i čvrsta, i fina i robusna, na trenutke lijepa, na trenutke odbojna i ružna. Brutala i nježnost u istoj priči. Da je glas, bila bi Tom Waits.

Više puta mi se u disku u gužvi dogodi da me neko nehotice gurne i ja se nosom zabijem u nju. Namirišem neki muški parfem, dim od cigara, znoj. U školi, na rivi, na Baćama, na Obojenoj, na Pjaci, sve se zeleni i crni od spitfajerica iz kojih vire glave i vratovi mladih frajera. Najbolje stoji visokim i mršavim muškima s čvrstom i zaobljenom guzičicom, seže im malo do ispod pasa pa im se struk u njoj jako dobro ističe. Nose je skoro cilu godinu, skinu je samo u petom misecu kad zavrući i kad se u njoj počnu znojit ka prasci. Neke su oriđiđi, neke falše s pazara, ali skoro svaka ima narančastu stranu iznutra. Muški je okrenu kad je neka frka i brutala, da im se ne šporka ili progori kad pale bengalke na Istoku, na starom Hajdukovom ili na Poljudu. Okrenu je i kad krenu kroz grad sa šalovima i zastavama. Narančasta spica je znak skore ili moguće pizdarije s pandurima, tuče s gostujućim navijačima ili tek pokazivanje snage.

Meni ti tipovi nisu dragi, ali užasno želim baš takvu: crnu spitfajericu. Stalno zamišljam kako bi mi stala. Jedanput sam doli u Šumici rekla Šimi: „Daj mi jaketu da je provan!”  Malo se iznenadija, ali odma je povuka patent, skinija je i da. Uvukla sam se u nju ka u neki šator. Bila je ogromna i topla, ali i lagana, ka da ništa nemam na sebi. Pravila sam se da stručno pipam onu proštepanu narančastu podstavu, ali u biti sam samo htjela šta duže je držati na sebi.

Mater neće da mi je kupi „Koja ženska u gradu nosi takvu jaketu, ajde mi reci?” Ni ne čeka da odgovorim, nego priti da, ako je donesem u kuću, bacit će je u škovace jer da sam i ovako dovoljno muškobanjasta. Ja bi da sam još i više. Kad se pogledam u zrcalo, i dalje vidim neku žensku koja izgleda bezveze. Da mogu, nosila bi samo mušku robu. I šišala bi se na kratko, ostavila bi samo rockabilly cuf naprid.

To da sam muškobanjasta, ja dobro znam. I svi iz moje ekipe vide, ali nitko mi to ne govori u facu. Njima ne smeta šta ja ne znam hodat graciozno, nogu isprid noge, šta nosim muške majice i šta se nikad ne šminkam. Oni nisu kao oni šminkeri na Rivi i na Cankarevoj poljani, tamo di je gomilu kafića, sve jedan do drugoga, ista muzika, isti konobari, isti štekati. Tamo ne idemo nikad, nemamo ni zašto, osim kad idemo na Marjan, ali i onda možemo zaobilaznim putem.

Kad već ne mogu spicu, onda nosim kratku crnu jeans jaketu, ta mi najbolje stoji. Oblačimo se u crno jer je to takvi đir kad si darker i panker. Crna je najlipša boja. Može još i malo bile, srebrne. Eventualno neka ljubičasta košulja ili marama. Sve ostalo je đikanski. Stalno nas tlače oko toga: starci, profesori, svi živi. Ja mislim da je to najviše zato šta su neki luđaci osnovali sektu Crna ruža i neka njihova ženska se ubila. O tome su pisale novine, cili grad o tome govori već misecima. I onda su optužili nas da smo stoposto mi ta Crna ruža. Oblačimo se u crno, slušamo čudnu muziku, blidi smo: njima je to dovoljno.

Izlazimo na Peristil i po kafićima u Palači. To je naša baza.

Na Peristilu sidimo po skalama isprid crkve sv. Duje i kavane Luxor. Svaku večer oko osam uri smo tamo. Bude nas nekad i po pedeset. Sidimo i pričamo, donesu se pive ili vino iz dućana jer niko nema para za naručit nešto iz Luxora, tamo je sve skupo za popizdit. U neko doba triba ić napravit đir do Jazza. U njih je isto skupo piće, tamo samo sidimo, a piće naruči samo jedan za stolom. Onda se ode do Tri volta, potrošit ono malo što nam je ostalo.

U Palači ima par kafića koji su baš alternativa i di se pušta dark i punk muzika. To je najviše jedan mali kafić Ziggy koji se zove po Davidu Bowieju i njegovom najboljem albumu. Tamo izlazi baš naša ekipa i još masu njih koji sviraju i imaju svoje grupe. Nema šanse da tamo uđe neki šminker koji nema pojma o muzici i koji afanaje na Magazin ili neku điki muziku. Kad si tamo, ka da nisi u Splitu, nego u nekom gradu koji je miljun kilometara dalje.

***

Neki dan su cure rekle da moramo osnovat bandu. Zapravo, to je bila Đinina ideja, njoj uvik padaju na pamet te šeme iz filmova ka šta su Vatrene ulice.

„Nemamo je šta osnivat, mi to već jesmo”, ispalila je Kike i svi su umrli od smija.
„E, a kako ćemo se nazvat?” pitala je Sanja dok je žvakala slani. Njoj je bitno da sve ima neko svoje posebno ime.
„Triba nešto smislit”, rekla je Tonka. „Aj, Đina, tebi to najbolje ide, ti jedina čitaš Krležu i znaš napamet sve one njegove zajebane rečenice!” prcnila je Tonka Đinu.
„Moran razmislit”, rekla je Đina i zablesila u pod. Podigla je vrh od marti, ka da isteže kolino i onda je opet pogledala u nas.
„Najbolje da ima tri riči. Ka naprimjer FBI, CIA, SDK. Takva neka šema”, rekla je.
„Pa ka oni iz DZD-a, čoviče”, viknila je Kike i skočila na noge.
„Meni je to njihovo baš baza, Dioklecijanovi zli duhovi. Čoviče, nećemo uspit smislit ništa bolje od toga”, dodala je i opet sjela.
„Ma daaaj, Kike! Oćemo!” odgovorila je Đina.
„Vidit ćeš. Bit će još luđe.”

***

Do mene je prije misec dana doša trač da neki ljudi iz naše škole misle da sam ja čudna. To mi je u povjerenju rekla Kaća iz starog kvarta na Baćama. Nije mi tila reći tko to priča, ali je onda ona njima rekla da sam skroz u redu i da sam dobra ka kruv.

Jebate, neću da se o meni priča da sam dobra ka kruv, radije bi ostala čudna. Kaća je bila ponosna šta me obranila, ali meni je to bilo bezveze. To je moglo značiti samo jedno: da sam obična, glupa i dosadna i da od mene nikad neće ništa bit, ma šta činila i koliko izbrijavala. Zato ja sad radim na svojoj čudnosti, pomalo i bez nekog velikog napora, oću da se vidi da nisam neka mala dosadna zbunjoza, da s vremenom skuže da sam zanimljiva.

U tome mi baš dobro dođe Dasen. I o njemu svi pričaju da je čudan. Dasen mrzi sve šta vole muški njegovih godina: nogomet, gitarističku muziku, vespe i motore. Spitfajerice mu se gade, ne bi je obuka ni da mu je jedina jaketa u životu, a da vani padaju matuni od leda. On nosi samo didine veštite, a zimi dolamicu. Otkad je završija tečaj u Fotoklubu, stalno hoda okolo s aparatom i slikava. Ovo lito je počeja razvijat te svoje čudne crno-bile slike. Ništa šta ljudi inače slikavaju njemu nije napeto. Nekad, samo da nama udovolji, okine koji put našu ekipu na Peristilu ili u Ziggyja, ali nešto mu ne da mira, u tamnoj komori Fotokluba namjerno ih pokapa vodom ili tekućinom za razvijanje pa slike više ne izgledaju normalno. Na njima se još vide obrisi naših faca, ali moraš baš dobro pogledat da to ubereš. Gledamo Dasenove slike i pokušavamo reć nešto pametno, nešto šta bi moglo okrenut na dobru zajebanciju ili ozbiljnu spiku u smjeru „šta je umjetnik tija reć”.

A umjetnika za to nije briga. Stalno ga pilamo da nam pokaže nešto od slika koje je razvija. Donese ih na Peristil, skupimo se oko njega, a onda nam ih daje jednu po jednu, da gledamo. Šaljemo ih iz ruke u ruku, pogađamo ko je na kojoj slici i smijemo se.

Dasen voli slikavat neke šporke kantune u Palači ili uz more na potezu između Trstenika i Meja di ima masu smeća, kamenja i nekih ruzinavih komada starog željeza, šta je neko ostavija da trune. Na nekim slikama su samo velike i male maće, nepravilne crte i krugovi, trake svitla. Meni su takve najdraže.

***

Da se žamor čuje, ja ga ne bi čula… Stvarno ga ne bi čula, ne bi bilo nikakve šanse jer svaki slobodni trenutak provodim sa slujama na ušima. S najjeftinijom verzijom pokore za uši koja je proizvedena u ovom dilu svita za dekintiranu dicu Jugoslavije. U tankim žicama prekine se kontakt i nakon najmanjeg pritiska. Sjebe me kad imam samo jednu slušalicu koja radi, to mi je najteži udar na psihu. Čim uberem da se to opet dogodilo, uzmem materinu pincetu za obrve i čupam kovanice iz kasice prasice. Za to triba truda i živaca, ali se na kraju uvik isplati. Čim izvučem dovoljno da se ne skuži, istrčim iz kuće i spustim se do pazara pa tamo na nekom štandu kupim nove sluje.

U stanu ne smim glasno slušat muziku da ne bi probudila tetu Đordanu. Prozor od njene spavaće sobe je taman iznad našeg stana.

„Ne razumin zašto ja doma ne smin ništa, a drugi doma mogu šta oće.”
„Mi smo podstanari, a oni imaju svoje stanove, to je drugo”, rekla je mater. Ona me uvik stišava kad gledam televiziju ili hoću slušat neku svoju kazetu na kazetofon.

Zato su meni sluje jedini način da uživam u muzici. Plastični kolutić na vokmenu okrećem do maksimuma. Skinila sam i onu crnu spužvu pa direktno na uvo stavim metalne kolutove od sluja. Tek tad se muzika čuje kako triba.

Mater je svatila šta radim. Viče: „Uništit ćeš uši!” a ja se samo smijem. Nema ona pojma o čemu govori. Njena generacija je slušala muziku samo s malenih radija ili s gramofona. Kad je bila mlada, mater nije imala gramofon, odrasla je u siromašnoj familiji na otoku, a kasnije kad je počela zarađivat već je bila rodila mene i po cile dane radila u restoranu. Onda je kupila neki mali, jeftini kazetofon, s jednom glavom. To više krči nego svira. Ona na njemu sluša svoje kazete Nede Ukraden, Kemala Montena, Jasne Zlokić ili samo stavi Radio Split. Meni je to teška tlaka.

Spustim se doli na Baće. Sidnem na skale koje se iz Šumice spuštaju prema moru. Ruksak stavim iza leđa da me ne žulja skala. Nabijem cvike. Iz džepa od jakete izvadim cigaru šta sam materi ukrala iz kutije. Upalim vokmen, zapalim i guštam. Kad pisma dođe do kraja, odma prstom stisnem na premotavanje, neću da počne sljedeća, želim je čut ponovno. Taj pjevač se zove Morrissey i pjeva: “Some girls are bigger than others, some girls mothers are bigger than other girls mothers.” Nije mi jasno šta oće reć s tim, ali zvuči super. Grupa se zove The Smiths, pročitala sam u jednom časopisu da su oni iz Engleske, iz Manchestera. Kažu da je tamo stalno kiša i oblačno, nije toplo ka u nas. Da je meni bit u gradu u kojemu ima takve muzike, ne bi mi smetala ni kiša ni da je oblačno. U nas u Splitu je skoro stalno sunce, ali je previše đikana i đikanske muzike.

Otkad sam presnimila tu kazetu, to mi je najdraža stvar. Nekako je baš moja. Odnese me visoko iznad Baća, kao luft-balon me digne iznad cilog grada, iznad svih ovih gradskih šema, palmi i šušura.

Najlipši grad na svitu! Ma moš mislit.

Nora Verde (Antonela Marušić) rođena je 1974. godine u Dubrovniku. Završila je studij hrvatskog jezika i književnosti. Prvu knjigu poezije Sezona bjegova objavljuje kao studentica. Pod literarnim imenom Nora Verde autorica je proznih knjiga Posudi mi smajl, Do isteka zaliha, O ljubavi, batinama i revoluciji, Moja dota i Pravi život. Proza i poezija objavljivana joj je u brojnim zbornicima i antologijama i prevođena na slovenski, engleski, njemački, makedonski i albanski jezik. Roman Moja dota ušao je u finale književnih nagrada Galović i Tportal, a nagrađen je nagradom Štefica Cvek. Prijevod romana na njemački jezik objavljen je u izdanju njemačke kuće Edizione Converso u 2024. godini. Surađuje s nizom hrvatskih i regionalnih medija i portala koji se bave nezavisnom kulturom, medijima, književnošću, glazbom i ljudskim pravima. Trenutno je zaposlena kao novinarka i urednica kulture na digitalnom kanalu Vida TV. Živi i radi u Zagrebu.