Oni više nisu stajali
To je Broz. Nisam morao ni da pitam i nisi ti jedini odgovorio. Nisi ni odgovorio. To je tako. To je Broz. I nije mi bilo jasno kako je čovek s fotografija postao Broz. Kad se to desilo? Ako kažeš nekom da je Broz, onda je on kriv? Tako nekako. Da postaneš Broz, zajebana stvar. Činilo mi se.
Talijan koji vitla granom prema terenu, granja ima po drveću, stadion je u parku, granje pada po nepokrivenom delu tribina. Igrači NK Zagreba koji odbijaju da uđu u svlačionicu na poluvremenu, leže po terenu i provociraju nas zato što im je Broz rekao da tako rade. Broz s fotografija, u školama, poljoprivrednim apotekama, zadružnim domovima. Broz s tompusom – ne možete mi ništa, ahahaha – Broz. Vazda polupijani Talijan, uvek isto, svake nedelje po podne, svake druge, OFK Kikinda–NK Zagreb 0–3, tako nekako. Kupe Sport u nedelju ujutro, pročitaju ko je sudija, onda mu jebu majku, kako god ovaj sudio. Sudija je Broz.
Trebalo je da te pitam, kakve ti veze imaš s polupijanim Talijanom i njegovom granom, pogledaj ga, to si ti? Ako je sudija Broz, ti si Talijan? Ali ti i ne piješ, kad popiješ dve čašice dosadan si, baka kaže, ponavljaš reči, akumulator, akumulator, ti nisi u treningu. Deda. NK Zagreb, ranije ih nije bilo. Bili su Iskra, Lirija, Vinkovci, nikakvog NK Zagreba nikada nije bilo. Šta je ovo? Mi retko gubimo kući. Retko gubimo kući, deda. I ići ćemo kući, ti i ja, ali nećemo ići u Rovinj, ne-neee. Nikada nisi i nikada nismo, ti si išao u Radnički da gledaš Silviju Kristel kako se svlači, imao si dozvolu, baki je bilo smešno. Rekla nam je, kasnije, da tu nije bilo bogzna kakvog seksa. Kakav Talijan, deda. Kakve ustaše. Silvija Kristel, čoveče, ti si normalan čovek, čoveče, pristojan. Ovo su priviđenja, njima su svašta pričali u školama, toliko koliko su bili u školama. O ustašama – ljudi se nahvataju straha, deca. Broz na zidovima koji sve vidi. Kakav Rovinj, nećemo tamo. Tamo Talijan zaspi za stolom, pokriju ga Politikom ekspres. Kakve ustaše, NK Zagreb, ima prodavnica usput, imaju sanduk tamo, prodaju štapiće, na omotu je devojčica, zove se Snežana, obećao si mi, nisi morao, ja znam da će tako da bude. Somboled će da bude. I Sportski pregled. Ako ne zaspiš. Ako zaspiš propustićeš da čuješ o provokacijama u Kikindi i zašto im je to trebalo i neće pominjati ustaše, ali će misliti na njih, zgražavaće se. Podrazumevaće ih. I neće pominjati Broza. To se ne sme. Još ne.
I taj Goli otok – tamo si se nahvatao straha. Broz te poslao tamo. Ne Talijana, tebe. Kad su ga pitali gde radi, Talijan kaže: „Pogon četiri. Crnje od crnjeg, gore od goreg.” Visoke peći, deda. Bio si tamo. Alatnica. Brozova alatnica, Užice, Veles. Nikada mi nisi pričao o Talijanima koji čupaju granje s drveća. „Talijan!”, neki dobacuje, „šta si došo ode da se dernjaš, idi kod žene!” Neki provokator. Onda se svi smeju. Igrači NK Zagreba su takođe provokatori. Ustaše i provokatori, da ima Golog otoka, svi bi završili tamo. Ne smeju nam se, ali hoće, čim uđu u autobus. Ima da putuju, dugo. I da se ne vrate. Nikada više. 0 – 3. „Kod nje ne sme da se dere, pa je došo ode!” Onda se svi smeju.
A trebalo je da im kažeš, tamo, na Golom otoku: „Mi smo Nazareni.” To je trebalo. Da si to rekao, tad bi drugo bilo. Tebe nije bilo kad sam čitao tu knjigu, pisalo je da ste vi hipici. Jebeš oružje, kažu Nazareni. Nosi ga kući ako ti je do njega. A na stadionu svi imaju radio-aparate i slušaju prenose. Kad gadno zakrči, tad je gol. Gol u Tuzli, gol u Splitu, gol u Nišu. A baterije su rumunske, jer Rumuni kad dođu nemaju ništa osim šrafova, konjske masti i baterija. Rumuni nemaju ništa. Lekove, čokoladu. Nemaju ni Broza. Pored atletske staze stoji Žires, podbočio se u neverici i gleda ustaške provokatore iz NK Zagreb kako neće da uđu u svlačionicu a on je tu domar i tako nešto se nikada nije dogodilo. „Žirrres!”, čuje se, a bila je trafika kod vaše zgrade i tu ste mi kupovali sličice. Prvo Španija 82, onda Francuska 84 (mislim da je tu bio Žires), pa Meksiko 86. Naranjito, Pike, posle je sve otišlo u tri pičke materine – krenuo je Hadžibegić, Osim je skiknuo: „Ne ti, Dragoljub Brnović!” U tri lepe pičke materine.
Posle, bolje da smo bili Nazareni i da su nas posahranjivali uvijene u krpe i čaršave po neobeleženim grobovima. Sve je bilo bolje.
A ta trafika, pored nje je bila trafika, ali ne državna, Forumova trafika, ili kako se to tad zvalo, bila je narandžasta trafika i bilo je sve tamo – žvake cigarete, žvake kao dukati, i suncokret, i kestenje, i sve iz Makedonije, i nije mi jasno kako je mogao da se zove Dragan sin čiče koji nam je govorio: „Hvalja, komšija” (ali to š ja ne mogu da napišem), i: „Hvalja, ljepi” (ovako je već bolje), i: „Hvalja, malji ljud” (ovako je najbolje). I kestenje je kod komšije bilo najbolje, deda, i to znamo i ti i ja. Možeš ti sad da budeš gde god hoćeš, ali garantujem da nisi zaboravio. Ne može da se zaboravi. Ti si hipik Nazaren, oni ne zaboravljaju. Čoveče božji, Goli otok, alatnica, doušnici koji te prate (provokatori), ćerka koja ne može da dobije posao. Zbog tebe. I Broza. Jednog od vas dvojice. Ili obojice.
A komšija, to nisi video, to je bilo kasnije, tek pošto ti je noga ostala u bolnici – tako se nekad desi – pa su ti nudili kolica, pa si rekao kako nećeš ti kolica, nego da ih daju invalidima rata, pazi sad, komšija je sedeo u Specijalu s Kemom, Ismetom, Draganom i onim što je na buregdžinici napisao: „Vlasnik Šćerfki”, znaš tog, gradska pekara, preko puta, pločice i burek, kakvi crni kroasani, mantije, sećaš se kako je pisalo: „Sa sirem, mesem i jabukem”, e, taj. Sedeli su u Specijalu i analizirali tako što su ćutali i pušili. I onda su otišli. Svi su otišli. Kao tvoja noga koja je ostala u bolnici a otišla od tebe jer su tako hteli Goli otok-Broz i dijabetes-Broz. A kad si Nazaren, ti ne vitlaš granom s drveta i ne psuješ ustašku majku ustašama iz NK Zagreba, već se odričeš kolica koja si pošteno svojim Golim otokom-dijabetesom stekao u ime invalida rata, nek se vozaju, mahom je to mlad svet, koji će tebi. Ti si hipik, video si sveta, Goli otok, alatnicu, šta više da vidiš? Granje je opasno, to je za arturklarkovce – granje, krošnje, priče-monoliti, kosti. Zbogom, oružje, to si ti. Bio. Ostao.
A trebalo je ja tebe da stavim u kolica i odvezem te do stadiona da vidiš kako više nema ustaša iz NK Zagreba, i nema provokatora, i nema publike, nema Talijana, i kako su zatvorili Rovinj, ko zna kad, i kako više niko ne nosi radio na stadion, i niko ne nosi radio bilo gde jer više nema radija, i nema rumunskih baterija, i nema Broza. O, da. Nema Broza. I nema alatnice. Ima granja, ponegde. I invalida. I više niko ne viče. Mogao sam da ti kupim jednu Snežanu, kad baka ne gleda. Jebeš dijabetes. Jebeš sve. Svakako umreš.
(A i neću ti oprostiti to što si našao da umreš kad su konačno objavili spiskove pa smo mogli da kažemo advokatu: „Ovaj čovek da se rehabilituje”, a onda čoveka više nije bilo. Danas mi je malo smešno. Šta će ti rehabilitacija, ako si čovek. Jebeš to.)
A meni to nije počelo tad, te ustaše i to, i ne znam da li sam ti nekad pričao o tome, a mislim da jesam, jer ja brbljam, brbljam, i da je Broz živ i meni bi bilo kao tebi što je bilo, a Broz ni tad nije bio živ, govorim ti o tačno određenom danu, a taj je dan bio Brozov smrtovdan, a ti si me ubeđivao kako nema šanse da je Broz tad umro, 15.05, kakvo sranje, govorio si, imao si argumente, čuo si, čitao si o tome, jer kad dođeš s Golog otoka ti si progonjeno lice i mnogo priviđenja je okolo pa počneš da veruješ u priviđenja i Talijane i Politiku ekspres.
Počelo je tako što je bio Brozov smrtovdan a mi već nismo živeli zajedno tad, dobili smo stan, i ja sam se kretao linijom od vas do nas, ili obrnuto, i našao sam se baš na uglu kod Vatrogasca, taj semafor (a sad je Vatrogasac Idea, i ti nemaš pojma o tome, ili imaš i bolje od mene, jer ja pojma nemam o tome o čemu imaš pojma kad si tamo gde si poslednjih petnaest godina ti, i nema više grbavog i gluvog Jove na biciklu da svakog dana otključava šahovski klub, i onda možeš da uđeš i igraš dok se poslednji penzioner ne onesvesti, a budni penzioneri stoje oko stola i podjebavaju ovog što gubi od tebe jer si ti šmrljavi klinja, a Idea su ustaše i Broz koji ti se smeje iz podruma, jer ga više nema na zidovima), kad su krenule sirene.
I ja sam stao. Mene si ti učio da se tad stoji, jer je Brozov smrtovdan, jer je 15.05, i jer nema zajebancije. Ima da se stoji mirno dok je sirena, a njih je bilo i na zgradi Opštine, i u Šumici, i jebem li ga gde sve ne, ali je jaukalo po gradu i mora da ih je i gluvi Jova čuo, ali on nije stajao pošto se u Vatrogascu pojavljivao oko 17.00, a ne u 15.05, mora da je dremao tad, baba mu je isporučila pileću supu i nasuvo, posle čega je legao i usnio Laskera, ili Talja, ko će znati koga, možebiti Silviju Kristel, ako je imao sreće (nema više ni nje, ni jedne, ni druge), i ne znam da li je bio radni dan, ili je Prvi maj pao tako da se i taj četvrti pretvori u nastavak opšte socijalističke sijeste (uz luna-park i moto-trke), ali znam da sam stajao jer si mi ti rekao da se to tako tad radi zbog Broza koji sere da je tad krepao ali moramo da izigravamo budale zbog ostalih budala koje ne moraju da izigravaju da jesu budale, izdrži, govorio si, proći će i taj minut, pa kreni, jebem ti minut (lažem, ti si opsovao pola puta u životu, a i tad ne preda mnom). Izdrži zbog Broza.
Ali okolo, kod škole Moša Pijade Sveti Sava, na uglu kod Mileta Estrade, na trotoaru ispred PIK-ove mesare u koju smo nas dvojica odlazili četvrtkom po podne jer su tad dobijali mozak, oni više nisu stajali. Ja sam ostao, jer si mi ti tako rekao, ali niko više, ni vozači, ni biciklisti, ni radni narod na putu prema adresi stanovanja iz lične karte radnog naroda. Šuplje sirene, izlomljene, i Broz koji je tek tad, uz asistenciju, uspeo da umre. I ja koji stojim i znam da je prošlo, šta god da je bilo. Prošlo.
A onda je počelo.
