Romani Zorana Žmirića i Igora Beleša, Visoke trave i Listanje kupusa, traumu i tragediju rascepa, ili ratne metamorfoze iz jedne epohe ka drugoj, slikaju najbliže, insajderski i stoga njihov uvid i prikaz ima najjače efekte, posebno stoga što te linije rascepa idu kroz same porodice koje su počivale na tzv. mešovitim brakovima (kod Beleša), odnosno kroz najbliža drugarstva (Žmirić). Oba romana su opsežna, Belešov oko 400 strana, Žmirićev, zavisno od izdanja i 470 strana, budući da su oba romana, pored izvornog hrvatskog doživela i srpsko izdanje (u redu, Žmirićev crnogorsko, ali Nova knjiga iz Podgorice je s tim ciljem i osnovala sestrinsku firmu, Kosmos izdavaštvo u Beogradu, da bi svoje knjige u Srbiji mogla da plasira kao domaća izdavačka kuća).
Kad bi se predstavio filmskim terminima, Visoke trave pre bi išao ka (mini) seriji nego ka filmu. Po svom žanrovskom profilu roman počinje kao roman odrastanja u Zagrebu i Vrginmostu, nastavlja se kao ratni, a druga polovina sadrži kriminalistički zaplet u egzilantskom miljeu Irske. Na drugi način, ovo je roman o atipičnom doživotnom prijateljstvu dvojice likova iz novozagrebačkih naselja Utrine i Travno, Roberta Lončara i Gorana Vendera, talentovanih košarkaša koji će u osnovnoj školi trenirati u Ciboninom podmlatku. U Žmirićevom romanu nema ambivalentne figure prelaza, ali ima neočekivanih obrta.
Iako je dramaturški fokus na sudbini dvojice drugova, Robert je pr(a)vi protagonista i neko ko osvaja simpatije u romanu. Obojica će učestvovati u ratu, mada na suprotnim stranama, i obojica se nose sa posleratnim sindromom, ali Robert je taj koji ne drži mnogo do svoje etničke pripadnosti, iako je bio dobrovoljac u ratu za hrvatsku nezavisnost. On pokazuje i radnu inicijativu, od toga da bude vlasnik kafića u Zagrebu do pripadnika obezbeđenja u Irskoj. Oseća ljubav prema dve Romkinje, dakle prema pripadnicama deprivilegovane zajednice, u Vrginmostu (Sofija) i u Irskoj (Oona). Deluje i kao pravični osvetnik, upucavši kvartovskog nasilnika Pesa i fizički se u Irskoj suprotstavivši bulingu Krištofa, pretpostavljenog u tržnom centru. Goran je taj koji nije priznao da je nagazio liniju za trojku u odsudnim trenucima školske utakmice, pa je njegov tim stoga pobedio u finalu, bio oruđe ratnog zločina u neznanju i pod naređenjem zapalivši kao srpski vojnik u Krajini kuću Robertovih babe i dede, dok u Irskoj nezaustavljivo tone u alkoholizam. Ipak, pomoći će Robertu da nađe posao u Newbridgu u Irskoj. Njihove rasprave su iskrene i često na granici fizičkog sukoba, što sve upućuje na dva zaključka: prvi o čudnoj dinamici bliskosti dvojice, pa, vrlo često negativaca ili osoba sa one strane zakona, koji nisu neskloni ni upotrebi nasilja da bi ostvarili to što su naumili, drugi o njihovom autsajderskom statusu, naročito nakon rata i u gastarbajterskoj emigraciji. Uostalom, nisu ni zamišljeni kao visoko školovani intelektualci, već kao bivši košarkaški talenti a sadašnji zaštitari i delatnici u sivoj zoni ekonomije. Ipak, kao što rekoh, distribucija čitalačkih simpatija direktno je proporcionalna njihovom statusu u romanu, ko je pravi protagonista i ko je uprkos svemu što radi bolji kao osoba.
Kad bi se predstavio filmskim terminima, Visoke trave pre bi išao ka (mini) seriji nego ka filmu. Po svom žanrovskom profilu roman počinje kao roman odrastanja u Zagrebu i Vrginmostu, nastavlja se kao ratni, a druga polovina sadrži kriminalistički zaplet u egzilantskom miljeu Irske
Robertove simpatije prema dve Romkinje, unekoliko i likovi irskih Roma, takozvanih travellera, koje smo ako nigde drugde upoznali kod Gaja Ričija (Guy Ritchie) u Snatchu iz 2000. (slažem se da je to jedna od najboljih uloga Breda Pita, ne samo fizičkih, već i lingvističkih), ili preko bokserskog „Kralja Cigana“, kako je sebe voleo da promotivno predstavlja, Tajsona Fjurija (Tyson Fury) – mogu da predstavljaju to mesto prelaza u Žmirićevom romanu, prelaza ka onom romantičnom ili utopijskom, odnosno kategoriji sentimentalnog u njegovoj prozi. U romanu Igora Beleša Listanje kupusa praktično sve je u znaku prelaza ili izmeštanja od „normalnosti“ svakodnevice ka patološkoj izglobljenosti konflikta. Mada je i ta normalnost sumnjiva jer za likove dvojice dečaka ona znači nasilne očeve: Draganov je i alkoholičar pride, a Zoran ima razvedene roditelje i živi s očuhom koji ga verbalno nipodaštava.
Etnička homogenizacija
I žanrovski gledano, roman Listanje kupusa doživljava metamorfozu od zapleta detekcije i omladinske proze ka crnotalasnom ratnom naturalizmu, pa se i implicitna poruka, svojstvena uvek pomalo didaktičnoj književnosti za decu i mlade, da je drugarstvo kontrapunkt nasilju i ratu, u neku ruku i najviša vrednost u životu, ne samo grubo nasukala o hridi indukovane međuetničke mržnje i sveopšteg razaranja, već je mogla da dvojicu dečaka, naratora Zorana i Bojana, košta glave, jer su neposredno pre početka rata odlučili da čamcem preko Dunava doplove do Futoga, gde su se iselili Dragan i Goran, dvojica članova An družine. Idila drugarstva nalik izletu i kampovanju u drugom mestu trajaće jako kratko, dok se Goran ne odseli u Nemačku a narator i Bojan ne pređu kod Dragana, u znatno skromnije uslove, skrivajući svoju nacionalnost. Kada se njihova krinka razotkrije, nastaće mučni užas koji bi bio teško podnošljiv i za prozu koja bi bila od početka crnotalasna. Beleš ostavlja otvoren kraj čini se da bi nekako zabašurio ovu provalu bestijalnosti u adolescentsku stvarnost i okrenuo se budućnosti, kojoj se po difoltu poklanja kredit na slepo, verovatno zbog one Elpis sa dna Pandorinog kovčega, koju su Grci smatrali i najvećim zlom. Na kraju narator posle dosta godina iščekuje ponovni susret sa Nikolinom, svojom nekadašnjom simpatijom sa kojom se od detinjstva nije više video. Istu vrstu sentimentalne doze, mada nešto realnije, sadrži finale Žmirićevog romana Visoke trave u kome „neki novi klinci“, Saša i Luka, igraju basket, što je replika scene s početka romana gde se nadmeću Robert i Goran. Poruka je dosta eksplicitna da prošlost ne mora da se ponavlja, odnosno da nudi novu šansu, mada se u drugi plan potiskuje ravnodušnost sa kojom se odnosi prema istrošenim igračima (ovde u dvostrukom smislu te reči), koji u suštini i nisu mogli da utiču na ono što će im se dešavati. Zapravo u oba ova romana, mada se to može protegnuti na sva četiri, dominira taj osećaj prisutan još iz antičke tragedije da su ljudi tek igračke u rukama kapricioznih i osvetoljubivih bogova, ili sudbine. Što naravno ne isključuje udeo lične vrline i odgovornost za ono što se moglo izbeći, učiniti bolje ili delovati dobro.
Prošlost koja ne prolazi ili zašto iznova danas o tome
Postavićemo ovo legitimno pitanje iz međunaslova, ali pre toga da se dotaknemo još jedne specifičnosti tri fikcionalne tvorevine, a to je jezik pripovedanja, tačnije jezici sredine i određenih zajednica koji se javljaju u romanu. Žmirić dočarava jezik irskih Roma ili travellera tako što kreira posebnu vrstu iskrivljenog govora na hrvatskom, sa viškom ili manjkom vokala, kako kad, i sa blago distorziranom leksikom, taman toliko da se razume. Kod Beleša se slika govor slavonskog podunavlja s razmeđa osamdesetih na devedesete, za koji se očito vidi jezički i kulturni uticaj iz susedne Srbije. Lako je u romanu uočiti čitav niz proizvoda popularne kulture (stripovi i muzika u prvom redu, Dylan Dog i Marty Misterija), emisije na Radiju, prehrambeni i odevni proizvodi (Cipiripi, Startas) koji pripadaju Leksikonu Yu mitologije.
Najviše se pominje Bajaga i njegov album Prodavnica tajni kao naratorov omiljeni, na koga su baš ove godine bacili pik mnoge braniteljske udruge u Hrvatskoj pa mu se otkazuju koncerti, kao što se, recimo, češće pominje izraz viršle nego hrenovke i slično. Tuševljaković poseže za logičnim a, kako bi se reklo, znakovitim rešenjem. Njegov narator koji se vraća nakon više od tri decenije u rodni Zadar, pripoveda na ekavici i katkad u beogradskom slengu, gde je proveo te tri decenije, ali likovi Zadrana govore lokalnim govorom i slengom, koji narator naravno razume. Time se njegovo izbegličko izmeštanje trajno ukotvilo u dominantni jezik pripovedanja. U Adisinoj Knjizi o Almiru nema takvih jezičkih signala, jer se bijeljinska ijekavica ne razlikuje od sarajevske ili tuzlanske, gde likovi žive, međutim javlja se ekavica u Almirovim dokumentima iz Beograda gde je studirao i Niša gde je nakon diplomiranja bio raspoređen.
Kod Beleša se slika govor slavonskog podunavlja s razmeđa osamdesetih na devedesete, za koji se očito vidi jezički i kulturni uticaj iz susedne Srbije. Lako je u romanu uočiti čitav niz proizvoda popularne kulture (stripovi i muzika u prvom redu, Dylan Dog i Marty Misterija), emisije na Radiju, prehrambeni i odevni proizvodi (Cipiripi, Startas) koji pripadaju Leksikonu Yu mitologije
Pošto ne znam kako da zamumuljim put ka odgovoru na pitanje iz međunaslova, da i to bude neka analitička detekcija, koja je bitna na ovaj ili onaj način, linearno ili retroaktivno, za tri prozne knjige (sem za Žmirića), odgovoriću direktno. Očito da je svim ovim autorima bilo potrebno tridesetak godina što da se, kako se to kaže u psihijatrijskoj traumatologiji i postranzicionoj pravdi, suoče sa ratnim okidačima traume, ali, što je jednako značajno, da kao autori nađu adekvatan literarni i pripovedni način da vlastitu traumu iskoriste kao građu. Čini se da je „najlakše“ bilo Adisi Bašić, ne samo zato što nije kopala po sebi ili unutar sebe, nego je dosledno i valjano sprovela jedan istraživačko-intervjuerski, dakle žurnalistički, postupak i pribavila građu za knjigu. Svi ostali morali su, da kažem to šaljivo, ne nužno i prikladno, da se ganjaju sa svojim avetima i demonima, i da ih (pekićevski) upokoje tako što će ih izneti u javnost ili na videlo teksta. Igor Beleš je pre ovog romana objavio dva koja nisu imala nikakve veze sa ovom temom, Tuševljaković kaže da je ovo bio peti ili šesti pokušaj da od traume načini temu. Za Žmirića ne znam koliko je puta pokušavao, niti koliko odnos dvojice košarkaša u njegovom romanu ima autobiografski prtljag, ali boravak u Irskoj pouzdano nosi taj pečat.
Ovaj odgovor deluje trivijalno, verovatno i očekivano, ali postoji još jedno pitanje, reklo bi se intrigantnije, o tome kako se ovo četvoro autora nosilo sa traumatskim sadržajem u kontekstu prikazivanja složenosti konflikta iz devedesetih, drugim rečima koliko su bili ne-pristrasni, otvoreni za stanovišta koja nisu deo mejnstrima scene kojoj se obraćaju, tačnije deo dominantnog narativa (naučnog, političkog i medijskog) o tome šta se desilo devedestih i zašto, pa da samim tim njihova prozi nudi jedan nijansiraniji i možda subverzivan uvid i prikaz.
Možda je Adisi Bašić u Knjizi o Almiru bilo najlagodnije da izneveri očekivanja, jer ih nije ni bilo. Almir Smajić čiju kratku biografiju sklapa i ponovo ispisuje iz sećanja u suštini njemu naklonjenih osoba (članova porodice, nekadašnjih drugova, bivše devojke, kolege oficira iz vojske) nije nacionalni heroj niti ratna žrtva koju slavi bošnjačka sredina, već, paradoksalno, srpska, a poginuo je u vojsci koju sredina iz koje dolazi autorka smatra neprijateljskom – otuda je u fokusu njene knjige ostao primarno Almir kao osoba, iako nije nepomenuta kontroverza da je mogao da napusti JNA kada je ona postala predominantno srpska, što nije učinio.
Distanca prema revizionizmu
S druge strane, slika savremene Bijeljine, u čijem gradskom parku stoji spomenik Draži Mihailoviću, četničkom vođi iz Drugog svetskog rata, a trg nosi njegovo ime, prikazana je bez osude ali sa jasnom distancom prema istorijskom revizionizmu, koji je, čini se, završna faza koja je počela u ratu proterivanjem Bošnjaka iz grada, s ciljem stvaranja monoetničke sredine. To je sredina potisnutih i zabranjenih sećanja na devedesete i sa novonametnutom istorijskom svešću koja briše partizanski internacionalizam i nasleđe „bratstva i jedinstva“, a slavi nekadašnje kvislinge kao preteče vojske bosanskih Srba u ratu 90-ih. Taj, da ga nazovem, meki pristup Adise Bašić omogućio je jednu naraciju bez eksplicitne gorčine, ali koja nije izgubila svoje vrednosne parametre i orijentir, informativno neutralnu i otvorenu za empirijske senzacije i podatke, i u kojoj će biti moguće da se ne samo ispiše priča o osobama poput Melihe Milice, koje su se prilagodile dok je većina njenih sunarodnika postalo žrtvama, već da i naratorka koja takvim osobama prilazi sa jasnom osudom počne u njima da prepoznaje očitu ljudskost i neispričanu ljudsku dramu.
„Srce tame“ Tuševljakovićevog romana Karota čini zlostavljanje zadarskih Srba zatvorenih u školi, u kome kao policajac po naređenju neko vreme učestvuje i Đuro Krneta, Karotin otac. Kao što sam pomenuo, deo naratorove traume su i sukobi sa Karotom koji ne može da kontroliše svoju snagu kad ga maltretiranje drugih razbesni, i onda kada sredina, škola i zadarska periferija, počnu da neprijateljski reaguju inficirani međuetničkim podelama. Pobuna hrvatskih Srba na severu Dalmacije i granatiranje primorskih gradova koje sprovodi JNA pomenuti su usputno, što se delimično može objasniti što radijacijom naratorove traume što odsustvom želje da se sveobuhvatno slika početak rata u tom delu Dalmacije. Sličan zaključak važi i za distribuciju ratne odgovornosti u hrvatsko-saokrajiškom sukobu u romanu Visoke trave Zorana Žmirića. Najdrastičniji zločin, doduše u neznanju i po naređenju, počiniće Goran zapalivši kuću Robertovog dede i babe dok su oni još bili unutra.
Generalno, u ratnim romanima ova „raspodela zločina“ je sklizak teren jer neizbežno reflektuje pitanje veće odgovornosti, odnosno istorijske reprezentativnosti: da li i koliko roman reflektuje suštinu nečije krivice, tj. koliko se podudara sa pomenutim zvaničnim istinama u jednoj sredini, odnosno zemlji. Ova dva romana očito nisu imali nameru da budu subverzivni prema takvoj istini, fokusirajući se na druge momente, recimo kod Žmirića na položaj romske zajednice, kvartovske nasilnike i učesnike rata, poznatije kao branitelji, kao i na mutne poslove domaćih egzilanata u Irskoj.
Generalno, u ratnim romanima ova „raspodela zločina“ je sklizak teren jer neizbežno reflektuje pitanje veće odgovornosti, odnosno istorijske reprezentativnosti: da li i koliko roman reflektuje suštinu nečije krivice, tj. koliko se podudara sa pomenutim zvaničnim istinama u jednoj sredini, odnosno zemlji
Potreba za evokacijom rata
Donekle depresivno deluje zaključak koji mi se nameće da se i posle više od tri decenije nije iscrpla potreba evokacije rata u književnosti, a sva je prilika da će se nastaviti i mimo eventualne želje da oficijalni narativi dobiju i svoju umetničku reprezentaciju. Takav je bio slučaj sa (propagandnim) filmom Dara iz Jasenovca (2021.), kome nasuprot stoji nastojanje da se setimo žrtava i nenametljivih heroja, kao u filmu o Srđanu Aleksiću (Krugovi Srdana Golubovića iz 2013.) ili o otmici putnika iz voza Boegrad-Bar kod mesta Štrpci 1993. godine (Čovjek koji nije mogao šutjeti Nebojše Slijepčevića iz 2024). Ipak, kao što smo videli, generator ratne evokacije kroz književnost i umetnost nisu u prvom redu oficijalne kulturne politike, još manje desničarska jednostranost i nastavak ratova drugim, umetničkim sredstvima – uostalom takvi radovi su po pravilu bofl koji malo znači i istomišljenicima, ako oni uopšte čitaju. U ove četiri knjige podstrek je došao iznutra, naporedo sa onim umetničkim i pripovednim, a nasuprot mogućoj demotivaciji činjenicom da već sada postoji pozamašna biblioteka naslova u kojima se prožimaju sećanja i traume, vredni i manje vredni umetnički pokušaji i na njih naslonjene kulture sećanja.
I za sam kraj: koliko su ove knjige vredne upravo u kontekstu kulture sećanja i uspostavljanja uravnoteženog i multiperspektivnog (ili bar dvostranog) gledišta o ratovima devedestih, o njihovom učinku, uzrocima i odgovornosti vinovnika? Uprkos skoro dvoipodecenijskom praćenju regionalnih knjiga ovog profila, ne tvrdim da posedujem odgovor, ali ne želim ni da se izvučem time što bih rekao da su književna recepcija i njeni efekti isključivo individualna stvar. Sa iskustvom jednog od urednika „Betona“ video sam da narativi koji se frontalno suočavaju sa zvaničnim istinama, po svojoj prirodi pojednostavljenim i homogenim, podižu najviše prašine, ali nužno ne postižu efekat otrežnjenja, širenja vidika ili promene kulturnog modela. Ipak, i dalje takve knjige cenim dodatno jer i one deluju kontekstualno, istina sa odloženim učinkom.
Takođe i knjige suočavanja sa parcijalnom traumom nose srodan potencijal senzibilizacije čitalaca jedne sredine za patnje drugih koje su potisnuli i zaboravili, ili se nikad i nisu susreli sa njima. Posebno što su naše sredine postale ideološke homogenije no što nam prija, da se ne bavim sada polumilionskim koncertom na zagrebačkom hipodromu ili govornicima na Vidovdanskom skupu pobunjenih studenata na Slaviji. S treće strane, kulturno polje oduvek je bilo polje sučeljavanja i borbe (ideja, gledišta, narativa, zašto ne i – interesa), pa tako i novi književni naslovi ispunjeni starom ratnom traumom višestruko služe svojoj svrsi: literarnoj (umetnička vrednost), intimnoj (autoterapija) i kolektivno memorijskoj (politike sećanja).
Sizif je, razume se, figura uzaludno ponavljanje istog, osuda koja poništava vrednost postignutog, a Gorgona (Meduza) pogled koji okamenjuje i ubija (pogled silovane i kažnjene lepotice). Izbeći uzaludno ponavljanje istog i razgraditi okamenjene narative koji nanose štetu i onemogućavaju poboljšanje.
Prvi dio teksta možete pročitati putem sljedeće poveznice: Sizif i Meduza (I)
