Govoreći o svojoj generaciji koja je stasavala tokom i nakon Prvog svetskog rata, Ernest Hemingvej u epigrafu romana Sunce se ponovo rađa citira Gertrudu Stajn koja ističe da je njegov naraštaj „izgubljena generacija“. Ova fraza, koja je u početku označavala mladiće koji su učestovali u borbama, a onda izgubili sve orijentire i poštovanje prema svetu koji su zatekli posle rata, postala je toliko poznata da se već ceo vek koristi da označi povratnike sa ratišta koji traže sebe u prostoru posle pada predratnih utopija. Ipak, Hemingvej kasnije, u memoarskom delu Pokretni praznik, ističe svoje neslaganje sa tom formulacijom, tvrdeći da „sve generacije postaju zbog nečega izgubljene, uvek su bile i uvek će biti“ (prevod Aleksandar V. Stefanović). Po njemu, dakle, nije pitanje da li je neki naraštaj „izgubljen“ ili ne, već on pretpostavlja da svaki naraštaj jeste izgubljen, i stoga je potrebno da se utvrdi kako i zbog čega dolazi do gubljenja ideala i okruženja koje podstiče taj osećaj. U književnostima koje nastaju u našem okruženju, događaji poput Prvog i Drugog svetskog rata te raspada Jugoslavije ističu se kao prilike koje određuju promene u ponašanju većeg broja ljudi i utiču na stanje kolektivne svesti. No kako se ove promene očituju u književnosti najmlađih naraštaja, odnosno pisaca koji su rođeni tokom devedesetih i koji su danas dovoljno udaljeni od ovih događaja da mogu o njima da pišu na drugačiji način, ali i da ostave iza sebe prilike koje su određivale ponašanje ranijih naraštaja?

Šta kažu milenijalci?

Jedna od najvažnijih tema generacije koja je rođena osamdesetih godina, a stasavala sredinom i krajem devedesetih, te početkom novog veka, jeste odnos prema SFRJ i njenom raspadu. Svako od pisaca ove generacije ima određeni stav prema toj zemlji i idejama koje je ona predstavljala, ali takođe i poseduje određena lična iskustva koja su važna prilikom razmišljanja o njoj. Ovi događaji pogodili su te autore na ličnom planu i definisali ono što oni zapravo i jesu danas.

Identitet, jezik, pogled na stvarnost, stav prema svetu i odnos prema istoriji kod mnogih od njih određeni su činjenicom da su bili deo ratnog vihora, da su imali direktan odnos prema njemu ili da je neko iz njihove okoline bio deo tih dešavanja. Zbog ogromne simbolične vrednosti koju takvi događaji nose, sve ostalo što se možda odvijalo u isto vreme, ali na drugom mestu – pad Berlinskog zida, Černobilska katastrofa ili promena u Čehoslovačkoj i Sovjetskom savezu – simbolički postaje manje važno i pada u zaborav. Ako pratimo ideje koje Luj-Vensun Toma iznosi u svojoj Antropologiji smrti dok govori o značaju koji smrt nama bliske osobe ima za nas, postaje nam jasno da nivo upečatljivosti tuđe smrti zavisi od toga koliko smo bili bliski sa preminulom osobom – što je veza između nas i nje jača, što je ta osoba za nas posebnija, to nam i njena smrt pada teže i problematičnije nam je da se nosimo sa njom. Sa druge strane, smrt nama nepoznatih ljudi nas skoro uopšte ne pogađa jer mi nismo bili svesni njihovog života, ili pak nismo ni znali za njihovu smrt. Isto tako, događaji koji su desili daleko od naše neposredne stvarnosti – ukoliko se, naravno, njihove posledice ne osete u našoj svakodnevici – ne mogu da imaju veliki uticaj na nas i ne mogu da se po svojoj važnosti nametnu u odnosu na one koji se odigravaju pred nama i kojih smo bolno svesni.

Identitet, jezik, pogled na stvarnost, stav prema svetu i odnos prema istoriji kod mnogih od njih određeni su činjenicom da su bili deo ratnog vihora, da su imali direktan odnos prema njemu ili da je neko iz njihove okoline bio deo tih dešavanja

Raspad Jugoslavije i ratovi devedesetih možda nisu bili deo neposredne stvarnosti svih pisaca rođenih osamdesetih, ali svi oni na neki način reaguju na njih. Oni koji su bili upleteni u ratni vihor i koji su sa svojim porodicama morali da traže novi dom usled tih događaja neretko pišu o utiscima iz tog perioda i tematizuju sopstveni odnos prema tim godinama. Oni drugi, pak, koji su o tim dešavanjima samo slušali i koji su bili daleko od njih, mahom govore o njima kao o nekom nasleđu koje ostaje sa njihovom i generacijom njihovih roditelja, ističući paralelu između života koji se vodio pre i posle raspada države. Oni treći pisci, rođeni krajem osamdesetih, koji su u SFRJ proveli najkraći period svog života, o tim događajima ponekad čak i ne pripovedaju: oni su deo istorije i onoga što se odvijalo pre njihovog vremena, i stoga se fokusiraju na novije društvene događaje i teme koje su bliske njihovoj svakodnevici i problemima koji je opsedaju.

Da li je rat i dalje presudan?

Za generaciju rođenu devedesetih, svi ti događaji imaju mnogo manju važnost. Oni su rođeni posle Jugoslavije, a njihovo odrastanje odvijalo se u senci ratova, i stoga su aktuelnije društvene okolnosti – bombardovanje 1999. godine, političke promene koje nastaju nakon 5. oktobra 2000. godine, te tranzicioni period koji nastaje potom – preuzele primat u njihovoj svesti. Zato prozaisti ovog naraštaja nemaju odnos prema ratovima devedesetih koji imaju pisci rođeni deceniju pre njih, a oni se okreću drugim temama, modernom svetu i sadašnjem trenutku.

Oni su rođeni posle Jugoslavije, a njihovo odrastanje odvijalo se u senci ratova, i stoga su aktuelnije društvene okolnosti – bombardovanje 1999. godine, političke promene koje nastaju nakon 5. oktobra 2000. godine, te tranzicioni period koji nastaje potom – preuzele primat u njihovoj svesti

Pre svega, možemo da identifikujemo grupu pisaca koji se okreću pitanjima sopstva i izazovima svoje generacije. Jedan od njih je Filip Grujić (1995), autor romana Bludni dani kuratog Džonija (2017), Podstanar (2020) i I onda opet, iz početka (2023), koji je već prvencem skrenuo pažnju na sebe, ne samo zbog buntovničkog karaktera dela i glavnog junaka, već i usled, kako će se kasnije ispostaviti, zametka većeg tematsko-motivskog okvira u kom se govori o životima mladih ljudi u kritičnim trenucima. Njegov drugi roman dobio je još značajniju pažnju kritike i nominaciju za Evropsku nagradu za književnost, ali i pokazao da se radi o piscu koji neće pisati istu knjigu iznova, pa je, u poređenju sa prvim naslovom, ovde bunt oličen u protagonisti utišan, a fokus pripovedanja premešta se na introspektivni svet junaka koji je u tranziciji na ličnom, životnom i profesionalnom nivou. Uzlaznu kvalitativnu putanju Grujić nastavlja i trećim romanom u kom unutrašnji svet junaka dolazi do prekretnice i prelaska iz dvadesetih u tridesete godine, a teme o kojima se govori – krah ljubavne veze, smrt bliskih osoba, razmatranje sopstvenih godina i stav prema roditeljima – tipične su za ovaj naraštaj, ali su, u isti mah, i univerzalnog karaktera. Grujićev junak se okreće i unazad, razmišljajući o generaciji svojih roditelja i razbija veliki mit o srećnim godinama pre raspada SFRJ kada je sve bilo „servirano na tacni“ – „Da, na istoj toj tacni bi dobio i poziv za rat ili vojni sud, biraj. Nisi morao da ideš u Segedin devedesetih da bi kupio pelene, niti si išao u Zvornik. […] Imali smo osamdesete, ali smo imali i devedesete.“ – ali i razmišlja o poslu, finansijama i egzistenciji, te kako preživeti naredni dan.

To čine i junaci Katarine Mitrović (1991), autorke dve zbirke poezije (Utroba (2017) i Dok čekam da prođe (2018)), romana u stihu Nemaju sve kuće dvorište (2020) i romana Sve dobre barbike (2024). U potonja dva naslova, ona se fokusira na savremene mlade žene koje traže svoj prostor u svetu i ponašanje koje deluje granično i problematično (psihoterapija, seksualno devijantne epizode, poroci, halucinacije, hipnagogija, košmari, paraliza sna, itd.), ali kojim one zapravo traže model koji bi mogao da im odgovara. One se bore sa suicidnim, depresivnim i apatičnim mislima, osećaju strah od smrti i gubitka, i pokušavaju da pobegnu od sebe i svog „zacrtanog“ ishoda, tražeći spas u introspekciji i samokritici, što je naročito vidljivo u potonjem romanu, gde protagonistkinja ide iz poraza u poraz: „Bilo mi je smešno što sam kao mala zamišljala da ću u ovim godinama već imati kuću sa bazenom, muža, troje dece, kabriolet, sluge i uspešnu karijeru. Kako to da ja imam trideset? Niko me nije upozorio da dvadesete tako brzo prođu. Niko me nije upozorio da neću znati šta da radim kada napunim trideset. Nisam spremna. Ne očekujte ništa od mene.“ Iako je ponašanje ovih junakinja neretko na ivici, sa mogućnošću da se pređe preko nje, one uspevaju da dođu do spokoja i samospoznaje, te nastave sa životom u novim okvirima.

O sličnim temama piše i Nađa Petrović (1997) koja je nakon mladalačkog romana To je to (2015) objavila i roman Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate (2023) koji se bavi emotivnim, fizičkim, egzistencijalnim i drugim promenama mladih generacija. Smeštajući roman u jedan od presudnih trenutaka odrastanja – u vreme završetka srednjoškolskog obrazovanja, u emotivno i simbolički jednako nabijen trenutak kao i početak tridesetih godina, o kom pišu Filip Grujić i Katarina Mitrović – autorka se opredeljuje za jedinstven pogled na svet koji uslovljava specifičnu leksiku i semantiku, i koji, predočen rečima i perspektivnom glavne junakinje, formira vezu teksta i čitalaca. Ta veza je višeslojna i višeznačna, naročito zbog toga što se unutrašnji svet protagonistkinje, usled bolesti i blizine smrti, razdvaja na stvarno i fiktivno, te je značajan deo romana u zamišljenim ili oniričnim scenama koje se odvijaju u njenoj glavi i obiluju neobičnim frazama, duhovitim opaskama, neočekivanim zaključcima, dvosmislenim zapažanjima i kritički usmerenim komentarima koji precizno dijagnostikuju društvene pojave, odnose i stavove mlade generacije. Nasuprot njima, u ravni koja predstavlja stvarnost romana, ovakvih jezičkih bravura nema, naracija je pojednostavljena, uprošćena i skoro redukovana na nivo opštih mesta, kao da je namerno izostavljen jedan sloj teksta ne bi li on postao prijemčiv ciljnoj publici koja je usvojila mane savremenog govora i komunikacije. Te mane očituju se i na nivou strepnji (strah od smrti i bolesti, život sa rastavljenim roditeljima, porodične traume, gubici bliskih osoba, samoubistvo sestre, nezdrav partnerski odnos, itd.) i avanturističkih iskustava (alkohol, opijati, izlasci na alternativna mesta, istraživanje seksualnosti, beg od kuće) glavne junakinje koja traži uporište u trenucima kada joj se gubi tlo pod nogama.

Ovo troje autora, što uopšte nije slučajno, dolaze iz sfere dramaturgije, te su aktivni i kao scenaristi i dramaturzi, ostvarujući se na filmu, televiziji i u pozorištu. Ovaj segment njihovog rada objašnjava njihovu predanost dijaloškim sekvencama svojih romana, a upravo je to jedan od najslabijih aspekata savremene srpske prozne produkcije koji pripadnici nove generacije sa uspehom prevazilaze.

Tradicija i individualni talenti

Uz pisce koji su okrenuti sebi i autofikcijskom pogledu na svoju generaciju, možemo da primetimo i one koji posmatraju odnos jedinke i društva, ispisujući savremene verzije obično tradicionalno shvaćenih društvenih i porodičnih romana. Baveći se savremenim trenutkom kao odrazom decenija koje su iza nas, oni pišu romane u kojima se posmatra rast i razvoj jedne porodice kao srži društva, doba i poredaka koji su prošli, ali i dalje utiču na naše živote.

Jedna od takvih spisateljica je i Dubravka Rebić (1990) koja se u svoja tri romana – Tonemo (2021), Noć pre pada u reku (2023) i Letu je kraj (2025) – usmerava na starije likove i višeglasno pripovedanje o nekoliko generacija koje spaja pripadnost istoj porodici ili neformalnoj, prijateljskoj zajednici. Njihove dopunjujuće priče spajaju se i prepliću, a svaki rukavac narativa daje jednu novu dimenziju i značenje koje ne bi bilo dostupno da se autorka odlučila za tradicionalnije pripovedanje iz samo jedne perspektive. Pristup koji ona koristi mnogo je širi i zahvata veći prostor (jugoslovenski i evropski predeo sa fokusom na gradove kao što su Novi Sad, Beograd, Zagreb i Split) i više zasebnih sudbina koje se spajaju i među kojima mogu da se pronađu asocijativne i aluzivne veze. Tematski opseg romana Dubravke Rebić neretko se tiče borbe savremenog čoveka protiv trauma prošlosti, psihičkog, fizičkog i seksualnog nasilja i uznemiravanja, ali i emigracije, bega od nesnađenosti savremenog sveta, života bez roditelja, mržnje prema sebi, terapije u svrhu dolaska do duševnog mira i preispitivanja u vezi sa ulogama žrtve i zlostavljača. Sve su to iskustva članova jedne povezane zajednice, a tim iskustvima trasira se život na našim prostorima tokom većeg dela prošlog i ovog veka, od Prvog i Drugog svetskog rata do ratova devedesetih i Petooktobarskih promena, i pokazuje da istoriju kriju male, intimne, lične i porodične priče, a ne veliki istorijski narativi čija se navodna važnost neprestano potencira. Uz to, pogled na porodicu u ovim romanima može da se čita kao paradigma odnosa današnjih mladih generacija prema starijima: one su, u teoriji, pune poštovanja i ljubavi, ali, u praksi, suštinski distancirane i nezainteresovane, a u takvom ishodu naslućuje se i najveća tragedija srednjeg, starijeg i najstarijeg naraštaja koji je još uvek među nama. Najzad, u ovim delima se – naročito u likovima Eve u prvom, Sonje u drugom i Željane u trećem – uviđa neprestana borba ženskih članova porodice za emancipaciju, slobodu i sticanje sopstvenog glasa, te nakon baka koje trpe teror muževa i majki koje nečujno protestuju protiv nepravde pozicije, današnje žene postaju nezavisne i osvajaju svoju slobodu, ali i pokazuju važnost porodičnog nasleđa i neprekidne borbe za bolji život.

Baveći se savremenim trenutkom kao odrazom decenija koje su iza nas, oni pišu romane u kojima se posmatra rast i razvoj jedne porodice kao srži društva, doba i poredaka koji su prošli, ali i dalje utiču na naše živote

Još jedan autor koji posmatra svoju stvarnost iz vizure porodice i višegeneracijskih priča je i Savo Bojović (1992), čiji se prvenac, Put lučice (2021), napisan u maniru autobiografske i autofikcijske građe, fokusira na avanture dva junaka, dok se drugi, Kako ste čuli za mene (2024), atipično obiman u odnosu na većinu publikacija pisaca rođenih devedesetih godina, usredsređuje na glavnog junaka Jovana i njegov životni put, od mladosti do starijih dana. Podstaknut životom sopstvenog dede i imenjaka, čuvenog lekara, androloga i seksologa, Bojović predstavlja jedno doba, društvo i stil života putem rasta i razvoja primarnog protagoniste, i stoga se on prati od Prvog svetskog rata do savremenog doba, mapirajući promene koje se dešavaju na balkanskom prostoru između Skoplja, Zagreba i Beograda, ali i na globalno. Jovan može da se čita i kao savremena figura everyman-a, ali odnosi u koje on stupa tokom različitih životnih faza, kao i stavovi koje zauzima prema drugim članovima porodice, okruženja i društva u celini, pokazuju da on nije tipična figura svog doba, već jedinstvena osoba koja zaslužuje tretman romanesknog dela. Bojovićev roman je slojevit i uključuje mnogo različitih priča koje se spajaju u jednu, a svi ti zasebni narativni tokovi dokazuju važnost porodičnog i društvenog okruženja u ličnom razvitku pojedinca. Najzad, iako se pozicionira kao delo koji donosi širinu i slojevitost koja nije uobičajena za produkciju ovog naraštaja, taj roman može da se čita kako na svom osnovnom nivou, kao životna priča protagoniste i saga koja prati njegove uspone i padove, ali i na svom sekundarnom nivou, kao porodični zapis o turbulencijama XX i XXI veka i svim izazovima istorije koji su predstavljeni primerima jedne povezane grupe junaka.

Mladi pisci za mladu publiku

Sem toga što se obraćaju svojoj i starijoj publici, pisci rođeni devedesetih pišu i za mlađe čitaoce, stvarajući dela koja postaju sve primetnija i važnija u sferi književnosti za decu i mlade, od onih koji prvi put ulaze u svet čitanja do onih koji prate svetsku young adult prozu i traže njen pandan u okvirima svog jezika.

Najproduktivniji pripadnik ovog toka savremene produkcije je Stefan Tićmi (1992), autor knjiga U’vatile me lutke (2015), Ja sam Akiko (2018), Kaput od mahovine (2020), Guguto memeto (2023) i Tata kaže Gambit (2025). Njegovi romani obično su okrenuti sferi fantastike i nadrealizma, dok je tematski okvir za koji se odlučuje izuzetno širok – od iskustava zbunjene devojčice koja traži svoje mesto u svetu i priliku da uspostavi kontakt sa ocem do porodice koja igra šah i propituje porodične odnose koji diktiraju njihovu svakodnevnu dinamiku. Tićmi neretko odlazi u apsurd, hiperbolu i alegoriju, trudeći se da privuče mlade čitaoce upravo onim elementima koje će oni najjasnije i najbrže da primete, dokazujući da je proces adaptiranja svog izraza ovako specifičnoj publici važniji od navođenja čitalaca da istražuju tematsko-motivske okvire sa kojima nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Prilikom pisanja za mlade i najmlađe, ovaj autor koristi elemente bajke, narodne književnosti, etnologije i fantastike, naročito u noveli na rubu romana Guguto memeto kojom otvara nove mogućnosti za bavljenje žanrovskom književnošću u budućnosti, ne samo za dosadašnju publiku, već i za stariju.

Slično njemu, i Aleksandra Jovanović (1996) neretko preuzima obrasce žanrovske proze, koristeći ih da uverljivo i ubedljivo prenese svoje osnovne namere čitaocima romana za mlade Crna ptica (2020) i Petra je stvarno otišla (2022) i dela za najmlađe Lena i puž (2025). Aktivna i kao pesnikinja (Jagma (2020) i Prsti u psećem krznu (2022)), scenaristkinja i dramaturškinja, ova autorka usredsređuje se na avanture mladih devojaka i adolescentkinja koje u specifičnom životnom dobu pokušavaju da ostvare svoje potencijale u okvirima porodice i prijateljskih odnosa sa vršnjacima. Kada istražuju ove i slične teme, koje su veoma specifične i generacijski vezane za jednu određenu grupu junaka, većina savremenih pisaca nailazi na problem autentičnosti i neuverljivosti, dok tu zamku ova spisateljica uspešno izbegava i približiva se čitaocima upotrebom aktuelnog i verodostojnog jezika koji odražava unutrašnji svet njenih junakinja, ali i komunikaciju sa okolinom. Ulazeći u svest Želje u prvom, a Milice i Petre u drugom romanu, Aleksandra Jovanović ispisuje dela visokog kvaliteta i relevantnosti, ali i, što je još važnije, dela koja se obraćaju publici za koju su namenjena, bez manjkavosti i opštih mesta koja se pojavljuju kod starijih pisaca.

Najzad, spisateljski razvoj Uroša Dimitrijevića (1991) vezan je za neuobičajene i alternativne izdavačke poduhvate, a svoj prvi roman, Siroti mali ratovi (2020), objavio je samostalno i u početku distribuirao sam, prodajući primerke iz gepeka automobila na promocijama i van njih. Međutim, njegov drugi roman, Daske (2023), važan je deo produkcije za mlade jer se bavi tinejdžerima koji voze skejtbord i traže mogućnost da na bilo koji kreativan način provedu vrele letnje dane koji su pred njima. Nalik Aleksandri Jovanović, jezik koji Dimitrijević koristi je aktuelan i živopisan, pun frazeoloških doskočica, žargona i psovki, ali i referenci na popularnu kulturu (film, televizijske serije, muzika, video igre, itd.) sa kojom milenijalci mogu da se poistovete u potpunosti. Uz primarni sloj romana, autor istražuje i veći broj drugih tema koje su suštinski važne za život protagoniste Vuka, ali i za njihovu okolinu, te se neretko posvećuje opisima gradskih prostora kojima se kreću i kritički se osvrće prema procesu tranzicije, urbanizacije i propadanja velikih gradova.

Generaciji ima ko da piše

Proza ovih i drugih autora rođenih devedesetih nailazi na podršku čitalaca i kritike, ali i žirija relevantnih nagrada, te se broj priznanja kojima su ovenčani uvećava iz godine u godinu. Neki od njih figuriraju za regionalnu nagradu „Edo Budiša“, drugi su već postali laureati nagrada „Grozdana Olujić“ i „Miroslav Josić Višnjić“ koje nagrađuju prozna dela autora do 35 godina, a treći su ovenčani nagradama za književnost za decu i mlade kao što su nagrade „Maleni cvet“, „Rade Obrenović“, „Dositejevo pero“ i „Zmajev pesnički štap“ te Nagrada Politikinog Zabavnika. Ta činjenica, kao i pozitivna recepcija i, najvažnije, dosadašnja produkcija koja pokazuje širinu na tematskom, žanrovskom, narativnom, simboličkom i svakom drugom planu, daje nadu da će ovaj naraštaj u decenijama koje su pred njim doći do još uspelijih i upečatljivijih izdanja, te dokazati da glas pisaca mlade i srednje generacije zaslužuje najširu moguću publiku.