U procesu čitanja sticaj okolnosti mi liči na bibliomantiju (nije knjiga iz Novog Pazara) – valjda će ovaj štos razumeti i neko ko nije probao novopazarske mantije. Istina, bibliomantija se najčešće definiše kao metod proricanja na osnovu toga koja se reč, rečenica ili odlomak slučajno odabere iz neke svete knjige, ali ja sam mislio na nešto drugo. Na tu „mističnu“ vezu između spontano odabranog fragmenta teksta i onoga što ti se mota po glavi ili šta ti se dešava. Takođe „bibliomantski“ iznenadi kada se ničim izazvano javi „tajna veza“ između knjiga koje čitaš, slučajno odabranih sa različitih scena.
U redu, tematska poklapanja i nisu takva retkost, ni podudarnosti u konceptu ili postupcima, pa opet zasvrbelo me „treće oko“ kada sam postao svestan da se čak četiri knjige objavljene ove i u prethodne dve godine vraćaju na „mesto zločina“, na nikad upokojene devedesete i to iz ugla coming of age narativa u čijem je fokusu grupa dečaka, školskih drugara koji se suočavaju sa međutničkim tenzijama, mržnjom i ratom.
Dobro, da nije ovog „dodatka“ iz repertoara družbe Pere Kvržice ili orlova (koji) rano lete, taj izlet do devedesetih mogao bi se smatrati još i komercijalnim i debelo izanđalim. Ali Sherlock u meni se definitivno povampirio kad sam uočio da su dvojica autora i jedna autorka gotovo istog godišta, u debelim srednjim godinama, pa tako daleko od autorskog početništva. No čudnovati su putevi traume, skuplja i taloži se godinama i decenijama, kao voda iz pokvarene cevi, i izbije naglo gde je ne očekuješ, kao ponornica.
Koncept i postupak, drugarstvo i trauma
Zapravo pune podudarnosti nema između bilo koja dva romana u ovoj grupi. Recimo bildungs narativ i školsko drugarstvo su od suštinskog značaja za Belešov i Tuševljakovićev roman, s tim što je uzrast likova različit. Kod Beleša je reč o likovima viših razreda osnovne škole, kod Tuševljakovića o starijim tinejdžerima, a razlika je i u postupku: Beleš se opredelio za klasičan vremenski linearan pristup, kao u omladinskom ili avanturističkom romanu, ili stripu, koji postepeno i razgovetno (mimetički) prikazuje šta se dešava njegovim likovima. Štaviše i tačka gledišta je podređena uzrastu likova, odnosno naratora Zorana, i trpi uticaj atmosfere međutničkih tenzija i rata koji se približava u Borovo naselje i Vukovar. To je u još većoj meri slučaj sa naratorom Tuševljakovićevog romana Davorom, budući da se on iz sadašnjeg trenutka, tridesetak godina stariji, u društvu devojke Nine vraća u Zadar koji je na početku rata morao da napusti, tako da je njegova naracija opterećena onim neizgovorenim a još neotkrivenim, što i sam roman baca u naručje detektivskog žanra i retroaktivnog ratnog romana. Kao čitaoci ćemo tek u postupku narativne anamneze doći do njegovih sećanja na školske drugove i bolne događaje iz tog perioda.
Dakle postupak koji su odabrali ova dva romana, srodna po konceptu, čini ih dijametralno različitim: kod Beleša postepeno pratimo ono što će postati sadržaj traume, kod Tuševljakovića se naknadno probijamo kroz slojeve sećanja da bismo došli došli do traumatskog jezgra. Slična razlika postoji i kod preostala dva romana. U Žmirićevim Visokim travama u fokusu je odnos dvojice starijih adolescenata koji karakteriše isti afinitet, prema košarci, koju obojica treniraju, ali i jaka kompetitivnost koja nije samo treningom indukovana osobina savremenog sporta, već i karakterna crta dvojice likova. Njihov odnos pratimo, kao kod Beleša, takođe linearno, od srednje škole, preko regrutacije i učešća u ratu do egzilantskog života u Irskoj, što zauzima najveći deo ovog romana.
Knjiga o Almiru Adise Bašić drastično odudara od ostalih u prvom redu stoga što je reč o nefikciji, odnosno dokumentarnoj prozi, mada i taj termin nosi u sebi oksimoronski potencijal. Njena knjiga je nastala kao rezultat jednog istraživačkog postupka, bliskog publicistici i reportažama, odnosno biografijama i studijama. Ovde nema razlike između autorke i naratorke, koja odlazi na „lice mesta“, u Bijeljinu, govori o stvarnim ljudima i razgovara sa stvarnim ljudima, podstičući ih da govore za njenu knjigu kao svedoci, da aktiviraju svoje sećanje o bratu njenog muža, Almiru Smajiću, koji je poginuo 1991. u okršajima oko Vukovara u uniformi oficira JNA.
I njen postupak je nužno retroaktivan, kao i u Tuševljakovićevom romanu: naknadno se otkrivaju slojevi i aspekti različitih epoha, mirnodopske i ratne. U evokativni mozaik slaže ih osoba koja piše o osobi koja je bila bliska osobama koje su njoj bliske, dakle, koju naratorka tek upoznaje kroz sećanje drugih, ujedno koristeći autentična dokumenta poput fotografija, službene prepiske, članskih karti i knjižica, uz informacije o konkretnim toponimima, proizvodima i ljudima, što dočarava i pomenute epohe. Veliki dobitak Knjige o Almiru je i u tome što se naracija ne zaustavlja trenutkom i godinom Almirove smrti, već nas uvlači u još aktuelniju temu, o divljanju arkanovaca i proterivanju bijeljinskih Bošnjaka za vreme rata, odnosno o potisnutom i zabranjenom sećanju sadašnjih građana Bijeljine, većinom Srba, na ovo de facto etničko čišćenje.
Dakle postupak koji su odabrali ova dva romana, srodna po konceptu, čini ih dijametralno različitim: kod Beleša postepeno pratimo ono što će postati sadržaj traume, kod Tuševljakovića se naknadno probijamo kroz slojeve sećanja da bismo došli došli do traumatskog jezgra. Slična razlika postoji i kod preostala dva romana
Odrastanje i drugarstvo takođe su sastavne etape i Knjige o Almiru, s tim da su one očekivane ili neizbežne u biografskoj rekonstrukciji jednog kratkovekog života. S druge strane su u strukturi knjige usputne i manje snažne od svedočenja Almirovog kolege oficira iz vojske, Rasima, o Almirovoj pogibiji, ili naratorkinog muža, Almirovog brata, koga početak rata zatiče kao lekara u bijeljinskoj bolnici, o maltretiranju koje tada doživljava. I u ovoj knjizi su najbolji drugovi činili svojevrsnu grupu koja se izdvajala u školi i u gradu. Njihovo sećanje na taj period je nostalgično, ali se ne dotiče ratnog perioda koji i danas, više od tri decenije kasnije ostaje neka vrsta tabu-teme za javni diskurs u tom BH entitetu.
U romanima Listanje kupusa i Karota drugarstvo je konstitutivno jednako za zaplet koliko i za sadržaj traume; kao i postupak detekcije ili istrage, mada različit i specifičan u oba romana. Belešov roman počinje kao naivna detektivska zagonetka: nekoliko predtinejdžera (u tom trenutku imaju 11 godina) pokreću potragu za „nestalim“ školskim drugovima. Kad rat počne, roman postaje ostvarenje utopije o pobedi drugarstva, ali to će biti samo uvertira u tragični naturalizam ratnog razaranja Borovog naselja i Vukovara. Početni deo romana je dramaturški razvučen, usporen i previše detaljan. On prati takoreći iz dana u dan enigmu „nestanka“ školskih drugova i samoorganizovanje grupe koja ima i svoje ime, An družina, i koja pokreće svoju malu potragu za njima.
Družinu čine četiri dečaka (pored naratora Zorana, tu su njegovi drugovi Bojan, Dragan i Goran) i jedna devojčica, Nikolina, i njihova potraga deluje i dirljivo i naivno – dirljivo kao kontrapunkt ratu koji se približava a o čijim razmerama niko, ni od starijih, ništa ne sluti; epistemološki naivno da i u tom uzrastu deca ne znaju ili nemaju makar predstavu šta se krije iza toga što svakoga dana u razredu ugledaju poneku novu praznu stolicu. Za njih je to enigma nestanka koja zaslužuje stripovsku potragu a mimo znanja, učešća i odobrenja odraslih. Približavanja i početak rata je onaj anticivilizacijski trenutak koji je svaku sredinu podsetio na njen mešovit etnički sastav, što će postati naročito komplikovano u nacionalno mešovitim porodicama. To je jedan od izuzetnih efekata Belešovog romana, svejedno namernih ili usputnih, da je detaljno oslikao buđenje ili aktiviranje nacionalne pripadnosti u zenitu jugoslovenskog socijalizma i tokom nepomirljivog sukoba dva politička koncepta: samostalna naspram zajedničke države, koji je predstavljao formalnu uvertiru u rat.
Ambivalencija ili likovi prelaza
U Tuševljakovićevom romanu je sve od početka zaoštreno, ne postoji ta faza adolescentske idile, iako grupa dečaka funkcioniše kao grupa školskih drugova, mada se jasno oseća konfliktni duh novog doba. Iako je, kao što smo rekli, pristup retroaktivni, evokacija ne ide u mirnodopske godine školovanja i odrastanja u Zadru, već je njen fokus na „godinu raspleta“, što bi rekao jedan od najvećih vinovnika (u toj reči najpre treba osetiti značenje krivac, ne protagonista) tragičnosti tog raspleta u čijoj klopci živimo i dalje (pošto se mnogi neće dosetiti – mislim na knjigu Slobodana Miloševića Godine raspleta iz 1989., zbirku njegovih govora za koju je predgovor napisala Desanka Maksimović). I u ovoj grupi je četiri dečaka (Ante, Tonči, Saša i narator, Davor), ali je za zaplet, naratorovu traumu, pa i funkcionisanje ove grupe važan i jedan dečak, koji nije deo grupe, mada ide u isto odeljenje sa njima. On odudara po svemu: sasvim riđ, otuda nadimak Karota (tek posle dve trećine romana saznajemo njegovo ime, Miroslav), znatno krupniji i snažniji od ostalih, ali kognitivno usporen, koji više muca nego što razgovetno govori, otuda predmet ismevanja. Tokom naratorovog prisećanja na to šta mu se desilo na početku rata, značaj Karote kao lika raste, toliko da postaje rezervni ili naporedni glavni lik. Upada u oči i druga paralela sa Belešovim romanom: u oba nasilje u porodici, odnosno batine kao vaspitno sredstvo, sastavni je deo odrastanja dvojice dečaka, naratora i Dragana, odnosno Miroslava ili Karote kod Tuševljakovića.
U želji da izbegnem da „spojlujem“ rasplet, koji ima istu ulogu kao u detektivskom romanu (doduše pitanje ovde nije: ko je počinio zločin ili prestup, već: šta se zapravo dogodilo), može se reći da je jedna ravan naratorovog stida taj što je zajedno sa svim ostalim đacima i članovima grupe sve vreme hteo da se distancira od Karote kao od, da budem grub, školskog idiota, ali ga je duh epohe (međuetničke tenzije) grubo gurnuo njemu u zagrljaj, pa je tako prilikom školskog izleta, u autobusu ismevan zajedno s Karotom. Karota je dakle lik višestruke žrtve, najpre u porodici (žrtva očevog nasilja), onda u školi (omalovažavanja đaka), potom, zajedno sa ostalim Srbima, i u gradu (etničkog revanšizma). Dakle, sudbina Karote i njegove porodice na jedan način je postala amblematska za status manjine u ratu, na drugi pojačava položaj žrtve do tragičnog statusa, budući da je Karotin otac, Đuro, zadarski policajac koji će ostati u službi i revnosno izvršavajući naređenja mučiti svoje sugrađane srpske nacionalnosti. Paradoksalno, Karota je tip književnog lika koji ni usled čitalačke empatije ne postaje simpatičniji, već ostaje obeležen nečim odbojnim i stranim, onim što krši ili transcendira norme, čemu uz njegovu destruktivnu samoodbranu doprinose motivi incesta i potkazivanja oca.
Rascjep u identitetu
Sličan ambivalentan lik postoji i u dokumentarnoj prozi Adise Bašić, to je Meliha Milica, frizerka iz Bijeljine u čijem prostranom stanu boravi naratorka sa sinom i mužem tokom tih nekoliko dana dok odlaze na Almirov grob na godišnjicu njegove pogibije. Od početka je navedena pod tim etnički kiborg imenom, koje ukazuje na rascep u njenom identitetu. Rascep leži u oba smisla tog ideologizovanog pojma: kako sebe doživljava i kako je drugi vide, u čijem preseku, veli jedna definicija, leži taj famozni identitet. Naime, Meliha je tokom devedestih promenila ime u Milica, ostavši da živi u Bijeljini, udata za lokalnog biznismena i člana Srpske radikalne stranke, zbog čega kod većine Bošnjaka (i izbeglih i onih koji su ostali u Bijeljini) izaziva odbojnost i prezir, a i sama naratorka ima veoma negativan stav o njoj. Na ovom mestu gde se spajaju jedan istraživački postupak koji ne želi ništa da sakrije, ali ni da preuzme ulogu sudije ili moraliste, i odsustvo isključivosti uprkos nelagodi, Knjiga o Almiru gotovo da dobija jednu tolstojevsku crtu otvorenosti za razumevanje onih koje drugi odbacuju i/ili nipodaštavaju. Povrh svega, Meliha Milica, čije ime se obično tako u tekstu navodi, u duetu, a koja se odaziva na oba, prikazana je kao vrlo predusretljiva osoba, spremna i sposobna da udovolji svojim gostima sa malim detetom.
Ona je sporedni lik u tekstu koji je posvećen naslovnoj figuri čija je uniforma i pogibija tokom i nakon rata takođe postala ambivalentna (za sredinu iz koje naratorka dolazi i kontroverzna), pa tako Milica Meliha nije postala predmet psihološki produbljenog profilisanja, iako se može naslutiti da i ona sama nosi traumu koja čeka na svog saosećajnog pripovedača. Almir Smajić, koji je poginuo kao oficir JNA u okolini Vukovara, dobio je nakon pogibije ulicu u Bijeljini. Kako piše naratorka, tu će činjenicu na svojim suđenjima u Hagu zloupotrebiti Milošević i Šešelj, želeći da umanje srpske zločine nad Bošnjacima tokom rata u BiH, iako je Almir poginuo pola godine pre početka rata u BiH. U svojoj biografskoj rekonstrukciji naratorka skrupulozno pominje i mogućnost koju je komanda JNA dala nesrpskom kadru da napusti vojsku, što Almir nije učinio, a o njegovim razlozima istraživačica može samo da nagađa.
