Nemoguće je biti sinhron stvarnosti koja pred našim očima postaje istorija. Gledano iz autorskog ugla. Takav je doživljaj blizak pameti, a autorsko iskustvo ga potvrđuje. O stvarnosti koja postaje istorija piše se nakon što istorija postane prošlost, tačnije nakon što ono što nam je delovalo istorijsko u svakodnevici dobije sertifikat vremena da je našu sadašnjost zaista pomerilo iz njenog ležišta i promenilo joj smer. To je ta famozna distanca i suđenje sa preimućstvom distance koje podseća na patološku obdukciju: predmet analize mora biti mrtav da bi zaključci bili tačni.
Ali ovde nije reč o istinitosti uvida, već o vremenu nastanka književnog teksta, koji redovno kaska za turbulentnom stvarnošću. Ako se uopšte udostoji da obrati pažnju na stvarnost unutar koje nastaje. I odmah je tu stara dilema, tačnije više njih: ona o potrebi ili imperativu referisanja teksta na okolnosti u kojima nastaje, kao i ona da tekst hteo to ili ne, latentno ili neskriveno sadrži prezent svog nastanka u porama svoje manifestne očiglednosti.
Igrom prilika ovih sam nedelja, a nekako reagujući na političku krizu u kojoj i sam živim, posegnuo za Andrićevom Travničkom hronikom i ponovo osvestio vezu koju ovaj roman uspostavlja između vremena kada je nastao, usred Drugog svetskog rata, u Beogradu pod nacističkom okupacijom, i vremena u koje je smeštena radnja romana, na početku 19. stoleća u otomanskoj Bosni, u vreme Napoleonovih osvajanja koja su tadašnji evropski poredak okretala naopačke. Dodirnule su se epohe koje su, kao u Hamletu, izašle iz svog zgloba, a budućnost je postala neizvesna, što je značilo, i uvek to znači, da se suštinski otvorila pukotina ili procep da nešto novo pomoli nos.
Dodirne točke
Bilo bi zgodno raščivijati ili raspakovati dodirne tačke ove dve epohe, i to da li se istorija u vidu konačnog raspleta obe situacije narugala izazivačima nemira (Napoleonu i Hitleru) ili je usvojila ponešto od uzroka i posledica, predupređujući njihovu repeticiju. Što nikako ne sugeriše da je stanje pre prevrata bilo „normalno“, odnosno uravnoteženo i perspektivno. Zadržavam se na tački percepcije procesa koji je u toku, na posmatranju koje počiva na riziku vlastite zablude, uvučeno u vrtlog anksioznosti. Sa srušenim pređašnjim stanjem survala se logika i vladajući svetonazor tog vremena, dok se mišljenje budućnosti kreće između distopijskog sunovrata koji priziva restauraciju pređašnjeg kao navike koja manje užasava i projekcija koje omogućavaju smelost imaginacije, iako su usisane u futuristički vakuum bez pouzdanog utemeljenja.
Opet, u Hamletu to „izglobljenje“ ili ta nenormalnost najpre je puka intuicija jednog čini se neurotičnog princa koji možda ima pik ili ne može da podnese da se njegova majka tako brzo nakon smrti svoga muža preudaje za njegovog neuglednog brata, legitimišući prenos prestola sa pokojnog muža na svog devera, posredno dovodeći u pitanje i sinovljevo pravo na nasleđivanje kraljevskog trona. Istina će na samom početku drame direktno izaći na videlo, takoreći materijalizovati se u pojavi duha umorenog kralja, dakle žrtve, koji će obznaniti da se desilo bratoubistvo i državni udar, odnosno da je počinjeni zločin, regecid, utro put novoj vladavini kojom upravlja zlikovac a ne legitimni vladar.
I to deluje nekako sićušno i sitničavo spram istorije i dve epohe koje povezuje Travnička hronika, u kojima prevrat prethodi u oba slučaja nekoj vrsti državnog udara na ustavni poredak a ovaj prethodi međunarodnim sukobima i ratu koji teži uspostavljanju novog svetskog poretka. I u sadašnjem trenutku u našem dobu nije reč tek o nekakvoj obnovi fašizma kroz populizam, već o nečemu mnogo širem i zlokobnijem od toga: o odbacivanju ukupne bezbednosne arhitekture u koju je bio smešten svet nakon Drugog svetskog rata, a koja je podelom interesnih sfera, istina i ubrzanim razvijanjem nuklearnog naoružanja, bila projektovana da onemogući Treći svetski rat u kome bi učestvovao možda još veći veliki broj zemalja nego u Drugom.
Dakle reč je o povratku na stari destruktivni imperijalizam i o delovanju velikih sila mimo i iznad međunarodnog prava. Ove bi se ponašale poput slona u staklarskoj radnji, jer svet iznova postaje prazno polje za direktnu konfrontaciju neoimperijalnih interesa. Istini za volju, svet u kome živimo nikad to nije ni prestao da bude, ali sada stvari postaju bolno ogoljene. Ako ćemo zaključiti iz direktnih analogija, jasno je kako će se posle Napoleona i nacista provesti novi izazivači turbulencija, mada se tu može postaviti subverzivno pitanje o tzv. prirodnom stanju odnosa između velikih sila i ostalih. Mnogi misle da se to prirodno stanje nužno i jedino ispoljava kao rat i dominacija, s tom razlikom da je dominacija ili hijerarhija moći nekad ogoljena, dok je u razdobljima mira maskirana smirujućim i teže providnim ideološkim dekorom.
I u sadašnjem trenutku u našem dobu nije reč tek o nekakvoj obnovi fašizma kroz populizam, već o nečemu mnogo širem i zlokobnijem od toga: o odbacivanju ukupne bezbednosne arhitekture u koju je bio smešten svet nakon Drugog svetskog rata, a koja je podelom interesnih sfera, istina i ubrzanim razvijanjem nuklearnog naoružanja, bila projektovana da onemogući Treći svetski rat
Masovni protesti
I tako posredno dolazim do trenutka u kome pišem, dok u Srbiji već četiri meseca traju masovni studentski i građanski protesti protiv korupcije a za poštovanje zakona i nezavisno funkcionisanje institucija, koje EU kao da i ne primećuje. A zapravo, u Srbiji se poslednjih 13 godina odvijaju politički procesi koji su se već desili u Turskoj, Mađarskoj i Rusiji, gde je liberalna demokratija postala fasada za populističku autokratiju u kojoj samodržac vlada uz pomoć oligarha i kriminalaca. Vlada i uz kratkovidu ravnodušnost ili prećutnu podršku međunarodne zajednice kojoj isporučuje prirodne resurse, namešta unosne tendere ili od nje kupuje skupo naoružanje i sklapa poslove na štetu vlastite privrede. Tako se oteta država pretvara u koloniju, a demokratski poredak postaje plen korporativističke kontrarevolucije. Korporativističke u oba smisla, kao restauracije staleške društvene hijerarhije koju predvode nouveaux riches oligarsi i kao vladavina milijardera, vlasnika korporacija koji finansiraju nove autokrate, sarađuju s njima ili upravljaju njima.
Tako su se pred našim očima počele da pojavljuju prve ozbiljne pukotine na evropskom, pa i zapadnjačkom zdanju koje je promovisalo i slavilo zajedništvo i različitost, legalizam i solidarnost, bar unutar tog kruga, a prema kome su počele da marširaju sada već vidljive čete orka pod barjacima militarizma i ogoljene dominacije velikih sila. Uvek sam se pitao kako je nacizam tridesetih mogao tako lako ne samo da se širi, već da stiče i stekne neupitan međunarodni status, da se uvažava kao legitimna politička opcija, a neposredno pred rat da se od njega zazire i povlači u uverenju da će njegove ambicije biti zadovoljene teritorijalnim ustupcima isključivo na štetu njegovih neposrednih suseda.
Kada se postojeći poredak raspada ili je ozbiljno uzdrman i kada se doživljava kao star i prevaziđen, kao gljive posle kiše rastu proroci pomenutog prirodnog stanja, oportunistički propovednici adaptacije i pokoravanja novouzdiglim silnicima, sozercatelji i teoretičari povesti koji opravdavaju ili vide kao neizbežnu novu etapu istorije u kojoj će sve postojeće biti precrtano i zamenjeno da kamen na kamenu ne ostane. A neizbežni su i oni koji u toj novoj „propasti Zapada“ vide nešto dugo očekivano i radosno, kao „zlatnu zoru“ rađanja novog čoveka, bio on barbarogenije, Übermensch ili samo varvarin, vandal ili bahati pohlepnik.
U Srbiji već četiri meseca traju masovni studentski i građanski protesti protiv korupcije a za poštovanje zakona i nezavisno funkcionisanje institucija, koje EU kao da i ne primećuje. A zapravo, u Srbiji se poslednjih 13 godina odvijaju politički procesi koji su se već desili u Turskoj, Mađarskoj i Rusiji, gde je liberalna demokratija postala fasada za populističku autokratiju
Zadatak književnosti
Tako da je i „zadatak“ koji postavljam pred književnost znatno širi od toga da impulsivno reaguje na trenutne okolnosti. Uostalom nije ni jasno kakva bi tu reakcija bila adekvatna ili saobrazna konceptu možda angažovane ili dokumentarne literature. Ovde bih da detektujem koncept pobune, iako je i on prilično neodređen i višesmislen. Pobuna je stanje neprihvatanja i odbacivanja koja ne isključuje oštroumne uvide i oblikovanje alternative, čije se nemirenje ispoljava na ekstrovertan i, figurativno rečeno, eksplozivan način. Pobuna, dakle, kao jedan višeznačni simptom, društveno-politički koliko i individualno-psihološki, a možda kao uvertira i u nešto što će imati (mikro)istorijski značaj. Pobunu, makar na teorijskom i hermeneutičkom planu, vidim i kao „ustanak“ protiv geopolitike i odbacivanje geopolitike kao pseudonaučne smese apokalitpične distopije i konspirologije, na jednoj strani, i nekakve istorijske neminovnosti i zakonomernog poretka ili stanja stvari, na drugoj.
Geopolitika bi tako pasivno sledila ponašanje velikih sila kao pokretača istorije, njihove interese poistovetila sa instinktom velikih predatora koji su i kad prividno miruju netremice posvećeni nalaženju plena, punjenju svoje utrobe i širenju svoje teritorije kao lovišta. Dakle geopolitika kao objava ili manifest predatorskog darvinizma a svet sveden na ploču ili tablu „edukativne“ igre Monopoly. Pošto je to otkrivena istina, instinkti predatora nepromenljivi a zakoni neminovnosti razume se neizbežni, pojedincu preostaje da pogne glavu i natuče šlem, bude srećan ako ga je milost proviđenja zasadila kao podanika (ne građanina) neke od velikih sila, a ako nije da se žarko založi da se njegova zemlja što pre priključi tom paktu ili alijansi najjačih, te tako i on, topovsko meso iz neke periferne „barake pet be“, postane deo nepobedive mašinerije novih svetskih gospodara.
I delovaće nekako bezizgledno suprotstaviti pojedinačna književna dela tom destruktivnom Molohu koji za neke nastupa pod plaštom istorijskih zakona, ali moć je oduvek bila iluzija vlastite moći, rečeno pomalo budistički. Čitajući dramske tekstove Zlatka Pakovića, reditelja, dramskog pisca, pozorišnog kritičara i levičarskog intelektualca u jednom, srodnog statusa na sceni onom koji ima Oliver Frljić, koji je internacionalno poznat, dolazim do zaključka da je kontrapunkt koji se suprotstavlja sili etika i njena smislotvorna energija. Poslednjih nekoliko godina objavljene su dve knjige njegovih drama, koje su zapravo pozamašne zbirke, Jeretička liturgija (2021) sa deset i Dodekalog (2024) sa dvanaest dramskih tekstova, a to nije sve što je Paković napisao i pro-izveo u pozorištu unazad više od dve decenije pišući ili bolje reći sastavljajući svaki dramski tekst i svaki komad prema novoj sredini, dotičući se one nezaceljene rane koja postoji baš u toj sredini i tu najviše boli. Između je nastao i objavljen u zagrebačkom Multimedijalnom institutu dramski tekst Papa Franjo se hrva sa svojim anđelom (2022). Slično je sa romanom Darka Cvijetića Previše mi to. Osam djevojčica ili knjigom pank poezije Dragana Boškovića Evo me!, u jednom naslovu tačka, u drugom uzvičnik. Tako je i sa romanima Kristijana Novaka.
Pobuna je stanje neprihvatanja i odbacivanja koja ne isključuje oštroumne uvide i oblikovanje alternative, čije se nemirenje ispoljava na ekstrovertan i, figurativno rečeno, eksplozivan način. Pobuna, dakle, kao jedan višeznačni simptom, društveno-politički koliko i individualno-psihološki, a možda kao uvertira i u nešto što će imati (mikro)istorijski značaj
Persona muta
Pobuna ima oblik čuđenja, zgađenosti i nepristanka, odatle sve kreće, tim nemirom i nemirenjem sa svakodnevicom koja počiva na nečemu prećutanom i potisnutom, zakopanom a strašnom – a vrbove grane rastu posvuda i vrbova svirala postaje neizbežna. Književnost teži reenactmentu, rekonstrukciji i ponovnom odigravanju prestupa ili zločina, u mašti kao u dokumentarcu ili u sudnici, uz sijaset pitanja i uživljavanje u uloge, u figure počinioca i žrtava, nemih posmatrača i ćutljive većine. I pisac je persona muta, ali persona koja piše, koji pozajmljuje glas svima koji su umoreni, obeshrabreni, koji su zanemeli bez razloga i ostareli pre vremena. Pri kraju Travničke hronike Andrić krši poetičko načelo realističke pripovedne iluzije i direktno interveniše u naraciju, pa o liku travničkog trgovca Salomona Atijasa kaže: „Kad bi umeo, kad bi mogao uopšte da govori, on bi rekao otprilike ovo“, da bi onda usledio monolog ovog lika kao sažeti prikaz i sublimacija sudbine sefardskih Jevreja u Bosni.
Pobuna može biti krik koliko i pitanje, ali je uvek moralni stav i radijacija etičkog imperativa, vapaj za smislom. Pobunjeni čovek traži smisao; istina pa pravda nužne su instance na tom putu obnove i reuspostavljanja poretka. Pobunjeni čovek je Hamlet. Dogodilo se nezamislivo, nemislivo koje se mora najpre dokazati, misliti, uloviti u mišolovku potvrde, a onda postaviti temelj pravdi. Samo se beskičmene ništarije zadovoljavaju umetnošću koja zabavlja ugojena telesa umrtvljene savesti. Škrgut zubima u sumpornom kotlu čeka one koji puni talenta i veštine pristanu da budu klovnovi na piru bahatih samodržaca, još gore sadističkih tirana. Strah za goli život ne opravdava, štaviše ni ne odlaže zadugo konačnu presudu i katil ferman.
Umetnik koji pristane da služi zlo, kao veliki dirigent Furtvengler kod Ronalda Harvuda, nosi pismo sa smrtnom presudom u unutrašnjem džepu svog sakoa. Nije toliko važno ko će tu presudu prvi pročitati, njegova savest, gnevna masa, ogorčeni savremenici, konačan sud istorije, sablasne prikaze žrtava, ili šta će ona proizvesti: potonju autorsku jalovost ili eskapističko samoopravdavanje do kraja života. Pobuna vraća umetnost njenoj svrsi a publici i čitaocima njihovo dostojanstvo. Pobuna iznova okuplja zajednicu. Činodejstvuje u ime onoga što nikada nije postojalo a čiji oblik stalno nosimo u sebi – u ime ideje dobra koju osećamo i kad je ne poznajemo. Pobuna je san i utopija koja se sanja širom otvorenih očiju.
Književnost teži reenactmentu, rekonstrukciji i ponovnom odigravanju prestupa ili zločina, u mašti kao u dokumentarcu ili u sudnici, uz sijaset pitanja i uživljavanje u uloge, u figure počinioca i žrtava, nemih posmatrača i ćutljive većine. I pisac je persona muta, ali persona koja piše, koji pozajmljuje glas svima koji su umoreni, obeshrabreni, koji su zanemeli bez razloga i ostareli pre vremena
Autori kao građani
Pre nego što se pobuni književnost, pobune se autor i autorka kao građani. Desetog aprila 2025. policija je saslušala Dejana Ilića, više od dve decenije izdavača, urednika časopisa Reč, prevodioca Džudit Batler, esejistu, naučnika i kolumnistu portala Peščanik zbog sumnje da je svojim gostovanjima u TV emisijama na N1 i Nova S „počinio krivično delo izazivanje panike i nereda“. U prvim vestima rečeno je da mu je određeno zadržavanje od 48 sati u pritvoru, ali je posle protesta udruženja novinara, pisaca, opozicionih stranaka tog popodneva pušten. Ovo je očit pokušaj kriminalizacije kritike vlasti, gušenja slobode govora i zastrašivanje javnosti. Neverovatna kratkovidost i nepodnošljiva bahatost jednog autokratskog režima koji u završnoj fazi pokazuje najveću sklonost ka sve široj i neselektivnoj primeni represije. Ali Srbija ne može postati latinoamerička diktatura ni plen kriminalno-huliganske hunte.
Pobuna je misliti bolje od dobrog na koje se naviklo, čak i kada je ugodno i prihvatljivo. A kada nije i preti, kada privodi i hapsi, kada postavlja policijske kordone i šalje na ulice zakarabuljene kriminalce, onda je obaveza obući kostret Kasandre i vikati na olujom razgoropađene talase.
Stajati naspram ucenjenih i potplaćenih, naspram onih koji se ne libe da upotrebe silu ne bi li što duže odložili neminovnost svog skorog sunovrata i suočavanje sa pravdom. U situaciji nalik ovoj književnost i pobuna prožimaju se u dijalektičko jedinstvo teorije i prakse samoodržanja slobodnog pojedinca i demokratske zajednice.
