Naša soba Marijane Radmilović, debitantska prozna knjiga ove etablirane pesnikinje, zbirka je od deset priča u čijem se centru nalaze životi žena i „ženske teme“, odnosno, „problemi“, u najprihvatljivijem smislu tih fraza: radi se o trudnoći i prekidu trudnoće, komplikovanom odnosu s decom, porodičnom i seksualnom nasilju, psihičkoj bolesti, starenju. Sve ove teme u vezi su, ovako ili onako, sa životnom neostvarenošću, na koju aludira i naslov knjige, adaptiran prema „Sopstvenoj sobi“ Virdžinije Vulf.
Zajedništvo u raznolikim iskustvima abortusa
Zbog čega naša soba? Svakako, prvo lice množine odnosi se na suštinsko jedinstvo, zajedništvo žena s njihovim raznolikim iskustvima. To se možda najbolje vidi u bolničkoj sceni priče „Žena u hotelskoj sobi“, gde jedna pored druge leže dve žene koje se spremaju da abortiraju, udata tridesetogodišnjakinja koja oseća da s njenim brakom nije sve u redu, i žena s četvoro dece čiji je muž, kog voli, ostao bez posla. Takođe, ove priče dovode u vezu ženska iskustva ne samo horizontalno, već i vertikalno, pa je u istoj priči radnja o abortusu emancipovane mlade žene prožeta njenim reminiscencijama na detinjstvo s bakom koja se retko kupala, i koja je život provela kao udovica rano preminulog muškarca. Ali Naša soba, rekla bih, sadrži i blagi prekor feminističkoj pretkinji koja je ponekad kritikovana zbog svog liberalnog individualizma. Priče Marijane Radmilović sadrže svest o ženskim iskustvima koja su Virdžiniji Vulf bila nedostupna, kao i svest da borba, iako je uvek „lokalna“, nije stvarno „moja sopstvena“, već zajednička.
Kao što je poznato, Virdžinija Vulf propagira zajedništvo žena mimo nacionalnih podela, a ovaj detalj je za zbirku Naša soba posebno važan. Verovatno je važno i to što se naslovna sintagma pominje baš u priči „Gdje si bila toliko dugo?“, priči o ženi koja se vraća u grad u kojem je ostavila kuću, detinjstvo i drugaricu, poginulu od granate kada je na trenutak izašla iz podruma. Njihov poslednji razgovor bilo je neprihvaćeno izvinjenje za uvredu uzrokovanu dečijim shvatanjem ideologije oličene u rečenici: „svi će ti srpski (ili, alternativno: hrvatski) kerovi završiti kako su i zaslužili“ (str. 141). Marijana Radmilović, kako čitamo u njenoj biografiji, živi u Osijeku, a radi u Vukovaru, i njene priče prikazuju ratno iskustvo gotovo isto onoliko koliko i žensko, a možda čak i više: depresija koja provejava pričama, naročito poslednjom, pod nazivom „Poslednja soba“, kao da ima veze s ratom i onda kada rat nije eksplicitna, ili čak implicitna tema.
Virdžinija Vulf propagira zajedništvo žena mimo nacionalnih podela, a ovaj detalj je za zbirku Naša soba posebno važan. Verovatno je važno i to što se naslovna sintagma pominje baš u priči „Gdje si bila toliko dugo?“, priči o ženi koja se vraća u grad u kojem je ostavila kuću, detinjstvo i drugaricu, poginulu od granate kada je na trenutak izašla iz podruma
Mrtvačnica u rupi od grada
Priča koja vas dočekuje kada otvorite knjigu jeste „Mrtvačnica“; u pitanju je ujedno i najbolja priča zbirke. Napisana iz tri dela i s malim eksperimentalnim zaokretom, „Mrtvačnica“ predstavlja najbolje – ili najgore – od oba sveta, sveta „ženskih problema“ i sveta rata. Naslovna mrtvačnica je škola u kojoj junakinja radi (u nju su za vreme rata odlagana tela), ali mrtvačnica je, naravno, i sam grad, još uvek, u sadašnjosti fikcionalnog sveta. A potom, mrtvačnica je i ova priča, u kojoj junakinja i pripovedačica, kako joj to vickasto „šapuće“ takođe mrtvi muškarac u kog je bila zaljubljena (to je deo onog eksperimentalnog zaokreta), uspeva da sahrani „šestero Srba“. Ispostavlja se da nacionalna pripadnost „sahranjenih“ nije tako jasna, ali sahranjeni jesu, kao i njihov grad, koji se u ovoj zbirci više puta naziva „rupom“, kako ga je svojevremeno nazvala i Ivana Bodrožić.
Junaci „Mrtvačnice“ zapravo ne umiru tokom rata – oni umiru uglavnom od raka, mada imamo i jedno samoubistvo. Rat je, efektno, odslikan u situaciji same pripovedačice. Ona je ta koja doživljava grad kao rupu; ona, mada voli kolegu Zorana, shvata to prekasno, nakon što rodi dete drugog muškarca, od kojeg se ubrzo i razvede. Kako je to moguće? Tekst se ovim ne bavi; nemamo indikacije o mogućim preprekama u shvatanju/realizovanju te ljubavi, svakako, situacija ne deluje nepremostivo. Umesto nekakve analize ove vrste, čitamo, zapravo, humorom prikriven dirljiv i bolan omaž Zoranu, jednu unlikely ljubavnu priču. Objašnjenje je, čini se, upravo u pasivnosti, paralizi, depresiji, opštoj nesreći izazvanoj tom rupom od grada, rupom kojom je postao, naravno, onda kada je postao mrtvačnica. Mada je čitava priča na neki način o ljubavi, mrtvačnica i nju sahranjuje. Diskretna u svojim poentama i bez upečatljive radnje, „Mrtvačnica“ je odlična, gotovo antologijska priča.
Naredne dve priče zbirke, „Večernji izlazak“ i „Predah“, takođe su, manje ili više direktno, o ratu i njegovim posledicama, ali, dok je „Večernji izlazak“ uspela priča, „Predah“, u kojem čitamo o policijskom isleđivanju kakva su se događala nakon rata, nalik je na pomalo teatralnu skicu. Ostatak zbirke fokusiran je na one u uvodu nabrojane ženske teme, i, s njihovim nizanjem, zbirka postaje donekle tendenciozna, kao da je, na nekoj listi, trebalo čekirati abortus, pa psihičku bolest, pa seksualno nasilje. Same priče, mada zanimljive zbog ovih tema i načina na koji se razvijaju, maše u onome zbog čega je prva priča uspešna: ako u „Mrtvačnici“ nedorečenost neostvarene ljubavi između pripovedačice i njenog kolege funkcioniše kao slepa mrlja koja se metaforički ispunjava značenjem, u kasnijim pričama, elementi teksta ostaju nedovoljno međusobno povezani, čak i kada je očigledno da su u nekakvoj vezi.
Mada je čitava priča na neki način o ljubavi, mrtvačnica i nju sahranjuje. Diskretna u svojim poentama i bez upečatljive radnje, „Mrtvačnica“ je odlična, gotovo antologijska priča
Eliptično ekspliciranje
Na primer, veći deo radnje priče „Svi ti ljudi“ o nekada „samo“ epileptičnoj devojčici, a sada psihički bolesnoj ženi, zasnovan je na junakinjinom pogrešnom uverenju da je udata. Kao mala, junakinja je često propuštala normalne devojačke aktivnosti, a čitamo i da ju je otac nazvao „droljom“ jer nije „silazila s prozora“ zbog nekog mladića. Nakon što „prevari“ svog zamišljenog muža, junakinja će se zapitati da li je ona sada „kurva“ i pitati sestru koja o njoj brine da li je ona nekada prevarila svoga muža. Očigledno, tema priče je trauma, ali važne činjenice ostaju nejasne. Da li je ikada postojalo nešto više između devojčice i mladića kog je gledala, ili je zamišljeni brak isključivo plod ženine mašte? Zbog čega junakinjina sestra tačno oseća krivicu? Prošlost i sadašnjost tekstualno su nedovoljno povezane efektnim detaljima ili scenama, priča je istovremeno nedorečena i ispunjena hintovima, pa nije isključeno ni da je sestrin muž junakinjina ljubav iz mladosti. U parafrazi, ovo može izgledati kao značenjsko bogatstvo teksta, ali u pitanju je, u stvari, značenjska nepreciznost, jer priča ničim ne pokazuje da za cilj ima problematizaciju literarne koherencije, ili pak efekat misterije. Mada imamo elemente „geneze“ sadašnje situacije, nedostaje geneza sama, dinamika među elementima.
U priči „Nestajanje“, junakinja pronalazi dnevnik iz detinjstva, gde čita o onome što je potisnula, da ju je sin porodične prijateljice navodio na seksualne aktivnosti koje nije želela. Mladić je potom poginuo, što je devojčicu tada obradovalo. Na početku priče, saznajemo kako junakinja ima naizgled „savršen“ život u kome ne postoji „ni trun nezadovoljstva“, i da joj je mučan dolazak kod roditelja. Očigledno, ovo je opet u vezi s traumom iz detinjstva, ali, mi to možemo samo da pretpostavimo, prava veza nigde nije stvarno napravljena. Da li se junakinji ne ide kući jer je kivna na roditelje koji nisu primetili šta se događa (njen muž se pita kako je to moguće, ali ona ne daje nikakav znak da je to posredi), ili zato što je grad podseća na traumu koju je potisnula, ili oba? Opet, deluje kao značenjsko bogatstvo, ali u pitanju je nedorečenost, tekst nam prepušta da sami stvorimo veze koje u njemu ne postoje. Zbog toga što priča sadrži ove elemente, mi smo prinuđeni da ih povežemo kako bismo priču objasnili, i vrlo je teško sada predočiti utisak da, u samom tekstu, ti elementi nisu međusobno prožeti, njihove uzročno-posledične veze nisu zaista upisane u tekst karakterišućim detaljima ili scenama. Književnost je bolja kada implicira nego kada eksplicira, ali implicirati ne znači natuknuti nekoliko stvari i ostaviti čitaoca da ih sam sklopi u celinu samo zato što su deo te celine, potrebno je nešto da ih poveže. Rekla bih da je ovde zapravo posredi nešto što bih nazvala eliptičnim ekspliciranjem, ne impliciranjem. Kao često kada u književnosti imamo trauma, priča je već unapred ispričana, a značenje je svedeno na pravu liniju. Mi već znamo šta sve to znači, ali to ipak ne nalazimo napisano, odnosno, izvedeno, umetnički elaborirano u tekstu.
Književnost je bolja kada implicira nego kada eksplicira, ali implicirati ne znači natuknuti nekoliko stvari i ostaviti čitaoca da ih sam sklopi u celinu samo zato što su deo te celine, potrebno je nešto da ih poveže. Rekla bih da je ovde zapravo posredi nešto što bih nazvala eliptičnim ekspliciranjem, ne impliciranjem
Agenda koja maltretira tekst
Naša soba, dakle, uz asistenciju Virdžinije Vulf, predočava iskustvo rata i žensko iskustvo kao povezane, čineći ovu knjigu više nego samo skupom raznolikih priča. Tako bi barem trebalo da bude. Zapravo, kao i na nivou pojedinačnih priča, mada je jasno šta je „spisateljica htela da kaže“, pitanje je da li ona to, tekstualno gledano, zaista i govori, odnosno, pokazuje. Priča „Večernji izlazak“, o okupljanju nekadašnjih prijateljica i prijatelja nakon što jedna od njih dođe u grad posle rata, završava se komentarom one koja nije ni odlazila: „Osjećam kako postajem lagana i slobodna od svega.“ U ovoj inače dobroj priči u kojoj su uverljivo prikazani i sitni događaji, i odnosi, i karakteri, ova epifanija deluje kao da je nametnuta izvana, njome upravlja agenda zbirke, a ne unutrašnja logika priče, koja je trebalo da se završi rečenicu ranije („Ne želim više čekati. Ni o čemu ne mislim. Noć se tanji i miriše na orošenu prašinu.“) Agenda zbirke je predočiti „žensko iskustvo“ i u njega upisati želju za emancipacijom, ispisati „našu sobu“ i u nju uključiti temu rata. S tim per se ne postoji problem. Ali, na nivou izvedbe, u zbirci Naša soba agenda remeti funkcionisanje priča koje su mogle biti odlične, većinom ih čineći literarno prosečnim uradcima „na temu“ ženskog iskustva.
