Portal za književnost i kritiku

Novi roman Andreja Nikolaidisa

Uvod u drugi dolazak na dunjaluk

Iz dva dijela, od kratkih i bizarnih priča Toccate i objedinjujuće Fugue komponiran roman „Anomalija“, koji pripovijeda Đavo osobno, najavljuje zasluženu apokalipsu i ničim zasluženu nadu.
Andrej Nikolaidis: “Anomalija” (Buybook, Sarajevo 2022.)
Kako saznajemo u jednoj od dnevničkih beleški – autor nam, uprkos intertekstualnim zavrzlamama, nikada potpuno ne prepušta tumačenje – naslovna anomalija znači „nešto“, odnosno sam život, ljudsko postojanje u univerzumu, a ako je „nešto“ anomalija, onda je „ništa“ princip.

Anomalija, novi roman Andreja Nikolaidisa, stvarno postaje romanom tek na svom kraju: u pitanju je devet tematski povezanih priča koje završni tekst u formi dnevničkog zapisa idejno dodatno objedinjuje. Priče su formalno različite, ali njihov pripovedač uvek je – đavo. To nikada nije eksplicitno rečeno, ali je veliki broj puta implicirano. Prva priča nazvana je „To nije bio Bog“, i upravo ova dinamika između palog anđela i gospodara kome se on usprotivio, odnosno, činjenica da ne pripoveda Bog, nego đavo, ključno će odrediti tekst. U naratologiji se perspektiva sveznajućeg pripovedača, onog koji stiže na sva mesta i u sva vremena, kao i u privatne misli svojih junaka, poredi s perspektivom Boga. U Anomaliji – a naslov romana već i na ovom mestu ostvaruje svoje značenje – kako sam đavo kaže za sebe, „mi smo, dozvolite da se predstavimo, sveznajući pripovedač.“ Do ove anomalije dolazi baš sada jer svet u Nikolaidisovom romanu zatičemo, ne toliko iznenađujuće, upravo u trenutku pred apokalipsu.

Sve porodice nesretne su na isti način

Poigravanje s pripovedačkim konvencijama jedna je od logičnih posledica odabira đavola za pripovedača. Prva priča u stvari je scenario koji čita komisija za dodelu finansija za snimanje filma. U romanu koji se inače bavi temama od zaista fatalnog značaja, Nikolaidis ipak ne propušta da napiše veoma ubedljiv, dobro poznat scenario u malom, kako sadržinski (ministar, otac porodice, ubio je devojku, a usput svom vozaču daje novac za kupovinu novogodišnjeg poklona bolesnoj supruzi), tako i formalno (kada ministrova ćerka oduševljeno uzvikne „tataaaa“, mi to već možemo da zamislimo na nekom malom ekranu). Naravno, ova se zločinačka tema uklapa u opštu priču o skoroj propasti sveta koju kao ljudi zaslužujemo. Uopšte, ništa u ovom romanu nije prepušteno slučaju, pa tako ni nazivi njegova dva dela – prvi je „Toccata“, pun brzih i bizarnih preokreta, drugi „Fugue“, koji bi trebalo da daje finalno značenje prethodno pokrenutoj temi. Nisu slučajni ni uvodni citati Paula Celana (iz pesme „Korona“, ni manje ni više) i Richarda Wagnera, mentalno obolelog Jevrejina i protofašiste koji ocrtavaju konture borbe dobra i zla u ovom svetu u kome je zlo već, naravno, pobedilo. Ali, da se vratimo na poigravanje s konvencijama – kada u drugoj priči junak odjednom ugleda, iza zatamnjenog stakla automobila, ministra iz prve priče, đavo će našu misao odmah predvideti: „kako je mogao sresti ministra, kada je ovaj lik iz scenarija?“ Đavo je lažov, kako takođe sam za sebe kaže, i ne bi mu trebalo previše verovati; ili, bolje, ne bi trebalo očekivati od njega da prati pravila onog kojeg je izdao.

Đavo takođe otvara tekst za Nikolaidisovu karakterističnu ironiju i njegov „antropološki pesimizam“, koji se tim rečima direktno i pominje na početku prve priče. Prema svojoj ironičnoj vrcavosti, Nikolaidisov đavo sličan je đavolu kakvog znamo, recimo, iz Braće Karamazova. Stav prema svetu u Anomaliji sažet je u metafori nesreće novorođenčeta koje su iz majke iščupali na svet, i koji je, naravno, vrlo pesimističan, čak defetistički, ali i hiperbolisan tako da postane primamljiv, zanimljiv. Ovaj stav kreira takve uvide kao što je onaj da, „uprkos onome što je tvrdio Tolstoj, sve porodice jesu nesretne na isti način.“ Zaista, Nikolaidis stvara hermeneutički vokabular čija vrednost prelazi granice književnosti, npr. fraza „samoindukovano trijumfalno raspoloženje“ koja se odnosi na muškarca koji je odlučio da u prodavnici kupi sve što inače ne kupuje sa svojom ženom, i na čiji se brak odnosi ova tolstojevska nesreća. No uprkos apokaliptičnoj temi i samoproklamovanom antropološkom pesimizmu, ima u svemu tome nečeg previše zabavnog i razigranog da bi se shvatilo baš jako ozbiljno. Kada završite čitanje Anomalije, vama je jasno, već po ko zna koji put, koliko su svi (politički identiteti) i sve zapravo vredni ničeg drugog do kritike i ismevanja: fašisti, „salonski levičari“, licemerni vernici i ljubavnici, Coca-Cola kapitalizam. Đavo kao pripovedač ovde je samo izgovor. Svakako da ovi toga jesu vredni; istina je i da svet nikako da postane bolji. No ovo kritiziranje kao da postaje samo sebi svrha, a antropološki pesimizam deluje pomalo kao self-styling, identitet koji se sa zadovoljstvom prihvata i kreira. Roman se završava propašću sveta (kraj je zapravo otvoren, možda i ima neke nade), ali niko ovu knjigu neće zaklopiti istinski potresen, sa željom da je više nikad ne otvori, pa makar ona bila i remek-delo. U određenom smislu, idejni sloj ovog romana, a tu računam, pored kritike svega postojećeg, i reference na zvanične i apokrifne religiozne spise, već je ipak pomalo opšte mesto. Ako ništa drugo, sam Nikolaidis već je o svemu tome pisao: Revolucionar s Gornje Rajne, Knjiga sa sto poglavlja, Thomas Müntzer, Praški manifest, čitali smo u onoj jednoj, esejističkoj Mađarskoj rečenici, a čitamo i u Anomaliji. Takođe, i Anomalija na svom kraju, esejistički, otkriva pokušaj neke vrste da se rekonstruiše, odnosno pronađe, jedan izgubljeni tekst.

Đavo takođe otvara tekst za Nikolaidisovu karakterističnu ironiju i njegov „antropološki pesimizam“, koji se tim rečima direktno i pominje na početku prve priče. Prema svojoj ironičnoj vrcavosti, Nikolaidisov đavo sličan je đavolu kakvog znamo, recimo, iz Braće Karamazova.

Krvomutna plima kulja

Vratimo se na ovaj otvoreni kraj. Devet priča Toccate opisivalo je banalnu, ili nešto manje banalnu, svakodnevicu koja je naglo prekinuta bizarnim vremensko-prostornim izmeštanjem, npr. tako što se bombardovanje Podgorice u Drugom svetskom ratu odjednom događa u sadašnjem trenutku (đavolski humor odlikuje i ove momente nasilja, naročito kada junaka „u kontemplaciji“ prekine mamut koji će na njega pasti). Završni dnevnički zapis čudom preživele žene, koji kao ključ za tumačenje apokalipse daje i Knjigu sa sto poglavlja (koja je u Anomaliji navedena kao knjiga sa hiljadu poglavlja) takozvanog Revolucionara s Gornje Rajne, stavlja priče Toccate u nešto određeniju apokaliptičnu perspektivu. Naime, ova tragedija čovečanstva događa se jer je, naravno, počinjen hibris: ljudi su, nakon godina planiranja, „u rupu ispod švajcarskih Alpa, kao vojska mrava plijen u mravinjak, unijeli i u pogon pustili golemo postrojenje koje će ukinuti smrt.“ „Nesmrtnost“ je prvo trebalo da bude data najbogatijima, i „moralo je biti jasno da je propast neizbježna.“ Napokon, čini se, ljudska obest biva kažnjena, i mada se kod Nikolaidisa radi o stremljenju ka besmrtnosti, sve ovo može da funkcioniše i kao metafora za ubrzano nadolazeću ekološku katastrofu, koju su „progres“ i kapitalizam uostalom i kreirali. Kako saznajemo u jednoj od dnevničkih beleški – autor nam, uprkos intertekstualnim zavrzlamama, nikada potpuno ne prepušta tumačenje – naslovna anomalija znači nešto, odnosno sam život, ljudsko postojanje u univerzumu, a ako je nešto anomalija, onda je ništa princip.

Napokon, čini se, ljudska obest biva kažnjena, i mada se kod Nikolaidisa radi o stremljenju ka besmrtnosti, sve ovo može da funkcioniše i kao metafora za ubrzano nadolazeću ekološku katastrofu, koju su „progres“ i kapitalizam uostalom i kreirali.

Preživela žena, u kući koja referira na onu gde su se sreli Celan i Heidegger (i ovo je u romanu eksplicitno navedeno), čuva svoju malu ćerku Duniu, dok ih u vrtu ispred kuće čeka preteća prilika koju prepoznajemo kao našeg đavola-pripovedača (a možda i grešimo). On, čini se, čeka da i njih usmrti, kako bi se ova anomalija napokon okončala. Njih dve na kraju izlaze; ovaj izlazak praćen je poslednjom dnevničkom beleškom: „tako je počelo“. Ako je čovekovo bivstvovanje na svetu bila anomalija, sada, očigledno, počinje neka druga anomalija. Besumnje, na pomolu je Drugi Dolazak. Uostalom, krvomutna plima kulja od samog početka knjige, u svakoj priči prvog dela, te je Yeats ovde neizbežna referenca. Ali nade ipak ima. Ćerka, na čijem se imenu u ovom kratkom delu romana očigledno insistira, zalog je nekakve budućnosti: dunia na arapskom znači svet, ali to ne morate znati unapred, jer će autor na pretposlednjoj stranici knjige upotrebiti reč dunjaluk i usmeriti vas u tumačenju. Čini se da ćemo se nekako ipak izvući; čime smo to zaslužili, nije jasno – po svoj prilici, nismo zaslužili ničim, upravo kao što nas protestantizam uči.

A što se tiče umetnosti u apokaliptična vremena: kako kaže Nikolaidisova junakinja, umetnost „nije tu da bismo njome intervenisali u svijet, nego da bismo pronašli spokoj, kojega nema ni u životu ni u smrti.“ Koliko se u ovaj zaključak uklapa roman Anomalija, ili uopšte autorova književnost, otvoreno je tumačenjima. Kada je reč o uklapanju – pregršt referenci u završnom, dnevničkom delu Anomalije uklopiće se, ili se neće dovoljno uklopiti, u jasnu značenjsku celinu, za različite čitaoce na različit način. Mada je aluzija na čovekov hibris očigledna, na zlo koje on neprestano čini kroz istoriju, a činiće i dalje, sve dok se ta propast sveta zaista ne dogodi, kraj na malom prostoru, u esejističkom, ali i bolanjovski zavereničkom maniru, nagomilava različite spise, istorijske ličnosti i događaje, hrišćanske i druge motive, koji su apokalipsu predvideli, ili joj na neki udaljen način prethodili, a to romanu u konačnici zapravo uzima nešto od univerzalnosti, umesto da mu je daje. Ženina priča o dolasku u kuću u Alpima, o Revolucionaru i svima ostalima, dolazi kasno, istovremeno je prekratka i previše partikularizujuća, i u stvari neuklopljena u ono što je prethodilo, već tome, poput poente nekog religioznog spisa, daje naknadno značenje; suprotno prividu, ona sužava umesto da otvara značenjske mogućnosti. Možda bi bilo bolje da je anomaliju „ispravila“ jednostavno ljudska obest u najširem smislu, ili da se zadržalo na poslednjoj ljudskoj gluposti – našem najnovijem pokušaju da postanemo besmrtni. Autorova prepoznatljiva erudicija vodi nas ovaj put, čini se, predaleko – ili ne dovoljno daleko. A možda je i ovo samo nekonvencionalni manir đavola, ili, uostalom, Boga, kao sveznajućeg pripovedača.

Dunja Ilić urednica je i kritičarka iz Kikinde. Završila je opštu književnost i teoriju književnosti u Beogradu, kao i master studije književne i kritičke teorije na Karlovom univerzitetu u Pragu. Redovno piše za portal Booksa.

Danas

Otvoren Javni poziv za financiranje oglednih prijevoda djela hrvatskih autora na strane jezike u 2023. (Rok: 6.11.2023.)

Ministarstvo kulture i medija je na temelju Zakona o kulturnim vijećima i financiranju javnih potreba u kulturi (NN83/22), objavilo Javni poziv za financiranje oglednih prijevoda djela hrvatskih autora na strane jezike u 2023. godini, s ciljem poticanja prevođenja vrijednih izvornih hrvatskih književnih djela na strane jezike, odnosno neknjiževnih djela važnih za promicanje hrvatske kulture, zatim promidžbe hrvatskih autora i njihovih djela u inozemstvu te jačanja i profesionalizacije posredničke djelatnosti i književnosti (zastupanje autora/prodaja prava).

Natječaj za kratku priču – satiru 2023

Gradska Knjižnica Slavka Kolara Čazma i Organizacijski odbor manifestacije Slavko Kolar – književni dani raspisuje
Natječaj za kratku priču - satiru. Natječaj traje od 01. srpnja do 30. rujna 2023.

Poziv za hrvatske umjetnike s područja stripa za boravak u umjetničkoj rezidenciji u Angoulêmu (Rok: 10.10.2023.)

Projekt rezidencijalnih boravaka umjetnika omogućit će hrvatskim umjetnicima da u Angoulêmu gdje se svake godine održava Međunarodni festival stripa (Festival international de la bande dessinée) otkriju raznolikost francuskih iskustava u području stripa, na raspolaganju su im brojni dokumenti i izvori koje posjeduje Cité, susreti s drugim autorima iz različitih umjetničkih sredina te upoznavanje francuske kulture i umjetnosti te načina života

Kritika h,d,p, vas poziva na radionicu književne kritike!

Zagreb

U želji da svoja znanja i iskustva rada u medijima i javnom prostoru prenesemo još neafirmiranim autorima/cama koji/e se žele baviti književnokritičkim i medijskim radom organiziramo i pozivamo vas da se prijavite na edukativni program „Književna kritika i suvremeni mediji: praksa“!

Izdvojeno

Programi

Najčitanije

Skip to content