Nada Gašić prevoditeljka je, leksikografkinja, urednica i spisateljica koja je, u 57. godini života, osvojila nagradu za najbolji debitantski roman (Mirna ulica, drvored), da bi za sledeći (Voda, paučina) osvojila Vladimir Nazora. Njen treći roman, Devet života gospođe Adele, objavljen je krajem prošle godine, a njegov podnaslov glasi: „Proljeće u Zagrebu 2020.“ Još uvek nikoga ne treba podsećati šta je to što se u proleće 2020. događalo u celom svetu, pa i u Zagrebu, a šta samo i naročito u Zagrebu: Devet života gospođe Adele jedan je od prvih, ako ne i prvi, roman u regionu koji od čitalaca više ne traži da se prave kako se pandemija Covida-19 nije dogodila, već pandemiju (kao i zagrebački zemljotres) upravo tematizuje.
Mapiranje Zagreba
Nakon uvodnog poglavlja u kome nam, u humorizovanom registru bajke („Bijaše to davno, davno, u davna, pradavna vremena u nekom gradu čudna imena Wuhan“), sveznajući pripovedač romana pripoveda o genezi korona virusa i zagrebačkog zemljotresa, upoznajemo naslovnu junakinju. Gospođa Adela Premec udovica je bez dece koja živi u svom velikom stanu u Bauerovoj, gde redovno gleda dnevnik, pijucka konjak, razgovara s pokućstvom, iznova i iznova piše testament i u nedoba zivka nećake, glavne kandidate za naslednike. Ona je na prvi dan proleća napunila 80, ali njena svečana proslava morala je, zbog mera zaštite, biti otkazana. Roman ima gotovo pikarsku matricu: ono što sledi je niz Adelinih dogodovština, od samo male, male pusice koju će ona na svoj rođendan zahtevati od prolaznika prestravljenih koronom sve dok je ne zaustavi policija, preko samo male, male knedličke i neuspešnih pokušaja da ubedi redovne goste svoje kuće na moru da se i na leto 2020. tu pojave (po punoj ceni!), pa do male crne opravice i male tortice i zakasnele proslave rođendana. Adeline dogodovštine ocrtaće detaljnu mapu Zagreba, koji će i sam, poput Džojsovog Dablina, postati praktično jedan od junaka romana.
Od presudne je važnosti Adelina titula gospođe: Adela je bogata, što joj omogućava da nećake drži u stalnoj pripravnosti i neizvesnosti kome će pripasti nasledstvo, a zemljotres je u svom stanu u centru Zagreba prespavala. Ona želi da stigne kod frizera prvi dan nakon otvaranja. Adela je takođe prikazana kao žena koja političku situaciju u zemlji ne problematizuje. Ona je u ministra zdravlja pomalo i zaljubljena, i on će igrati važnu ulogu u njenom odnosu s nećacima i biti jedan od glavnih izvora humora. Čitamo nekoliko pisama upućenih Berošu, ili pak Bandiću, kome Adela napominje da uvek za njega glasa. Ta pisma obogaćuju tekst specifičnim Adelinim pismom, kao što ga obogaćuju i njeni arhaizmi (germanizmi forcimer, šlafrok, itd.) i kajkavski dijalekat. Adela se često i polakomi na nofce (recimo, želi da lažira spisak stvari oštećenih zemljotresom), pa svom nećaku i nećakinji, kome naklonost pruža proračunato i naizmenično, Adela jednostrano deluje kao „lukava“.
Adeline dogodovštine ocrtaće detaljnu mapu Zagreba, koji će i sam, poput Džojsovog Dablina, postati praktično jedan od junaka romana
Ipak, nije sve kao što deluje. Epizode Adelinog života, naizgled nezavisne humoreske, ulančavaju se tako da Adela nakon svake postaje punija i dovršenija ličnost, isto kao i ljudi koji je okružuju, pa i država i grad u kome živi. Lik Adele izuzetno je realistički uverljiv, uprkos grotesknom stilu i sadržini romana (doduše, jedina stvarno, a možda i nepotrebno, groteskna/nerealistička epizoda je ona kada Adela svojim savetom kako smršati otruje frizerku i još nekoliko posetiteljki salona). Adela je usamljena, noću je progone halucinacije i strahovi; nećake više zanima nasledstvo nego ona sama (pokazuje se da je svest o ovome upravo i navodi da ih „tiraniše“); na mukotrpan put do pošte odluči da krene u nedelju, zaboravivši da pošta ne radi; prijateljice su joj se iza leđa dogovorile da se zajedno prijave na listu čekanja za starački dom. Napokon, svet je odbacuje jer je stara – ne mora baš osamdesetogodišnja penzionerka stići prva na frizuru… Nada Gašić izuzetno je uspešna u istovremenoj humorizaciji i humanizaciji onoga o čemu piše – Adela nam je smešna zato što su nam smešne njene staračke preokupacije, ali staračke preokupacije, zaista, nisu smešne, i u Devet života gospođe Adele uspešno je uspostavljen balans između ove dve krajnosti.
Meni je mog života žao
A jedan kratak komentar između redova obožavanja Beroša, Bandića, a i Kolinde, pokazuje da Adela nije baš ni tako politički naivna kakvom se čini. Kada se tokom svoje male, male šetnjice domogne spomenika Augusta Šenoe, ona mu kaže: „Hodali ste po hladnoći okolo i tješili unesrećene [Velikim potresom 1880. u Zagrebu]. Jel tak? Tak su nas učili. Ne verujem da ste nekog špotali i rekli siromaku da je trebal pazit kakvu kuću gradi. […] Vi dobili upalu pluća, a kaj bu ovaj dobil?“ Dilema o Adelinom karakteru, pa i o konačnoj „poruci“ romana, odslikava se i u jednoj anegdoti s kraja Adeline šetnjice, kada joj lekar da injekciju za smirenje nakon što je pala preko (trenutno neupotrebljavanih) tramvajskih šina. Lekar kaže: „svima nam je žao Zagreba“, čime izražava jednu od poenti romana, a to je svakako žal, ciničan ali iskren, nad propadanjem grada i države koji se za vreme korone i zemljotresa još više vide, još više ubrzavaju. Adela mu na to kaže da je i njoj žao Zagreba, ali još više što neće dočekati da Zagreb vidi obnovljen: „Meni je moga života žao“. Kada Adela ode, sestra komentariše, „kakva sebična žena“, ali lekar, u humoristički patetizovanoj sceni, sebi u masku ponavlja Adeline reči.
Nada Gašić izuzetno je uspešna u istovremenoj humorizaciji i humanizaciji onoga o čemu piše – Adela nam je smešna zato što su nam smešne njene staračke preokupacije, ali staračke preokupacije, zaista, nisu smešne, i u Devet života gospođe Adele uspešno je uspostavljen balans između ove dve krajnosti
Tenzija između potrebe da mislimo na druge i nemogućnosti da ne mislimo na sopstveni život koji prolazi u raznim lockdownima, naročito ako nam je 80, ali i ako nije, ključna je značenjska tenzija u romanu, koja se održava do kraja. To je ujedno i razlog zbog kojeg će ovaj roman biti uspešno umetničko delo i kada čitaoci više ne budu znali kako je Vili Beroš izgledao. Osim što, preko svoje 80 godina stare glavne junakinje, ocrtava kompleksne emocije koje smo svi u proleće 2020, a i kasnije, imali, i kao takav predstavlja zaista uspešan pandemijski roman, roman Devet života gospođe Adela ocrtava i l’humaine condition uopšte – nostalgiju za onim što je izgubljeno, strah da svoj jedan život koji imamo nismo dovoljno živeli, strah od smrti. A humor kojim se s ozbiljnosti ovih tema skida neprijatna oštrica čini Devet života gospođe Adele romanom zanimljivim i mnogo mlađima od gospođe Adele – to je zabavno, dinamično štivo, sasvim drugačije od dosadne i mučne pandemije kakvu pamtimo i kakvu još uvek živimo.
