Tvrditi da je smrt najvažnija tema u književnosti bilo bi jednako tačno i jednako besmisleno kao tvrditi da je najvažnija tema život. Ili rat, mir, ljubav, odrastanje, putovanje, itd. Međutim, iako smrt ne ostvaruje dominaciju na polju najvažnijih tema, dovoljno je reći da pisanje o njoj može da dovede do izuzetno potresnih i emotivnih tekstova, naročito ako iza njih stoje autori visokog kvaliteta koji se odluče za adekvatan pristup ovom okviru. Pisanje o smrti, naročito o smrti bliskih osoba, može lako da postane patetično i banalno, što se često dešava u slučajevima kada pisci, pišući o smrti drugih ljudi, zapravo počnu da pišu o sebi i svojoj poziciji u svetu, tražeći saosećanje i empatiju. Ako se o smrti drugih, pak, promišlja na objektivan i racionalan način, bilo u beletristici ili nefikcionalnoj literaturi, ishod toga može da bude vanserijskog kvaliteta, a dijapazon tema koje se obrađuju u takvim tekstovima neretko odlazi daleko od osnovne motivisanosti smrću i progovara o društvima u kojima živimo, vremenima na koje smo osuđeni i međuljudskim odnosima koji grade našu stvarnost. Upravo su to neke od tema koje nigerijska spisateljica Čimamanda Ngozi Adiči pokriva u svom memoarsko-esejističkom delu Zapisi o žalovanju koje je dostupno u prevodu Gorana Glamuzine.
Imaš nekoga i onda ga nemaš
Knjiga je prvobitno objavljena u maju 2021. godine i nastala je na osnovu istoimenog i tek blago proširenog eseja koji je autorka napisala za časopis The New Yorker početkom septembra prethodne godine, a u kom opisuje smrt svog oca koja se odigrala tri meseca ranije. Dakle, nepunih godinu dana prošlo je od događaja koji je pokrenuo pisanje ovog teksta do njegove publikacije u obliku knjige, što je dovoljno indikativno da otkrije nekoliko važnih stvari o njegovoj prirodi. Pre svega, jasno je da je Adiči toliko pogođena gubitkom oca da vrlo brzo nakon saznanja o tome počinje da zapisuje svoje misli, prvo u formi nesređenih beleški i zapisa – otud i naslov pomenutog eseja i same knjige – koji rastu u koherentnije opservacije u kojima dovodi figuru svog oca, njegov život i delo, ali i prošlost cele porodice, u vezu sa važnim činiocima života u XXI. veku, od tehnološke revolucije do pandemije korona virusa koja je i uzrokovala njegovu smrt.
Njene beleške ne opisuju samo poslednje dane života jedne istaknute figure, već idu dublje i dalje u prošlost i budućnost, rastući u koncentričnim krugovima oko primarne teme, pa postaje evidentno da je ovaj stresni trenutak samo pokrenuo spisateljičin kreativni proces i pomogao joj je da se vrati pričama koje je već nosila u sebi, ali i pružio joj mogućnost da zabeleži neke od stvari o kojima nije pisala u svom dosadašnjem opusu, vrlo bogatom i raznovrsnom. Tu se ističe i važnost smrti bliskih osoba o čemu je francuski mislilac Luj-Vensan Toma u Antropologiji smrti tvrdio da je nešto najbliže sopstvenoj smrti: „Smrt drugoga ne samo da me podseća da i ja moram umreti, već je ona u izvesnom smislu delimično i moja smrt. Ona je utoliko više moja smrt, ukoliko je taj drugi za mene bio neko jedinstven i nezamenljiv. Dok oplakujem drugoga, ja u isto vreme oplakujem i sama sebe“ (u prevodu Zorana Stojanovića i Miodraga Radovića). Adiči shvata da ova smrt označava prestanak njenog dotadašnjeg života i stoga nije neobično što bira upravo pisanje, kao svoj poziv i osnovni mehanizam odbrane, da se suoči sa tom smrću: ona ne traži utehu u pisanju, niti iziskuje sažaljenje, već je svesna da joj je neophodno da o smrti piše da bi je razumela. Najzad, gubitak oca jedan je od ključnih događaja u životu svakog deteta, bez obzira na uzrast i jednog i drugog, i zato je reakcija, bilo kakva reakcija, neizostavna – a u slučaju spisateljice kao što je ova, reakcija u vidu esejističko-ispovedno-memoarske knjige koja nastaje u rekordnom vremenu sasvim je logična pojava.
Ako se o smrti drugih, pak, promišlja na objektivan i racionalan način, bilo u beletristici ili nefikcionalnoj literaturi, ishod toga može da bude vanserijskog kvaliteta, a dijapazon tema koje se obrađuju u takvim tekstovima neretko odlazi daleko od osnovne motivisanosti smrću i progovara o društvima u kojima živimo, vremenima na koje smo osuđeni i međuljudskim odnosima koji grade našu stvarnost. Upravo su to neke od tema koje nigerijska spisateljica Čimamanda Ngozi Adiči pokriva u svom memoarsko-esejističkom delu
Anđeli uvek dolaze prekasno
Govoreći o brzini kojom se stiže od fizičkog odlaska oca do pisanja o tome, važno je istaći i prirodu ovog dela. Definišući je kao skup zapisa, Adiči ističe da su oni nastajali skokovito, možda i stihijski, ali sa svešću da će se jednoga dana pretvoriti u nešto više. Ovi zapisi u svojoj engleskoj verziji kriju i aluziju na aplikacije na telefonima koje se često zovu “Notes” i koje dozvoljavaju upravo takvo zapisivanje: isprekidano i na prvi pogled nekoherentno. Ipak, kada se svi ti zapisi spoje u jedan smislen i promišljen rukopis, dolazi se do Zapisa o žalovanju koji pokazuju određenu zaokruženost, ali i otvorenost, što je ukupni utisak koji se dobija i nakon čitanja, na primer, Dnevnika o koroti Rolana Barta, još jednog fragmentarnog dela koje je taj filozof počeo da stvara dan nakon majčine smrti. Većina od ovih trideset odvojenih i numerisanih fragmenata obima je do dve stranice štampanog teksta (nekolicina je obimnija, a pokoji i znatno kraći) i tako nudi velike mogućnosti čitaocima da samostalno razumeju i interpretativno dopune tekst. Otvarajući pregršt tema koje idu od ličnih i porodičnih do opštih i globalnih, autorka pokušava da kontekstualizuje smrt oca i ponudi joj novo značenje koje neće biti ograničeno prostom činjenicom da on više nije deo njene stvarnosti. Time dolazi do određenog stepena otvorenosti kako svakog pojedinačnog fragmenta, tako i dela kao celine, a upravo ga to, zajedno sa njegovom opštom prohodnošću i emotivnim nabojem, preporučuje pažnji savremenih čitalaca širom sveta.
No treba istaći i nepreciznost samog naslova koji, uprkos svojoj upečatljivosti, nije do kraja tačan. Ne samo da ovo nisu samo „zapisi“ u klasičnom smislu, već oni nisu ni samo o „žalosti“ koje ćerka oseća nakon smrti roditelja. Na osnovnom nivou, oni dočaravaju kako se ona osećala tokom perioda saznavanja i prvobitnog neprihvatanja te vesti, ali i na koji način se delimično pomirila sa činjenicom da njenog oca više nema i da mora da nastavi život nakon njega. Pomenuti Toma nabraja čak tri načina da pojedinac nadilazi smrti – poricanje, sublimiranje i izrugivanje – dok se američka kultura često referiše na korake kojima se pristupa smrti, od odbijanja i besa, preko pogodbe i mentalnog potonuća, do prihvatanja, a čini se da Adiči čini sve od toga i još više pošto potiče iz afričke kulture koja nosi svoje specifične poglede na smrt i njeno značenje u krugu života. Ona neretko izražava nevericu da je tako nešto uopšte moguće, i na više mesta u delu priznaje koliko često plače za ocem, kako odbija da koristi ustaljene fraze koje se izjavljuju u ovim prilikama, te kako brani ljudima oko sebe da govore o njegovoj smrti jer će je taj postupak učiniti stvarnom i neizbežnom. Spisateljica brani i sebi i svojoj okolini da govori o ocu u prošlom vremenu, čak i završavajući ovo delo fragmentom koji potcrtava disbalans između njene stvarnosti i percepcije te stvarnosti: „Pišem o svom ocu u prošlom vremenu i ne mogu vjerovati da pišem o svom ocu u prošlom vremenu“. Ovo podseća na Džulijana Barnsa koji u svojoj prozi i memoaristici piše o gramatičkim pravilima na koja svako mora da se navikne pošto više ne može da opisuje svoj život nakon smrti supružnika u množini, već isključivo u jednini. Adiči progovara o različitim slojevima svoje svakodnevice, uključujući odnos sa ćerkom i suprugom, povezanost sa ranijim generacijama porodice, vezu sa braćom i sestrama, ukorenjenost u kulturu Afrike, Nigerije i etničke grupe Igbo kojoj pripada, komunikacione mogućnosti koje joj nude nove tehnologije i detalje iz mladosti majke i oca. Ipak, u središtu svih tih slojeva jeste priča usamljene ćerke, a njeno divljenje prema ocu i lament za njim vidljivi su na svakoj stranici.
Srcu je život jednostavan
Korpus domaće, regionalne i svetske književnosti koja tematizuje smrt bliskih osoba – bilo da se radi o roditeljima, supružnicima, partnerima, deci ili drugima – obiman je i vrlo raznolik, toliko da će svaki čitalac moći da izabere neke od svojih omiljenih savremenih naslova iz ove kategorije. Autori kao što su David Albahari, Oto Horvat, Ana Vučković, Aleksandar Hemon, Karl Uve Knausgor, Džojs Kerol Outs, Džoan Didion i mnogi drugi pisali su memoarsko-esejističke ili prozne tekstove, iznova i iznova dokazujući da je pisanje o smrti nemoguće svesti na samo jednu liniju jer se smrt, isto kao i život, grana i u sebe uvlači sve ostalo što postoji na ovom svetu. Ipak, Zapise o žalovanju od dela ovih pisaca izdvaja činjenica da je ono napisano u našoj „novoj stvarnosti“, u vreme globalne pandemije koja je potpuno poremetila društvo na svim kontinentima.
Otac o kom Adiči piše umire nakon zdravstvenih problema koje nastaju u susretu korona virusa sa njegovim osnovnim bolestima, a mada doživljava duboku starost od osamdeset i osam godina u kojoj je bio blizak prirodnoj smrti, on postaje jedna od žrtvi virusa i komplikacija koje su bile normalne u godini njegovog javljanja. Usled ogromnog broja žrtava, sahrane se odlažu, a leševi se u Nigeriji množe do granica „zastrašujućih priča o voljenim osobama koje su izvozili iz mrtvačnice neprepoznatljive“. I spisateljičin otac uvučen je, i nakon smrti, u ovaj problem, te se njegova sahrana prolongira mesecima, a birokratske, logističke i organizacione nevolje nanose novi bol njegovoj ćerki koja čeka tu priliku da bi mogla da nastavi svoj život. Sve to predstavlja jednu novu varijantu smrti koja je karakteristična za moderno doba, a ovo je jedna od uspelijih globalno prisutnih knjiga koje direktno svedoče o promenama na koje je naša civilizacija sada primorana. To, naravno, ne znači da se ovakve knjige neće pojavljivati u narednim godinama – sasvim suprotno, potpuno je očekivano da sve veći broj pisaca piše o novoj stvarnosti i okolnostima koje su promenile našu planetu jednako snažno kao i svetski ratovi, veliki oružani sukobi, teroristički napadi 11. septembra 2001, ili, pak, kada se govori o lokalnim okvirima, raspad SFRJ.
Sve to predstavlja jednu novu varijantu smrti koja je karakteristična za moderno doba, a ovo je jedna od uspelijih globalno prisutnih knjiga koje direktno svedoče o promenama na koje je naša civilizacija sada primorana
Surova jutra, puna ljutnje
Za autorku još uvek mlade generacije, Čimamanda Ngozi Adiči uspela je da stvori opus koji su prihvatili i čitaoci i kritika koja je čita na engleskom jeziku ili u prevodu, a njena proza (pre svega romani Purpurni hibiskus, Pola žutog sunca i Amerikana), zajedno sa esejističkim tekstovima koji progovaraju o ključnim temama savremenog trenutka (Svi bi trebalo da budemo feministi i feministkinje i Draga Idžeavele: ili Feministički manifest u petnaest predloga), utvrdili su njenu poziciju u kanonu XXI. veka. Međutim, njeni Zapisi o žalovanju sigurno će postati važan deo nekog možda narastajućeg toka njenog stvaralaštva koji će se formirati u godinama koje su pred nama. Bilo da se čita kao opšta povest o koroti, lični osvrt na istoriju porodice ili svedočanstvo o novim vremenima u kojima živimo, ovo kratko delo koje se iščitava u poovskom „jednom dahu“ ostvaruje svoj puni potencijal i pokazuje stadijume kroz koje prolazi čovek suočen sa najgorim – od svesti da je tuga „okrutna učiteljica“ koja pokazuje „koliko surova jutra mogu biti, koliko puna ljutnje“ do stava da se u autorkinom pisanju javlja novi glas, „pun je bliskosti koju osjećam prema smrti, svijesti o vlastitoj smrtnosti, tako istančanoj, tako bolnoj“ – možda i preciznije od mnogo obimnijih i sadržajnijih proznih naslova.
