Izgleda da savremena književna produkcija i teorija književnosti nisu baš u najboljim odnosima. Sve više se piše, objavljuje i valorizuje, a to se sve često dešava u okvirima sa kojima teorija književnosti nema nikakvih dodirnih tačaka. Naravno, to ne znači da svi pisci moraju po automatizmu da poseduju formalno znanje teorijskih okvira, ali neophodno je da makar poznaju termine koji opisuju njihove manje ili više uspešne spisateljske pokušaje. Ovo se naročito vidi kod autora koji nisu načisto sa osnovama pripovedanja, fokalizacije i karakterizacije, i koji ne umeju da dočaraju ko u njihovom tekstu govori, posmatra i dela. Ipak, postoje pisci kao što je Dragan Jurak, koji toliko dobro poznaju teoriju književnosti da mogu sa njome da se poigravaju i rade šta god žele, što je upravo postupak za koji se on odlučuje u svom proznom prvencu, zavodljivom romanu Peléov priručnik.
Tekst i kontekst
Pre svega, međutim, treba razjasniti dve vantekstualne činjenice koje, premda se ne čine kao krucijalne za razumevanje dela, ipak mu daju dodatnu dubinu i značenje. Sa jedne strane, Jurak je decenijama prisutan na hrvatskoj sceni kao filmski i književni kritičar, a pozicija iz koje promatra aktuelnu produkciju i njeno menjanje iz godine u godinu daje mu ne samo ogromnu prednost u odnosu na ostale pisce koji najčešće nemaju toliko detaljan pregled toga što nastaje oko njih, već i svest o tome šta treba raditi u ulozi pisca, a šta ne. Zbog toga on može da izbegne zamke u koje upadaju njegove kolege i da unapredi svoj tekst na način koji njima nije dostupan. Takođe, on može da, sa apsolutnim autoritetom i uverljivošću, stvori lik protagoniste kao što to čini u ovom delu, odnosno lik sredovečnog književnog kritičara kojem se život okreće oko poslovnih umesto privatnih avantura, a njegova upečatljivost i jedinstvenost dovoljni su da Jurakov junak dobije veliki potencijal koji, u rukama umešnog autora, lako postaje ubedljiv i opipljiv lik.
Sa druge strane, nije zanemarljivo ni to što je Peléov priručnik objavljen kao pobednik godišnjeg konkursa koji V.B.Z. organizuje i vrlo izdašno nagrađuje, toliko da bilo koji autor ili autorka, bez obzira na raniji rad i poziciju, može da samo jednim zaokruženim rukopisom postane bogato nagrađen/a, kako finansijski, tako i simbolički, na planu tiraža i recepcije. Stoga je Jurakov rukopis brzo prešao dug put i došao do rezultata na koje se neretko vrlo strpljivo čeka, ali nije poenta u njegovom rezultatu, već u tome šta mu je prethodilo. Svestan svih tih činjenica, kao i potencijalnog uspeha koji ga čeka, autor traži romanesknu celinu u koju će smestiti svoje ideje i namere, i upravo se tu pokazuje njegovo poznavanje teorije i baratanje terminološkim okvirima koji mu pomažu da sve to uradi na utemeljen i adekvatan način, što svakako ne bi bilo moguće autorima koji sa teorijom nisu na „ti“.
Sa jedne strane, Jurak je decenijama prisutan na hrvatskoj sceni kao filmski i književni kritičar, a pozicija iz koje promatra aktuelnu produkciju i njeno menjanje iz godine u godinu daje mu ne samo ogromnu prednost u odnosu na ostale pisce koji najčešće nemaju toliko detaljan pregled toga što nastaje oko njih, već i svest o tome šta treba raditi u ulozi pisca, a šta ne
Junaci, pripovedači, čitaoci, autori
Roman Peléov priručnik upravo je to – priručnik koji je, navodno, napisao čuveni Pelé. Međutim, knjižica koja se misteriozno pojavljuje u poštanskom sandučiću protagoniste niti mu nešto objašnjava, što bi svaki priručnik trebalo da radi, niti je njen autor pomenuti Brazilac, već, mnogo bizarnije od toga, nepoznata figura čiji je pseudonim Eusébio Armando Batistuta Pelé. Jurak, dakle, izneverava čitalačka očekivanja odmah od starta, od naslova koji nije precizan, ali jeste zvučan i lako pamtljiv, i autora koji nije samo Pelé, već je i još tri fantastična fudbalera odjednom, sve do korice koja daje naslov dela skoro nevidljivo, štampajući ga tako da se slova jedva naziru, što je slučaj i sa samom čudnovatom knjižicom: „Na svijetlim koricama nije bilo ni naslova ni imena autora. I prednja i stražnja strana bile su bijelo prazne“. Isto se može reći i za njen sadržaj koji beleži intimu ljubavnog para i razvojne etape njihove veze, ali uz jedan neočekivani preokret: tekst knjižice neprestano menja ugao pripovedanja, način posmatranja događaja i, najvažnije, formu kojom čitaocu saopštava važne informacije. Od e-mail korespondencije do erotske poezije, ljubavnici se obraćaju jedno drugom, a svu njihovu komunikaciju beleži pretpostavljeni pripovedač koji joj, pošto u maniru privatnog detektiva na granici perverznjaka prati zaljubljeni par i beleži njihovo kretanje, dodaje i sopstvene komentare i opaske.
Sve to stiže do naratora, književnog kritičara, koji pokušava da uvede neki red u taj tekstualni haos, dajući mu još najmanje dva sloja značenja, odnosno svoje komentare ljubavne veze iz srži radnje i svoje nerazumevanje pozicije osobe koja o njoj govori, te individue koja je autor čudne knjige. Povrh toga, on čitaocima Peléovog priručnika predstavlja i detalje svoje svakodnevice i lične probleme sa kojima se susreće, te je pred Jurakovom publikom nekoliko paralelnih priča i preklapajućih slojeva teksta koje je na trenutke teško razdvojiti i tačno odrediti ko su junaci, ko ih posmatra, ko pripoveda događaje iz knjižice, a ko je piše: „Gdje su granice između čitatelja, likova, i autora? Između čitatelja, teksta, knjige? / Hoćemo li svi skupa poludjeti od brisanja granica?“ No ako se vratimo opet na teoriju književnosti, pred nama su dva puta: ili ćemo sami doći do zaključaka koji se čine dovoljno precizni da zadovolje naš čitalački interes, ili ćemo pretpostaviti da se radi o jednoj postmodernističkoj mešavini svega i svačega, i ostavićemo traženje odgovora sa strane i naprosto uživati u tekstu.
Jurak, dakle, izneverava čitalačka očekivanja odmah od starta, od naslova koji nije precizan, ali jeste zvučan i lako pamtljiv, i autora koji nije samo Pelé, već je i još tri fantastična fudbalera odjednom, sve do korice koja daje naslov dela skoro nevidljivo, štampajući ga tako da se slova jedva naziru, što je slučaj i sa samom čudnovatom knjižicom
Peljevin, Viktor Peljevin
Nije se lako probiti kroz sve ove slojeve teksta, a višeznačnost i simboličnog romana neće svim čitaocima biti jednako privlačna, te se u tome, kao i u pojedinim nepotrebnim pasažima – a u tekstu koji je ovoliko kondenzovan, sveden i sažet, te sadrži oko 160 stranica, svaki višak i nepotreban fragment smeta više no što se to na prvi pogled čini – mogu tražiti mane Peléovog priručnika. Ipak, kada se govori o njegovom vrlinama, sem očiglednog uspeha eksperimenta kojim se dosadne i nerazumljive teorijske postavke i ideje u praksi pretvaraju u uzbudljiv narativ, moraju se istaći dva njegova aspekta.
Prvi jeste uvođenje Viktora Peljevina, savremenog ruskog pisca koji je kvalitetan koliko i nevidljiv: nalik na modernog Selindžera ili Pinčona, on ne učestvuje u književnom životu, već piše u izolaciji i tišini, ali toliko umešno i često da se teorije o njemu granaju od toga da je Peljevin pseudonim grupe pisaca do toga da njegova dela piše veštačka inteligencija. Istraživačkim radom na knjižici – ovaj postupak će najviše i prijati upravo kritičarima i svima koji pomoću katalogizacije, ISBN broja, CIP zapisa u nacionalnom elektronskom katalogu ili podacima o izdavačkom planu konkretne kuće saznaju mnogo toga o knjigama koje čitaju; bravo za Jurka-kritičara koji je sve to potanko dočarao u prozi! – protagonista dolazi do imena ovog književnog Džejmsa Bonda i pretpostavlja da je on zapravo „stvarni“ autor knjižice, ali ova ideja pada u vodu vrlo brzo jer su toponimi koje ljubavnici pominju vezani za hrvatsko podneblje, te je čak verovatnije da je nju napisao nedavno preminuli Brazilac nego Peljevin. Ipak, ovaj element interesantan je i pokreće čitalačku pažnju, naročito onih ljubitelja tog ruskog pisca koji neprestano traže neki novi njegov tekst, bukvalno bilo kakav, pa makar i čudnu knjižicu u kojoj ništa nije jasno.
Uz to, treba apostrofirati i jačanje pozicije pripovedača romana u odnosu na knjižicu koja dolazi do njega. Na početku, ona je misteriozni predmet koji razgaljuje njegovu maštu i navodi ga na različita razmišljanja. Kasnije, ona postaje opterećenje, a njena misterioznost počinje da zamara junaka. Dalje, ona raste u samo još jedan element njegovog života, a Jurak neretko odlazi u digresije koje vode glavnu priču u različite rukavce od kojih su neki vrsni (poput onog u kojem kritičar i jedna od njegovih emotivno distanciranih ćerki, usled sporosti birokratije, provode ceo dan zajedno dok čekaju izdavanje dokumenata), drugi vrlo inspirativni i indikativni (kao onaj koji retekstualizuje zapise Aleksandera Klugea o eksperimentima iz nacističkih logora koji se, između ostalog, mogu pronaći u vrsnoj zbirci Ko izusti utešnu reč, izdajnik je, od prošle godine dostupnu u izdanju Kulturnog centra Novog Sada i prevodu Sanje Karanović), dok su treći nepotrebni i zamarajući. Na kraju, mogući izdavač knjižice stiže do protagoniste, uvodi još jedan obrt u njegov život, i sada on nastavlja promovisanje čudne publikacije, predstavljajući se kao njen „autor“, što ga najviše i zbunjuje: „Da li sam i sam postao akterom teksta? Da li time što zapisujem ovo i sam počinjem ispisivati tekst? Što je ovo što pišem? Prikaz? Roman? Ili roman koji glumi roman? Kreće li sve od mene? Ili sa mnom završava?“
Obrt
Ovakvim obrtom, u kojem apsolutno niko sem autora ne poznaje sve ravni romana, čitalac dolazi do stanja potpune slobode i uživanja. Uprkos viškovima i nepotrebnim elementima čijim bi odstranjivanjem delo dobilo na jačini umesto izgubilo na obimu, Peléov priručnik vredan je čitalačke pažnje. Pre svega, radi se o ispovesti jednog uživaoca u književnom tekstu kao takvom, tekstu koji postaje nešto više od toga – „Stan kao utočište. / Trosjed – splav. / Automobil – tranzicijsko vozilo. / Tekst – utočište. Transformativni medij.“ – jer otvara vrata jednoj potpuno novoj dimenziji stvarnosti. Takođe, autor ističe svoju ličnu lektiru koju deli sa čitaocima (osim svih pomenutih autora, on apostrofira Murakamija, Bitlse, seriju Euforija i mnogobrojne filmove), što je uvek zanimljiv podatak o genezi književnih dela. Najzad, najvažnija vrednost romana Dragana Juraka jeste njegovo poigravanje tehnikama, teorijskim postavkama i svim odlikama književnosti koje poznajemo, ali za koje nismo bili sigurni da mogu da funkcionišu ovako, na zabavan način koji samo kvalitetna proza može da ponudi, ako joj damo šansu.
