Bora Ćosić ne prestaje da iznenađuje. Novina novele Sama nije u tome što naraciju čini monolog neimenovane junakinje koja sedi na klupi na groblju, u disocijativnoj (dez)organizaciji teksta ni u nepredvidljivoj imaginaciji koja pripovedanje gura nadomak nadrealističkog automatizma, obeleženog infantilnom maštom i igrivom duhovitošću. Neobična je Ćosićeva „serijska proizvodnja“ novela poslednjih godina, svake kao unikatne manufakture. Kada se sve one nanižu jedna uz drugu, kao nekakve perle hiperzrele faze ovog literarnog maga, obrazuju bez izuzetka usklađenu celinu koja pod sigilom modernističke poetike predočava grad sa njegovim profesionalnim i idejnim šarenilom.

Bez (2021), Bergotova udovica (2022), Ruski vrtlar (2023), Sama (2024) i Miš koji pegla (2025). Poslednja knjiga je u stvari spoj istoimene novele i knjige poezije Zapisi iz mrtvog doma. Na jednom polu su novele univerzalne naracije, lišene prepoznatljivog konteksta i hronotopa (Bez, Ruski vrtlar i Sama), dok drugu celinu čine knjige očitih referenci na period nakon Drugog svetskog rata, a to su: Bergotova udovica, Miš koji pegla i Zapisi iz mrtvog doma.

Neobična je Ćosićeva „serijska proizvodnja“ novela poslednjih godina, svake kao unikatne manufakture. Kada se sve one nanižu jedna uz drugu, kao nekakve perle hiperzrele faze ovog literarnog maga, obrazuju bez izuzetka usklađenu celinu koja pod sigilom modernističke poetike predočava grad sa njegovim profesionalnim i idejnim šarenilom

Dakle, novele iz prve grupe mimo usputnih i retkih geografskih i kulturnih referenci govore o gradu kao takvom, i vrve od umetničkog podteksta, dok knjige iz druge grupe iznova rekreiraju posleratni period iz Ćosićeve mladosti, ovekovečen u kratkom romanu koji je Ćosiću doneo prvu autorsku afirmaciju, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (1961). Tu vlada atmosfera porodičnog odrastanja, pa tekst obiluje likovima iz uže i šire familije, komšiluka, škole i ostatka spoljnog sveta, posebno nove vladajuće klase. Uprkos posleratnoj oskudici i redukciji životnog prostora, što je višečlane familije naguralo u jednu ili dve sobe svojih nekadašnjih stanova, ove knjige sadrže i paradoksalnu vedrinu, valjda zato što je horizont budućnosti još nepotrošen. Novele iz prve grupe, univerzalnije, sasvim su eksperimentalne (Bez), beznadežno antropološki pesimistične (Ruski vrtlar) ili nešto između, kao u noveli Sama, mada ipak bliže jednom stanju agnostičke otvorenosti i vedrog čuđenja besmislicama, socijalnim i egzistencijalnim.

Zašto je Sama sama i da li je nešto slama?

Neimenovana naratorka sedi na klupi i govori (više nego što pripoveda), sve vreme se obraćajući takođe neimenovanom pratiocu i partneru koji ne odgovara, a u nekom trenutku i zadrema. Naracija beleži protok vremena, iako je moglo i bez toga, kao što eto može bez imena likova i ostalih markera njihovog identiteta, broja godina na primer. Doduše, neki podaci iskrsnu tu i tamo, ali očito ne s ciljem da se naracija uspostavi kao porodična povest ili bildungs mehanizam. Zapravo, u toj monološkoj naraciji dominiraju vrednosni iskazi i komentari o najrazličitijim temama.

Pa smo od samog početka u blagom čuđenju. Početak je označen sa tri tačke, kao da je tekst nastavak neke ranije celine ili odlomak nekog „pronađenog rukopisa“. Ćosićev začudni par se tokom šetnje priključio nečijem sprovodu, pratio les, pa u nekom trenutku seo na klupu da predahne i na toj klupi ostao bogami dobrih pola dana. U prvoj rečenici naratorka kaže: „… Kad smo se tu već zadržali, mogli bismo ovde da zakupimo nekakav stan“, a reč zakup više vuče na iznajmljivanje nego na kupovinu. To je odlika stila Bore Ćosića: njegova frazeologija je na mikroplanu starinska, iako su ideje i dalje inovativne. I same su došle iz minule epohe, pa poetički deluju i kao živa istorija proze i kao povratak u buduću prošlost, kako bi to rekli fantasy filmovi o mutantima.

Pa naratorka zamišlja čime bi u tom novom mestu, koje takođe nije imenovano, sa svojim ćutljivim partnerom kome se uzalud obraća – i valjda je zato sama – njih dvoje mogli da se bave. Pa kaže da bi on mogao da radi u osiguravajućem društvu, bankarstvu, sudstvu, na berzi, a „možda čak kao meteorolog“, dok bi ona „rado radila u nekoj parfimeriji, možda baš u prodavnici hleba“. Ovde nije važno to što je ona manje obrazovana ili manje ambiciozna od njega, jer sebi namenjuje posao prodavačica, već ti neobični i nepredvidljivi spojevi koji će nas pratiti sve vreme duž monologa, a za koje nema objašnjenja. Ako prvih nekoliko zanimanja za njega ima zajedničku obrazovnu bazu ekonomiste i pravnika, štrči meteorolog, i to stvara jedan začudan i komičan efekat. Pritom u tom neprestanom nizanju zanimanja dobija se jedan gotovo leksikon profesija koji predočava raznovrsnost i dinamiku života u gradu.

U prvoj rečenici naratorka kaže: „… Kad smo se tu već zadržali, mogli bismo ovde da zakupimo nekakav stan“, a reč zakup više vuče na iznajmljivanje nego na kupovinu. To je odlika stila Bore Ćosića: njegova frazeologija je na mikroplanu starinska, iako su ideje i dalje inovativne. I same su došle iz minule epohe, pa poetički deluju i kao živa istorija proze i kao povratak u buduću prošlost, kako bi to rekli fantasy filmovi o mutantima

Eto, nije neophodno pisati debele romane kao rečnike, od onog o Hazarima (1984) do onog o Semolj zemlji (2006), sa nategnutom fantastikom i plitkim alegorijama, već se to može i ovako, nenametljivo, lepršavo i duhovito. A opet da bude u dodiru sa drugim knjigama najnovije stvaralačke Ćosićeve faze, kao i sa ranijim knjigama, recimo onom o zanatima. Štaviše, ako bismo sad posegli za jednom književno-istorijskom sintezom, delo Bore Ćosića, koje broji pedesetak knjiga, bitno obeležavaju i poetička inovativnost i poetičko ponavljanje. Ponavljanja su u stvari varijacije unutar jednog poetičkog modela koji prozi pristupa kao antirealističkoj konstrukciji, vrlo bliskoj parodijskim, polemičkim i avangardnim vrstama teksta.

Oklevetana mašta

„Sve više uviđam da se mi razlikujemo od ostalih, kao da im uopšte ne pripadamo, zbog toga što nam je možda rđavo, a možda i nije“, kaže naratorka određujući uistinu „jedinstven“ status sebe i svog nemog partnera. Naratorkine misli šire se zrakasto, kao zraci od sunca na dečjem crtežu, pa se en passant dotiče i same srži semantike, jezika i smisla: „Mora li svaka reč nešto da znači, mislim da ne mora!“ Na stranu i ovaj znak uzvika (kao neko otkriće, Eureka, ili pokazivanje šipka drugoj školi mišljenja), lepo mogu da zamislim ovaj iskaz kao moto bilo koje knjige jezičke poezije. Ali avaj, pisanje Bore Ćosića mora nešto da znači, upravo da bi dovodilo osnovna značenja u pitanje, ali ne da ih sasvim sruši i uspostavi novi poredak smisla. Bora Ćosić nije revolucionar, ni u jeziku.

Ima tu i brojnih (pseudo)definicija: „U ljudske osobine ubrajam koračanje, zubobolje i kad je neko zrikav“. I ništa od toga nije osobina, već stanje ili situacija u kojoj se neko zatekao, možda baš svojom krivicom, kao kod zubobolje. „Čini mi se da bi u svakom čoveku trebalo da postoji nekakav oluk, koji bi pokupio sve što je u njemu, kao onaj na krovu“. Čovek kao kuća i oluk kao tekst koji će pokupiti sve u njemu. Doduše oluk skuplja ono spolja, kišu koja pada i sliva se niz krov, a ovde se zaziva unutrašnji oluk za sve što se ko zna kako sliva niz misli ili u misli… Zbog ovakvih slika vredi čitati Boru Ćosića, zanemarimo ostalo.

Tu je i laki kas infantilne komike: „Priznajem, ono što ne trpim to je pušenje, vegetarijanstvo i laka atletika“. Pada mi na pamet da su ovakvi iskazi idealni da se odštampaju na majce sa kratkim rukavima. Tako nešto je predlagao Vladimir Arsenijević za zaumne stihove DJ Danilova; a i junacima nove kolumnističke proze Srđana Valjarevića se raznorazne parole volšebno pojave na majcama izjutra, kad se probude. Eto primenjene književnosti.

Čovek kao kuća i oluk kao tekst koji će pokupiti sve u njemu. Doduše oluk skuplja ono spolja, kišu koja pada i sliva se niz krov, a ovde se zaziva unutrašnji oluk za sve što se ko zna kako sliva niz misli ili u misli… Zbog ovakvih slika vredi čitati Boru Ćosića, zanemarimo ostalo

Zanimljivo da ta poređenja dolaze najčešće u „trijadama“, po tri, i da malo-malo pa naletimo i na kataloge ili spiskove u srodnoj narativnoj ulozi. Evo jednog, „tipološkog“: „Ljudi se ionako sastoje od prolaznika, govornika, činovnika i ponekog vatrogasca, od mladih oficira, šintera i apotekara“. Nije jasno kako su se obreli oni koji su pomenuti a zašto nisu oni koji nisu; bitno da je neobično i veselo. Šta fali u ovakvoj prozi razigrane mašte nepredvidljivih spojeva; pa šta i ako dođe do kurzschlussa? To je pitanje čitalačkog, ali i generalno estetskog senzibiliteta. Ako tražite nešto drugo, kod Bore Ćosića to nećete naći, ali će nešto drugo neizbežno pronaći vas. Evo zgodnog slogana za sve njegove knjige.

Ima nešto melanholično i u tome kad naratorka sebe i nemog, pa zadremalog partnera doživljava kao porodicu, dvočlanu, smatrajući da svaka porodica „srećnija je ako je manja“. I onda sledi ona maštovitost koja nas obara s nogu: „Ja mislim da nož, viljuška i kašika takođe su neka porodica, a i lonac i šerpa mi izgledaju kao muž i žena“. Vrhunski.

Ima i skrivene polemike. „Jedan čovek nam je rekao da treba da se vratimo prirodi, ali kad smo onamo jedanput otišli, učinilo nam se da tamo nismo nikad ni bili“. Eto jezgrovitog sažetka velike teme o povratku prirodi ili o životu u skladu sa njom. Priroda od koje su urbana bića navodno potekla, potpuno im je strana, toliko da im se čini da sa njom nemaju niti su imali ikakve veze. Pa ti Žane-Žače Ruso vidi šta ćeš. Jer grad je pozornica za mikro-bizarna čudesa: „Znam da jedino u gradu možeš sresti onog koji stoji na jednom uglu i gleda u prazno, a drugi ide ulicom, pa se odjednom okrene i vrati se odakle je došao“. Sad čemu sve to služi, te scene bez vidljive svrhe, nema veze, bitno je da privlače čitalačko oko i tekst čine neobičnim.

Miš koji pegla ne vergla, ali da li važi obratno?

Miš koji pegla nije ni roman ni knjiga priča nego nešto između, prozni venac ili ciklus od trideset veoma kratkih poglavlja koje u celinu povezuje duh jedne prelazne epohe i okvir jednog grada ili zajednice. Hronotop nije nedvosmisleno određen. Dilema je hoćemo li ovaj prozni ciklus doživeti univerzalno ili lokalno. Ono prvo vuklo bi ka nečemu kafkijanskom i recimo kunderijanskom, a ono drugo, što je meni bliže, ka Ćosićevoj skupini proza o poratnom periodu, ali oblikovanom bez porodičnog okvira.

U oba slučaja atmosfera tog života je turobna i teskobna, obeležena osećanjem straha i jake želje za odlaskom, raspadanjem ostataka starog sveta i autodestruktivnom nekompetencijom novog poretka koji se uspostavlja.

Trademark Ćosićeve imaginacije je očuvan, te bizarne situacije i epifanijska poređenja, ali one su ovde često u ulozi alegorije za jedan, kako stoji u 25. poglavlju, „surov i siv period“. Tu se u jednom bioskopu prikazuju „stari komični filmovi“ sa Basterom Kitonom, i ceo svet se vežba u usvajanju basterovske ravnodušnosti na opasne besmislice nove epohe. Alegorično je i 9. poglavlje o umetniku koji se zatvorio u prostoriju sa ogromnim udavom koji uopšte ne pokazuje interesovanje za njega (kao i bilo ko spolja za stanovnike ove zemlje). I 12. poglavlje o starom kuražnom čoveku koji hoda elegantno odeven, ali bez zimskog kaputa (novo doba nas je ogolilo ali mu se odupiremo nasleđenim manirima). Ili 13. poglavlje u kome se čoveku koji se neočekivano vraća sa izdržavanja kazne raspada njegovo nekadašnje odelo dok pokušava da ga obuče.

Strahuje se od upada tih stvorova u čizmama koji će onemogućiti putovanja (5.) i zbog kojih mršavi mladić, na čijem su puloveru „progledali laktovi“, zakopava nepoćudne knjige u zemlju, ispod jednog drveta (20.). Koristi se avion kojim se prevozila pobednička ruska armada, da se primeni neobična terapija za decu obolelu od velikog kašlja, vožnja avionom, a deca su po izlasku samrtno bleda i preplašena (22.). Brod koji zbog srušenog mosta prevozi putnike potone zbog preopterećenosti (23.).

Trademark Ćosićeve imaginacije je očuvan, te bizarne situacije i epifanijska poređenja, ali one su ovde često u ulozi alegorije za jedan, kako stoji u 25. poglavlju, „surov i siv period“. Tu se u jednom bioskopu prikazuju „stari komični filmovi“ sa Basterom Kitonom, i ceo svet se vežba u usvajanju basterovske ravnodušnosti na opasne besmislice nove epohe

Kada se ovako „rafalno“ navedu primeri, Ćosićeva knjiga skoro da postaje antikomunistički pamflet, iako je primarno proza teskobe pod represijom i želje za odlaskom. Toj su želji posvećene čak tri završna poglavlja: o liftu kao „izvornom vozilu apatrida, i to onih koji još nikuda nisu odbegli“ (28.), o dvorištu male ulice u susedstvu gde su ostale uskotračne šine, za koje se pretpostavlja da su služile pri prevozu buradi vina a koje takođe mame na odlazak (29.) i pomen „ludih trkača, lažnih sportista, amatera atletike“, čiji se sport posmatra kao simulacija bekstva (30.). Ima i burlesknih scena, kad beskućnici sa prebačenim peškirima preko ramena dugo tragaju za javnim kupatilom u gradu, da bi se na kraju okupali u mutnoj reci između dva šlepa, gde se jedan od njih udavi (18.). Ili o mladoj generaciji pesnika koja se sastaje u predratnoj školi igranja, pa igraju tango, sve sami muškarci, strahujući od upada policije (24.).

Čudi što Miš koji pegla ima 2005. kao godinu svog nastanka a 2025. svog tiskanja, jer sadržaj ne odgovara kontekstu nastanka. Desnim revizionistima ova proza može biti nedovoljno jako svedočenje o proživljenoj patnji poratnih generacija, i samim tim je plošna optužnica, plus nejasno zevzečenje sa mišem koji pegla (27. poglavlje), pravim mišem koji pegla svoj beli frak od papira (čemu takva fantastika?). Dok se druga strana, iznervirana dobom desnila u kome živimo, i verujem privremenom dominacijom autoritarnog populizma, može s pravom pitati čemu još jednom ta plesniva evokacija na poratnu prošlost, koja je ipak izrodila „obnovu i izgradnju“ i najprosperitetniji period u istoriji svih južnoslovenskih naroda.

Upravniku ima ko da piše

Zapisi iz mrtvog doma kao godinu nastanka imaju 2013., što kao i u slučaju novele Miš koji pegla, sem dolaska naprednjaka na vlast u Srbiji (mada autor od 1990-ih živi u Berlinu i ne dotiču ga neposredno lokalne mene i sunovrati) nije neki naročito podsticajan kontekst za evokaciju stanja nakon Drugog svetskog rata. Ipak, u opusu Bore Ćosića svaka knjiga poezije, a nema ih mnogo, ima važno mesto. „Prokazuje“ ga kao veštog pesnika čije pesme in nuce sadrže ono što krasi njegovu prozu, od upečatljivih slika i obrta do evokativne narativnosti koja je ovde obeležena dečjom perspektivom.

Zapisi iz mrtvog doma je naslov koji je Ćosić pozajmio od Dostojevskog, od njegove knjige dokumentarne proze zasnovane na iskustvu boravka u zatvoru. Nije mi bitna ta nametnuta analogija robijanja pod poratnim komunizmom, iza koje verovatno stoje oni rani jadi i bildungs traume koje su kod Ćosića ostale jake sve do poznog životnog doba, već forma i način na koji se jedan sadržaj (i egzistencijalno iskustvo i prozna tema) preobražava u poeziju.

„Prokazuje“ ga kao veštog pesnika čije pesme in nuce sadrže ono što krasi njegovu prozu, od upečatljivih slika i obrta do evokativne narativnosti koja je ovde obeležena dečjom perspektivom

Poezija Zapisa iz mrtvog doma je lična i nedistancirana od epohe i poetskog postupka, koji je ovde tradicionalan a kontekst precizno definisan: znamo ko je to lirsko ja, gde i kad živi i šta mu se dešava dok odrasta. Već u prvoj pesmi srećemo ogromni klavir koji zaprema veći deo tesne sobe i pored kojeg se dečak provlači, što je motiv koji je Ćosić više puta koristio u svojoj ranijoj prozi. Prva pesma, „Potrebne stvari“, realizovana je kao popis, a „predratni klavir velik kao slon“ naveden je kao prva stavka na listi. Već ta slika slonovskog klavira sažima suštinu egzistencije poratnog života i estetiku te poezije: nadrealnost prizora, soba u kojoj dominira klavir kao očito suvišna stvar. Porodica ga grčevito čuva kao nekakvo sidro i dokaz prethodnog građanskog života, dok je svakodnevica obeležena stambenom i psihološkom teskobom, gde više od poratne oskudice smeta nadzor koji sprovode nove vlasti i jednoumlje prožeto imperativom optimizma.

Zapravo, dobar broj pesama, možda i većina realizovana je kao katalog koji popisuje: naoružanje, pokućstvo, sličnosti, iskustva, sitnice u sobi itd… Pesma „Naoružanje“ ima tri sloja. Počinje anegdotom: „Kada ruski vojnik pita/ filosofa Lukacsa/ ima li oružja/ ovaj im pokazuje svoje penkalo“. Nastavlja popisom stvari u stanu (rasparane kašičice, olinjala četkica za zube, makazice za nokte, tatina pljoska za viski) koje mogu da posluže kao oružje, a zapravo je reč o policijskom pretresu porodičnog stana u potrazi za oružjem. Po kom osnovu se inspekcija izvodi, da li u celoj zgradi (kvartu, gradu, zemlji), ne znamo, saznajna perspektiva je ograničena na situaciju u stanu. Pesma se završava komičkim kontrapunktom koji ima funkciju kao nekadašnje poente i recepcijski relief. Kada poručnik koji sprovodi inspekciju vidi čega ima u stanu, razočaran je i „veli ih kakvi ste vi to ljudi.“ Pesmama fale znaci interpunkcije, tako da ovo „ih“ može da zbuni. Reč je o onomatopeji uzdaha, ali je zanimljivo da je pesma zadržala tačku na kraju, baš kao i sve druge. Dakle, kakvi ste vi to ljudi bez oružja, što nas navodi na mentalitetsku crtu junačkog naroda čiji je svaki član u svakom trenutku kadar pripasati „svijetlo oružje“ i „na strašnom mjestu postojati“, kako se to kaže u epskoj poeziji.

Pesma „Verovanja“ vrhuni duhovitom poentom koja bi dobro prošla i na nekom stand up nastupu, ali počiva na jednoj namernoj logičkoj pogrešci. Najpre se navodi ko u šta veruje (mama u nešto, iako ne zna u šta, ujak dugo u Buđonija i Crvenu armiju, kasnije sve manje, tata da će se obogatiti i otputovati u Ameriku, deda da će ih jednom sve pohapsiti…). Onda sledi pomenuto finale: „bilo je mnogo bogobojaznog poverenja/ u našoj državi/ a svi u svetu/ smatrali su nas/ bezbožnicima“. Logička greška je što nije isto gajiti poverenje u nekoga ili verovati da će se nešto desiti i religiozno verovati (u više biće ili skup verskih poruka). Samim tim ta gomila „bogobojaznog poverenja“ nije potvrda ni negacija ateizma.

Zapravo, dobar broj pesama, možda i većina realizovana je kao katalog koji popisuje: naoružanje, pokućstvo, sličnosti, iskustva, sitnice u sobi itd… Pesma „Naoružanje“ ima tri sloja. Počinje anegdotom: „Kada ruski vojnik pita/ filosofa Lukacsa/ ima li oružja/ ovaj im pokazuje svoje penkalo“. Nastavlja popisom stvari u stanu koje mogu da posluže kao oružje, a zapravo je reč o policijskom pretresu porodičnog stana u potrazi za oružjem

Šta saznajemo o likovima u pesmi? Majčina vera u nešto što ne zna šta je, zagonetna je ali pokazuje sklonost koju nova epoha nije iskorenila ni dodatno profilisala. Ujakova vera u Buđonija i Crvenu armiju je refleks dosta raširene vere u Rusiju koja je u Srbiji bila oduvek, ili bar od 19. veka, jako izražena. Kod Ćosića ujakova vera sadrži bitne natruhe satire. Lik oca je specifičan, budući da je neko ko je prevario majku s daktilografkinjom, pa je otuda i njegovo uverenja da će se obogatiti i emigrirati vera jednog pustolova, ali i težnja koja postoji u svakoj epohi i kulturi. Rođak iz državne bezbednosti koji veruje da komunizam nastupa narednog meseca je ili modelovani idiot novog sistema ili neko ko praktikuje tehniku ketmana koju je opisao Česlav Miloš, dakle ko glumi da veruje. U liku dede koji se plaši hapšenja, ili ga predviđa, ko zna, možda zlurado ili osvetoljubivo, dat je profil poražene građanske klase.

Išibati nakon čitanja

Verujem da bi pesmu „Karakteristika“ poželela svaka dobra antologija o životu u totalitarizmu. To je primer satiričnog otpora i ujedno posredna slika epohe kroz opis svakodnevice. Pesma počinje stihovima: „Na poziv komiteta/ da napišem sve o sebi/ izjavljujem da imam rupu na cipeli“. Dakle, nadzor građana koji se ispoljava kao prinuda cinkarenja (ovde doduše samog sebe, mada će pesma „Weißburg“ opisati vrbovanje lirskog ja da postane doušnik) i odgovor koji razotkriva bedu svakodnevice (rupa na cipeli). Pisanje tzv. karakteristika bilo je rašireno u političkoj praksi komunista i dok su bili u opoziciji, kao složeni žanr koji su činili „prilozi za biografiju“, priznanje grešaka i odavanje imena saučesnika.

Padaju mi na pamet dva literarna primera, oba iz sovjetske prakse: Kestlerovo Pomračenje u podne i Kišova novela „Grobnica za Borisa Davidoviča“. U oba slučaja ispovest postaje priznanje a pokušaj očuvanja poštovanja dostojne biografije slama se pred islednikom. U oba slučaja ispovest ne teži istini već postaje fikcija sastavljena po logici krimi trilera, sa ciljem da posluži kao dokazni materijal za buduću optužnicu. Uzgred, sećam se kako je iznebuha 1999. NIN-ovu nagradu dobio kratak roman Karakteristika šire nepoznatog autora Maksimilijana Erenrajha Ostojića, koji je u tom trenutku imao 78 godina. Imajući u vidu upravo tu tradiciju, Dragan Velikić naslovljava svoj roman Islednik, za koji je 2015. dobio po drugi put NIN-ovu nagradu.

Posebno su zanimljivi stihovi-iskazi koji transcediraju kontekst, recimo: „katkad ne znam šta da radim/ ali to me prođe“. Ovaj je stih skrojen kao onaj o majčinom verovanju, koja je verovala u nešto, iako nije znala u šta. U kontekstu egzistencijalne teskobe poratnog života, ne znati šta da se radi upućuje na beznađe, međutim kod Ćosićevog lirskog ja to nije trajno stanje. To je autoportret. I onda kada je beznadežno, i kada klone duhom, defetizam ga neće nadvladati. Ne zbog heroizma otpora, već stoga što je posredi karakter koji se neće udaviti u rezignaciji, iako neće ostati imun na ozlede epohe.

U stihove ovog profila uvrstio bih i dva primera vrhunske političke satire. Usred nabrajanja iznebuha izroniće stih: „Marksa ne čita niko kao ni pre“. To je možda teško razumeti danas, tu razornu komiku upućenu dogmi. Marksizam je bio oficijalna naučna metoda i srce političke ideologije i obrazovnog sistema, svuda prisutan i obavezujući. Ali i dosadan čitaocima, kao što je oduvek i bio, poentira se u stihu. Uzeli ga kao satiričan štos ili ne, stih pokriva paradoksalan recepcijski obrt koji iz drugog ugla deluje kao logičan. Naime, Marks kao grobar kapitalizma ima privlačnu subverzivnu snagu u sistemu kome radi o glavi, dok u onom drugom, gde je ustoličen kao isključiva dogma, neizbežno postaje ne samo odbojan, već i restriktivan. Slično je sa tretmanom Svetog pisma pre i posle proglašenja hrišćanstva za državnu religiju: isprva je bilo inspiracija istinskih vernika, kasnije zvanična praksa koja iz učenja zanemaruje principe koji im ne odgovaraju (npr. milosrđe ili praštanje, posebno neprijateljima).

Posebno su zanimljivi stihovi-iskazi koji transcediraju kontekst, recimo: „katkad ne znam šta da radim/ ali to me prođe“. Ovaj je stih skrojen kao onaj o majčinom verovanju, koja je verovala u nešto, iako nije znala u šta. U kontekstu egzistencijalne teskobe poratnog života, ne znati šta da se radi upućuje na beznađe, međutim kod Ćosićevog lirskog ja to nije trajno stanje. To je autoportret

Ova pesma sadrži primer neprevodive jezičke komike koja služi kao odličan spoljnopolitički komentar: „mi i dalje imamo bube ruse i buba švabe/ od ostalih neprijatelja/ ne poznajem nikoga“. Rusi i Švabe su postali deo imena insekata. Reč neprijatelji zadržava oba značenja, doslovno i figurativno, kao u nekoj dvostrukoj komediji zabune. Insekti su neprijatelji higijene doma, kao što su, istorijski gledano, Švabe, ali i Rusi, bivali neprijatelji ovih prostora, bilo kao okupatori (Nemci) ili imperijalni protektori ili pretnja (Rusi). U ruskom slučaju ta je ljubav najbolje uspevala na daljinu.

Završna pesma u knjizi, „Krivi“, neobična je. Osmišljena je kao gorka optužnica, ali za razliku od svih prethodnih predmet te optužnice su sami građani kao podanici novog sistema. Njihova krivica nije što nisu pružili otpor, već što su participirali u nečasnoj raboti potkazivanja drugih a da to nisu morali. I ovde srećemo „listu“ primera koji se navode. Većinom su istorijski ili literarni, i drastičniji su od potkazivanja. „Goebbels je potrovao svoju decu“, „Georg Lukacs naredio je/ da streljaju sedmoricu dezertera“, Čerčil je uništio Drezden, Hajdeger „snevao da filosofi kopaju krompir“, Hamlet nije slušao Sen-Žista, junaci Henrija Džemsa „prave se da ne primećuju prijatelja“, „veliki pesnik/ napisao je odu policiji“.

Tu je naveden i očev prestup („moj tata izdao je moju mamu/ s jednom gospođicom“), a pesma počinje potkazivanjem: „jedan moj rođak/ denuncirao je drugog mog rođaka/ tajnoj službi“. Primeri su međusobno različiti a ova pesma za razliku od ostalih ne poseduje komički kontrapunkt. „Junaci“ iz navedenih primera izneverili su svoju ljudsku suštinu ne samo etički imperativ. Zaštiti prijatelja ili sprečiti da neko bude streljan nije stvar jedino etike dužnosti nego nečega znatno fundamentalnijeg. To je momenat gde bi trebalo da se podudare antropološko svojstvo čoveka i bazični etički principi. Pesma sadrži neku vrstu obrta sa poentom koji može izmamiti osmeh, ali on je gorak i donosi iznenađenje. I lirsko ja ispoveda svoju krivicu: „ja ogovaram mrtve/ niko od nas/ nadam se/ neće ostati neišiban“. Ni pesnik-evokator koji „ogovara“ mrtve.

Zapravo, jedini osmeh budi ovaj umetak „nadam se“. Ova nada priziva želju Kamijevog Mersoa da će ga masa pred pogubljenja dočekati povicima mržnje, kao i stid Jozefa K. koji će ga nadživeti nakon što od dželata bude zaklan ko pas. Ali kako išibati mrtve, sem ako se već ne nalaze u htonskoj sferi, po zasluzi. Kad smo kod zasluga, da i ja pomenem danskog kraljevića i njegove molbe da se sa gostima, glumcima, ne postupa kako su zaslužili, jer ako se sa svakim postupa kako je zaslužio, ko će ostati neizbijen. Tu je negde i Ćosićeva šiba. Ona je rezervisana za istinske otpadnike, dok ju je Hamlet namenio svima nama kao predstavnicima pale ljudske prirode i paskalovskim figurama istesanim od izvitoperenog drveta.

Spirala imaginacije

Posle esktenzivnog čitanja (nedopustivo) kratak zaključak. Bora Ćosić kao pisac i pesnik i jeste došao iz nekog „drugog sveta“, paralelnog književnog univerzuma. To nije tek biografski svet 1930-ih, počišćen bombama Drugog svetskog rata, ni svet za koji sam pesnik kao dvojnik Stephena Dedalusa (pesma „Konvertit“) kaže „gledam kako da nadoknadim/ pola veka provedenih u samostanu komunizma“, ni svet berlinskog egzila nakon pada Berlinskog zida, ni svet potonje tranzicije od unipolarnosti do neoimperijalizma, ali ni njihova mehanička sinteza. To je uvek inovativan tekst koji transgeneracijski privlači, kao neko čudo, kao što je i dugovekost autora i njegova literarna pojava na postjugoslovenskim prostorima, u prvom redu srpskim i hrvatskim, neka vrsta čuđenja (u svijetu). Tako nezaustavljivo produktivan, začudno duhovit i vedar, svestan značaja umetničke forme, njene razgradnje i reuspustavljanja, tako okrenut životu i kada ništa od njega ne očekuje i ne dobija sem zaborava, nerazumevanja i marginalizacije, gotovo prometejevski istrajan da prenese kresnicu podsmeha i izvrnute perspektive, i plodove svoje nepredvidljive mašte.

Bora Ćosić kao pisac i pesnik i jeste došao iz nekog „drugog sveta“, paralelnog književnog univerzuma. Tako nezaustavljivo produktivan, začudno duhovit i vedar, svestan značaja umetničke forme, njene razgradnje i reuspustavljanja, tako okrenut životu i kada ništa od njega ne očekuje i ne dobija sem zaborava, nerazumevanja i marginalizacije, gotovo prometejevski istrajan da prenese kresnicu podsmeha i izvrnute perspektive, i plodove svoje nepredvidljive mašte

U tom kontekstu i nadoknađivanje vremena izgubljenog u samostanu komunizma, iako nije bilo neplodno niti sve vreme prožeto represijom i strahom, ponajmanje je sumorno svedočanstvo ili zakasnela optužnica na račun jednog doba koje se preselilo u nostalgiju, potisnuto prevarama i iluzijama post-doba. To je trajna traumatična obeleženost jedne egzistencije i jednog teksta, više jedan istoriografski artefakt nego opomena ili poduka, jer se potonji naraštaji ne opamete ni na vlastitim greškama. Zapravo, baš u ovim knjigama jasnih istorijsko-političkih referenci, sa ovim odmakom, vidimo kako se konkretno uopštava a lokalno postaje univerzalno, kao što jasno vidimo kako se jedna autorefleksija, na jedan način u Ruskom vrtlaru, na drugi u noveli Sama, ispoljava i kao očekivani poraz ljudske „tvari“ i kao nastavak nikad prekinute igre posmatranja sveta iznova drugim očima. I tako zaokružujemo paradoks čudnovatog autora u desetoj deceniji života koji nije prestao da počinje iznova, bivajući mlađi od najmlađih i drugačiji među najinovativnijim.

Romani Zorana Žmirića i Igora Beleša, Visoke trave i Listanje kupusa, traumu i tragediju rascepa, ili ratne metamorfoze iz jedne epohe ka drugoj, slikaju najbliže, insajderski i stoga njihov uvid i prikaz ima najjače efekte, posebno stoga što te linije rascepa idu kroz same porodice koje su počivale na tzv. mešovitim brakovima (kod Beleša), odnosno kroz najbliža drugarstva (Žmirić). Oba romana su opsežna, Belešov oko 400 strana, Žmirićev, zavisno od izdanja i 470 strana, budući da su oba romana, pored izvornog hrvatskog doživela i srpsko izdanje (u redu, Žmirićev crnogorsko, ali Nova knjiga iz Podgorice je s tim ciljem i osnovala sestrinsku firmu, Kosmos izdavaštvo u Beogradu, da bi svoje knjige u Srbiji mogla da plasira kao domaća izdavačka kuća).

Kad bi se predstavio filmskim terminima, Visoke trave pre bi išao ka (mini) seriji nego ka filmu. Po svom žanrovskom profilu roman počinje kao roman odrastanja u Zagrebu i Vrginmostu, nastavlja se kao ratni, a druga polovina sadrži kriminalistički zaplet u egzilantskom miljeu Irske. Na drugi način, ovo je roman o atipičnom doživotnom prijateljstvu dvojice likova iz novozagrebačkih naselja Utrine i Travno, Roberta Lončara i Gorana Vendera, talentovanih košarkaša koji će u osnovnoj školi trenirati u Ciboninom podmlatku. U Žmirićevom romanu nema ambivalentne figure prelaza, ali ima neočekivanih obrta.

Iako je dramaturški fokus na sudbini dvojice drugova, Robert je pr(a)vi protagonista i neko ko osvaja simpatije u romanu. Obojica će učestvovati u ratu, mada na suprotnim stranama, i obojica se nose sa posleratnim sindromom, ali Robert je taj koji ne drži mnogo do svoje etničke pripadnosti, iako je bio dobrovoljac u ratu za hrvatsku nezavisnost. On pokazuje i radnu inicijativu, od toga da bude vlasnik kafića u Zagrebu do pripadnika obezbeđenja u Irskoj. Oseća ljubav prema dve Romkinje, dakle prema pripadnicama deprivilegovane zajednice, u Vrginmostu (Sofija) i u Irskoj (Oona). Deluje i kao pravični osvetnik, upucavši kvartovskog nasilnika Pesa i fizički se u Irskoj suprotstavivši bulingu Krištofa, pretpostavljenog u tržnom centru. Goran je taj koji nije priznao da je nagazio liniju za trojku u odsudnim trenucima školske utakmice, pa je njegov tim stoga pobedio u finalu, bio oruđe ratnog zločina u neznanju i pod naređenjem zapalivši kao srpski vojnik u Krajini kuću Robertovih babe i dede, dok u Irskoj nezaustavljivo tone u alkoholizam. Ipak, pomoći će Robertu da nađe posao u Newbridgu u Irskoj. Njihove rasprave su iskrene i često na granici fizičkog sukoba, što sve upućuje na dva zaključka: prvi o čudnoj dinamici bliskosti dvojice, pa, vrlo često negativaca ili osoba sa one strane zakona, koji nisu neskloni ni upotrebi nasilja da bi ostvarili to što su naumili, drugi o njihovom autsajderskom statusu, naročito nakon rata i u gastarbajterskoj emigraciji. Uostalom, nisu ni zamišljeni kao visoko školovani intelektualci, već kao bivši košarkaški talenti a sadašnji zaštitari i delatnici u sivoj zoni ekonomije. Ipak, kao što rekoh, distribucija čitalačkih simpatija direktno je proporcionalna njihovom statusu u romanu, ko je pravi protagonista i ko je uprkos svemu što radi bolji kao osoba.

Kad bi se predstavio filmskim terminima, Visoke trave pre bi išao ka (mini) seriji nego ka filmu. Po svom žanrovskom profilu roman počinje kao roman odrastanja u Zagrebu i Vrginmostu, nastavlja se kao ratni, a druga polovina sadrži kriminalistički zaplet u egzilantskom miljeu Irske

Robertove simpatije prema dve Romkinje, unekoliko i likovi irskih Roma, takozvanih travellera, koje smo ako nigde drugde upoznali kod Gaja Ričija (Guy Ritchie) u Snatchu iz 2000. (slažem se da je to jedna od najboljih uloga Breda Pita, ne samo fizičkih, već i lingvističkih), ili preko bokserskog „Kralja Cigana“, kako je sebe voleo da promotivno predstavlja, Tajsona Fjurija (Tyson Fury) – mogu da predstavljaju to mesto prelaza u Žmirićevom romanu, prelaza ka onom romantičnom ili utopijskom, odnosno kategoriji sentimentalnog u njegovoj prozi. U romanu Igora Beleša Listanje kupusa praktično sve je u znaku prelaza ili izmeštanja od „normalnosti“ svakodnevice ka patološkoj izglobljenosti konflikta. Mada je i ta normalnost sumnjiva jer za likove dvojice dečaka ona znači nasilne očeve: Draganov je i alkoholičar pride, a Zoran ima razvedene roditelje i živi s očuhom koji ga verbalno nipodaštava.

Etnička homogenizacija

Ipak, posebnu složenost ovom sociološkom procesu tranzicije, koji će iza rata obuhvatiti i ekonomsku pretvorbu i etničku homogenizaciju, daje kontekst tog transfera jer konflikt zahvata multietničku zajednicu sa dosta mešanih brakova. Belešov roman iz adolescentske perspektive slika taj proces tzv. nacionalnog samoosvešćivanja kao nešto čudno, nametnuto spolja i za njega i one u sličnoj poziciji kao nešto nemoguće. Narator je temeljno zbunjen šta je, odnosno kako bi trebalo da se oseća, kao Hrvat ili kao Srbin, posebno zbog složenih porodičnih prilika u kojima živi. On živi sa majkom, očuhom i polusestrom, a oca retko viđa. Njegov drug Bojan će duhovito primetiti da je narator Zoran poseban po tome što su mu majka i otac Hrvati a očuh i buduća maćeha Srbi. Opet, otac koji ga je zanemarivao, pred rat će postati aktivan u teritorijalnoj odbrani Vukovara, dok će očuh postati prava figura prelaza, ostavljen i izolovan i kad Borovo naselje osvoje srpske snage, ta mešavina ostataka JNA i paravojnih grupa, neregrutovan i bez nacionalističke auforije. Nakon Zoranovog povratka iz Vojvodine, u razrušenom naselju i u devastiranoj porodičnoj kući odvija se dramatična scena u kojoj Zoran po prvi put direktno razgovara sa svojim očuhom Marinkom, koji će njemu i njegovom drugu pomoći da pređu na teritoriju koju kontrolišu hrvatske snage.

I žanrovski gledano, roman Listanje kupusa doživljava metamorfozu od zapleta detekcije i omladinske proze ka crnotalasnom ratnom naturalizmu, pa se i implicitna poruka, svojstvena uvek pomalo didaktičnoj književnosti za decu i mlade, da je drugarstvo kontrapunkt nasilju i ratu, u neku ruku i najviša vrednost u životu, ne samo grubo nasukala o hridi indukovane međuetničke mržnje i sveopšteg razaranja, već je mogla da dvojicu dečaka, naratora Zorana i Bojana, košta glave, jer su neposredno pre početka rata odlučili da čamcem preko Dunava doplove do Futoga, gde su se iselili Dragan i Goran, dvojica članova An družine. Idila drugarstva nalik izletu i kampovanju u drugom mestu trajaće jako kratko, dok se Goran ne odseli u Nemačku a narator i Bojan ne pređu kod Dragana, u znatno skromnije uslove, skrivajući svoju nacionalnost. Kada se njihova krinka razotkrije, nastaće mučni užas koji bi bio teško podnošljiv i za prozu koja bi bila od početka crnotalasna. Beleš ostavlja otvoren kraj čini se da bi nekako zabašurio ovu provalu bestijalnosti u adolescentsku stvarnost i okrenuo se budućnosti, kojoj se po difoltu poklanja kredit na slepo, verovatno zbog one Elpis sa dna Pandorinog kovčega, koju su Grci smatrali i najvećim zlom. Na kraju narator posle dosta godina iščekuje ponovni susret sa Nikolinom, svojom nekadašnjom simpatijom sa kojom se od detinjstva nije više video. Istu vrstu sentimentalne doze, mada nešto realnije, sadrži finale Žmirićevog romana Visoke trave u kome „neki novi klinci“, Saša i Luka, igraju basket, što je replika scene s početka romana gde se nadmeću Robert i Goran. Poruka je dosta eksplicitna da prošlost ne mora da se ponavlja, odnosno da nudi novu šansu, mada se u drugi plan potiskuje ravnodušnost sa kojom se odnosi prema istrošenim igračima (ovde u dvostrukom smislu te reči), koji u suštini i nisu mogli da utiču na ono što će im se dešavati. Zapravo u oba ova romana, mada se to može protegnuti na sva četiri, dominira taj osećaj prisutan još iz antičke tragedije da su ljudi tek igračke u rukama kapricioznih i osvetoljubivih bogova, ili sudbine. Što naravno ne isključuje udeo lične vrline i odgovornost za ono što se moglo izbeći, učiniti bolje ili delovati dobro.

Prošlost koja ne prolazi ili zašto iznova danas o tome

Postavićemo ovo legitimno pitanje iz međunaslova, ali pre toga da se dotaknemo još jedne specifičnosti tri fikcionalne tvorevine, a to je jezik pripovedanja, tačnije jezici sredine i određenih zajednica koji se javljaju u romanu. Žmirić dočarava jezik irskih Roma ili travellera tako što kreira posebnu vrstu iskrivljenog govora na hrvatskom, sa viškom ili manjkom vokala, kako kad, i sa blago distorziranom leksikom, taman toliko da se razume. Kod Beleša se slika govor slavonskog podunavlja s razmeđa osamdesetih na devedesete, za koji se očito vidi jezički i kulturni uticaj iz susedne Srbije. Lako je u romanu uočiti čitav niz proizvoda popularne kulture (stripovi i muzika u prvom redu, Dylan Dog i Marty Misterija), emisije na Radiju, prehrambeni i odevni proizvodi (Cipiripi, Startas) koji pripadaju Leksikonu Yu mitologije.

Najviše se pominje Bajaga i njegov album Prodavnica tajni kao naratorov omiljeni, na koga su baš ove godine bacili pik mnoge braniteljske udruge u Hrvatskoj pa mu se otkazuju koncerti, kao što se, recimo, češće pominje izraz viršle nego hrenovke i slično. Tuševljaković poseže za logičnim a, kako bi se reklo, znakovitim rešenjem. Njegov narator koji se vraća nakon više od tri decenije u rodni Zadar, pripoveda na ekavici i katkad u beogradskom slengu, gde je proveo te tri decenije, ali likovi Zadrana govore lokalnim govorom i slengom, koji narator naravno razume. Time se njegovo izbegličko izmeštanje trajno ukotvilo u dominantni jezik pripovedanja. U Adisinoj Knjizi o Almiru nema takvih jezičkih signala, jer se bijeljinska ijekavica ne razlikuje od sarajevske ili tuzlanske, gde likovi žive, međutim javlja se ekavica u Almirovim dokumentima iz Beograda gde je studirao i Niša gde je nakon diplomiranja bio raspoređen.

Kod Beleša se slika govor slavonskog podunavlja s razmeđa osamdesetih na devedesete, za koji se očito vidi jezički i kulturni uticaj iz susedne Srbije. Lako je u romanu uočiti čitav niz proizvoda popularne kulture (stripovi i muzika u prvom redu, Dylan Dog i Marty Misterija), emisije na Radiju, prehrambeni i odevni proizvodi (Cipiripi, Startas) koji pripadaju Leksikonu Yu mitologije

Pošto ne znam kako da zamumuljim put ka odgovoru na pitanje iz međunaslova, da i to bude neka analitička detekcija, koja je bitna na ovaj ili onaj način, linearno ili retroaktivno, za tri prozne knjige (sem za Žmirića), odgovoriću direktno. Očito da je svim ovim autorima bilo potrebno tridesetak godina što da se, kako se to kaže u psihijatrijskoj traumatologiji i postranzicionoj pravdi, suoče sa ratnim okidačima traume, ali, što je jednako značajno, da kao autori nađu adekvatan literarni i pripovedni način da vlastitu traumu iskoriste kao građu. Čini se da je „najlakše“ bilo Adisi Bašić, ne samo zato što nije kopala po sebi ili unutar sebe, nego je dosledno i valjano sprovela jedan istraživačko-intervjuerski, dakle žurnalistički, postupak i pribavila građu za knjigu. Svi ostali morali su, da kažem to šaljivo, ne nužno i prikladno, da se ganjaju sa svojim avetima i demonima, i da ih (pekićevski) upokoje tako što će ih izneti u javnost ili na videlo teksta. Igor Beleš je pre ovog romana objavio dva koja nisu imala nikakve veze sa ovom temom, Tuševljaković kaže da je ovo bio peti ili šesti pokušaj da od traume načini temu. Za Žmirića ne znam koliko je puta pokušavao, niti koliko odnos dvojice košarkaša u njegovom romanu ima autobiografski prtljag, ali boravak u Irskoj pouzdano nosi taj pečat.

Ovaj odgovor deluje trivijalno, verovatno i očekivano, ali postoji još jedno pitanje, reklo bi se intrigantnije, o tome kako se ovo četvoro autora nosilo sa traumatskim sadržajem u kontekstu prikazivanja složenosti konflikta iz devedesetih, drugim rečima koliko su bili ne-pristrasni, otvoreni za stanovišta koja nisu deo mejnstrima scene kojoj se obraćaju, tačnije deo dominantnog narativa (naučnog, političkog i medijskog) o tome šta se desilo devedestih i zašto, pa da samim tim njihova prozi nudi jedan nijansiraniji i možda subverzivan uvid i prikaz.

Možda je Adisi Bašić u Knjizi o Almiru bilo najlagodnije da izneveri očekivanja, jer ih nije ni bilo. Almir Smajić čiju kratku biografiju sklapa i ponovo ispisuje iz sećanja u suštini njemu naklonjenih osoba (članova porodice, nekadašnjih drugova, bivše devojke, kolege oficira iz vojske) nije nacionalni heroj niti ratna žrtva koju slavi bošnjačka sredina, već, paradoksalno, srpska, a poginuo je u vojsci koju sredina iz koje dolazi autorka smatra neprijateljskom – otuda je u fokusu njene knjige ostao primarno Almir kao osoba, iako nije nepomenuta kontroverza da je mogao da napusti JNA kada je ona postala predominantno srpska, što nije učinio.

Distanca prema revizionizmu

S druge strane, slika savremene Bijeljine, u čijem gradskom parku stoji spomenik Draži Mihailoviću, četničkom vođi iz Drugog svetskog rata, a trg nosi njegovo ime, prikazana je bez osude ali sa jasnom distancom prema istorijskom revizionizmu, koji je, čini se, završna faza koja je počela u ratu proterivanjem Bošnjaka iz grada, s ciljem stvaranja monoetničke sredine. To je sredina potisnutih i zabranjenih sećanja na devedesete i sa novonametnutom istorijskom svešću koja briše partizanski internacionalizam i nasleđe „bratstva i jedinstva“, a slavi nekadašnje kvislinge kao preteče vojske bosanskih Srba u ratu 90-ih. Taj, da ga nazovem, meki pristup Adise Bašić omogućio je jednu naraciju bez eksplicitne gorčine, ali koja nije izgubila svoje vrednosne parametre i orijentir, informativno neutralnu i otvorenu za empirijske senzacije i podatke, i u kojoj će biti moguće da se ne samo ispiše priča o osobama poput Melihe Milice, koje su se prilagodile dok je većina njenih sunarodnika postalo žrtvama, već da i naratorka koja takvim osobama prilazi sa jasnom osudom počne u njima da prepoznaje očitu ljudskost i neispričanu ljudsku dramu.

Paradoksalno ili ne, u romanima gde stvarnost nije predstavljala takav limit imaginaciji, nismo dobilu tu vrstu suptilnosti ni složenosti. Štaviše, bar u dva romana (sem kod Beleša) je očita dominacija perspektive jedne strane, što može da svedoči o još uvek nesavladivom delovanju traume koja se kao neko magnetno polje formirala oko narativne evokacije događaja iz prve polovine devedesetih. Ipak, svaki od romana nosi i neku svoju prednost. To posebno važi za roman Listanje kupusa Igora Beleša koji, hajde da dozvolim sebi tu generalizaciju, možda najdetaljnije i najupečatljivije od svih romana ratne tematike na postjugoslovenskom prostoru prati i prikazuje proces međuetničkog rascepa usled jednovremenog delovanja kako političkih centara (Zagreba i Beograda), izjava zvaničnika i političke propagande, tako i događaja na terenu (postavljanja barikada, organizovanja teritorijalne odbrane, delovanja JNA i paravojnih snaga), odnosno u porodicama likova dečaka, posebno onih iz mešovitih brakova. Tako se nenametljivo dobila jedna iznijansiranost data iz po difoltu nepristrasne ranoadolescentske perspektive, koja o mnogo čemu malo zna pa samim tim nema predubeđenja i predrasude starijih, nego sve što se dešava konstatuje bez prateće refleksije. Opet nije izostavljena ni referenca na stvarni istorijski učinak napada JNA i paravojnih snaga na istočnu Slavoniju, dakle na Borovo naselje i Vukovar, pa ni mučni maltretman koji dečaci doživljavaju u Futogu, u kući školskog duga, kada njegov otac, odranije poznat kao nasilni alkoholičar sazna da su oni hrvatske nacionalnosti, ne iskače iz imanentne logike teksta i nema za cilj demonizaciju jednu od strana u sukobu, već slika parcijalnu etničku mržnju izbliza. Njene posledice dotiču jednako likove dečaka i cele sredine, gde će brutalno devastirani vukovarski vodotoranj, prikazan i u romanu, postati simbol osvajačko-osvetničke bestijalnosti, izlišne i sa vojne tačke gledišta.

„Srce tame“ Tuševljakovićevog romana Karota čini zlostavljanje zadarskih Srba zatvorenih u školi, u kome kao policajac po naređenju neko vreme učestvuje i Đuro Krneta, Karotin otac. Kao što sam pomenuo, deo naratorove traume su i sukobi sa Karotom koji ne može da kontroliše svoju snagu kad ga maltretiranje drugih razbesni, i onda kada sredina, škola i zadarska periferija, počnu da neprijateljski reaguju inficirani međuetničkim podelama. Pobuna hrvatskih Srba na severu Dalmacije i granatiranje primorskih gradova koje sprovodi JNA pomenuti su usputno, što se delimično može objasniti što radijacijom naratorove traume što odsustvom želje da se sveobuhvatno slika početak rata u tom delu Dalmacije. Sličan zaključak važi i za distribuciju ratne odgovornosti u hrvatsko-saokrajiškom sukobu u romanu Visoke trave Zorana Žmirića. Najdrastičniji zločin, doduše u neznanju i po naređenju, počiniće Goran zapalivši kuću Robertovog dede i babe dok su oni još bili unutra.

Generalno, u ratnim romanima ova „raspodela zločina“ je sklizak teren jer neizbežno reflektuje pitanje veće odgovornosti, odnosno istorijske reprezentativnosti: da li i koliko roman reflektuje suštinu nečije krivice, tj. koliko se podudara sa pomenutim zvaničnim istinama u jednoj sredini, odnosno zemlji. Ova dva romana očito nisu imali nameru da budu subverzivni prema takvoj istini, fokusirajući se na druge momente, recimo kod Žmirića na položaj romske zajednice, kvartovske nasilnike i učesnike rata, poznatije kao branitelji, kao i na mutne poslove domaćih egzilanata u Irskoj.

Generalno, u ratnim romanima ova „raspodela zločina“ je sklizak teren jer neizbežno reflektuje pitanje veće odgovornosti, odnosno istorijske reprezentativnosti: da li i koliko roman reflektuje suštinu nečije krivice, tj. koliko se podudara sa pomenutim zvaničnim istinama u jednoj sredini, odnosno zemlji

Potreba za evokacijom rata

Donekle depresivno deluje zaključak koji mi se nameće da se i posle više od tri decenije nije iscrpla potreba evokacije rata u književnosti, a sva je prilika da će se nastaviti i mimo eventualne želje da oficijalni narativi dobiju i svoju umetničku reprezentaciju. Takav je bio slučaj sa (propagandnim) filmom Dara iz Jasenovca (2021.), kome nasuprot stoji nastojanje da se setimo žrtava i nenametljivih heroja, kao u filmu o Srđanu Aleksiću (Krugovi Srdana Golubovića iz 2013.) ili o otmici putnika iz voza Boegrad-Bar kod mesta Štrpci 1993. godine (Čovjek koji nije mogao šutjeti Nebojše Slijepčevića iz 2024). Ipak, kao što smo videli, generator ratne evokacije kroz književnost i umetnost nisu u prvom redu oficijalne kulturne politike, još manje desničarska jednostranost i nastavak ratova drugim, umetničkim sredstvima – uostalom takvi radovi su po pravilu bofl koji malo znači i istomišljenicima, ako oni uopšte čitaju. U ove četiri knjige podstrek je došao iznutra, naporedo sa onim umetničkim i pripovednim, a nasuprot mogućoj demotivaciji činjenicom da već sada postoji pozamašna biblioteka naslova u kojima se prožimaju sećanja i traume, vredni i manje vredni umetnički pokušaji i na njih naslonjene kulture sećanja.

I za sam kraj: koliko su ove knjige vredne upravo u kontekstu kulture sećanja i uspostavljanja uravnoteženog i multiperspektivnog (ili bar dvostranog) gledišta o ratovima devedestih, o njihovom učinku, uzrocima i odgovornosti vinovnika? Uprkos skoro dvoipodecenijskom praćenju regionalnih knjiga ovog profila, ne tvrdim da posedujem odgovor, ali ne želim ni da se izvučem time što bih rekao da su književna recepcija i njeni efekti isključivo individualna stvar. Sa iskustvom jednog od urednika „Betona“ video sam da narativi koji se frontalno suočavaju sa zvaničnim istinama, po svojoj prirodi pojednostavljenim i homogenim, podižu najviše prašine, ali nužno ne postižu efekat otrežnjenja, širenja vidika ili promene kulturnog modela. Ipak, i dalje takve knjige cenim dodatno jer i one deluju kontekstualno, istina sa odloženim učinkom.

Takođe i knjige suočavanja sa parcijalnom traumom nose srodan potencijal senzibilizacije čitalaca jedne sredine za patnje drugih koje su potisnuli i zaboravili, ili se nikad i nisu susreli sa njima. Posebno što su naše sredine postale ideološke homogenije no što nam prija, da se ne bavim sada polumilionskim koncertom na zagrebačkom hipodromu ili govornicima na Vidovdanskom skupu pobunjenih studenata na Slaviji. S treće strane, kulturno polje oduvek je bilo polje sučeljavanja i borbe (ideja, gledišta, narativa, zašto ne i – interesa), pa tako i novi književni naslovi ispunjeni starom ratnom traumom višestruko služe svojoj svrsi: literarnoj (umetnička vrednost), intimnoj (autoterapija) i kolektivno memorijskoj (politike sećanja).

Sizif je, razume se, figura uzaludno ponavljanje istog, osuda koja poništava vrednost postignutog, a Gorgona (Meduza) pogled koji okamenjuje i ubija (pogled silovane i kažnjene lepotice). Izbeći uzaludno ponavljanje istog i razgraditi okamenjene narative koji nanose štetu i onemogućavaju poboljšanje.

Prvi dio teksta možete pročitati putem sljedeće poveznice: Sizif i Meduza (I)

U procesu čitanja sticaj okolnosti mi liči na bibliomantiju (nije knjiga iz Novog Pazara) – valjda će ovaj štos razumeti i neko ko nije probao novopazarske mantije. Istina, bibliomantija se najčešće definiše kao metod proricanja na osnovu toga koja se reč, rečenica ili odlomak slučajno odabere iz neke svete knjige, ali ja sam mislio na nešto drugo. Na tu „mističnu“ vezu između spontano odabranog fragmenta teksta i onoga što ti se mota po glavi ili šta ti se dešava. Takođe „bibliomantski“ iznenadi kada se ničim izazvano javi „tajna veza“ između knjiga koje čitaš, slučajno odabranih sa različitih scena.

U redu, tematska poklapanja i nisu takva retkost, ni podudarnosti u konceptu ili postupcima, pa opet zasvrbelo me „treće oko“ kada sam postao svestan da se čak četiri knjige objavljene ove i u prethodne dve godine vraćaju na „mesto zločina“, na nikad upokojene devedesete i to iz ugla coming of age narativa u čijem je fokusu grupa dečaka, školskih drugara koji se suočavaju sa međutničkim tenzijama, mržnjom i ratom.

Dobro, da nije ovog „dodatka“ iz repertoara družbe Pere Kvržice ili orlova (koji) rano lete, taj izlet do devedesetih mogao bi se smatrati još i komercijalnim i debelo izanđalim. Ali Sherlock u meni se definitivno povampirio kad sam uočio da su dvojica autora i jedna autorka gotovo istog godišta, u debelim srednjim godinama, pa tako daleko od autorskog početništva. No čudnovati su putevi traume, skuplja i taloži se godinama i decenijama, kao voda iz pokvarene cevi, i izbije naglo gde je ne očekuješ, kao ponornica.

Vreme je spustimo karte i otkrijemo protagoniste, odnosno romane. To su ovogodišnji: Adise Bašić Knjiga o Almiru (Buybook) i Darka Tuševljakovića Karota (Laguna), odnosno Zorana Žmirića Visoke trave (Fraktura, 2024., Kosmos izdavaštvo, 2024.) i Igora Beleša Listanje kupusa (Hena, 2023.; Čarobna knjiga, 2024). Tuševljaković i Beleš su vršnjaci, 1978. godište, Adisa za malo (1979), dok je Žmirić nešto stariji (1969). Geografija njihovih romana/knjiga ide od Bijeljine/Vukovara, Zadra/Beograda, Borovog naselja/Vukovara do Vrginmosta/Zagreba/Republike Irske.

Koncept i postupak, drugarstvo i trauma

Zapravo pune podudarnosti nema između bilo koja dva romana u ovoj grupi. Recimo bildungs narativ i školsko drugarstvo su od suštinskog značaja za Belešov i Tuševljakovićev roman, s tim što je uzrast likova različit. Kod Beleša je reč o likovima viših razreda osnovne škole, kod Tuševljakovića o starijim tinejdžerima, a razlika je i u postupku: Beleš se opredelio za klasičan vremenski linearan pristup, kao u omladinskom ili avanturističkom romanu, ili stripu, koji postepeno i razgovetno (mimetički) prikazuje šta se dešava njegovim likovima. Štaviše i tačka gledišta je podređena uzrastu likova, odnosno naratora Zorana, i trpi uticaj atmosfere međutničkih tenzija i rata koji se približava u Borovo naselje i Vukovar. To je u još većoj meri slučaj sa naratorom Tuševljakovićevog romana Davorom, budući da se on iz sadašnjeg trenutka, tridesetak godina stariji, u društvu devojke Nine vraća u Zadar koji je na početku rata morao da napusti, tako da je njegova naracija opterećena onim neizgovorenim a još neotkrivenim, što i sam roman baca u naručje detektivskog žanra i retroaktivnog ratnog romana. Kao čitaoci ćemo tek u postupku narativne anamneze doći do njegovih sećanja na školske drugove i bolne događaje iz tog perioda.

Dakle postupak koji su odabrali ova dva romana, srodna po konceptu, čini ih dijametralno različitim: kod Beleša postepeno pratimo ono što će postati sadržaj traume, kod Tuševljakovića se naknadno probijamo kroz slojeve sećanja da bismo došli došli do traumatskog jezgra. Slična razlika postoji i kod preostala dva romana. U Žmirićevim Visokim travama u fokusu je odnos dvojice starijih adolescenata koji karakteriše isti afinitet, prema košarci, koju obojica treniraju, ali i jaka kompetitivnost koja nije samo treningom indukovana osobina savremenog sporta, već i karakterna crta dvojice likova. Njihov odnos pratimo, kao kod Beleša, takođe linearno, od srednje škole, preko regrutacije i učešća u ratu do egzilantskog života u Irskoj, što zauzima najveći deo ovog romana.

Knjiga o Almiru Adise Bašić drastično odudara od ostalih u prvom redu stoga što je reč o nefikciji, odnosno dokumentarnoj prozi, mada i taj termin nosi u sebi oksimoronski potencijal. Njena knjiga je nastala kao rezultat jednog istraživačkog postupka, bliskog publicistici i reportažama, odnosno biografijama i studijama. Ovde nema razlike između autorke i naratorke, koja odlazi na „lice mesta“, u Bijeljinu, govori o stvarnim ljudima i razgovara sa stvarnim ljudima, podstičući ih da govore za njenu knjigu kao svedoci, da aktiviraju svoje sećanje o bratu njenog muža, Almiru Smajiću, koji je poginuo 1991. u okršajima oko Vukovara u uniformi oficira JNA.

I njen postupak je nužno retroaktivan, kao i u Tuševljakovićevom romanu: naknadno se otkrivaju slojevi i aspekti različitih epoha, mirnodopske i ratne. U evokativni mozaik slaže ih osoba koja piše o osobi koja je bila bliska osobama koje su njoj bliske, dakle, koju naratorka tek upoznaje kroz sećanje drugih, ujedno koristeći autentična dokumenta poput fotografija, službene prepiske, članskih karti i knjižica, uz informacije o konkretnim toponimima, proizvodima i ljudima, što dočarava i pomenute epohe. Veliki dobitak Knjige o Almiru je i u tome što se naracija ne zaustavlja trenutkom i godinom Almirove smrti, već nas uvlači u još aktuelniju temu, o divljanju arkanovaca i proterivanju bijeljinskih Bošnjaka za vreme rata, odnosno o potisnutom i zabranjenom sećanju sadašnjih građana Bijeljine, većinom Srba, na ovo de facto etničko čišćenje.

Dakle postupak koji su odabrali ova dva romana, srodna po konceptu, čini ih dijametralno različitim: kod Beleša postepeno pratimo ono što će postati sadržaj traume, kod Tuševljakovića se naknadno probijamo kroz slojeve sećanja da bismo došli došli do traumatskog jezgra. Slična razlika postoji i kod preostala dva romana

Odrastanje i drugarstvo takođe su sastavne etape i Knjige o Almiru, s tim da su one očekivane ili neizbežne u biografskoj rekonstrukciji jednog kratkovekog života. S druge strane su u strukturi knjige usputne i manje snažne od svedočenja Almirovog kolege oficira iz vojske, Rasima, o Almirovoj pogibiji, ili naratorkinog muža, Almirovog brata, koga početak rata zatiče kao lekara u bijeljinskoj bolnici, o maltretiranju koje tada doživljava. I u ovoj knjizi su najbolji drugovi činili svojevrsnu grupu koja se izdvajala u školi i u gradu. Njihovo sećanje na taj period je nostalgično, ali se ne dotiče ratnog perioda koji i danas, više od tri decenije kasnije ostaje neka vrsta tabu-teme za javni diskurs u tom BH entitetu.

U romanima Listanje kupusa i Karota drugarstvo je konstitutivno jednako za zaplet koliko i za sadržaj traume; kao i postupak detekcije ili istrage, mada različit i specifičan u oba romana. Belešov roman počinje kao naivna detektivska zagonetka: nekoliko predtinejdžera (u tom trenutku imaju 11 godina) pokreću potragu za „nestalim“ školskim drugovima. Kad rat počne, roman postaje ostvarenje utopije o pobedi drugarstva, ali to će biti samo uvertira u tragični naturalizam ratnog razaranja Borovog naselja i Vukovara. Početni deo romana je dramaturški razvučen, usporen i previše detaljan. On prati takoreći iz dana u dan enigmu „nestanka“ školskih drugova i samoorganizovanje grupe koja ima i svoje ime, An družina, i koja pokreće svoju malu potragu za njima.

Družinu čine četiri dečaka (pored naratora Zorana, tu su njegovi drugovi Bojan, Dragan i Goran) i jedna devojčica, Nikolina, i njihova potraga deluje i dirljivo i naivno – dirljivo kao kontrapunkt ratu koji se približava a o čijim razmerama niko, ni od starijih, ništa ne sluti; epistemološki naivno da i u tom uzrastu deca ne znaju ili nemaju makar predstavu šta se krije iza toga što svakoga dana u razredu ugledaju poneku novu praznu stolicu. Za njih je to enigma nestanka koja zaslužuje stripovsku potragu a mimo znanja, učešća i odobrenja odraslih. Približavanja i početak rata je onaj anticivilizacijski trenutak koji je svaku sredinu podsetio na njen mešovit etnički sastav, što će postati naročito komplikovano u nacionalno mešovitim porodicama. To je jedan od izuzetnih efekata Belešovog romana, svejedno namernih ili usputnih, da je detaljno oslikao buđenje ili aktiviranje nacionalne pripadnosti u zenitu jugoslovenskog socijalizma i tokom nepomirljivog sukoba dva politička koncepta: samostalna naspram zajedničke države, koji je predstavljao formalnu uvertiru u rat.

Ambivalencija ili likovi prelaza

U Tuševljakovićevom romanu je sve od početka zaoštreno, ne postoji ta faza adolescentske idile, iako grupa dečaka funkcioniše kao grupa školskih drugova, mada se jasno oseća konfliktni duh novog doba. Iako je, kao što smo rekli, pristup retroaktivni, evokacija ne ide u mirnodopske godine školovanja i odrastanja u Zadru, već je njen fokus na „godinu raspleta“, što bi rekao jedan od najvećih vinovnika (u toj reči najpre treba osetiti značenje krivac, ne protagonista) tragičnosti tog raspleta u čijoj klopci živimo i dalje (pošto se mnogi neće dosetiti – mislim na knjigu Slobodana Miloševića Godine raspleta iz 1989., zbirku njegovih govora za koju je predgovor napisala Desanka Maksimović). I u ovoj grupi je četiri dečaka (Ante, Tonči, Saša i narator, Davor), ali je za zaplet, naratorovu traumu, pa i funkcionisanje ove grupe važan i jedan dečak, koji nije deo grupe, mada ide u isto odeljenje sa njima. On odudara po svemu: sasvim riđ, otuda nadimak Karota (tek posle dve trećine romana saznajemo njegovo ime, Miroslav), znatno krupniji i snažniji od ostalih, ali kognitivno usporen, koji više muca nego što razgovetno govori, otuda predmet ismevanja. Tokom naratorovog prisećanja na to šta mu se desilo na početku rata, značaj Karote kao lika raste, toliko da postaje rezervni ili naporedni glavni lik. Upada u oči i druga paralela sa Belešovim romanom: u oba nasilje u porodici, odnosno batine kao vaspitno sredstvo, sastavni je deo odrastanja dvojice dečaka, naratora i Dragana, odnosno Miroslava ili Karote kod Tuševljakovića.

Tako figura nasilnog oca, ili očuha kod nekih, i fizičko kažnjavanje postaju dopunski potencijal traume koji se usputno otkriva tamo gde se ne očekuje, jer se prikazuje odrastanja tokom „veselih“ osamdesetih, koje u čestom nostalgičnom rasteru dobijaju konfiguraciju idile. Tuševljakovićev lik Karota žrtva je obesti i verbalnih poniženja svojih, kako se to kaže školskih drugova, iako takvim postupcima prestaju da budu drugovi a postaju mali nasilnici, ali je i lik od kojeg zbog njegove snage zaziru, iako je retko koristi da bi se odbranio. Ipak, u dve situacije Karotina osvetnička reakcija prelazi crtu racionalne i prihvatljive i postaje destruktivna i opasna po život. Budući da je roman Karota fokusiran na tačku preloma ili period rascepa, kada narator od integrisanog domaćeg postaje svestan da je postao nepoželjni drugi, pa će se iz Zadra iseliti za Beograd, možemo reći da naratorova adolescentska trauma ima dva punjenja ili dva izvora, i u oba Karota igra važnu ulogu, iako je ta uloga suštinski različita u jednom i u drugom slučaju.

U želji da izbegnem da „spojlujem“ rasplet, koji ima istu ulogu kao u detektivskom romanu (doduše pitanje ovde nije: ko je počinio zločin ili prestup, već: šta se zapravo dogodilo), može se reći da je jedna ravan naratorovog stida taj što je zajedno sa svim ostalim đacima i članovima grupe sve vreme hteo da se distancira od Karote kao od, da budem grub, školskog idiota, ali ga je duh epohe (međuetničke tenzije) grubo gurnuo njemu u zagrljaj, pa je tako prilikom školskog izleta, u autobusu ismevan zajedno s Karotom. Karota je dakle lik višestruke žrtve, najpre u porodici (žrtva očevog nasilja), onda u školi (omalovažavanja đaka), potom, zajedno sa ostalim Srbima, i u gradu (etničkog revanšizma). Dakle, sudbina Karote i njegove porodice na jedan način je postala amblematska za status manjine u ratu, na drugi pojačava položaj žrtve do tragičnog statusa, budući da je Karotin otac, Đuro, zadarski policajac koji će ostati u službi i revnosno izvršavajući naređenja mučiti svoje sugrađane srpske nacionalnosti. Paradoksalno, Karota je tip književnog lika koji ni usled čitalačke empatije ne postaje simpatičniji, već ostaje obeležen nečim odbojnim i stranim, onim što krši ili transcendira norme, čemu uz njegovu destruktivnu samoodbranu doprinose motivi incesta i potkazivanja oca.

Rascjep u identitetu

Sličan ambivalentan lik postoji i u dokumentarnoj prozi Adise Bašić, to je Meliha Milica, frizerka iz Bijeljine u čijem prostranom stanu boravi naratorka sa sinom i mužem tokom tih nekoliko dana dok odlaze na Almirov grob na godišnjicu njegove pogibije. Od početka je navedena pod tim etnički kiborg imenom, koje ukazuje na rascep u njenom identitetu. Rascep leži u oba smisla tog ideologizovanog pojma: kako sebe doživljava i kako je drugi vide, u čijem preseku, veli jedna definicija, leži taj famozni identitet. Naime, Meliha je tokom devedestih promenila ime u Milica, ostavši da živi u Bijeljini, udata za lokalnog biznismena i člana Srpske radikalne stranke, zbog čega kod većine Bošnjaka (i izbeglih i onih koji su ostali u Bijeljini) izaziva odbojnost i prezir, a i sama naratorka ima veoma negativan stav o njoj. Na ovom mestu gde se spajaju jedan istraživački postupak koji ne želi ništa da sakrije, ali ni da preuzme ulogu sudije ili moraliste, i odsustvo isključivosti uprkos nelagodi, Knjiga o Almiru gotovo da dobija jednu tolstojevsku crtu otvorenosti za razumevanje onih koje drugi odbacuju i/ili nipodaštavaju. Povrh svega, Meliha Milica, čije ime se obično tako u tekstu navodi, u duetu, a koja se odaziva na oba, prikazana je kao vrlo predusretljiva osoba, spremna i sposobna da udovolji svojim gostima sa malim detetom.

Ona je sporedni lik u tekstu koji je posvećen naslovnoj figuri čija je uniforma i pogibija tokom i nakon rata takođe postala ambivalentna (za sredinu iz koje naratorka dolazi i kontroverzna), pa tako Milica Meliha nije postala predmet psihološki produbljenog profilisanja, iako se može naslutiti da i ona sama nosi traumu koja čeka na svog saosećajnog pripovedača. Almir Smajić, koji je poginuo kao oficir JNA u okolini Vukovara, dobio je nakon pogibije ulicu u Bijeljini. Kako piše naratorka, tu će činjenicu na svojim suđenjima u Hagu zloupotrebiti Milošević i Šešelj, želeći da umanje srpske zločine nad Bošnjacima tokom rata u BiH, iako je Almir poginuo pola godine pre početka rata u BiH. U svojoj biografskoj rekonstrukciji naratorka skrupulozno pominje i mogućnost koju je komanda JNA dala nesrpskom kadru da napusti vojsku, što Almir nije učinio, a o njegovim razlozima istraživačica može samo da nagađa.

Nemoguće je biti sinhron stvarnosti koja pred našim očima postaje istorija. Gledano iz autorskog ugla. Takav je doživljaj blizak pameti, a autorsko iskustvo ga potvrđuje. O stvarnosti koja postaje istorija piše se nakon što istorija postane prošlost, tačnije nakon što ono što nam je delovalo istorijsko u svakodnevici dobije sertifikat vremena da je našu sadašnjost zaista pomerilo iz njenog ležišta i promenilo joj smer. To je ta famozna distanca i suđenje sa preimućstvom distance koje podseća na patološku obdukciju: predmet analize mora biti mrtav da bi zaključci bili tačni.

Ali ovde nije reč o istinitosti uvida, već o vremenu nastanka književnog teksta, koji redovno kaska za turbulentnom stvarnošću. Ako se uopšte udostoji da obrati pažnju na stvarnost unutar koje nastaje. I odmah je tu stara dilema, tačnije više njih: ona o potrebi ili imperativu referisanja teksta na okolnosti u kojima nastaje, kao i ona da tekst hteo to ili ne, latentno ili neskriveno sadrži prezent svog nastanka u porama svoje manifestne očiglednosti.

Igrom prilika ovih sam nedelja, a nekako reagujući na političku krizu u kojoj i sam živim, posegnuo za Andrićevom Travničkom hronikom i ponovo osvestio vezu koju ovaj roman uspostavlja između vremena kada je nastao, usred Drugog svetskog rata, u Beogradu pod nacističkom okupacijom, i vremena u koje je smeštena radnja romana, na početku 19. stoleća u otomanskoj Bosni, u vreme Napoleonovih osvajanja koja su tadašnji evropski poredak okretala naopačke. Dodirnule su se epohe koje su, kao u Hamletu, izašle iz svog zgloba, a budućnost je postala neizvesna, što je značilo, i uvek to znači, da se suštinski otvorila pukotina ili procep da nešto novo pomoli nos.

Dodirne točke

Bilo bi zgodno raščivijati ili raspakovati dodirne tačke ove dve epohe, i to da li se istorija u vidu konačnog raspleta obe situacije narugala izazivačima nemira (Napoleonu i Hitleru) ili je usvojila ponešto od uzroka i posledica, predupređujući njihovu repeticiju. Što nikako ne sugeriše da je stanje pre prevrata bilo „normalno“, odnosno uravnoteženo i perspektivno. Zadržavam se na tački percepcije procesa koji je u toku, na posmatranju koje počiva na riziku vlastite zablude, uvučeno u vrtlog anksioznosti. Sa srušenim pređašnjim stanjem survala se logika i vladajući svetonazor tog vremena, dok se mišljenje budućnosti kreće između distopijskog sunovrata koji priziva restauraciju pređašnjeg kao navike koja manje užasava i projekcija koje omogućavaju smelost imaginacije, iako su usisane u futuristički vakuum bez pouzdanog utemeljenja.

Opet, u Hamletu to „izglobljenje“ ili ta nenormalnost najpre je puka intuicija jednog čini se neurotičnog princa koji možda ima pik ili ne može da podnese da se njegova majka tako brzo nakon smrti svoga muža preudaje za njegovog neuglednog brata, legitimišući prenos prestola sa pokojnog muža na svog devera, posredno dovodeći u pitanje i sinovljevo pravo na nasleđivanje kraljevskog trona. Istina će na samom početku drame direktno izaći na videlo, takoreći materijalizovati se u pojavi duha umorenog kralja, dakle žrtve, koji će obznaniti da se desilo bratoubistvo i državni udar, odnosno da je počinjeni zločin, regecid, utro put novoj vladavini kojom upravlja zlikovac a ne legitimni vladar.

I to deluje nekako sićušno i sitničavo spram istorije i dve epohe koje povezuje Travnička hronika, u kojima prevrat prethodi u oba slučaja nekoj vrsti državnog udara na ustavni poredak a ovaj prethodi međunarodnim sukobima i ratu koji teži uspostavljanju novog svetskog poretka. I u sadašnjem trenutku u našem dobu nije reč tek o nekakvoj obnovi fašizma kroz populizam, već o nečemu mnogo širem i zlokobnijem od toga: o odbacivanju ukupne bezbednosne arhitekture u koju je bio smešten svet nakon Drugog svetskog rata, a koja je podelom interesnih sfera, istina i ubrzanim razvijanjem nuklearnog naoružanja, bila projektovana da onemogući Treći svetski rat u kome bi učestvovao možda još veći veliki broj zemalja nego u Drugom.

Dakle reč je o povratku na stari destruktivni imperijalizam i o delovanju velikih sila mimo i iznad međunarodnog prava. Ove bi se ponašale poput slona u staklarskoj radnji, jer svet iznova postaje prazno polje za direktnu konfrontaciju neoimperijalnih interesa. Istini za volju, svet u kome živimo nikad to nije ni prestao da bude, ali sada stvari postaju bolno ogoljene. Ako ćemo zaključiti iz direktnih analogija, jasno je kako će se posle Napoleona i nacista provesti novi izazivači turbulencija, mada se tu može postaviti subverzivno pitanje o tzv. prirodnom stanju odnosa između velikih sila i ostalih. Mnogi misle da se to prirodno stanje nužno i jedino ispoljava kao rat i dominacija, s tom razlikom da je dominacija ili hijerarhija moći nekad ogoljena, dok je u razdobljima mira maskirana smirujućim i teže providnim ideološkim dekorom.

I u sadašnjem trenutku u našem dobu nije reč tek o nekakvoj obnovi fašizma kroz populizam, već o nečemu mnogo širem i zlokobnijem od toga: o odbacivanju ukupne bezbednosne arhitekture u koju je bio smešten svet nakon Drugog svetskog rata, a koja je podelom interesnih sfera, istina i ubrzanim razvijanjem nuklearnog naoružanja, bila projektovana da onemogući Treći svetski rat

Masovni protesti

I tako posredno dolazim do trenutka u kome pišem, dok u Srbiji već četiri meseca traju masovni studentski i građanski protesti protiv korupcije a za poštovanje zakona i nezavisno funkcionisanje institucija, koje EU kao da i ne primećuje. A zapravo, u Srbiji se poslednjih 13 godina odvijaju politički procesi koji su se već desili u Turskoj, Mađarskoj i Rusiji, gde je liberalna demokratija postala fasada za populističku autokratiju u kojoj samodržac vlada uz pomoć oligarha i kriminalaca. Vlada i uz kratkovidu ravnodušnost ili prećutnu podršku međunarodne zajednice kojoj isporučuje prirodne resurse, namešta unosne tendere ili od nje kupuje skupo naoružanje i sklapa poslove na štetu vlastite privrede. Tako se oteta država pretvara u koloniju, a demokratski poredak postaje plen korporativističke kontrarevolucije. Korporativističke u oba smisla, kao restauracije staleške društvene hijerarhije koju predvode nouveaux riches oligarsi i kao vladavina milijardera, vlasnika korporacija koji finansiraju nove autokrate, sarađuju s njima ili upravljaju njima.

Tako su se pred našim očima počele da pojavljuju prve ozbiljne pukotine na evropskom, pa i zapadnjačkom zdanju koje je promovisalo i slavilo zajedništvo i različitost, legalizam i solidarnost, bar unutar tog kruga, a prema kome su počele da marširaju sada već vidljive čete orka pod barjacima militarizma i ogoljene dominacije velikih sila. Uvek sam se pitao kako je nacizam tridesetih mogao tako lako ne samo da se širi, već da stiče i stekne neupitan međunarodni status, da se uvažava kao legitimna politička opcija, a neposredno pred rat da se od njega zazire i povlači u uverenju da će njegove ambicije biti zadovoljene teritorijalnim ustupcima isključivo na štetu njegovih neposrednih suseda.

Kada se postojeći poredak raspada ili je ozbiljno uzdrman i kada se doživljava kao star i prevaziđen, kao gljive posle kiše rastu proroci pomenutog prirodnog stanja, oportunistički propovednici adaptacije i pokoravanja novouzdiglim silnicima, sozercatelji i teoretičari povesti koji opravdavaju ili vide kao neizbežnu novu etapu istorije u kojoj će sve postojeće biti precrtano i zamenjeno da kamen na kamenu ne ostane. A neizbežni su i oni koji u toj novoj „propasti Zapada“ vide nešto dugo očekivano i radosno, kao „zlatnu zoru“ rađanja novog čoveka, bio on barbarogenije, Übermensch ili samo varvarin, vandal ili bahati pohlepnik.

U Srbiji već četiri meseca traju masovni studentski i građanski protesti protiv korupcije a za poštovanje zakona i nezavisno funkcionisanje institucija, koje EU kao da i ne primećuje. A zapravo, u Srbiji se poslednjih 13 godina odvijaju politički procesi koji su se već desili u Turskoj, Mađarskoj i Rusiji, gde je liberalna demokratija postala fasada za populističku autokratiju

Zadatak književnosti

Tako da je i „zadatak“ koji postavljam pred književnost znatno širi od toga da impulsivno reaguje na trenutne okolnosti. Uostalom nije ni jasno kakva bi tu reakcija bila adekvatna ili saobrazna konceptu možda angažovane ili dokumentarne literature. Ovde bih da detektujem koncept pobune, iako je i on prilično neodređen i višesmislen. Pobuna je stanje neprihvatanja i odbacivanja koja ne isključuje oštroumne uvide i oblikovanje alternative, čije se nemirenje ispoljava na ekstrovertan i, figurativno rečeno, eksplozivan način. Pobuna, dakle, kao jedan višeznačni simptom, društveno-politički koliko i individualno-psihološki, a možda kao uvertira i u nešto što će imati (mikro)istorijski značaj. Pobunu, makar na teorijskom i hermeneutičkom planu, vidim i kao „ustanak“ protiv geopolitike i odbacivanje geopolitike kao pseudonaučne smese apokalitpične distopije i konspirologije, na jednoj strani, i nekakve istorijske neminovnosti i zakonomernog poretka ili stanja stvari, na drugoj.

Geopolitika bi tako pasivno sledila ponašanje velikih sila kao pokretača istorije, njihove interese poistovetila sa instinktom velikih predatora koji su i kad prividno miruju netremice posvećeni nalaženju plena, punjenju svoje utrobe i širenju svoje teritorije kao lovišta. Dakle geopolitika kao objava ili manifest predatorskog darvinizma a svet sveden na ploču ili tablu „edukativne“ igre Monopoly. Pošto je to otkrivena istina, instinkti predatora nepromenljivi a zakoni neminovnosti razume se neizbežni, pojedincu preostaje da pogne glavu i natuče šlem, bude srećan ako ga je milost proviđenja zasadila kao podanika (ne građanina) neke od velikih sila, a ako nije da se žarko založi da se njegova zemlja što pre priključi tom paktu ili alijansi najjačih, te tako i on, topovsko meso iz neke periferne „barake pet be“, postane deo nepobedive mašinerije novih svetskih gospodara.

I delovaće nekako bezizgledno suprotstaviti pojedinačna književna dela tom destruktivnom Molohu koji za neke nastupa pod plaštom istorijskih zakona, ali moć je oduvek bila iluzija vlastite moći, rečeno pomalo budistički. Čitajući dramske tekstove Zlatka Pakovića, reditelja, dramskog pisca, pozorišnog kritičara i levičarskog intelektualca u jednom, srodnog statusa na sceni onom koji ima Oliver Frljić, koji je internacionalno poznat, dolazim do zaključka da je kontrapunkt koji se suprotstavlja sili etika i njena smislotvorna energija. Poslednjih nekoliko godina objavljene su dve knjige njegovih drama, koje su zapravo pozamašne zbirke, Jeretička liturgija (2021) sa deset i Dodekalog (2024) sa dvanaest dramskih tekstova, a to nije sve što je Paković napisao i pro-izveo u pozorištu unazad više od dve decenije pišući ili bolje reći sastavljajući svaki dramski tekst i svaki komad prema novoj sredini, dotičući se one nezaceljene rane koja postoji baš u toj sredini i tu najviše boli. Između je nastao i objavljen u zagrebačkom Multimedijalnom institutu dramski tekst Papa Franjo se hrva sa svojim anđelom (2022). Slično je sa romanom Darka Cvijetića Previše mi to. Osam djevojčica ili knjigom pank poezije Dragana Boškovića Evo me!, u jednom naslovu tačka, u drugom uzvičnik. Tako je i sa romanima Kristijana Novaka.

Pobuna je stanje neprihvatanja i odbacivanja koja ne isključuje oštroumne uvide i oblikovanje alternative, čije se nemirenje ispoljava na ekstrovertan i, figurativno rečeno, eksplozivan način. Pobuna, dakle, kao jedan višeznačni simptom, društveno-politički koliko i individualno-psihološki, a možda kao uvertira i u nešto što će imati (mikro)istorijski značaj

Persona muta

Pobuna ima oblik čuđenja, zgađenosti i nepristanka, odatle sve kreće, tim nemirom i nemirenjem sa svakodnevicom koja počiva na nečemu prećutanom i potisnutom, zakopanom a strašnom – a vrbove grane rastu posvuda i vrbova svirala postaje neizbežna. Književnost teži reenactmentu, rekonstrukciji i ponovnom odigravanju prestupa ili zločina, u mašti kao u dokumentarcu ili u sudnici, uz sijaset pitanja i uživljavanje u uloge, u figure počinioca i žrtava, nemih posmatrača i ćutljive većine. I pisac je persona muta, ali persona koja piše, koji pozajmljuje glas svima koji su umoreni, obeshrabreni, koji su zanemeli bez razloga i ostareli pre vremena. Pri kraju Travničke hronike Andrić krši poetičko načelo realističke pripovedne iluzije i direktno interveniše u naraciju, pa o liku travničkog trgovca Salomona Atijasa kaže: „Kad bi umeo, kad bi mogao uopšte da govori, on bi rekao otprilike ovo“, da bi onda usledio monolog ovog lika kao sažeti prikaz i sublimacija sudbine sefardskih Jevreja u Bosni.

Pobuna može biti krik koliko i pitanje, ali je uvek moralni stav i radijacija etičkog imperativa, vapaj za smislom. Pobunjeni čovek traži smisao; istina pa pravda nužne su instance na tom putu obnove i reuspostavljanja poretka. Pobunjeni čovek je Hamlet. Dogodilo se nezamislivo, nemislivo koje se mora najpre dokazati, misliti, uloviti u mišolovku potvrde, a onda postaviti temelj pravdi. Samo se beskičmene ništarije zadovoljavaju umetnošću koja zabavlja ugojena telesa umrtvljene savesti. Škrgut zubima u sumpornom kotlu čeka one koji puni talenta i veštine pristanu da budu klovnovi na piru bahatih samodržaca, još gore sadističkih tirana. Strah za goli život ne opravdava, štaviše ni ne odlaže zadugo konačnu presudu i katil ferman.

Umetnik koji pristane da služi zlo, kao veliki dirigent Furtvengler kod Ronalda Harvuda, nosi pismo sa smrtnom presudom u unutrašnjem džepu svog sakoa. Nije toliko važno ko će tu presudu prvi pročitati, njegova savest, gnevna masa, ogorčeni savremenici, konačan sud istorije, sablasne prikaze žrtava, ili šta će ona proizvesti: potonju autorsku jalovost ili eskapističko samoopravdavanje do kraja života. Pobuna vraća umetnost njenoj svrsi a publici i čitaocima njihovo dostojanstvo. Pobuna iznova okuplja zajednicu. Činodejstvuje u ime onoga što nikada nije postojalo a čiji oblik stalno nosimo u sebi – u ime ideje dobra koju osećamo i kad je ne poznajemo. Pobuna je san i utopija koja se sanja širom otvorenih očiju.

Književnost teži reenactmentu, rekonstrukciji i ponovnom odigravanju prestupa ili zločina, u mašti kao u dokumentarcu ili u sudnici, uz sijaset pitanja i uživljavanje u uloge, u figure počinioca i žrtava, nemih posmatrača i ćutljive većine. I pisac je persona muta, ali persona koja piše, koji pozajmljuje glas svima koji su umoreni, obeshrabreni, koji su zanemeli bez razloga i ostareli pre vremena

Autori kao građani

Pre nego što se pobuni književnost, pobune se autor i autorka kao građani. Desetog aprila 2025. policija je saslušala Dejana Ilića, više od dve decenije izdavača, urednika časopisa Reč, prevodioca Džudit Batler, esejistu, naučnika i kolumnistu portala Peščanik zbog sumnje da je svojim gostovanjima u TV emisijama na N1 i Nova S „počinio krivično delo izazivanje panike i nereda“. U prvim vestima rečeno je da mu je određeno zadržavanje od 48 sati u pritvoru, ali je posle protesta udruženja novinara, pisaca, opozicionih stranaka tog popodneva pušten. Ovo je očit pokušaj kriminalizacije kritike vlasti, gušenja slobode govora i zastrašivanje javnosti. Neverovatna kratkovidost i nepodnošljiva bahatost jednog autokratskog režima koji u završnoj fazi pokazuje najveću sklonost ka sve široj i neselektivnoj primeni represije. Ali Srbija ne može postati latinoamerička diktatura ni plen kriminalno-huliganske hunte.

Pobuna je misliti bolje od dobrog na koje se naviklo, čak i kada je ugodno i prihvatljivo. A kada nije i preti, kada privodi i hapsi, kada postavlja policijske kordone i šalje na ulice zakarabuljene kriminalce, onda je obaveza obući kostret Kasandre i vikati na olujom razgoropađene talase.

Stajati naspram ucenjenih i potplaćenih, naspram onih koji se ne libe da upotrebe silu ne bi li što duže odložili neminovnost svog skorog sunovrata i suočavanje sa pravdom. U situaciji nalik ovoj književnost i pobuna prožimaju se u dijalektičko jedinstvo teorije i prakse samoodržanja slobodnog pojedinca i demokratske zajednice.

Teofil Pančić je bio najbolji kolumnista u Srbiji. Ovaj vrednosni iskaz vremenom je postao faktografski i za one koji se nisu nužno sa njim slagali, bilo sa režimske ili sa druge strane barikade. Bez obzira za koga je pisao, a pisao je dugo, od početka devedesetih, i pisao je dosta, za medije na celom postjugoslovenskom prostoru – uz kolumne bio je književni kritičar, a pisao je i o pozorišnim predstavama i filmovima – ostaće trajno vezan za redakciju beogradskog nedeljnika Vreme.

Kao književni kritičar dva puta je bio član NIN-ovog žirija kritike za roman godine, najznačajnije nagrade u Srbiji, prvi put na razmeđu vekova i stoleća, transferisan direktno sa novinskih stubaca u milje u kome je uvek gospodarila akademska kritika. Drugi put pre nekoliko godina, što je bila potvrda njegovog trodecenijskog staža na sceni. I jedan i drugi izbor bili su implicitno priznanje koje su establišment, mediji i mlađe generacije iskazali posvećenoj čitalačkoj strasti Teofila Pančića, čije su novinske kritike tri decenije bile mamac za čitaoce i prvi parametar procene njihove vrednosti.

Teofil Pančić je bio novinar sa izoštrenim sluhom, prokazujući u svojim kolumnama maligne „nus-pojave“ o kojima je pisao lucidno i uvek sa dozom nenametljivog humora. Na jednoj promociji knjige njegovih kolumni u CZKD-u, jednoj od onih koje je objavio Ivan Čolović, što je takođe svojevrsno priznanje i pouzdano pozicioniranje, stručnjak za međunarodno pravo Vojin Dimitrijević rekao je da je Pančić moralni barometar našeg doba (navodim po sećanju, ali smisao je taj). Može se reći da postoje dva tipa intelektualaca i analitičara, oni koji nepogrešivo osećaju kad vreme „izađe iz svog zgloba“ ukazujući na oblike i uzroke poremećaja i oni koji teže da deluju anticipativno, da otimaju od budućnosti i utiču na tok koji će uzeti. Teofil Pančić je bio kritičar postojećeg i njegov diskretni hroničar. Pet knjiga iz biblioteke XX vek nose precizan zajednički podnaslov „Život i smrt u srpskom postkomunizmu“.

Demon migracije

Kao što ga je demon migracije selio iz Zagreba u Beograd i iz Zemuna u Novi Sad, tako se i njegovo autorsko interesovanje, rekao bih prirodno za znatiželjne i nestišljive duhove, prelivalo i širilo sa književnosti i svakodnevice na teatar i film, na Sterijino pozorje ili na Festival autorskog filma, ali i na poseban tip proze, pripovedno nefikcionalne a stilski izbrušene do instrospektivnih refleksija i hronografskih zapisa o vremenu i podneblju, kakva je recimo štiftung knjiga 39 dana juna, napisana na rezidenciji u Splitu. Njegova najizdavanija knjiga tog tipa, „knjiga sećanja i zaborava“, biće Aleja Viktora Bubnja, prevedena i na slovenački, čiji naslov krije link na biografski detalj bitan za autorov porodični bekgraund i odrastanje. Dete oficira JNA poreklom iz okoline Pirota (otuda i tekst o Soliteru, jedinstvenoj zgradi u Pirotu podignutoj 1966. koju su projektovala dvojica slovenačkih arhitekata, u kojoj je kratko vreme stanovao), otuda i Skoplje kao mesto rođenja, kao i seljakanja po SFRJ i vezanost za Zagreb kao mesto svoje urbane i kulturne inicijacije. Čuo sam njegovu anegdotu o neugodnim momcima iz Martićeve ulice osamdesetih i čitao o klubu „Jabuka“ na Tuškancu iz istog perioda, „Meki i Medini pankera, gotičara i sličnih mlađanih gradskih čudaka“, kako je nedavno pisao u Danasu. Nestalnost miljea je možda vodila do osećaja besmislenosti ukorenjivanja, mada se neka mesta više vole od drugih, kao i neki ljudi ili neke knjige, a ovo do atipične ljubavi prema autobusima kao neizbežnom prevoznom sredstvu koje se od devedesetih u Beogradu u vozilima GSP-a pretvorilo u kombinaciju firme Krstić i dušegupke, dakle potreba koje se moraju zadovoljiti i mazohizma.

Dobro pamtim tekst Teofila Pančića iz rubrike „Vreme uživanja“ u Vremenu iz 1990-ih, posvećen vokmenu, sada „muzejskoj“ spravi na baterije preko koje su se slušale kasete a korisnik vokmena imao raif (odličan za dugokose), uspevajući da se na kratko izoluje od nepodnošljivog okruženja. U autobusu na gradskoj liniji 83, „Crveni krst – Zemun (Bačka)“, 2010. će ga uveče dva maloletna bilmeza napasti metalnim šipkama, za šta nikad neće odgovarati. Sumnjam da su ovi reprezenti (post)tranzicionog nasilja, koje danas u Srbiji otvoreno ispoljava neoradikalski režim prema studentima i opoziciji, ikada pročitali ijednu kolumni ili knjigu Teofila Pančića, ali su ga sigurno videli na televiziji, budući da je izlazio u susret pozivima svojih koleginica i kolega kao relevantan i sadržajan sagovornik.

Činjenice i dokazi

Posredne činjenice su najbolji dokazi da je neko bio cenjen ili prihvaćen u poslu kojim se bavio. Recimo, od 2016. u više od deset izdanja biografskog romana Đorđa Lebovića Semper idem Laguna je preštampavala tekst Teofila Pančića kao pogovor, kao i u romanu Deobe Dobrice Ćosića, po ko zna koji put ponovo izdatom 2016. To za neke može da predstavlja iznenađenje: i da se Pančić bavio ovim Ćosićevim romanom i da je Ćosićeva ćerka koja je priredila ovo izdanje romana prihvatila Teofilov tekst kao pogovor. (Uzgred, roman Deobe je i Dubravka Ugrešić uzela kao reprezentativan za jugoslovenske književnosti u svom emigrantskom romanu Ministarstvo boli.)

U nedeljniku Vreme u drugoj polovini 1990-ih, od kada sam počeo da ga kupujem redovno iz petka u petak, rafinirana politička analiza Stojana Cerovića, satira Ljubimira Živkova i fenomenologija svakodnevice Teofila Pančića činili su vodeći kolumnistički trijumvirat ne samo ovog lista, čemu bi se mogle pridružiti burleske Petra Lukovića i kolumna „’Umor u glavi“ Miodraga Stanisavljevića u mesečniku Republika. Milan Vlajčić je jednom šaljivo podsetio da Teofil znači Bogoljub, što bi dalje značilo valjda onaj koji je u ljubavi s Bogom. U slučaju filije Teofila Pančića to bi pre bilo bibliofilija, mada se ljubav nije završavala na knjizi već je išla ka svim artefaktima gde kao da su prednjačili primerci popularne kulture.

Koliko je Teofil Pančić već posle decenije i po na sceni bio prepoznatljiva i etablirana figura, na ovoj opozicionoj, alternativnoj ili strani novinarskog profesionalizma, svedoči i to da smo šaljivo referisali na njega u betonskom zborniku Antimemorandum-dum, pa na 230 strani ispod istorijske fotografije jednog sovjetskog komesara stavili legendu „Komesar zadužen za koncesije (nije Teofil)“. Zapravo su nas nazivali komesarima, a Teofil po difoltu nije mogao da bude zadužen za koncesije, jer se sklanjao od uredničkih ovlašćenja da deli i predstavlja. Saša Ilić će iz ruku Teofila Pančića kao predsednika NIN-ovog žirija dobiti ovu nagradu za roman Pas i kontrabas iz 2019, iako je predsednik glasao za drugi roman, i ovih dana reći da je Teofil bio „kabalistički posvećen štampanom tekstu koji je umeo da čita bolje od većine akademskih kritičara“. Uostalom, o tome koliko je Teofil Pančić bio prihvaćen dobro govori da je u razgovorima i tekstovima pominjan većinom po imenu, ne samo zato što je prezime, Pančić, već bilo zauzeto za poznatog botaničara, Josifa. Teofilu Gotijeu (Gautier) se nije mešao u resor, pa se pominjanja njihovih imena nisu ukrštala.

Na hartijskom zadatku

In memoriam je forma koja se piše neposredno nakon nečije smrti, pa je neizbežno prožeta iskrenom tugom i pojačanim vrednosnim ocenama. Ipak, određenu

težinu mogu da imaju i neposredna sećanja onih koji nisu prijateljski ožalošćeni. Sa Teofilom Pančićem smo se vrlo rano razišli u prosuđivanju savremene književnosti, a povod je bio roman Marka Vidojkovića Kandže iz 2004., za koji i danas mislim da je običan bofl. U pozamašnom tekstu za Sarajevske sveske iz 2010., koji je bio posvećen stanju postjugoslovenske književne kritike, pozabavio sam se stanjem u Srbiji, pa onda i Teofilovom knjigom izabranih kritičkih tekstova Na hartijskom zadatku. Bilo je jasno da je reč o nesporno vodećem kritičaru koji piše primarno za novine, ne za književne časopise, koji piše (post)impresionistički i u slavu čitanja a ne nalaženja nedostataka ili književno-istorijskih paralela, koji ceni kritički mimetizam (termin koji je sam koristio), odnosno knjige sa kritičkim odnosom prema stvarnošću ali i prepoznatljivoj i razgovetnoj slici stvarnosti, kao i knjige koje reflektuju generacijsko iskustvo koje mu je bilo blisko: odrastanja u SFRJ, raspada zemlje, afiniteta prema alternativnoj kulturi, te knjige koje stoje nasuprot establišmenta i autoriteta bilo koje vrste, od onog u državi do onog u tradiciji, porodici i institucijama kao takvim, pa i instituciji književnosti koja je kod nas bila i ostala pretežno konzervativna.

Otuda deluje logična i prirodna njegova sklonost ka žanrovskom pismu kao relaksaciji od tereta sistema, pa je pisanje o knjigama predstavljalo intimni iskorak od balasta obaveza, nametanih školom a cementiranih dominantnim strujama u akademskoj kritici. Otuda jedan relaksiran pristup u čitanju knjiga, zadovoljstvo bezbrižne hermeneutike za svoj groš koja je reflektovala za kritiku atipično blag i beskonfliktan karakter i razumevanje kritičkog teksta kao mesta iskazanih simpatija a ne literarnog bojišta. Nisu ga se previše ticali ni -izmi, mada je umeo usput da potkači „postmodernu konfekciju“ (nijedan kritičar nije bez bodlje) niti okršaji na književnoj sceni. Čini mi se da mu je umetnost bila svojevsrni locus amoenus, ali ne u eskapističkom smislu, budući da je bio svestan njenog društvenog konteksta i ideološkog bagaža (kada ga je bilo), već u recepcijskom smislu, kao odmor od politike i tekućeg novinarstva, zlobe i gluposti političkih parafenomena koje je svake sedmice uočavao i secirao.

Iako se to nije uvek ekspliciralo cenio sam doslednost i čvrst moralni kurs Teofila Pančića, njegovu autorsku produktivnost i intelektualnu znatiželju. Zbog autora nalik Teofilu čitaoci zavole knjige, cene medije i novinare, „konsultuju se“ i vode dijalog sa njegovim tekstovima i osećaju porodični gubitak kad oni nestanu. Sudbina čitalaca i javnih posmatrača je da „služe“ drugima, da prokazuju štetno i budu zagovarači boljeg. Teofil Pančić je opravdao svoj izbor i ispunio svoj poziv.

Negde u drugoj polovini juna/lipnja, u vreme kad su u Hamburgu združenim naporom hrvatski i albanski huligani složno skandirali „Ubi Srbina!“ („j“ je ispalo zbog autentičnosti gramatike i glazbe), a na šta je čelnik Nogometnog saveza Hrvatske izjavio najpre da to nije čuo, a kasnije da su tu horsku delatnost obavljali samo albanski navijači (šta ti je skandirajuća poliglosija, za čas se nauči strani i ne baš srodni jezik) – za to vreme je kod omraženog balkanskog suseda, koji je svojom ekspanzionističkom ratnom politikom u devedesetima okrenuo protiv sebe sve ex-yu susede, krenula ko zna koja po redu desničarska kontraofanziva. Čija su meta, gle čuda, postali festivali i pisci.

Zabrane, zabrane, moje ste brane (sličica prva) 

Najpre je na beogradskom aerodromu, koji je valjda skroz obnovljen i na četvrt veka prepušten u ruke francuskoj kompaniji Vansi (VINCI), zadržan Feđa Štukan, sarajevski glumac i autor autobiografije Blank, inače uredno pozvan i najavljen kao gost 16. međunarodnog festivala Krokodil. Bez neke elaboracije Štukan je proglašen bezbednosnom pretnjom ili, da citiramo vest, zadržan je zbog „negativne procene bezbednosnog rizika“. Dakle, zadržan je na aerodromu da konači jednu noć i sutradan deportovan nazad u Sarajevo, tako da nije ni stigao da pomisli da imitira Toma Henksa u filmu The Terminal iz 2004., u ulozi Viktora Navorskog iz Krakovije (kakav „ruritanski“ naziv za izmišljenu zemlje sa „Istoka Evrope“) i počne da se snalazi po zračnoj luci da preživi. Recimo da, štajaznam, nosi ručni prtljag i čisti cipele putnicima pred boarding ili prodaje turističke džidža-bidže kao nekadašnji radikali ispred sada deložirane Glavne železničke stanice partijski list Velika Srbija, dakle da natukne šajkaču s kokardom i da se dere na sav glas – ne bi li namakao neki evrocent za fuka iz automata i prenabudženo pecivo.

Pošto je i nad glavom nesrećnog putnika sve vreme stajao znak pitanja (da, baš kao naziv najstarije kafane u Beogradu nastao takođe kao posledica jedne zabrane), koji bi mogao da se materijalizuje kao u nekom stripovskom oblačiću, sa onim razdvojenim kružićima koji obeležavaju misli junaka: „Čemu sve ovo, braćo Srbi?“, zlobni mediji su se odmah dosetili jadu da je pod a): Feđa Štukan sredinom juna prošle godine takođe bio zadržan na graničnom prelazu između BiH i Srbije nekoliko sati, i to odmah nakon što je podržao proteste „Srbija protiv nasilja“, a potom prisustvovao protestnoj šetnji u Beogradu. Elem, skužili smo da je Feđa Štukan postao patološki opsednut da svakog juna upadne na teritoriju Srbije, a srpski graničari su postali opsesivno navučeni da ga u tome spreče; dakle, jedna obična društvena igra. Odnosno, poneki su se dosetili pseudo-razloga pod b): da je Feđa Štukan autor autobiografije Blank, u kojoj, po promotivnoj reči izdavača, opisuje svoj trnovit egzistencijalni put: „Od snajperiste u specijalnim jedinicama u ratu, beskućnika i heroinskog ovisnika u miru, pa sve do reflektora holivudske A produkcije.“ Nakladnik, Čigoja štampa (čitaj: plati pa klati izdavač, ili samizdat a za tvoje pare), pominje još i stil knjige: „Štukan piše veoma direktno, kratko i jasno, puca pravo u glavu, bez suzdržavanja i viška reči“. Obožavam advertajzing. Kakva ingeniozna veza iskustva snajperiste u ratu i pisca autobiografije. Čudo nisu stavili: piše veoma direktno, kratko i jasno, bode se ravno u venu, bez suzdržavanja i viška reči.

E sad, da li zato što čovek puca odma’ pravo u glavu (možda je srpska tajna služba preskočila čas o stilskim figurama) ili što ima tu lošu navadu da se šeta sa oporbom, kao da je to nešto pohvalno, i još da daje izjave protiv vlasti, procenite sami, ali fakat je da za pisce-snajperiste u Srbiji nema mesta (sem za one koji su 1999. smakli Slavka Ćuruviju, doduše ne snajperom, pa utekli u Južnu Afriku, da bi ih dve i po decenije kasnije sud oslobodio svake krivice i sad tuže za klevetu sve žive koji su ih pomenuli, uključujući i decu ubijenog novinara i vlasnika nekadašnjeg Dnevnog telegrafa). Tako je mesto u čeljusti festivalskog Krokodila ove godine ostalo prazno za jednog učesnika. Kao i onomad za Uelbeka (Houellebecqa), koga je zalud čekala puna sala Doma sindikata sa kupljenim kartama, i levi i desni svi na istom mestu, saborno, a organizatori su kreativno zaboravili da na vreme jave da se „cher Michel“ ustrtario u zrakoplovu pre poletanja za Beograd, pa je isti napustio. Šta ti je sudbina, kume, neko ’oće a ne daju mu, a neko ’oće a ne da mu se – takva ti je aura Beograda i njegovih književnih festivala.

Ko je prvi rekao Dobar dan, m. m. j. (sličica vtora)

A onda je došao Vidovdan. To je onaj dan tokom kojeg se, po narodnom verovanju, „sve vidi“, posvećen Svetom Vidu (Vitu), Sicilijancu i ranohrišćanskom svetitelju (3. na 4. vek nove ere), koji napusti veru roditelja svojih zarad one s Bliskog Istoka i na kraju završi u kotlu s vrelim uljem (ako spojimo početak i kraj njegove karijere). To je takođe onaj dan kada je 1389. godine hrišćanska koalicija, predvođena moravskim snagama Lazara Hrebeljanovića (što bio je knez a u epici mu se tepa car) sa invazivnim jedinicama sultana Murata odigrala nerešeno, jedan – jedan. Naime, od siline strategija odbrambeni selektor je izgubio glavu, a vođi gostujuće navale prosuše se creva, bar prema jednom od predanja, pošto su sportski izveštaji zatureni u magli predanja. Svejedno, Đenovljani u jednom pismu pripisaše sebi udeo u akcijama na terenu, dok je crkva Notre Dame u Parizu, zavedena onovremenim fejk njuzom, glasnom zvonjavom nerešen rezultat oglasila za hrišćansku pobedu. Penali se po tadašnjem pravilniku nisu izvodili, mada je produžetaka bilo, budući da je otomanski tim tri puta kasnije igrao u Beču, dobro – pod bečkim zidinama, u finalu srednjoevropske lige imperija. Još jedan kuriozitet, do danas nerazjašnjen: potomci onog tima koji je dolazio sa prostora oko tri Morave, taj su nerešen rezultat uvek slavili kao poraz, i knjižili nula boda umesto jedan. Ali su tokom narednih stoleća stalno insistirali na revanšu, čak i kad su im glavni igrači prešli u timove iz Vojne Krajine, u austrijsku i rusku ligu, da bi im UEFA izašla u susret tek u 19. stoleću. Ali to više nije bio isti rang takmičenja, nego balkanska liga, sa nekim fanariotskim, ustaničkim i hajdučkim klubovima.

No, ništa što je ostalo u močvarama povesti neće sasvim tamo i otpočinuti, da se razgradi do atoma ili da uleti u meko jezgro školjke i preobrazi se u biser, već će pre ili kasnije isploviti kao brod pun piratskih avetinja, posebno ako se uporno i godinama takvi zlokobni gosti prizivaju i nudi im se dobrodošlica i svečani doček. Otuda je jako zanimljivo videti na koji se sve način tokom istorije obeležavalo sećanje na 1389. godinu i na taj nerešeni rezultat oplakan kao trijumfalni poraz. Ali time se neću baviti, uputiću na kapitalnu a relaksiranu sintezu Ivana Čolovića Smrt na Kosovu polju (2016). Vidovdan je kao dan, opterećen svojim nasleđem kao kolektivno nesvarljivim balastom, uvek služio kao idealan okidač da posednuti svih fela zagude o tome šta ih tišti ili šta im se priviđa: jedni, uniformisani u mantije, o carstvu nebeskom, drugi, fanovi maskirnog dezena, o povratku vojske na Kosovo, treći, u markiranoj garderobi, o narodu-žrtvi koji nikada ni mrava nije zgazio – ni onda kad je genocid počinio itd. I zaista se sve vidi na Vidovdan kao u psihijatrijskom kartonu: dva su se tu jaka a teška kompleksa sudarila i prožela, kompleks nikad postignute superiornosti koji budan sanja o izgubljenoj veličini i minuloj slavi i patetični kompleks inferiornosti koji licemerno gusla o doživljenim nepravdama, gurajući pod tepih zločine počinjene u ime veće države a ne većeg dobra (za njih je to jedno isto, napumpana nacionalna geografija i etika).

Inicijativa mladih za ljudska prava pokrenula je 2014. godine festival „Mirëdita, Dobar dan!“, s ciljem da približi kosovsku kulturnu scenu beogradskoj publici, ali i da pokrene javne debate o nekim škakljivim temama. Recimo ove godine su bile planirane dve debate: o „ometanju kulturne razmene“ i „suočavanje sa afektivnim posleratnim narativima“. Što se kulturnog programa tiče, najčešće su tu pozorišne predstave manjeg produkcijskog obima, jer ih je lakše i jeftinije realizovati, izložbe i književne tribine, kad se ima i poneki kamerniji koncert ili filmska produkcija, elem nešto uobičajeno i zapravo skromno po svom obimu. Ove godine trebalo je da se održi promocija dve kratke prozne knjige autora mlađe generacije Azema Deliua (Hartefakt je 2021. objavio novelu Zapisi crva Smolenskog a Kultura Nova iz Novog Sada 2022. novelu Nezakoniti ljubilac, obe na po 60-ak stranica), kao i pozorišna predstava Otac i otac, izložba KiSS umetnice „Orange Girl“ i film Vera sanja more.

Godinu dana pre pokretanja ovog festivala, 2013. godine, u Kulturnom centru Beograda, dakle gradskoj ustanovi kulture, realizovana je jedna po mnogo čemu osetljiva i posttraumatična izložba, pod nazivom „Bogujevci/Vizuelna istorija“. Ona je donela potresna svedočanstva dve sestre i brata Bogujevci o zločinu koji su 1999. počinili pripadnici Škorpiona. Tada je u Podujevu ubijeno 19 albanskih civila, od toga 14 iz porodice Bogujevci i Durichi. Pred beogradskim sudom za taj zločin osuđeno je šest pripadnika Škorpiona na zatvorsku kaznu od 15 do 20 godina. Izložbu je na poziv Nataše Kandić posetio tadašnji premijer Ivica Dačić, koji je u doba kada su Škorpioni ovaj zločin počinili bio portparol vladajuće stranke.

I tada je ispred KCB-a, u centru grada, protiv otvaranja ove izložbe energično protestovala grupa dominantno mladih ljudi, što će postati deo redovnog folklora pri održavanju svakog festivala „Mirëdita, Dobar dan!“. Policijski kordon kao tampon zona i nekoliko desetina drečeće beogradske omladine, jedne godine pod obeležjem Zavetnika, druge Novog DSS-a, treće neke od esktremnih desničarskih grupa, za koje se veruje da ih je služba osnovala i da deluju po instrukcijama vlasti. No, to su bili usputne nus-pojave, dok se karavan festivala kako-tako, pod opsadom, održavao. Ove godine bilo je jasno da su stvari bitno drugačije već po tome što su na festival „Mirëdita, Dobar dan!“ počeli da reže visoki predstavnici vlasti znatno pre njegovog najavljenog početka, počev od reizabranog gradonačelnika, bivšeg vaterpoliste, nelegalnog nadograditelja svoje stambene vile i vlasnika iste takve u Trstu, ministarke „Zavetnice“, koja se na poslednjim izborima priključila režimu a nakon što su joj ispisivali grafite da je „lažljivica“, notornog Vulina, koji je s mesta šefa tajne službe prekomandovan u potpredsednika Vlade (bez resora) i novog premijera Vučevića, koji je zamenio Vučića na čelu SNS-a. Pa, teško može da se zamisli teža baražna vatra koja je otvorena na ovaj festival, a sve s falš optužbama da ovaj festival „vređa nacionalna osećanja“, da je uvreda za državu Srbiju ili promocija lažne države Kosovo itsl. Jedan od ključnih „dokaza“ da festival vređa nacionalno senzitivne iskorišćena je činjenica da se drugi dan festivala održava baš na Vidovdan.

Očekivano, mladi drekavci se se pojavili ispred Dorćol platza gde je zakazano otvaranje festivala. Tu su se ukazali i statisti u kordonu, pa se buka i dreka odvijala uredno i na distanci. Vlastima, razume se, koji su potpalili fitilj huškanja i netrpeljivosti, nije preostalo ništa drugo nego da iz bezbednosnih razloga zabrane održavanje festivala i to ne samo na Vidovdan, nego i pre i posle ovog crvenog slova. Jer treba još jednom trodnevno ožaliti cara Lazu i oterati drekavce na rezervne položaje, da se rashoduju i odmore do nove mobilizacije. Tragedija porodice Bogujevci i stidljivi pokušaji prihvatanja istine o zločinima vlastite strane zaboravljeni su i stavljeni ad acta, kao da ih nikad nije ni bilo.

Kratki u Kikindi postao je još kraći (sličica treća, a svi znamo: treća sreća magareća)

Kikinđani se nikad nisu hvalili dužinom, otuda naziv festivala “Kikinda šort/short”. Misli se na dužinu čitalačkog strpljenja, dakako, pa su se fokusirali na fenomen kratke priče, jedine festivalske forme koju je uz poeziju moguće konzumirati u celini, bez onih glupih skraćenja i izbora. Mada, istini za volju, hvale se i tvrdoćom (zbog svetskog prvenstva u tucanju kuvanim jajima) i borbenošću gusana (pa ok, neko ima pit bulove, a u Mokrinu, selu nadomak Kikinde gde se „vekovima“ odvijaju oba čempionšipa, zajebane gusane). Posle je došla glina i čuvene skulpture od terakote koje izrađuju umetnici iz celog sveta koji tu rezidencijalno borave neko vreme, pa mese i peku to severnobanatsko blato, a onda i Kika, mamutica ili ženski mamut, čije su posmrtne ostatke, na očaj doslovnih čitalaca Biblije, pronašli u tom istom crvenkastom blatu. I da, na grbu grada, još od ćesarskih ili habzburških vremena, stoji desnica ruka sa sabljom i odsečenom (turskom) glavom, čisto da podseti da to mesto beše Vojna krajina, svojevrsni limes i predziđe kršćanstva, što vele neki, a „život na granici je opasan i tvrd“, što veli Šejn. Čiča-miča, gotova kikindska razglednica. Nazad na represiju.

Paralelnom montažom a isto na Vidovdan, krete gilda kolumnista i pisaca ka severu Banata. Dobro, neki behu samo kolumnisti a poneko među njima i pravi pisac, neki pisci koji bi da budu kolumnisti a neki kolumnisti kojima ne pada na pamet da budu pisci. Svejedno, neugodna družina na čiji je pomen mnogom poštenom naprednjaku, paorski mirnom, zaigrala dijafragma i zacvokotala vilica: pa kud sad da se u naš atar dokotrljaju raznorazni Vidojkovići, Dražinci i Marčeli, Atanackovići, Velikići i Markovići, uz neumornu gospu od Vračara, višeg građevinskog uma, Micu Đurđevićku, te ugledne goste Đerđ Serbhorvata (vid mu samo prezimena) i Edija Matića. I stavite se, štovani čitatelju i draga čitateljko, u cipele kikindskog prvog čoveka i prvoklasnog anonimusa, čto delat sada kad ti tamni vilajet nahrupi u opštinski ambar, tačnije u dvorište gradske biblioteke – uzeo ne preduzeo, kajaćeš se. A Sveti Vid gleda iz onog kotla, i Pantokrator lično sa Andrićevog venca, i generacije nerođene čeljadi sa neugaslog duhovnog ognjišta, odmah pored Kike i međeda od terakote. I duma i muči anonimus po vasdan. Nikako da se svrti na jednom mestu, a pomoći niotkuda: nema su nebesa, a ni iz centrale nijedan tvit, makar selfi jedan da stigne sa onim punim usnama i srećnim osmehom. I sve tako, sa burom u duši i tminom u srcu, dok ne nastupi odsudni čas, pa mladi anonimus sede u opštinske karuce i pravo pred biblioteku. I tad ga epifanija ozari, baš kao da mu lično na mobitel sleti tvit onoga čije se ime ne uzima uzalud u usta, jer to on ionako radi svakodnevno. I proradi stoletni težački inat anonimusa koji ni za dvojke u srednjoj nije mnogo mario. „E, nećete, majku vam vašu rugalačku“, pomisli, pa se baci pred ozvučenje, jer ga Promisao dovede pred knjižničku portu tik pre zvučnika, miksete i reflektora, te nekoliko gajbi alkoholnog i bezalkoholnog pića. Pa u društvu četvorice telohranitelja proslovi za povest samu: „Ne mogu oni koji ne poštuju, mene, moj grad, moju državu i mog predsednika“. Nema za goste Mirdita, pogača i so, nego no passaran i raus u sparnu banatsku noć.

Gosti su pokupili svoje pinkle i zajedno s publikom krenuli nekoliko stotina metara dalje do dvorišta privatne kuće, gde je ovogodišnji Kikinda šort uprizoren. No, sutradan u Beogradu, gde se tradicionalno održava drugi dan ovog festivala, dan nakon Vidovdana, dočekao ih je lokot na Dorćol platzu, postavljen još za Vidovdan, a organizatori nisu znali password ni posedovali raskovnik ili kalauz. Tako su zabrane došle glave još jednom ovogodišnjem junskom festivalu. Ili: lipanjska gibanja u kulturi okončali su desničarski gibaničari, kojima je do kulture koliko i do Vijonovih lanjskih snegova.

Naravoučenije (bez lamenta, ali i bez škrguta zuba)

Osvrt na tri zabrane dat je rugalački a ne budilački. Neko može pomisliti da se ismevanjem smanjuje ozbiljnost sprovedenih zabrana ili otupljuje oštrica (buduće) pobune. Ne bih se složio. Ruganje je često veći protivnik diktaturi od naricanja i jalovih poziva na pobunu, koje jednostavno nema – što ne znači da se neće u nekom trenutku obnoviti, ali ne zbog zabrana književnih festivala ili zabrane ulaska glumcima u Srbiju. Razumljivo, dosta se pisalo o ovim zabranama, između ostalog jer predstavljaju korak dalje režima u Srbiji koji sve više klizi, a bogami se i kotrlja, ka sve većem stepenu populističke autokratije. I dokotrlja se tamo gde ga čekaju privatizovane države babe Erdogana i baće Orbana; baćuška Putin je srećom ipak nedostižan. Do ovog juna Vučićev režim nije imao potrebu da zabranjuje književne festivale jer mu to nije bilo potrebno. Sitno je to na talonu svakodnevnih taktičkih poteza i načelno je kontraproduktivno.

Pa zašto su ipak posegli za ove tri zabrane? Pojedini komentatori su požurili da skoče u zaključak da je zbog ovih zabrana literatura pokazala da je (iznova) opasna, da ne kažem subverzivna. Ah, kad bi bilo tako makar u najavi. Takav je zaključak neutemeljen i samopromotivan, iako verovatno dat u najboljoj nameri. Književnost nema tu subverzivnu snagu kakvu ponekad i ponegde može da ima, posebno u klasičnim diktaturama i totalitarnim sistemima. U hibridnim režimima populističkog autoritarizma, kakav zri i razvija se u Srbiji, kultura nije čak ni instrument ideološke propagande vlasti, iako povremeno i tome služi, kao recimo film Dara iz Jasenovca, koji je pre nekoliko godina poslat kao srpski kandidat za Oskara. U te svrhe više služi pesma za Evroviziju ili sport, posebno sport, i podrška Vučićevoj izbornoj listi koju je dobio od selektora Piksija, Karija Pešića ili MVP-milionera Nikole Jokića.

Ovaj režim koji sve čvrsto drži pod svojom kontrolom nema ni tu potrebu da stvori svoju kulturnu elitu. To ne znači da svoje kadrove nije rasporedio po ministarstvu i ustanovama kulture, ali najzvučnija imena su mu sama prišla: glumac Miki Manojlović čije je ime otisnuto na jednom avionu Air Srbija, Vladimir Pištalo kao direktor Narodne biblioteke Srbije, Aleksandsar Gatalica kao kulturni ataše u srpskoj ambasadi u Ljubljani, Bule Goncić kao upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, penzioner Bujošević kao generalni direktor autokastriranog RTS-a, tzv. javnog servisa, itd. Ali i to je sve sitno i malobrojno. Nema potrebu da stvori svoju kulturnu elitu jer je Vučićev režim surovo pragmatičan, baš kao neki hedž fond ili multikorporacija: njegovo biračko telo ne mari za kulturu već se hrani, plaši i disciplinuje tabloidima, rialitijima i (turbo)folk muzikom, a sam režim opstaje zahvaljujući paktu s kriminalom, interesima stranih kompanija (kineskih, francuskih i američkih jednako), sumnjivim investicijama, rasprodajom zemlje, vode i litijuma, te permanentnom krađom izbora.

Imitacija (autokratskog) života

Srbija je neka vrsta anticipacije latinoameričke diktature i skoro doslovna imitacija turskog i mađarskog populizma. Ko u to ne veruje, neka pročita ispovednu knjigu turske književnice i novinarke Edže Temelkuran: Kako ostati bez države, sedam koraka od demokratije do diktature, autorke koja od 2016. godine živi u egzilu u Zagrebu. Sličnosti su frapantne i namerne. Koliko u takvim uslovima kultura i književnost mogu biti generatori samosvešćivanja i moguće pobune? Ne mnogo. Nenad Veličković je jednom rekao sjajnu poslovicu: nemoguće je probuditi onoga koji se pravi da spava. Ko se do sada nije probudio i pobunio, taj će ostati da se pravi da spava i da bude društveno mrtav, kao oposum, bez obzira o čemu trube kultura, književnost ili književni festivali i njihovi gosti. Rekoh, okidač za pobunu biće negde drugde i autokrata to zna. Stoga on više strahuje od ekonomskog nezadovoljstva nižih slojeva, birača koje je uzurpirao, i trudi se na svaki način da ih zaslepi, zastraši i potkupi. Uostalom zato rasprodaje šta stigne, pokreće mega investicije kao što je Expo 2027. i neprestano se zadužuje.

Ali ako književnost i književni festivali ne mogu srušiti samodršca, nije da su sasvim beskorisni. Oni su: a) večita vatra otpora koja greje bar ozebla srca onih koji se ne mire sa otklizavanjem Srbije u tvrdu diktaturu, b) prostor na kome se mogu i moraju promišljati alternative, jer opozicione snage u Srbiji nemaju pojma šta bi radile dan posle pada autokrate i, zaustavimo se na, c) lakmus ili ogledno dobro dalje patološke metastaze režima. Što će se, ako se patologija pogorša, pokazati vrlo jasno: povećanjem stepena represije, odnosno brutalnošću kršenja svakog otpora. U datim okolnostima taj drastični scenario nije nužan, mada nikad nije ni bio isključen. On ujedno podrazumeva izazivanje sve težih konflikata u regionu, najviše na Kosovu (slučaj Banjska) i u Bosni i Hercegovini (separatistički zahtevi iz Banja Luke), kao i u rovitoj Crnoj Gori. Ukoliko populističke snage u svetu budu jačale, posebno sa veoma izglednim drugim Trampovim mandatom i stvaranjem novih ratnih žarišta, eto nama novih rovova i kod nas, odnosno diktature punog obima u Srbiji. Onda se svakako neće organizivati književni festivali, već vojne parade i masovni mitinzi podrške vođi. A književnost? Pa, ona će se vratiti svojim gerilskim poetikama.

Program:

10:30 Otvaranje skupa i pozdravna riječ

10:30 – 12:00
Perspektive književne kritike
Tomislav Brlek: Svrha kritike
Andrea Milanko: Smrt književne kritike
Dinko Kreho: D(r)ugo dvadeseto stoljeće naše kritike
Branislav Oblučar: Bilješke na margini – kritika i poezija
Rasprava

12:00 – 12:15 Stanka

12:15 – 13:45
Kritičar i njegovi dvojnici
Saša Ćirić: Eksces homo – književna kritika između
karnevalske polemike i pionirske naučne analize
Vladimir Arsenić: Da li je moguća masovna proizvodnja
kritičarki/a: primeri (dobre) prakse
Jadranka Pintarić: Književna kritičarka: studija slučaja
Nataša Govedić: Critic’s book: rad na knjizi Oscar Wilde izlazi
iz zatvora
Rasprava

13:45 – 14:00 Stanka

14:00 – 15:30
Život i smrt kritike u starim i novim medijima
Luka Ostojić: »Autor mi je simpatičan, ali nisam očekivao da
zna pisati«: Razlike između kritičarskog i neprofesionalnog
pristupa književnom djelu
Anera Ryznar: Postkritika: od kritičke korektnosti do retorike
afekta
Asja Bakić: Oduševljenje i razočaranje: dvije emocije
književne kritike na društvenim mrežama
Ana Fazekaš: No Hard Feelings: Afirmacija neuspjeha u
formaciji afektivne i polifone kritike
Rasprava

Ko se svađa, taj se voli

Poslednju u nizu takvih reakcija priredio je žiri za Vitalovu nagradu koji je „okitio“ roman Milice Vučković. Vitalova nagrada (zvaničan naziv „Zlatni suncokret“), osnovana 1996., umela je da bude korektiv NIN-ovoj, pretenciozno se određujući kao nagrada koja uzima u obzir sve književne vrste: knjige pesama, priča i romane, ali i knjige eseja i naučne studije.

Sama pak Milica Vučković, doteravši do najužeg izbora novopokrenute nagrade Beogradski pobednik i užeg izbora za NIN-ovu nagradu, imitativno je posegla za strategijom javne prozivke NIN-ovog žirija, koju je etablirao Vladimir Tabašević. On se posle romana Pa kao (2017) svađao sa NIN-ovim žirijem, što je očito kao vid pritiska i javne defamacije žirija urodilo plodom, jer mu je novi žiri sledeće godine dodelio nagradu za roman Zablude Svetog Sebastijana, koju je „principijelni“ autor bez blama prihvatio i primio. Milica Vučković je pak početkom ove godine NIN-ovu nagradu nazvala „mediokritetskom“ a laureate „podobnim“. Sad živi nismo da dočekamo da li će se istorija ponoviti – razume se pod uslovom da vitalovim uljem pomazana likovna umetnica i prozaistkinja napiše novi roman.

I tako, polako, (Aferim!, što bi rekao Radu Žude) srpska proza postaje sve više ženska, mada, ruku na srce proze i dalje nema u dovoljnim količinama. Eto, NIN-om je ovenčana knjiga Deca Milene Marković koja je poema a ne roman, pa kao takva nije ni mogla da bude u konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Ali ko bi se danas bavio takvim trivijalnim pitanjem šta jeste a šta nije roman. Pa sve je roman, kad izdavačke kuće tako otisnu, autori klimaju glavom a mediji i žiriji ćutke gutaju servirano.

Tako se i desilo da je posle mog blago satiričnog teksta u zagrebačkim Novostima, deo tviter-zajednice u Srbiji ustalasao žabokrečinu javne scene. Fanovi dela Milene Marković, za koje su Deca „roman za večnost“, i roman u kome je autorka „iščupala svoju utrobu“, pruživši nam je na uvid, onako krvavu i toplu, na moj jeretički pošprd bacili su svoju tviter-fatvu.

Što me raduje. Jer: a) pokazuje se da je književnost još uvek bitna i da čitaoci nisu netragom nestali; b) o savremenoj književnosti se vode diskusije pa makar i na Tviteru – eto na redu je da se oglasi akademska zajednica i zamrla teorija književnosti, i c) pokazuje se korist provokativnih kritika i satiričnih osvrta, za razliku od tekstova prijateljske podrške, marketinških panegirika za klapnu ili oportunističke pseudo-pristojnosti, pisane obično na tastaturi onih koji vide stanje stvari, ali se ne usuđuju da bilo šta zamere.

Patologija potčinjenosti

No, vratimo se romanu Milice Vučković Smrtni ishod atletskih povreda i njenom „čupanju vlastite utrobe“. Dopada mi se ovaj naslov, koji je u jednu ruku trik, u drugu šifra ili kod. Pošto nije reč o trileru, neću spojlovati ako kažem da u Smrtnom ishodu atletskih povreda nema smrtnog ishoda, što ne znači da likovi ne umiru, samo što ta smrt, recimo naratorkine majke, nije posledica „atletskih povreda“. Ta je sintagma zapravo šifra za zlostavljanje koje naratorka doživljava u svojoj vezi; zlostavljanje koje obuhvata povremeno fizičko nasilje.

Autorka se opredelila za Ich-formu naracije, što je konvencionalno ali efektno rešenje koje ističe saznajne limite naratorke Eve i insajderski osvetljava njenu emocionalnu intimu, čineći da kao čitaoci stalno kao nezvani uljezi čučimo u njenoj nutrini, dok ova pihtijasto podrhtava. Utoliko je mnoge čitaoce jače pogodila mazohistička indolentnost naratorke, koja leži u jezgru romana. Autorica je roman započela kao klasičnu ispovest devojke s gradske periferije, koja relativno mlada stupa u brak s ćutljivim i inertnim Tomislavom iz Zagreba i dobija dete s njim, da bi dramaturški prebrzo, kao kometa, u fabulu tresnuo glavni zaplet, melodramska trakalica Eve i Viktora.

Psihološku zbunjenost u recepciju romana unosi to što Eva toliko puta prelazi preko Viktorovih uvreda, omalovažavanja, svađa i ponekog šamara, i nastavlja da bude u vezi sa njim kao sa jednom nesređenom, traumatizovanom, kreativnom, nasilnom i manipulativnom osobom. Da li je to ljubav?, pitao bih parafrazirajući naslov knjige priča Mihajla Pantića iz 2003. godine. Bizarno i neprihvatljivo, ali, zapravo jeste. I baš zbog toga što je to ljubav, toliko dugo i opstaje jedan tako toksičan sado-mazohistički odnos, koji u svojim drastičnim ispoljavanjima liči na stokholmski sindrom, da se žrtva veže za onog ko je maltretira i da ne ume ili ne može da ga se ratosilja.

Evina vezanost za Viktora ne počiva na pukoj zaslepljenosti, iako ima i toga. Naime, ona se divi Viktorovoj načitanosti, spisateljskoj veštini baratanja jezikom, poslu pisca i kolumniste i njegovom društvenom angažmanu. Rečju, Eva je ponosna na to kakvog dečka ima. Evina privrženost Viktoru počiva takođe na jednoj dubokoj empatiji, koja ima dvostruku osnovu. Viktor je neko ko je odrastao bez roditelja, starajući se o svom mlađem bratu u socijalno oskudnim okolnostima. Iako je i naratorka Eva zamišljena kao lik koji živi na periferiji Beograda, u opštini Železnik, za koju će više puta reći da tu žive ljudi bez budućnosti, njen porodični život, kao i stvari uz koje je odrastala, recimo prastari bicikl poni, za Viktora predstavljaju oznake društvene privilegije. Dakle, to što je Viktor odrastao kao de facto siromašno siroče, Evu će, kao osetljivu i zaljubljenu osobu, još više vezati uz Viktora.

Narativ Milice Vučković uporno nastoji, u nizu kontrapunktiranih scena, prvo da nam stavi do znanja, a onda da nas repetitivno podseća, da Viktor ne može da podnese okove partnerske harmonije i da lako pada u gnev ljubomore, pa počinje da joj prebacuje i da je potcenjuje, što sve na kraju, istina retko, dovede do njegovih nasilnih reakcija. Kada se to desi, Viktor ume da postane izrazito samosažaljiv i ljut na sebe, da plače zbog onoga što je uradio, govoreći da to nije pravi on. U isti mah prebacuje Evi da ga je ona dovela u takvo stanje razdražljive violentnosti, što nam tekst ne potvrđuje. Viktorova neuravnoteženost i ljubomora će se intenzivirati u Nemačkoj, gde je Eva marljivim radom postepeno napredovala u oba gastarbajterska posla koje je obavljala, prvo da čisti po kućama, potom u radu u restoranu, uvećavajući svoje skromno početno znanje nemačkog – za razliku od Viktora, koji je radio na građevini bez ikakve želje da nauči nemački. Viktorov komentar na Evine uspehe bio je da su najopasniji zadovoljni robovi.

Autorka se opredelila za Ich-formu naracije, što je konvencionalno ali efektno rešenje koje ističe saznajne limite naratorke Eve i insajderski osvetljava njenu emocionalnu intimu, čineći da kao čitaoci stalno kao nezvani uljezi čučimo u njenoj nutrini, dok ova pihtijasto podrhtava

U žrvnju bezizlaza

Čini se da Viktorov arogantni cinizam ima neko uporište u prirodi pozicije na kojoj se nalazi Eva kao naratorka. Naime, ona pripoveda iz jednog samopotcenjivačkog ugla, smatrajući se manje pametnom i manje vrednom u odnosu na Viktora. Uprkos brojnim ekcesima kao naličjem jedne gastarbajterske „priče“, ni jedan jedini put Eva ne poseže za samorefleksijom ili razgovorom sa nekim bliskim, bilo da se izjada bilo, eventualno, posavetuje šta je za nju najbolje da uradi. Zbog te, „hrome“ motivacije, kao i zbog ponavljanja identičnih elemenata zapleta, te odsustva (auto)refleksije, roman često ostaje u okvirima sapunice emocionalne zavisnosti.

Oskudnog zapleta – što, istina, u ovom romanu nije poseban nedostatak – bledih sporednih likova, te prebrzih i nedovoljno motivisanih rešenja, poput naratorkinog prekida s jednim i početka veze s drugim partnerom, ovaj roman je najbolji po onome što mu predstavlja najveću zagonetku: zašto Eva trpi onoga ko je maltretira. Ta zagonetka nije sasvim psihološki uverljivo i dramaturški razvojno postavljena, ali postiže efekat. Ovaj roman deluje tako što nas iritira. Iritira nas pasivnost žrtve koja nije u stanju sebi da pomogne, da promeni osobu u koju je zaljubljena, niti da ga za svoje dobro napusti jednom zauvek.

Ko zna, možda je ta neparadigmatičnost ponašanja skoro pa dobrovoljne žrtve bila razlog da se ovaj roman Milice Vučković ne nađe na listi izabranih/nagrađenih dela ženske i kvir literature koje promoviše novopokrenuta regionalna nagrada „Štefica Cvek“, mada je napisan zrelije bar od polovine na tom spisku. No, ne treba biti kritičarski snob, pa nastojati da se po svaku cenu distanciraš od masovnog ukusa popularne kulture. Smrtni ishod atletskih povreda je solidan roman, ne i vrhunski, sa svojim usputnim manjkavostima koje su, čini se, posledica ne tako dugog spisateljskog staža ove autorke. Što, opet, znači da razvojni put Milice Vučković može dalje ići uzlaznom putanjom.

Evo i zašto ovo „treba“. Kao iskreno dirnut pripovednom veštinom Lane Bastašić i slojevitošću strukture njenog romana Uhvati zeca, pa još: suptilnim preplitanjem žanrova i evokativnim uznemarivanjem potisnute posleratne savesti Banja Luke, s nestrpljenjem sam očekivao njenu novu knjigu. A onda, kada se pojavila kao knjiga priča Mliječni zubi, (u Srbiji izdavač Booka, u Hrvatskoj Fraktura) bio sam razočaran. Upadljivo i neskriveno. Pa sam se jedva naterao da ponovo pročitam istu knjigu posle mesec dana. Razočaranja više nije bilo, ali se ni „očaranost“ nije pojavila.

Kada se pojavila knjiga priča Mliječni zubi, bio sam razočaran. Upadljivo i neskriveno

Metodološki bugi

Zašto je ova klackalica recepcijskih emocija važna za književnu kritiku? Pa koje je čitanje relevantnije: ono sprovedeno na podlozi izneverenih a velikih očekivanja ili drugo uvijeno u foliju „mrtvila živaca“? Jer, na takvoj vrsti podloge počiva vrednosni sud. Zapravo, sud je ostao približno nepovoljan po knjigu, što ću i obrazložiti, samo je intenzitet izneverenosti splasnuo.

Jesam li ja pogrešio što sam previše očekivao, motivisan kvalitetima romana kome je pre tri godine neopravdano izmakla NIN-ova nagrada, a ja o tome trubio svuda gde se trubiti moglo? Ili će upravo ovo stišano i indiferentno čitanje omogućiti pravi uvid i vrednovanje knjige priča Mliječni zubi?

Kada bolje razmislim, imam dva odgovora. Jedan je: možda i hoće. Kad se lišimo projekcija, ostajemo rasterećeni, sami naspram teksta. Drugi je: umrtvljeno čitanje liči na čitanje pod anestezijom. Euripidovski rečeno: znamo, ali ne marimo – znamo kakvo je štivo, ali nas više ne pogađa. Preostala je tek hladna i ćutljiva vivisekcija. Ali, ko zna, možda će se razgoreti polemički žar uprkos vonju formalina koji je uzmutilo drugo čitanje.

Bez pomade za rane jade

Knjiga priča Lane Bastašić Mliječni zubi predstavlja osmišljen ciklus. To je ciklus priča protkan tematskim nitima nasilja, i to nasilja nad maloletnicima, decom i adolescentima. I to je jasno odmah, već posle prvih nekoliko od dvanaest priča koliko ih knjiga sadrži. A čim je toliko jasno, onda tekst postaje providan i predvidljiv. Kao da smo se vratili kroz vreme i susreli se licem u lice sa autorkom u trenutku kad je odlučila da će njene priče posedovati koncept a ne biti raštrkana jagnjad po obronku zbirke ili raznoliko zverinje uterano u zoološki vrt korica.

Pa hitro, da nas želudac i njegovi sokovi ne preteknu, sklepajmo tipologiju nasilja nad malađecima (молодец) u Mliječnim zubima. Ko tu koga maltretira i kako? Većinski: roditelji svoju decu, više verbalno nego fizički, ali ima i neočekivanih, pa i obratnih primera. Zanimljivo, retki su primeri vršnjačkog nasilja, nešto češći unutarporodičnog: oca nad majkom i brata nad sestrom. Očekivana raspodela uloga koja korespondira sa crnom hronikom i službenom statistikom. Ali, književno gledano, uklapanje teksta u mimetizam od njega čini drugorazredno štivo.

Zato krenimo od atipičnih iskoraka. Koliko oni pomažu knjizi?

Ruke k sebi, oče, ali ne preblizu sebe

Okvir ciklusa priča je neočekivan i naizgled detabuizirajuće provokativan: patricid. Posebno u prvoj priči „Šuma“, u kojoj naratorka golim rukama zadavi svog oca u šumi. Kada pokušamo da raščivijamo motivaciju (njenog postupka, priče, simbolike priče) nastaje ršum nesuvislosti.

Naratorka nam čas izgleda jako mlada a čas veoma zrela. Recimo majka je kao devojčicu vuče sa sobom do pošte u selu u kome stanuju, kao da je nedorasli devojčurak neki, a opet ona zna šta je depresija, ali ne zna šta je muška masturbacija – jer to je ono što njen otac čini zavukavši se duboko u šumu pod izgovorom da „razbistri glavu“. Na stranu sad simpozijumsko pitanje: da li depresivni ljudi masturbiraju i da li to vole da čine u šumi ili pre u svojoj sobi – ionako ne znamo raspored stambene jedinice ove porodice, ali zašto naratorka doslovno podiže ruku, štaviše obe, na svog oca?

Okvir ciklusa priča je neočekivan i naizgled detabuizirajuće provokativan: patricid

Odgovoru na to pitanje prethodi još jedna neodređenost: vremenska. Naime, nije precizirano koliko dugo traju očeve ophodnje po šumi, odnosno koliko dugo ga ćerka kriomice uhodi. Međutim, znamo da to traje dovoljno dugo da: a) žene po selu koje su ogovarale oca prestanu da dolaze u kuću naratorke i njene majke, kao u nekom „strahu od zaraze“ i pod b) da naratorka shvati šta to otac čini samom sebi. Izopštenost kojoj su naratorka i njena majka izložene u selu je ta koja će ćerku pretvoriti u oceubicu. Onda nam postaje jasno zašto je naratorka zamišljena kao buckasta: treba imati snage da se otac najpre kamenom odvali po tintari dok čini sa sobom bludnu radnju, a potom, kad mu onako onesvešćenom nekako zakopča pantalone (rajsferšlus ili dugmići?), da ga dokrajči zadavivši ga.

E sad, zašto kombinacija kamen pa, ne hartija i makaze već davljenje, zašto ga mora upristojiti pre nego što ga liši života i zašto, do đavola, misli da će time vratiti majku i sebe u seosku zajednicu? Na stranu kriminološke konsekvence i nova sezona serijala True Detective, gde Metju Mekonehi (Matthew McConaueghey) otkriva devojčicu-oceubicu koja je iza sebe ostavila i leš i gomilu svojih otisaka. To nećemo saznati, ali nas je silno razgalila ova naivna, nategnuta, nesuvisla, preterana, neizvodljiva i besmisleno provokativna priča. Pa dobro, kad je mogao Dostojevski s Karamazovima…

Ne beži oče, neće biti reprize prve priče

Ovim podnaslovom ne sugerišem mogućnost da je otac iz završne priče „Tata stiže kući“ pročitao prvu priču u knjizi Mliječni zubi pa je sam digao ruku na sebe, em da liši svoje potomstvo tog mučnog napora em da se raspleti ne bi ponavljali. Završna priča je, da odahnemo, znatno suvislije motivisana, ali, avaj, ostaje ilustracija ničim zagrebanog PTSP sindroma. Nekako mi se čini da je i ovaj sindrom poput fantastike u foklornim pričama, desiće se sam od sebe, pre ili kasnije, pa ako već treba ili mora da se desi, šta se ima tu psihologizirati šta ga je izazvalo.

Rat je okončan a ruinirani je ratnik na svojoj nerazrušenoj adresi zatekao netaknuto porodično stanje: svi na broju, istina neuhranjeni. Šta god da je bilo, jelo je oca iznutra, ali priča ipak nije samo o tome, već i o prvom šamaru koji je naratorka dobila od svog brata. Tek da se pojača poenta knjige, ako smo je kojim slučajem zaboravili, postavši rasejani ili depresivni poput oca iz „Šume“.

No, uprkos tome što je, pretpostavljam da je tako, autorka sakrila sudbinu šumskog oca, pojedini likovi očeva će ipak pobeći: neki na večiti službeni put a neki u drugi brak. Ali oni koji ostanu, jao si ga deci. U priči koja se iz njoj znanih razloga izmestila na kraj 1960-ih godina, spojena je euforija sletanja na Mesec i očevo šamaranje starijeg sina, još dečaka. U drugoj otac verbalno maltertira sina na bazenu kome je uplatio časove plivanja, pa mu ni inkarnirani Spajdermen ne može pomoći.

Kad bolje pogledam, čini se da likovi dečaka više nagrabuse u pričama Lane Bastašić. U priči „Posljednja večera“ dvojica dečačića započeće prerano svoj seksualni odgoj tako što će ih baba-tetka suočiti, vizualno i manuelno, mada kratkotrajno, sa svojim ogoljenim poprsjem dobrano načetim delovanjem sile zemljine teže. No i ova priča, zamišljena kao raskrivanje naličja, ostaje nerazvijena i delimično šokantna scena.

Women’s power

Likovi devojčica definitivno bolje prolaze u prozi Lane Bastašić, ne samo zato što su više izložene psihološkom nego fizičkom nasilju, odnosno u nekoliko navrata zanemarivanju ili prepuštenosti sebi, ili, ima i toga, prihvatanju nakon patrijarhalne grdnje: otac kori ćerku što čupa obrve i lakira nokte u četrnaestoj godini rečima da to čine, već znamo koje i kakve žene, ali na kraju priče iskazuje nežnost prema njoj. Likovi devojčica bolje prolaze zato što je u neke od njih „ugrađen“ agens otpora i osvete. Drugim rečima, pojedine devojčice od žrtava maltretmana postaju one koje ako ne baš jednakom merom (jedna je daviteljka dovoljna za celu knjigu), onda bar na njima dostupan način uzvraćaju zbog pretrpljenog nasilja. Njihov profit je dvojak i one ga dele sa čitaocima: ove su priče, na žalost veoma retke, ujedno i najbolje u knjizi Mliječni zubi.

U priči „Krugovi“ devojčica koju je nastavnik fizičkog vaspitanja (ili telesnog odgoja) naterao da uprkos njenoj fizičkoj konstituciji istrči zadat broj krugova, pustiće ga da se uguši (usled infarkta?) a da i ne pokuša da mu pomogne. Drugi primer je manje surov a efektniji – i to je najbolja priča u knjizi, „Kiselina“. Devojčica koju sile da vežba violončelo i šalju kod psihološkinje, osvetiće se psihološkinji tako što će joj skuvati čaj od divljih gljiva. Devojčica je naratorka ograničene saznajne perspektive i emocionalno angažovane naracije, tako da posredno saznajemo sklop situacije i položaj deteta. Njena ljutnja je opravdana jer je, navodno za dobro njene budućnosti, prisiljavaju da radi stvari do kojih joj nije stalo, kao što je vežbanje violončela. Povrh toga da je čine krivcem sistema čiju represivnost oličava psihološkinja, angažovana da dete načini krotkom i poslušnom.

Kad podvučemo crtu, u tretmanu fenomena unutarporodičnog nasilja, Lana Bastašić nije daleko odmakla od tipične Vedrane Rudan: muškarci su nasilnici, u prvom redu očevi a onda i braća, dok su supruge uglavnom bespomoćne žrtve – ne štite ćerke kad ove, recimo, dobiju šamar. Kad ih muževi ostave, takve supruge neizbežno padaju u depresiju ili alkoholizam. No, snaga žena „porinuta“ je u novu generaciju devojčica i mladih žena. One će neizbežno istrpeti svoju porciju nasilja, ali neće ostati dužne nasilnicima. Što je takođe vedranovski dubokouman poučak koji korespondira sa onom poslovicom Cvijićevog „dinarskog tipa“: ko se ne osveti, taj se ne posveti.

Kako je bilo moguće napisati nešto tako zrelo poput Uhvati zeca a onda reterirati na fazu deteta kome ispadaju mlečni zubi?

Krezubi osmeh

Nije lepo smejati se detetu kome ispadaju mlečni zubi. Jer, em će doći „Zubić-vila“ da mu stavi poklon ispod jastuka (što baš i nije tradicija iz svih krajeva naših naroda i narodnosti, posebno ne mog), em će mu izrasti novi i jaki zubi kojim će samostalno progristi svoju sudbinu. To nas vraća početnoj dilemi: kako je bilo moguće napisati nešto tako zrelo poput Uhvati zeca a onda reterirati na fazu deteta kome ispadaju mlečni zubi?

Nemam suvisao odgovor, ali se uvek može „na slepo“ investirati u princip nade. Nadam se da je pričalačko oceubistvo učinilo svoje i purgativno pročistilo sve infantilnost prozne imaginacije Lane Bastašić.

Gubitnici tranzicije 

Obe knjige su u izvesnom smislu atipične, što kad se tako navede ne znači mnogo, ali označava iznevereno čitalačko očekivanje. Jer u prozi Robert Perišić je sklon govornim formama, dijalektalnom govoru, bizarnim zapletima i komičkim efektima, odnosno autor je koji u svojim poslednjim knjigama sve više pokazuje sklonost – pored one izvorne da se narativno, analitički i sintetički pozabavi raspadom Jugoslavije, kao mnogi autori njegove generacije – da uzme u obzir ekonomske posledice tog raspada i klasni položaj svojih likova, većim delom gubitnika tranzicije i onda kada su protagonisti limitiranih dramskih funkcija. 

Njegova poezija je začudo dobrim delom iznikla na zasadima postmoderne, tako da rado referiše, gdegde i u skrivenim citatima, na pesnike kakav je Nazor, ali i na oblast popularne kulture, mestimično koristeći rečnik medija i informacione tehnologije. Sudbina poezije, njena vlastita merila i način na koji nastaje i postoji takođe su u fokusu njegovih stihova, što je još jedna odlika postmodernog nasleđa. „S pjesmom je tako, mora biti savršena“, poentira u jednoj pesmi, naizgled romantičarski ili kao naslednik Bogdana Popovića koji je govorio o „celoj lepoj pesmi“, a uloga poezije je osobena: „riječi dolaze kad već nema nikakvih šansi/ umjesto kraja/ poezija nudi zamjenu/ izigravanje, teatar“. Ovde se već sluti Bodrijar: zamena kao simulacija onoga što bi trebalo da bude, života koga nema. U stvari, oponašajući invokaciju ljuvenog žanra kaže: „ljerko, srce moje/ čovjek bez temelja/ traži stalno zavođenje“. Zavođenje poezijom za Perišića ima egzistencijalni značaj: „i ja/ to je najgore/ nastavljam ono nešto/ ono nerješivo, i hodam“. 

Skitnički status 

Fina vrsta ravnoteže erotskog i intimnog s jedne i socijalnog s druge strane, narušena ja u novoj, prošlogodišnjoj knjizi Siromašni čovjek kojeg boli glava. Na osnovu naslova naivni čitalac očekivao bi bar naglašeni socijalni kontekst ove poezije, ako ne i angažovane stihove. Zapravo, dominira ono intimno, gotovo ispovedno, ali je iskorišćen prozni narativni oblik, pa je knjiga neka vrsta poeme, uzmimo tako, neka bude persiflaža Ciganskog romansera Federika Garsija Lorke. „Dugo si se pravio da nisi šokiran/ sad si star kao galija/ puna nazorovih stihova”, kaže lirsko ja, a među stihovima u knjizi ponavlja se onaj iz „Galiotove pesni“: „pokle su me prikovali zlizane za ovi daski“, a pominje se i „huk matoša kroz ništa“, „arsen diklić“ i (film) „zimovanje u jakobsfildu“. (U izvornom obliku dato je malim početnim slovima, o kom postupku, dominantnom u knjizi, bi se moglo posebno raspredati.) Ali knjiga je lutalačka i u neku ruku opraštajuća, intima se otvara u evokaciji voljene žene, ostavljene ili nestale. Skitnički status nudi se i kao posledica ekonomskog sloma za koji vagabund ne mora biti odgovoran i kao lični izbor koji vodi iz zaparloženosti u neizvesnost, koja može postati i keruakovska on the road „avantura“. 

„dugo si se pravio da nisi šokiran/ sad si star kao galija/ puna nazorovih stihova”

Kada se tako čita knjiga Siromašni čovjek kojeg boli glava dobija koherenciju, ali nažalost, nedostaje joj i detalja i epizoda, relevantnih i upečatljivih, da postane minezengerska balada našeg vremena, što joj, opet, možda nije bila ni namera. No, bila za neke iznenađenje ili ne, tako što uopšte postoji ili zbog svog oblika i sadržaja, poezija Roberta Perišića je mestimično veoma podsticajan jezički napor u suštini melanholičnog senzibiliteta, neizbežno uronjenog u kulturu, da peva o onom spolja i iznutra (o sebi i svetu) kao rešavanju nerešivog koje se nastavlja. I koje ne može stati, bilo tako što bi bilo uhvaćeno u mrežu porodičnih obaveza i socijalnih privilegija, ili ustaljenih pesničkih formi. 

Nerešivost je nedovršenost kao vid neispunjene otvorenosti koja ne treba ni da plaši ni da nadahnjuje. Ona je jednostavno tu i živi se kroz nju, svesno i mobilno.