Romani Zorana Žmirića i Igora Beleša, Visoke trave i Listanje kupusa, traumu i tragediju rascepa, ili ratne metamorfoze iz jedne epohe ka drugoj, slikaju najbliže, insajderski i stoga njihov uvid i prikaz ima najjače efekte, posebno stoga što te linije rascepa idu kroz same porodice koje su počivale na tzv. mešovitim brakovima (kod Beleša), odnosno kroz najbliža drugarstva (Žmirić). Oba romana su opsežna, Belešov oko 400 strana, Žmirićev, zavisno od izdanja i 470 strana, budući da su oba romana, pored izvornog hrvatskog doživela i srpsko izdanje (u redu, Žmirićev crnogorsko, ali Nova knjiga iz Podgorice je s tim ciljem i osnovala sestrinsku firmu, Kosmos izdavaštvo u Beogradu, da bi svoje knjige u Srbiji mogla da plasira kao domaća izdavačka kuća).

Kad bi se predstavio filmskim terminima, Visoke trave pre bi išao ka (mini) seriji nego ka filmu. Po svom žanrovskom profilu roman počinje kao roman odrastanja u Zagrebu i Vrginmostu, nastavlja se kao ratni, a druga polovina sadrži kriminalistički zaplet u egzilantskom miljeu Irske. Na drugi način, ovo je roman o atipičnom doživotnom prijateljstvu dvojice likova iz novozagrebačkih naselja Utrine i Travno, Roberta Lončara i Gorana Vendera, talentovanih košarkaša koji će u osnovnoj školi trenirati u Ciboninom podmlatku. U Žmirićevom romanu nema ambivalentne figure prelaza, ali ima neočekivanih obrta.

Iako je dramaturški fokus na sudbini dvojice drugova, Robert je pr(a)vi protagonista i neko ko osvaja simpatije u romanu. Obojica će učestvovati u ratu, mada na suprotnim stranama, i obojica se nose sa posleratnim sindromom, ali Robert je taj koji ne drži mnogo do svoje etničke pripadnosti, iako je bio dobrovoljac u ratu za hrvatsku nezavisnost. On pokazuje i radnu inicijativu, od toga da bude vlasnik kafića u Zagrebu do pripadnika obezbeđenja u Irskoj. Oseća ljubav prema dve Romkinje, dakle prema pripadnicama deprivilegovane zajednice, u Vrginmostu (Sofija) i u Irskoj (Oona). Deluje i kao pravični osvetnik, upucavši kvartovskog nasilnika Pesa i fizički se u Irskoj suprotstavivši bulingu Krištofa, pretpostavljenog u tržnom centru. Goran je taj koji nije priznao da je nagazio liniju za trojku u odsudnim trenucima školske utakmice, pa je njegov tim stoga pobedio u finalu, bio oruđe ratnog zločina u neznanju i pod naređenjem zapalivši kao srpski vojnik u Krajini kuću Robertovih babe i dede, dok u Irskoj nezaustavljivo tone u alkoholizam. Ipak, pomoći će Robertu da nađe posao u Newbridgu u Irskoj. Njihove rasprave su iskrene i često na granici fizičkog sukoba, što sve upućuje na dva zaključka: prvi o čudnoj dinamici bliskosti dvojice, pa, vrlo često negativaca ili osoba sa one strane zakona, koji nisu neskloni ni upotrebi nasilja da bi ostvarili to što su naumili, drugi o njihovom autsajderskom statusu, naročito nakon rata i u gastarbajterskoj emigraciji. Uostalom, nisu ni zamišljeni kao visoko školovani intelektualci, već kao bivši košarkaški talenti a sadašnji zaštitari i delatnici u sivoj zoni ekonomije. Ipak, kao što rekoh, distribucija čitalačkih simpatija direktno je proporcionalna njihovom statusu u romanu, ko je pravi protagonista i ko je uprkos svemu što radi bolji kao osoba.

Kad bi se predstavio filmskim terminima, Visoke trave pre bi išao ka (mini) seriji nego ka filmu. Po svom žanrovskom profilu roman počinje kao roman odrastanja u Zagrebu i Vrginmostu, nastavlja se kao ratni, a druga polovina sadrži kriminalistički zaplet u egzilantskom miljeu Irske

Robertove simpatije prema dve Romkinje, unekoliko i likovi irskih Roma, takozvanih travellera, koje smo ako nigde drugde upoznali kod Gaja Ričija (Guy Ritchie) u Snatchu iz 2000. (slažem se da je to jedna od najboljih uloga Breda Pita, ne samo fizičkih, već i lingvističkih), ili preko bokserskog „Kralja Cigana“, kako je sebe voleo da promotivno predstavlja, Tajsona Fjurija (Tyson Fury) – mogu da predstavljaju to mesto prelaza u Žmirićevom romanu, prelaza ka onom romantičnom ili utopijskom, odnosno kategoriji sentimentalnog u njegovoj prozi. U romanu Igora Beleša Listanje kupusa praktično sve je u znaku prelaza ili izmeštanja od „normalnosti“ svakodnevice ka patološkoj izglobljenosti konflikta. Mada je i ta normalnost sumnjiva jer za likove dvojice dečaka ona znači nasilne očeve: Draganov je i alkoholičar pride, a Zoran ima razvedene roditelje i živi s očuhom koji ga verbalno nipodaštava.

Etnička homogenizacija

Ipak, posebnu složenost ovom sociološkom procesu tranzicije, koji će iza rata obuhvatiti i ekonomsku pretvorbu i etničku homogenizaciju, daje kontekst tog transfera jer konflikt zahvata multietničku zajednicu sa dosta mešanih brakova. Belešov roman iz adolescentske perspektive slika taj proces tzv. nacionalnog samoosvešćivanja kao nešto čudno, nametnuto spolja i za njega i one u sličnoj poziciji kao nešto nemoguće. Narator je temeljno zbunjen šta je, odnosno kako bi trebalo da se oseća, kao Hrvat ili kao Srbin, posebno zbog složenih porodičnih prilika u kojima živi. On živi sa majkom, očuhom i polusestrom, a oca retko viđa. Njegov drug Bojan će duhovito primetiti da je narator Zoran poseban po tome što su mu majka i otac Hrvati a očuh i buduća maćeha Srbi. Opet, otac koji ga je zanemarivao, pred rat će postati aktivan u teritorijalnoj odbrani Vukovara, dok će očuh postati prava figura prelaza, ostavljen i izolovan i kad Borovo naselje osvoje srpske snage, ta mešavina ostataka JNA i paravojnih grupa, neregrutovan i bez nacionalističke auforije. Nakon Zoranovog povratka iz Vojvodine, u razrušenom naselju i u devastiranoj porodičnoj kući odvija se dramatična scena u kojoj Zoran po prvi put direktno razgovara sa svojim očuhom Marinkom, koji će njemu i njegovom drugu pomoći da pređu na teritoriju koju kontrolišu hrvatske snage.

I žanrovski gledano, roman Listanje kupusa doživljava metamorfozu od zapleta detekcije i omladinske proze ka crnotalasnom ratnom naturalizmu, pa se i implicitna poruka, svojstvena uvek pomalo didaktičnoj književnosti za decu i mlade, da je drugarstvo kontrapunkt nasilju i ratu, u neku ruku i najviša vrednost u životu, ne samo grubo nasukala o hridi indukovane međuetničke mržnje i sveopšteg razaranja, već je mogla da dvojicu dečaka, naratora Zorana i Bojana, košta glave, jer su neposredno pre početka rata odlučili da čamcem preko Dunava doplove do Futoga, gde su se iselili Dragan i Goran, dvojica članova An družine. Idila drugarstva nalik izletu i kampovanju u drugom mestu trajaće jako kratko, dok se Goran ne odseli u Nemačku a narator i Bojan ne pređu kod Dragana, u znatno skromnije uslove, skrivajući svoju nacionalnost. Kada se njihova krinka razotkrije, nastaće mučni užas koji bi bio teško podnošljiv i za prozu koja bi bila od početka crnotalasna. Beleš ostavlja otvoren kraj čini se da bi nekako zabašurio ovu provalu bestijalnosti u adolescentsku stvarnost i okrenuo se budućnosti, kojoj se po difoltu poklanja kredit na slepo, verovatno zbog one Elpis sa dna Pandorinog kovčega, koju su Grci smatrali i najvećim zlom. Na kraju narator posle dosta godina iščekuje ponovni susret sa Nikolinom, svojom nekadašnjom simpatijom sa kojom se od detinjstva nije više video. Istu vrstu sentimentalne doze, mada nešto realnije, sadrži finale Žmirićevog romana Visoke trave u kome „neki novi klinci“, Saša i Luka, igraju basket, što je replika scene s početka romana gde se nadmeću Robert i Goran. Poruka je dosta eksplicitna da prošlost ne mora da se ponavlja, odnosno da nudi novu šansu, mada se u drugi plan potiskuje ravnodušnost sa kojom se odnosi prema istrošenim igračima (ovde u dvostrukom smislu te reči), koji u suštini i nisu mogli da utiču na ono što će im se dešavati. Zapravo u oba ova romana, mada se to može protegnuti na sva četiri, dominira taj osećaj prisutan još iz antičke tragedije da su ljudi tek igračke u rukama kapricioznih i osvetoljubivih bogova, ili sudbine. Što naravno ne isključuje udeo lične vrline i odgovornost za ono što se moglo izbeći, učiniti bolje ili delovati dobro.

Prošlost koja ne prolazi ili zašto iznova danas o tome

Postavićemo ovo legitimno pitanje iz međunaslova, ali pre toga da se dotaknemo još jedne specifičnosti tri fikcionalne tvorevine, a to je jezik pripovedanja, tačnije jezici sredine i određenih zajednica koji se javljaju u romanu. Žmirić dočarava jezik irskih Roma ili travellera tako što kreira posebnu vrstu iskrivljenog govora na hrvatskom, sa viškom ili manjkom vokala, kako kad, i sa blago distorziranom leksikom, taman toliko da se razume. Kod Beleša se slika govor slavonskog podunavlja s razmeđa osamdesetih na devedesete, za koji se očito vidi jezički i kulturni uticaj iz susedne Srbije. Lako je u romanu uočiti čitav niz proizvoda popularne kulture (stripovi i muzika u prvom redu, Dylan Dog i Marty Misterija), emisije na Radiju, prehrambeni i odevni proizvodi (Cipiripi, Startas) koji pripadaju Leksikonu Yu mitologije.

Najviše se pominje Bajaga i njegov album Prodavnica tajni kao naratorov omiljeni, na koga su baš ove godine bacili pik mnoge braniteljske udruge u Hrvatskoj pa mu se otkazuju koncerti, kao što se, recimo, češće pominje izraz viršle nego hrenovke i slično. Tuševljaković poseže za logičnim a, kako bi se reklo, znakovitim rešenjem. Njegov narator koji se vraća nakon više od tri decenije u rodni Zadar, pripoveda na ekavici i katkad u beogradskom slengu, gde je proveo te tri decenije, ali likovi Zadrana govore lokalnim govorom i slengom, koji narator naravno razume. Time se njegovo izbegličko izmeštanje trajno ukotvilo u dominantni jezik pripovedanja. U Adisinoj Knjizi o Almiru nema takvih jezičkih signala, jer se bijeljinska ijekavica ne razlikuje od sarajevske ili tuzlanske, gde likovi žive, međutim javlja se ekavica u Almirovim dokumentima iz Beograda gde je studirao i Niša gde je nakon diplomiranja bio raspoređen.

Kod Beleša se slika govor slavonskog podunavlja s razmeđa osamdesetih na devedesete, za koji se očito vidi jezički i kulturni uticaj iz susedne Srbije. Lako je u romanu uočiti čitav niz proizvoda popularne kulture (stripovi i muzika u prvom redu, Dylan Dog i Marty Misterija), emisije na Radiju, prehrambeni i odevni proizvodi (Cipiripi, Startas) koji pripadaju Leksikonu Yu mitologije

Pošto ne znam kako da zamumuljim put ka odgovoru na pitanje iz međunaslova, da i to bude neka analitička detekcija, koja je bitna na ovaj ili onaj način, linearno ili retroaktivno, za tri prozne knjige (sem za Žmirića), odgovoriću direktno. Očito da je svim ovim autorima bilo potrebno tridesetak godina što da se, kako se to kaže u psihijatrijskoj traumatologiji i postranzicionoj pravdi, suoče sa ratnim okidačima traume, ali, što je jednako značajno, da kao autori nađu adekvatan literarni i pripovedni način da vlastitu traumu iskoriste kao građu. Čini se da je „najlakše“ bilo Adisi Bašić, ne samo zato što nije kopala po sebi ili unutar sebe, nego je dosledno i valjano sprovela jedan istraživačko-intervjuerski, dakle žurnalistički, postupak i pribavila građu za knjigu. Svi ostali morali su, da kažem to šaljivo, ne nužno i prikladno, da se ganjaju sa svojim avetima i demonima, i da ih (pekićevski) upokoje tako što će ih izneti u javnost ili na videlo teksta. Igor Beleš je pre ovog romana objavio dva koja nisu imala nikakve veze sa ovom temom, Tuševljaković kaže da je ovo bio peti ili šesti pokušaj da od traume načini temu. Za Žmirića ne znam koliko je puta pokušavao, niti koliko odnos dvojice košarkaša u njegovom romanu ima autobiografski prtljag, ali boravak u Irskoj pouzdano nosi taj pečat.

Ovaj odgovor deluje trivijalno, verovatno i očekivano, ali postoji još jedno pitanje, reklo bi se intrigantnije, o tome kako se ovo četvoro autora nosilo sa traumatskim sadržajem u kontekstu prikazivanja složenosti konflikta iz devedesetih, drugim rečima koliko su bili ne-pristrasni, otvoreni za stanovišta koja nisu deo mejnstrima scene kojoj se obraćaju, tačnije deo dominantnog narativa (naučnog, političkog i medijskog) o tome šta se desilo devedestih i zašto, pa da samim tim njihova prozi nudi jedan nijansiraniji i možda subverzivan uvid i prikaz.

Možda je Adisi Bašić u Knjizi o Almiru bilo najlagodnije da izneveri očekivanja, jer ih nije ni bilo. Almir Smajić čiju kratku biografiju sklapa i ponovo ispisuje iz sećanja u suštini njemu naklonjenih osoba (članova porodice, nekadašnjih drugova, bivše devojke, kolege oficira iz vojske) nije nacionalni heroj niti ratna žrtva koju slavi bošnjačka sredina, već, paradoksalno, srpska, a poginuo je u vojsci koju sredina iz koje dolazi autorka smatra neprijateljskom – otuda je u fokusu njene knjige ostao primarno Almir kao osoba, iako nije nepomenuta kontroverza da je mogao da napusti JNA kada je ona postala predominantno srpska, što nije učinio.

Distanca prema revizionizmu

S druge strane, slika savremene Bijeljine, u čijem gradskom parku stoji spomenik Draži Mihailoviću, četničkom vođi iz Drugog svetskog rata, a trg nosi njegovo ime, prikazana je bez osude ali sa jasnom distancom prema istorijskom revizionizmu, koji je, čini se, završna faza koja je počela u ratu proterivanjem Bošnjaka iz grada, s ciljem stvaranja monoetničke sredine. To je sredina potisnutih i zabranjenih sećanja na devedesete i sa novonametnutom istorijskom svešću koja briše partizanski internacionalizam i nasleđe „bratstva i jedinstva“, a slavi nekadašnje kvislinge kao preteče vojske bosanskih Srba u ratu 90-ih. Taj, da ga nazovem, meki pristup Adise Bašić omogućio je jednu naraciju bez eksplicitne gorčine, ali koja nije izgubila svoje vrednosne parametre i orijentir, informativno neutralnu i otvorenu za empirijske senzacije i podatke, i u kojoj će biti moguće da se ne samo ispiše priča o osobama poput Melihe Milice, koje su se prilagodile dok je većina njenih sunarodnika postalo žrtvama, već da i naratorka koja takvim osobama prilazi sa jasnom osudom počne u njima da prepoznaje očitu ljudskost i neispričanu ljudsku dramu.

Paradoksalno ili ne, u romanima gde stvarnost nije predstavljala takav limit imaginaciji, nismo dobilu tu vrstu suptilnosti ni složenosti. Štaviše, bar u dva romana (sem kod Beleša) je očita dominacija perspektive jedne strane, što može da svedoči o još uvek nesavladivom delovanju traume koja se kao neko magnetno polje formirala oko narativne evokacije događaja iz prve polovine devedesetih. Ipak, svaki od romana nosi i neku svoju prednost. To posebno važi za roman Listanje kupusa Igora Beleša koji, hajde da dozvolim sebi tu generalizaciju, možda najdetaljnije i najupečatljivije od svih romana ratne tematike na postjugoslovenskom prostoru prati i prikazuje proces međuetničkog rascepa usled jednovremenog delovanja kako političkih centara (Zagreba i Beograda), izjava zvaničnika i političke propagande, tako i događaja na terenu (postavljanja barikada, organizovanja teritorijalne odbrane, delovanja JNA i paravojnih snaga), odnosno u porodicama likova dečaka, posebno onih iz mešovitih brakova. Tako se nenametljivo dobila jedna iznijansiranost data iz po difoltu nepristrasne ranoadolescentske perspektive, koja o mnogo čemu malo zna pa samim tim nema predubeđenja i predrasude starijih, nego sve što se dešava konstatuje bez prateće refleksije. Opet nije izostavljena ni referenca na stvarni istorijski učinak napada JNA i paravojnih snaga na istočnu Slavoniju, dakle na Borovo naselje i Vukovar, pa ni mučni maltretman koji dečaci doživljavaju u Futogu, u kući školskog duga, kada njegov otac, odranije poznat kao nasilni alkoholičar sazna da su oni hrvatske nacionalnosti, ne iskače iz imanentne logike teksta i nema za cilj demonizaciju jednu od strana u sukobu, već slika parcijalnu etničku mržnju izbliza. Njene posledice dotiču jednako likove dečaka i cele sredine, gde će brutalno devastirani vukovarski vodotoranj, prikazan i u romanu, postati simbol osvajačko-osvetničke bestijalnosti, izlišne i sa vojne tačke gledišta.

„Srce tame“ Tuševljakovićevog romana Karota čini zlostavljanje zadarskih Srba zatvorenih u školi, u kome kao policajac po naređenju neko vreme učestvuje i Đuro Krneta, Karotin otac. Kao što sam pomenuo, deo naratorove traume su i sukobi sa Karotom koji ne može da kontroliše svoju snagu kad ga maltretiranje drugih razbesni, i onda kada sredina, škola i zadarska periferija, počnu da neprijateljski reaguju inficirani međuetničkim podelama. Pobuna hrvatskih Srba na severu Dalmacije i granatiranje primorskih gradova koje sprovodi JNA pomenuti su usputno, što se delimično može objasniti što radijacijom naratorove traume što odsustvom želje da se sveobuhvatno slika početak rata u tom delu Dalmacije. Sličan zaključak važi i za distribuciju ratne odgovornosti u hrvatsko-saokrajiškom sukobu u romanu Visoke trave Zorana Žmirića. Najdrastičniji zločin, doduše u neznanju i po naređenju, počiniće Goran zapalivši kuću Robertovog dede i babe dok su oni još bili unutra.

Generalno, u ratnim romanima ova „raspodela zločina“ je sklizak teren jer neizbežno reflektuje pitanje veće odgovornosti, odnosno istorijske reprezentativnosti: da li i koliko roman reflektuje suštinu nečije krivice, tj. koliko se podudara sa pomenutim zvaničnim istinama u jednoj sredini, odnosno zemlji. Ova dva romana očito nisu imali nameru da budu subverzivni prema takvoj istini, fokusirajući se na druge momente, recimo kod Žmirića na položaj romske zajednice, kvartovske nasilnike i učesnike rata, poznatije kao branitelji, kao i na mutne poslove domaćih egzilanata u Irskoj.

Generalno, u ratnim romanima ova „raspodela zločina“ je sklizak teren jer neizbežno reflektuje pitanje veće odgovornosti, odnosno istorijske reprezentativnosti: da li i koliko roman reflektuje suštinu nečije krivice, tj. koliko se podudara sa pomenutim zvaničnim istinama u jednoj sredini, odnosno zemlji

Potreba za evokacijom rata

Donekle depresivno deluje zaključak koji mi se nameće da se i posle više od tri decenije nije iscrpla potreba evokacije rata u književnosti, a sva je prilika da će se nastaviti i mimo eventualne želje da oficijalni narativi dobiju i svoju umetničku reprezentaciju. Takav je bio slučaj sa (propagandnim) filmom Dara iz Jasenovca (2021.), kome nasuprot stoji nastojanje da se setimo žrtava i nenametljivih heroja, kao u filmu o Srđanu Aleksiću (Krugovi Srdana Golubovića iz 2013.) ili o otmici putnika iz voza Boegrad-Bar kod mesta Štrpci 1993. godine (Čovjek koji nije mogao šutjeti Nebojše Slijepčevića iz 2024). Ipak, kao što smo videli, generator ratne evokacije kroz književnost i umetnost nisu u prvom redu oficijalne kulturne politike, još manje desničarska jednostranost i nastavak ratova drugim, umetničkim sredstvima – uostalom takvi radovi su po pravilu bofl koji malo znači i istomišljenicima, ako oni uopšte čitaju. U ove četiri knjige podstrek je došao iznutra, naporedo sa onim umetničkim i pripovednim, a nasuprot mogućoj demotivaciji činjenicom da već sada postoji pozamašna biblioteka naslova u kojima se prožimaju sećanja i traume, vredni i manje vredni umetnički pokušaji i na njih naslonjene kulture sećanja.

I za sam kraj: koliko su ove knjige vredne upravo u kontekstu kulture sećanja i uspostavljanja uravnoteženog i multiperspektivnog (ili bar dvostranog) gledišta o ratovima devedestih, o njihovom učinku, uzrocima i odgovornosti vinovnika? Uprkos skoro dvoipodecenijskom praćenju regionalnih knjiga ovog profila, ne tvrdim da posedujem odgovor, ali ne želim ni da se izvučem time što bih rekao da su književna recepcija i njeni efekti isključivo individualna stvar. Sa iskustvom jednog od urednika „Betona“ video sam da narativi koji se frontalno suočavaju sa zvaničnim istinama, po svojoj prirodi pojednostavljenim i homogenim, podižu najviše prašine, ali nužno ne postižu efekat otrežnjenja, širenja vidika ili promene kulturnog modela. Ipak, i dalje takve knjige cenim dodatno jer i one deluju kontekstualno, istina sa odloženim učinkom.

Takođe i knjige suočavanja sa parcijalnom traumom nose srodan potencijal senzibilizacije čitalaca jedne sredine za patnje drugih koje su potisnuli i zaboravili, ili se nikad i nisu susreli sa njima. Posebno što su naše sredine postale ideološke homogenije no što nam prija, da se ne bavim sada polumilionskim koncertom na zagrebačkom hipodromu ili govornicima na Vidovdanskom skupu pobunjenih studenata na Slaviji. S treće strane, kulturno polje oduvek je bilo polje sučeljavanja i borbe (ideja, gledišta, narativa, zašto ne i – interesa), pa tako i novi književni naslovi ispunjeni starom ratnom traumom višestruko služe svojoj svrsi: literarnoj (umetnička vrednost), intimnoj (autoterapija) i kolektivno memorijskoj (politike sećanja).

Sizif je, razume se, figura uzaludno ponavljanje istog, osuda koja poništava vrednost postignutog, a Gorgona (Meduza) pogled koji okamenjuje i ubija (pogled silovane i kažnjene lepotice). Izbeći uzaludno ponavljanje istog i razgraditi okamenjene narative koji nanose štetu i onemogućavaju poboljšanje.

Prvi dio teksta možete pročitati putem sljedeće poveznice: Sizif i Meduza (I)

U procesu čitanja sticaj okolnosti mi liči na bibliomantiju (nije knjiga iz Novog Pazara) – valjda će ovaj štos razumeti i neko ko nije probao novopazarske mantije. Istina, bibliomantija se najčešće definiše kao metod proricanja na osnovu toga koja se reč, rečenica ili odlomak slučajno odabere iz neke svete knjige, ali ja sam mislio na nešto drugo. Na tu „mističnu“ vezu između spontano odabranog fragmenta teksta i onoga što ti se mota po glavi ili šta ti se dešava. Takođe „bibliomantski“ iznenadi kada se ničim izazvano javi „tajna veza“ između knjiga koje čitaš, slučajno odabranih sa različitih scena.

U redu, tematska poklapanja i nisu takva retkost, ni podudarnosti u konceptu ili postupcima, pa opet zasvrbelo me „treće oko“ kada sam postao svestan da se čak četiri knjige objavljene ove i u prethodne dve godine vraćaju na „mesto zločina“, na nikad upokojene devedesete i to iz ugla coming of age narativa u čijem je fokusu grupa dečaka, školskih drugara koji se suočavaju sa međutničkim tenzijama, mržnjom i ratom.

Dobro, da nije ovog „dodatka“ iz repertoara družbe Pere Kvržice ili orlova (koji) rano lete, taj izlet do devedesetih mogao bi se smatrati još i komercijalnim i debelo izanđalim. Ali Sherlock u meni se definitivno povampirio kad sam uočio da su dvojica autora i jedna autorka gotovo istog godišta, u debelim srednjim godinama, pa tako daleko od autorskog početništva. No čudnovati su putevi traume, skuplja i taloži se godinama i decenijama, kao voda iz pokvarene cevi, i izbije naglo gde je ne očekuješ, kao ponornica.

Vreme je spustimo karte i otkrijemo protagoniste, odnosno romane. To su ovogodišnji: Adise Bašić Knjiga o Almiru (Buybook) i Darka Tuševljakovića Karota (Laguna), odnosno Zorana Žmirića Visoke trave (Fraktura, 2024., Kosmos izdavaštvo, 2024.) i Igora Beleša Listanje kupusa (Hena, 2023.; Čarobna knjiga, 2024). Tuševljaković i Beleš su vršnjaci, 1978. godište, Adisa za malo (1979), dok je Žmirić nešto stariji (1969). Geografija njihovih romana/knjiga ide od Bijeljine/Vukovara, Zadra/Beograda, Borovog naselja/Vukovara do Vrginmosta/Zagreba/Republike Irske.

Koncept i postupak, drugarstvo i trauma

Zapravo pune podudarnosti nema između bilo koja dva romana u ovoj grupi. Recimo bildungs narativ i školsko drugarstvo su od suštinskog značaja za Belešov i Tuševljakovićev roman, s tim što je uzrast likova različit. Kod Beleša je reč o likovima viših razreda osnovne škole, kod Tuševljakovića o starijim tinejdžerima, a razlika je i u postupku: Beleš se opredelio za klasičan vremenski linearan pristup, kao u omladinskom ili avanturističkom romanu, ili stripu, koji postepeno i razgovetno (mimetički) prikazuje šta se dešava njegovim likovima. Štaviše i tačka gledišta je podređena uzrastu likova, odnosno naratora Zorana, i trpi uticaj atmosfere međutničkih tenzija i rata koji se približava u Borovo naselje i Vukovar. To je u još većoj meri slučaj sa naratorom Tuševljakovićevog romana Davorom, budući da se on iz sadašnjeg trenutka, tridesetak godina stariji, u društvu devojke Nine vraća u Zadar koji je na početku rata morao da napusti, tako da je njegova naracija opterećena onim neizgovorenim a još neotkrivenim, što i sam roman baca u naručje detektivskog žanra i retroaktivnog ratnog romana. Kao čitaoci ćemo tek u postupku narativne anamneze doći do njegovih sećanja na školske drugove i bolne događaje iz tog perioda.

Dakle postupak koji su odabrali ova dva romana, srodna po konceptu, čini ih dijametralno različitim: kod Beleša postepeno pratimo ono što će postati sadržaj traume, kod Tuševljakovića se naknadno probijamo kroz slojeve sećanja da bismo došli došli do traumatskog jezgra. Slična razlika postoji i kod preostala dva romana. U Žmirićevim Visokim travama u fokusu je odnos dvojice starijih adolescenata koji karakteriše isti afinitet, prema košarci, koju obojica treniraju, ali i jaka kompetitivnost koja nije samo treningom indukovana osobina savremenog sporta, već i karakterna crta dvojice likova. Njihov odnos pratimo, kao kod Beleša, takođe linearno, od srednje škole, preko regrutacije i učešća u ratu do egzilantskog života u Irskoj, što zauzima najveći deo ovog romana.

Knjiga o Almiru Adise Bašić drastično odudara od ostalih u prvom redu stoga što je reč o nefikciji, odnosno dokumentarnoj prozi, mada i taj termin nosi u sebi oksimoronski potencijal. Njena knjiga je nastala kao rezultat jednog istraživačkog postupka, bliskog publicistici i reportažama, odnosno biografijama i studijama. Ovde nema razlike između autorke i naratorke, koja odlazi na „lice mesta“, u Bijeljinu, govori o stvarnim ljudima i razgovara sa stvarnim ljudima, podstičući ih da govore za njenu knjigu kao svedoci, da aktiviraju svoje sećanje o bratu njenog muža, Almiru Smajiću, koji je poginuo 1991. u okršajima oko Vukovara u uniformi oficira JNA.

I njen postupak je nužno retroaktivan, kao i u Tuševljakovićevom romanu: naknadno se otkrivaju slojevi i aspekti različitih epoha, mirnodopske i ratne. U evokativni mozaik slaže ih osoba koja piše o osobi koja je bila bliska osobama koje su njoj bliske, dakle, koju naratorka tek upoznaje kroz sećanje drugih, ujedno koristeći autentična dokumenta poput fotografija, službene prepiske, članskih karti i knjižica, uz informacije o konkretnim toponimima, proizvodima i ljudima, što dočarava i pomenute epohe. Veliki dobitak Knjige o Almiru je i u tome što se naracija ne zaustavlja trenutkom i godinom Almirove smrti, već nas uvlači u još aktuelniju temu, o divljanju arkanovaca i proterivanju bijeljinskih Bošnjaka za vreme rata, odnosno o potisnutom i zabranjenom sećanju sadašnjih građana Bijeljine, većinom Srba, na ovo de facto etničko čišćenje.

Dakle postupak koji su odabrali ova dva romana, srodna po konceptu, čini ih dijametralno različitim: kod Beleša postepeno pratimo ono što će postati sadržaj traume, kod Tuševljakovića se naknadno probijamo kroz slojeve sećanja da bismo došli došli do traumatskog jezgra. Slična razlika postoji i kod preostala dva romana

Odrastanje i drugarstvo takođe su sastavne etape i Knjige o Almiru, s tim da su one očekivane ili neizbežne u biografskoj rekonstrukciji jednog kratkovekog života. S druge strane su u strukturi knjige usputne i manje snažne od svedočenja Almirovog kolege oficira iz vojske, Rasima, o Almirovoj pogibiji, ili naratorkinog muža, Almirovog brata, koga početak rata zatiče kao lekara u bijeljinskoj bolnici, o maltretiranju koje tada doživljava. I u ovoj knjizi su najbolji drugovi činili svojevrsnu grupu koja se izdvajala u školi i u gradu. Njihovo sećanje na taj period je nostalgično, ali se ne dotiče ratnog perioda koji i danas, više od tri decenije kasnije ostaje neka vrsta tabu-teme za javni diskurs u tom BH entitetu.

U romanima Listanje kupusa i Karota drugarstvo je konstitutivno jednako za zaplet koliko i za sadržaj traume; kao i postupak detekcije ili istrage, mada različit i specifičan u oba romana. Belešov roman počinje kao naivna detektivska zagonetka: nekoliko predtinejdžera (u tom trenutku imaju 11 godina) pokreću potragu za „nestalim“ školskim drugovima. Kad rat počne, roman postaje ostvarenje utopije o pobedi drugarstva, ali to će biti samo uvertira u tragični naturalizam ratnog razaranja Borovog naselja i Vukovara. Početni deo romana je dramaturški razvučen, usporen i previše detaljan. On prati takoreći iz dana u dan enigmu „nestanka“ školskih drugova i samoorganizovanje grupe koja ima i svoje ime, An družina, i koja pokreće svoju malu potragu za njima.

Družinu čine četiri dečaka (pored naratora Zorana, tu su njegovi drugovi Bojan, Dragan i Goran) i jedna devojčica, Nikolina, i njihova potraga deluje i dirljivo i naivno – dirljivo kao kontrapunkt ratu koji se približava a o čijim razmerama niko, ni od starijih, ništa ne sluti; epistemološki naivno da i u tom uzrastu deca ne znaju ili nemaju makar predstavu šta se krije iza toga što svakoga dana u razredu ugledaju poneku novu praznu stolicu. Za njih je to enigma nestanka koja zaslužuje stripovsku potragu a mimo znanja, učešća i odobrenja odraslih. Približavanja i početak rata je onaj anticivilizacijski trenutak koji je svaku sredinu podsetio na njen mešovit etnički sastav, što će postati naročito komplikovano u nacionalno mešovitim porodicama. To je jedan od izuzetnih efekata Belešovog romana, svejedno namernih ili usputnih, da je detaljno oslikao buđenje ili aktiviranje nacionalne pripadnosti u zenitu jugoslovenskog socijalizma i tokom nepomirljivog sukoba dva politička koncepta: samostalna naspram zajedničke države, koji je predstavljao formalnu uvertiru u rat.

Ambivalencija ili likovi prelaza

U Tuševljakovićevom romanu je sve od početka zaoštreno, ne postoji ta faza adolescentske idile, iako grupa dečaka funkcioniše kao grupa školskih drugova, mada se jasno oseća konfliktni duh novog doba. Iako je, kao što smo rekli, pristup retroaktivni, evokacija ne ide u mirnodopske godine školovanja i odrastanja u Zadru, već je njen fokus na „godinu raspleta“, što bi rekao jedan od najvećih vinovnika (u toj reči najpre treba osetiti značenje krivac, ne protagonista) tragičnosti tog raspleta u čijoj klopci živimo i dalje (pošto se mnogi neće dosetiti – mislim na knjigu Slobodana Miloševića Godine raspleta iz 1989., zbirku njegovih govora za koju je predgovor napisala Desanka Maksimović). I u ovoj grupi je četiri dečaka (Ante, Tonči, Saša i narator, Davor), ali je za zaplet, naratorovu traumu, pa i funkcionisanje ove grupe važan i jedan dečak, koji nije deo grupe, mada ide u isto odeljenje sa njima. On odudara po svemu: sasvim riđ, otuda nadimak Karota (tek posle dve trećine romana saznajemo njegovo ime, Miroslav), znatno krupniji i snažniji od ostalih, ali kognitivno usporen, koji više muca nego što razgovetno govori, otuda predmet ismevanja. Tokom naratorovog prisećanja na to šta mu se desilo na početku rata, značaj Karote kao lika raste, toliko da postaje rezervni ili naporedni glavni lik. Upada u oči i druga paralela sa Belešovim romanom: u oba nasilje u porodici, odnosno batine kao vaspitno sredstvo, sastavni je deo odrastanja dvojice dečaka, naratora i Dragana, odnosno Miroslava ili Karote kod Tuševljakovića.

Tako figura nasilnog oca, ili očuha kod nekih, i fizičko kažnjavanje postaju dopunski potencijal traume koji se usputno otkriva tamo gde se ne očekuje, jer se prikazuje odrastanja tokom „veselih“ osamdesetih, koje u čestom nostalgičnom rasteru dobijaju konfiguraciju idile. Tuševljakovićev lik Karota žrtva je obesti i verbalnih poniženja svojih, kako se to kaže školskih drugova, iako takvim postupcima prestaju da budu drugovi a postaju mali nasilnici, ali je i lik od kojeg zbog njegove snage zaziru, iako je retko koristi da bi se odbranio. Ipak, u dve situacije Karotina osvetnička reakcija prelazi crtu racionalne i prihvatljive i postaje destruktivna i opasna po život. Budući da je roman Karota fokusiran na tačku preloma ili period rascepa, kada narator od integrisanog domaćeg postaje svestan da je postao nepoželjni drugi, pa će se iz Zadra iseliti za Beograd, možemo reći da naratorova adolescentska trauma ima dva punjenja ili dva izvora, i u oba Karota igra važnu ulogu, iako je ta uloga suštinski različita u jednom i u drugom slučaju.

U želji da izbegnem da „spojlujem“ rasplet, koji ima istu ulogu kao u detektivskom romanu (doduše pitanje ovde nije: ko je počinio zločin ili prestup, već: šta se zapravo dogodilo), može se reći da je jedna ravan naratorovog stida taj što je zajedno sa svim ostalim đacima i članovima grupe sve vreme hteo da se distancira od Karote kao od, da budem grub, školskog idiota, ali ga je duh epohe (međuetničke tenzije) grubo gurnuo njemu u zagrljaj, pa je tako prilikom školskog izleta, u autobusu ismevan zajedno s Karotom. Karota je dakle lik višestruke žrtve, najpre u porodici (žrtva očevog nasilja), onda u školi (omalovažavanja đaka), potom, zajedno sa ostalim Srbima, i u gradu (etničkog revanšizma). Dakle, sudbina Karote i njegove porodice na jedan način je postala amblematska za status manjine u ratu, na drugi pojačava položaj žrtve do tragičnog statusa, budući da je Karotin otac, Đuro, zadarski policajac koji će ostati u službi i revnosno izvršavajući naređenja mučiti svoje sugrađane srpske nacionalnosti. Paradoksalno, Karota je tip književnog lika koji ni usled čitalačke empatije ne postaje simpatičniji, već ostaje obeležen nečim odbojnim i stranim, onim što krši ili transcendira norme, čemu uz njegovu destruktivnu samoodbranu doprinose motivi incesta i potkazivanja oca.

Rascjep u identitetu

Sličan ambivalentan lik postoji i u dokumentarnoj prozi Adise Bašić, to je Meliha Milica, frizerka iz Bijeljine u čijem prostranom stanu boravi naratorka sa sinom i mužem tokom tih nekoliko dana dok odlaze na Almirov grob na godišnjicu njegove pogibije. Od početka je navedena pod tim etnički kiborg imenom, koje ukazuje na rascep u njenom identitetu. Rascep leži u oba smisla tog ideologizovanog pojma: kako sebe doživljava i kako je drugi vide, u čijem preseku, veli jedna definicija, leži taj famozni identitet. Naime, Meliha je tokom devedestih promenila ime u Milica, ostavši da živi u Bijeljini, udata za lokalnog biznismena i člana Srpske radikalne stranke, zbog čega kod većine Bošnjaka (i izbeglih i onih koji su ostali u Bijeljini) izaziva odbojnost i prezir, a i sama naratorka ima veoma negativan stav o njoj. Na ovom mestu gde se spajaju jedan istraživački postupak koji ne želi ništa da sakrije, ali ni da preuzme ulogu sudije ili moraliste, i odsustvo isključivosti uprkos nelagodi, Knjiga o Almiru gotovo da dobija jednu tolstojevsku crtu otvorenosti za razumevanje onih koje drugi odbacuju i/ili nipodaštavaju. Povrh svega, Meliha Milica, čije ime se obično tako u tekstu navodi, u duetu, a koja se odaziva na oba, prikazana je kao vrlo predusretljiva osoba, spremna i sposobna da udovolji svojim gostima sa malim detetom.

Ona je sporedni lik u tekstu koji je posvećen naslovnoj figuri čija je uniforma i pogibija tokom i nakon rata takođe postala ambivalentna (za sredinu iz koje naratorka dolazi i kontroverzna), pa tako Milica Meliha nije postala predmet psihološki produbljenog profilisanja, iako se može naslutiti da i ona sama nosi traumu koja čeka na svog saosećajnog pripovedača. Almir Smajić, koji je poginuo kao oficir JNA u okolini Vukovara, dobio je nakon pogibije ulicu u Bijeljini. Kako piše naratorka, tu će činjenicu na svojim suđenjima u Hagu zloupotrebiti Milošević i Šešelj, želeći da umanje srpske zločine nad Bošnjacima tokom rata u BiH, iako je Almir poginuo pola godine pre početka rata u BiH. U svojoj biografskoj rekonstrukciji naratorka skrupulozno pominje i mogućnost koju je komanda JNA dala nesrpskom kadru da napusti vojsku, što Almir nije učinio, a o njegovim razlozima istraživačica može samo da nagađa.