*
Iza naših leđa je groblje – nisam ja insistirao – i Nemac me pita kakav je to roman. Ponovim mu naslov: „To je pesma“, kažem, „Ljubavna pesma“.
*
Probudio sam se u Egiptu, popodne, i tražio sam olovku. I papir. „Da zapišem san“, rekao sam. Nikada pre toga nisam zapisivao snove. Nikad u životu. Nije bilo potrebe.
*
Stojimo pred grobljem i Nemac me pita, jer je Nemac i naučio je da sumnja, o čemu je knjiga. „O čoveku koji je došao u Egipat da sanja. Sanja stvari koje je preživeo, tačno određena mesta. Vraća se, premotava, to radi. Stao je, i ne ide mu se dalje od onog što se već desilo. Smatra da više ništa ne može da se desi. Osim sanjanja.“
*
Lekarka me pita zašto sam došao. „Ne mogu da spavam. Dva meseca nisam spavao. Možda nešto duže.“ Zašto ne mogu da spavam, doda. „Pokušavam da završim knjigu. Mislim da sam malo preterao. Malo sam preterao.“ Da obavim neke preglede i vratim se sutra, zaključi. Posmatra me sa sažaljenjem s kojim verovatno posmatra nepopravljive alkoholičare, narkomane, te tipove. Bude mi smešno. Onda odem.
*
Imao sam četiri ispisane stranice beležaka o snu, tamo, u Egiptu. Čitao sam ih, neprestano. Ništa mi nije bilo jasno. Kakva bi to knjiga trebalo da bude, mučilo me.
*
Drugi Nemac je sav u politici. Nekako, nije dosadan. Interesuje ga. Ili jeste. Budem ljubazan prema njemu, može mi se da budem. Treći je Srbin koji živi u Nemačkoj. Šta je on onda? Smeška se, to je ljubazno. U redu je. Onaj koji me intervjuiše pita zašto baš Novi Sad. Kažem mu da je to mesto poslednjeg sna. Posle njega nema više snova. Nema ničega.
*
Mesec dana vučem beleške sa sobom. Kasnije će proći dve godine i neću ih prebaciti u računar. I dve godine ću da strahujem, šta ako ih izgubim? Šta ako rukopisi, ipak, gore? Ali će ostati tamo, na papiru. Sve prljaviji, masniji. Neuredniji. Čovek ne može da prekucava vlastite snove. Nije uljudno.
*
Lekarka me više ništa ne pita drugog dana. Gugl, ili telefonski poziv informisanoj osobi. Sad zna ko sam. Misli da zna. Zna da nisam izmislio priču o pisanju knjige. Misli da zna. Kaže mi kako postoje lekovi. Postoji i psihijatar, dobaci. Ali tamo je gužva, kod njega. Da se javim za dve nedelje. To nije strašno, psihijatar. Meni bude smešno.
*
Zašto prolazi ovim putem, interesuje Nemca. „Vraća se“, kažem mu, „vraća se iz sna. Mora da postoji neki izlaz iz sna.“ To jeste strašno, ali ne kažem mu. Bolje da ne zna.
*
Kad počnem, ide brzo. Stravično brzo, to zapisivanje sna. Nakon prve četvrtine nastane zastoj. To me ubija, otkud zastoj? Pomislim na podsvest koja ne želi da dopusti tu brzinu. Frojdove brljotine. To jeste smešno. Podsvest.
*
Lekarka preporučuje sredstva za umirenje. Blaga, na biljnoj bazi, da probamo prvo s tim. Ako se nastavi, onda sanval. Ali, sanval je zajeban. Pametnije je držati se dalje od sanvala. On ima kontraindikacije. Kontraindikacije.To je prava reč. Sanval, to je hemija. To je baš gadna, gadna zajebancija. To su veštački indukovani sati snova. To baš ako se ne može drugačije.
*
Slomio sam se na polovini zapisivanja sna. Tu je postalo preteško. Tako slomljen sam se vukao do kraja, do poslednje klupe kod fabrike, seo i nisam mogao da ustanem. Bila je nedelja. Dva meseca nisam spavao, nešto više. I nisam sanjao. Više. Breton i njegove odvratne, glupe ideje. Ali je bilo zapisano onako kako je trebalo da bude zapisano. Onako kako je bilo. U snu. Nema tačnije knjige od te.
*
Zašto baš tim putem, nemački je temeljan Nemac. „Zato što sam tu prošao. Ali ovo ne smeš da pustiš. Snimio si, ali ne smeš da pustiš.“ Namignem mu. Sva tri Nemca se smeju. Nisu sva trojica razumela.
*
Psihijatar se iščuđava. Odakle te dijagnoze? Dve dijagnoze? Dva puta F? Da je to tako, ne bih prestao da pijem antidepresive godinama. Ali to nije tako. Jel tako da nije tako? Nije.
*
„To je knjiga o snovima“, kažem Nemcu.
*
Psihijatru napišem posvetu: „Mom prvom psihijatru.“ Kad odem do njega, kažu mi da je bolestan. Drugi put je takođe bolestan. Treći put me obaveste kako više ne radi tu. Ne kažu mi da li negde radi, ali me gledaju kao nekog neobaveštenog tipa. Ili nekog s nekim opakim F. Ili nekog ko je sve to sanjao.
*
Onda vratim knjigu. Čitam je, ponekad, u noćima bez snova.
