Za najširu čitalačku zajednicu, da parafraziram termin Stenlija Fiša koji je pisao o interpretativnim zajednicama, Robert Perišić – Splićanin u Zagrebu, rođen 1969. – poznat je najviše kao autor romana Naš čovjek na terenu, koji će desetak godina nakon hrvatskog doživeti, među ostalima, i američko izdanje. Posvećeniji čitaoci setiće se i poslednjeg romana Područje bez signala iz 2015. (po kome se ovih dana snima igrana serija) ili njegovih knjiga priča, na primer Užas i veliki troškovi, objavljene početkom trećeg milenijuma i u Beogradu. A opet, uz knjigu tzv. autofabula, dramskog teksta koji je izveden u Gaveli, te scenarija za igrani film, Perišić je u književnost ušao knjigom pesama Dvorac Amerika, još 1995. Potom ih je otisnuo još dve: Jednom kasnije 2012. i Siromašni čovjek koga boli glava 2020. godine, obe u Sandorfu.
Gubitnici tranzicije
Obe knjige su u izvesnom smislu atipične, što kad se tako navede ne znači mnogo, ali označava iznevereno čitalačko očekivanje. Jer u prozi Robert Perišić je sklon govornim formama, dijalektalnom govoru, bizarnim zapletima i komičkim efektima, odnosno autor je koji u svojim poslednjim knjigama sve više pokazuje sklonost – pored one izvorne da se narativno, analitički i sintetički pozabavi raspadom Jugoslavije, kao mnogi autori njegove generacije – da uzme u obzir ekonomske posledice tog raspada i klasni položaj svojih likova, većim delom gubitnika tranzicije i onda kada su protagonisti limitiranih dramskih funkcija.
Njegova poezija je začudo dobrim delom iznikla na zasadima postmoderne, tako da rado referiše, gdegde i u skrivenim citatima, na pesnike kakav je Nazor, ali i na oblast popularne kulture, mestimično koristeći rečnik medija i informacione tehnologije. Sudbina poezije, njena vlastita merila i način na koji nastaje i postoji takođe su u fokusu njegovih stihova, što je još jedna odlika postmodernog nasleđa. „S pjesmom je tako, mora biti savršena“, poentira u jednoj pesmi, naizgled romantičarski ili kao naslednik Bogdana Popovića koji je govorio o „celoj lepoj pesmi“, a uloga poezije je osobena: „riječi dolaze kad već nema nikakvih šansi/ umjesto kraja/ poezija nudi zamjenu/ izigravanje, teatar“. Ovde se već sluti Bodrijar: zamena kao simulacija onoga što bi trebalo da bude, života koga nema. U stvari, oponašajući invokaciju ljuvenog žanra kaže: „ljerko, srce moje/ čovjek bez temelja/ traži stalno zavođenje“. Zavođenje poezijom za Perišića ima egzistencijalni značaj: „i ja/ to je najgore/ nastavljam ono nešto/ ono nerješivo, i hodam“.
Skitnički status
Fina vrsta ravnoteže erotskog i intimnog s jedne i socijalnog s druge strane, narušena ja u novoj, prošlogodišnjoj knjizi Siromašni čovjek kojeg boli glava. Na osnovu naslova naivni čitalac očekivao bi bar naglašeni socijalni kontekst ove poezije, ako ne i angažovane stihove. Zapravo, dominira ono intimno, gotovo ispovedno, ali je iskorišćen prozni narativni oblik, pa je knjiga neka vrsta poeme, uzmimo tako, neka bude persiflaža Ciganskog romansera Federika Garsija Lorke. „Dugo si se pravio da nisi šokiran/ sad si star kao galija/ puna nazorovih stihova”, kaže lirsko ja, a među stihovima u knjizi ponavlja se onaj iz „Galiotove pesni“: „pokle su me prikovali zlizane za ovi daski“, a pominje se i „huk matoša kroz ništa“, „arsen diklić“ i (film) „zimovanje u jakobsfildu“. (U izvornom obliku dato je malim početnim slovima, o kom postupku, dominantnom u knjizi, bi se moglo posebno raspredati.) Ali knjiga je lutalačka i u neku ruku opraštajuća, intima se otvara u evokaciji voljene žene, ostavljene ili nestale. Skitnički status nudi se i kao posledica ekonomskog sloma za koji vagabund ne mora biti odgovoran i kao lični izbor koji vodi iz zaparloženosti u neizvesnost, koja može postati i keruakovska on the road „avantura“.
„dugo si se pravio da nisi šokiran/ sad si star kao galija/ puna nazorovih stihova”
Kada se tako čita knjiga Siromašni čovjek kojeg boli glava dobija koherenciju, ali nažalost, nedostaje joj i detalja i epizoda, relevantnih i upečatljivih, da postane minezengerska balada našeg vremena, što joj, opet, možda nije bila ni namera. No, bila za neke iznenađenje ili ne, tako što uopšte postoji ili zbog svog oblika i sadržaja, poezija Roberta Perišića je mestimično veoma podsticajan jezički napor u suštini melanholičnog senzibiliteta, neizbežno uronjenog u kulturu, da peva o onom spolja i iznutra (o sebi i svetu) kao rešavanju nerešivog koje se nastavlja. I koje ne može stati, bilo tako što bi bilo uhvaćeno u mrežu porodičnih obaveza i socijalnih privilegija, ili ustaljenih pesničkih formi.
Nerešivost je nedovršenost kao vid neispunjene otvorenosti koja ne treba ni da plaši ni da nadahnjuje. Ona je jednostavno tu i živi se kroz nju, svesno i mobilno.
