U vreme kada je popularnost knjiga koje pišu javne ličnosti sve veća, raste i opravdana sumnja u kvalitet tih dela, naročito ako iza njih, osim osoba koje u njihovo postajanje ugrađuju sopstvenu popularnost, stoje pisci iz senke koji služe za oblikovanje građe i njeno primicanje aršinima književnog teksta. No i među javnim ličnostima postoje ljudi umetničkog integriteta koji u svojim poljima dostižu najviše nivoe i čije se interesovanje za kreativni spisateljski rad ne nameće kao iznenađujući i neobičan, već pre kao književni oblik njihovog filmskog, umetničkog, muzičkog ili drugog angažmana. Jedan od njih je i nemački režiser Verner Hercog, autor desetina igranih i dokumentarnih kratkih i celovečernjih filmova, ali i pisac više nefikcionalnih knjiga koje dele poetički i umetnički svet njegovih filmskih zapisa, isto kao i njegov prvi roman Snoviđenje svijeta, odnedavno dostupan u vrlo preciznom i uverljivom prevodu Milana Soklića.
Rat je otac svih stvari
Formalno gledano, ovo i nije klasično delo fikcije već se radi o prozi na temeljima biografsko-istorijske građe, a u središtu narativa nalazi se Hiro Onoda, pripadnik japanske vojske koji nakon Drugog svetskog rata decenijama ostaje na položaju, u džunglama ostrva Lubang, ne prihvatajući činjenicu da je rat okončan, da je Japan poražen i da bi trebalo da završi svoj ratni put. Ova istorijska figura poznata je u usmenom kanonu i istočne i zapadne civilizacije, ali razlog njegove centralne uloge u ovom delu nije slučajan, već je posredi susret pisca i njegovog protagoniste koji se zaista odigrao 1997. godine. Hercog je, naime, boravio u Japanu usled profesionalnog angažmana i, nakon što je odbio susret sa carom svestan kurtoazne, neiskrene i nepotrebne prirode tog događaja, izrazio je želju da upozna upravo pomenutog ratnika. Sve ovo on opisuje u uvodu u roman, ali i u razgovoru sa Majklom Lapojntom za The New Yorker – ovaj razgovor dostupan je i u prevodu u časopisu Polja – koji se može pratiti kao dopuna polaznoj tački ovog dela i idejama koje je autor pokušao da u njemu realizuje.
Kada se govori o žanru Snoviđenja svijeta, važno je istaći da se ne radi ni o klasičnoj biografiji, niti o proznom delu u tradicionalnom smislu, ali ni o romansiranoj biografiji, odnosno obliku koji spaja ova dva pola: „On nе spаdа ni u jеdnu kаtеgoriju. Vеrovаtno jе nаjbliži romаnu. On jе nа grаnici poеzijе, čistе fаntаzijе i iskonskog jеzikа – jеzikа kаo tаkvog“. Kako Hercog progovara o mnogim temama koje se ne tiču samo Onde, njegove situacije i naraštaja, već se radi o stvarima opšteg, vanvremenskog i globalnog karaktera, tekst neretko odlazi u sferu filozofskog, esejističkog i polemičkog – naročito kada govori o prirodi, istoriji i dometima rata: „Ne živi li možda i sam rat nekim svojim životom? Sanja li rat sama sebe?“ – i tako se dobija žanrovska kombinacija koja angažuje čitalačku pažnju i nudi neophodnu prohodnost. Uz to, osnovni oblik Hercogovog umetničkog izraza nebrojeno puta dolazi do izražaja, a naracija je organizovana tako da podražava rad filmske kamere: od krupnog kadra do sitnih detalja i od opšteg pogleda na džunglu do fokusiranja na izraz lica junaka. Autor katkad i piše nalik na filmski scenario, i umesto opširnih opisa predela, svodi scenografiju i atmosferu na tek jednu reč ili rečenicu: „Noć. Vojnici, sada trojica, lože malu vatru u udubini šume, skrivenu među gustim granjem. Onoda je utonuo u svoje misli“. Ovim se postiže efekat dodatne konkretnosti i jasnoće, dok se filmičnost teksta vodi na viši nivo. No kako ističe u pomenutom razgovoru, Onodin život nije podloga za film, već je potreban medij koji će ga adekvatnije predstaviti publici, a to je upravo poližanrovski i intermedijalni roman.
Osnovni oblik Hercogovog umetničkog izraza nebrojeno puta dolazi do izražaja, a naracija je organizovana tako da podražava rad filmske kamere: od krupnog kadra do sitnih detalja i od opšteg pogleda na džunglu do fokusiranja na izraz lica junaka
Kao gorila u magli
Razlog zbog koga se autor odlučuje za tekst umesto za film jeste upravo količina stvari o kojima on govori u Snoviđenju svijeta, a koje se ne tiču samog Onode i njegovog rata. Pre svega, ovo delo je važno u domenu ratne literature, odnosno onog korpusa svetske književnosti koji traje od Homerovih epova do danas, ali, premda se današnja proza prema prirodi rata mahom okreće u smeru od spolja ka unutra, objašnjavajući kako rat menja unutrašnju svest čoveka, Hercog ide u suprotnom smeru, dočaravajući kako pojedinac menja sukob globalnih razmera. Rat je završen za ceo svet, ali ne i za protagonistu, jer on je u dubini džungle gde ta informacija nije dostupna, i zbog toga nastavlja da se bori kao da će neprijatelj svakoga časa nagrnuti sa stotinama hiljada naoružanih vojnika. On prekida komunikaciju sa spoljnim svetom i okreće se zakonima prostora u kom se obreo, počevši da ih upotrebljava u svoju korist i polako se pretvarajući u čoveka džungle umesto biće civilizacije. Njegova dehumanizacija nije neočekivana, niti nagla, već je prirodna i u skladu sa okvirima romanskog teksta, što on i ističe u pomenutom razgovoru: „To me je veoma pogodilo i neko vreme sam mislio da bi se od njegove priče mogao napraviti film. Ali, nešto me je sprečavalo da to i uradim. Znao sam da će se priča ticati stvari koje su van dometa filmova – na primer, toga kako sistem vrednosti nastaje iz posmatranja najmanjih detalja koji zajedno čine koherentan pogled na svet sa skoro religijskim intenzitetom“.
Autor postepeno i metodički gradi promenu u Onodinom životu i razmišljanjima, od ratnika koji ne ume da radi ništa drugo do da prima naređenja i sprovodi ih u delo do introspektivnog i filozofski nastrojenog mislećeg bića koje je u dodiru sa džunglom, prirodom, bogom i sobom. On se decenijama drži sistema iz kog je došao i odbija da razmišlja na bilo koji drugačiji način, ali vremenom postaje deo novog sistema, sistema džungle i prirode u kojoj se obreo. Preuzima određene osobine džungle – „Zavaravanje, ratno lukavstvo, mimikrija, sve su to elementi koje Onoda hoće učiti od prirode, bili oni časni ili nečasni, podređuje ih samo načelu korisnosti za svoj rat i postizanju cilja svoje borbe“ – i postaje jednako obazriv kao što je i sama priroda. On više nije čovek, ili bar ne samo čovek, već je nešto više i kompleksnije od toga: čovek sa svešću i civilizacije i prirode, nešto između, što sabira najbolje od oba sveta. Vremenom, Onoda uči kako da nestane, kako da se maskira tako da ga niko ne primeti, kako da napadne iz senke i zasede, kako da preživi van bilo čijeg pogleda. Ipak, on ne postaje izopštenik poput Robinzona Krusoa, niti civilizovani divljak, već ostaje ratnik koji održava odnos sa saborcima, neprijateljom, ali i sopstvenim mačem koji čuva od vlage, rđe i propadanja tokom toliko decenija.
Uzimajući najbolje od prirode, Onoda uspeva da preživi i da nauči mnogo toga o svetu, nekolicini svojih saboraca i sebi, a ove vrste saznanja ne bi mu bile dostupne da je napustio Lubang sa ostatkom vojske. Ipak, i nakon godina van sveta ljudi, on je i dalje samosvestan i iskren prema sebi i prilikama u kojima se našao. Hercog više puta ističe njegove ratne aktivnosti prema civilnom stanovništvu koje živi blizu džungle, ali isto tako i ne skriva činjenicu da je Onodin rat skoro u potpunosti samo njegov i ničiji više: „Samo u apstraktnim, nerealnim planovima vojnoga zaposjedanja Lubang igra ulogu značajnog otoka i paradoks je te uloge da ga nastanjuju duhovi“. Ovaj plemeniti ratnik nalik je čuvaru groblja koji smatra njegove žitelje živim ljudima, ali njegova zabluda nije posledica njegovog nerazvijenog intelekta ili samozavaravanja, već jednostavne želje da okonča ono što je započeo i da ispuni svoj ratnički zadatak.
Razlog zbog koga se autor odlučuje za tekst umesto za film jeste upravo količina stvari o kojima on govori u Snoviđenju svijeta, a koje se ne tiču samog Onode i njegovog rata. Pre svega, ovo delo je važno u domenu ratne literature, odnosno onog korpusa svetske književnosti koji traje od Homerovih epova do danas, ali […] Hercog ide u suprotnom smeru, dočaravajući kako pojedinac menja sukob globalnih razmera
Vreme koje stoji u mestu
Još jedan važan aspekat Snoviđenja svijeta jeste tretman vremena i njegovog proticanja. Hercog govori Lapojntu da je protok vremena takođe „jеdаn od rаzlogа zbog kojih jе ova pričа postаlа knjigа, а nе film“, i stoga je važno kako on, njegov junak i čitalac percipiraju protok vremena od četrdesetih do sedamdesetih godina XX. veka, odnosno tokom svih onih decenija koje je Onoda proveo u džungli. Sam roman podeljen je na veći broj relativno kratkih poglavlja čiji naslovi i podnaslovi određuju geografske i vremenske odrednice u kojima se radnja odigrava, a autor ponekad ide vrlo precizno u detalje – „Lubang, staza u džungli. 20. veljače 1974.“ ili „Lubang, uzvisina Pet stotina. 9. ožujka 1974., 10.30 sati“ – dok u drugim slučajevima beleži samo godinu, mesec ili doba koje opisuje. Ovo poigravanje vremenskim odrednicama čini pripovedanje zanimljivijim i dinamičnijim, što podseća na filmski tretman vremena i kamere, ali i ističe važnost vremena koje u džungli kao da stoji u mestu.
Iako prašuma ne priznaje protok vremena, autor zapaža promene koje nastaju u ovom prostoru: danima, nedeljama i mesecima kao da se ništa ne dešava i „postoje samo mjeseci s mnogo kiše i mjeseci s manje kiše“, a potom nastaje krešendo glasova iz prirode, dok se ptice, insekti, vetar, lišće i trava pomeraju glasnije nego zvuci ljudskog sveta i sve mašine našeg doba. Tišina, isto kao i buka, upućuje na nešto više i smislenije u džungli, a na Onodi i njegovim pratiocima je da otkriju da li se radi o opasnosti, upozorenju, dolasku neprijatelja ili nečemu uobičajenom, nečemu što je prirodno i urođeno u svet u kom se nalaze. Protok vremena beleži se skokovito, na mahove, tek u prilikama kada se nešto suštastveno dešava Onodi, dok se kasnije razgrađuje i skoro potpuno nestaje: „Odsad vrijeme tjednima stoji zaustavljeno. Ili točnije, ono ne stoji, jednostavno ga više nema. Potom ono žuri, preskače tjedne, mjesece, jer je jedan jedini dašak vjetra namreškao listove“. Uza sve to, on tvrdi da sadašnjost ne postoji i da je ona samo koncept koji je zastareo i neupotrebljiv u prašumi. Svaki njegov korak prvo je budućnost, a odmah zatim prošlost, i nakon miliona koraka koje je napravio, shvatio je da ne postoji jedan izolovani segment vremena koji se može smatrati sadašnjicom, i zbog toga su svi ostali društveni konstrukti u koje je verovao pali u vodu. Ovaj specifični protok vremena utiče na protagonistu romana, ali i na njegove čitaoce koji zajedno sa njim putuju kroz vreme i preskaču ogromne deonice istorije, u isti mah pokušavajući da povežu niti narativa koji dolaze pre i posle tih skokova. Takvo iskustvo proze neobično je i neočekivano, i potrebno je nekoliko poglavlja dok se čitalački rakurs ne postavi na adekvatan način, ali kada se jednom shvati prostorno-vremenska organizacija koju Hercog dočarava, kao i njen odnos kako prema istorijskom predlošku, tako i prema formi fikcije koju diktira roman, čitanje postaje jednostavnije i pretvara se u iskustvo na granici vizuelne i filmske umetnosti.
Zeleni pakao
Tokom tri decenije koje je Hiro Onoda proveo na ostrvu Lubang, svet van njega potpuno se izmenio – nakon Drugog svetskog rata, nastupili su naredni ratovi, a vojna tehnika koja je gospodarila ratnim svetom zamenjena je civilnom tehnologijom koja je olakšavala život i činila ga bržim, prostijim i punim užitaka. Sve te promene čovek zatočen u džungli ne može da zapazi, ali može da ih oseti i nasluti, naročito ako je u pitanju vrlo pronicljiv čovek koji neprestano posmatra nebo i pokušava da zaključi šta se dešava iznad njega. Zato ovo nije samo roman o putu jedne individue, već i celoj posleratnoj civilizaciji koja je, s jedne strane, neprestano u ratu („premještanja ratnih zrakoplova nikad nisu prestala“), dok je, sa druge, u periodu ubrzanog razvoja, što je suprotstavljeno pojedincu koji prividno stagnira. Ipak, Snoviđenje svijeta je i svedočanstvu o unutrašnjoj promeni koja je moguća kada se čovek posveti introspekciji i postane potpuno iskren prema sebi. U prostor koji se opisuje kao zeleni pakao, Verner Hercog smešta nekoliko metafizičkih i filozofskih narativnih tokova koji se dopunjuju i prepliću, finiširajući u liričnom i nadahnutom krešendu dok junak odlazi helikopterom i posmatra svoje ratno polje zbunjen i ponosan, nudeći jedan novi pogled na naizgled stare teme, ali u jednom kontekstu koji je nedostupan našim čitaocima i autorima, zbog čega je ovaj prevod naročito važan za njih.
