Knjiga Otac Glorie Lujanović, u podnaslovu opisana kao poema, na sajtu izdavača smeštena u odeljak proze, a u medijima često nazivana romanom, prva je knjiga napisana u ovom (ne)uhvatljivom žanru koja je privukla pažnju otkad je Milena Marković za Decu dobila NIN-a. Ako smo o žanrovskom određenju i formalnim karakteristikama Dece kolektivno razbijali glavu, Otac, mada i dalje novina u hrvatskoj književnosti, kreće stazom koja možda nije naročito utabana, ali kojom je neko ipak nedavno prošao, i to s fanfarama. Kako reče upravo autorka Oca u jednom intervjuu, Deca su pokazala da je pisati tako nešto moguće (a valjda je i sama veza dva naslova omaž toj knjizi). Ovo je dobar primer istorije književnosti i uticaja koja nastaje pred našim očima, ali i pokazatelj važnosti „institucija“, odnosno, onog što je vanknjiževno – nije baš izvesno, priznaćete, da bi knjiga Milene Marković uticala na Gloriju Lujanović da NIN-ova nagrada na nju nije skrenula pažnju čitavog regiona.
(Pr)osuđivačko oko djece
Osim što ga je moguće smestiti u specifičan ali ipak konkretan žanrovski kontekst, Otac pripada, takođe zajedno s Decom, i kontekstu autofikcije, ili, šire gledano, autobiografskog pisanja. U poslednje vreme čujem komentare poput onog koji u pomenutom intervjuu daje voditelj, naime, kako „naša kritika“ automatski veruje da se radi o autobiografiji ako je knjiga napisana u prvom licu. Zaista ne znam na koje se konkretne tekstove taj komentar odnosi, ne bih rekla da je to slučaj, a svakako ne na specijalizovanim kritičkim portalima kao što su Kritika-hdp i Booksa. Slučaj je, štaviše, taj, da je Otac ispripovedan u prvom licu, da se pripovedačica/junakinja zove Gloria, da je poreklom iz Srednje Bosne, da je novinarka koja se bavi(la) temom ratnih zločina, i da od 2019. godine – kako piše i u autorkinoj biografiji na zadnjoj klapni – živi u Zagrebu. Slučaj je, drugim rečima, taj, da autorka, koliko god želela da njena knjiga progovori o temama koje nadilaze njen sopstveni život (što je valjda sine qua non književnosti), ipak vrlo jasno čitaocima stavlja do znanja da je junakinja Oca ona sama (literarizovana, naravno), a da je naslovni otac, pa – njen otac.
Preokupacija roditeljskom figurom, a figurom oca naročito, jedna je od glavnih karakteristika autofikcije. Distanciran, grub otac, nesklon dvosmernoj komunikaciji ili razumevanju, takav koji decu „voli dok spavaju“, već je uveliko antijunak domaće književnosti. Razlika između Oca i većine dosad napisanih dela u tome je što generacija sinova-autora (Damir Uzunović ili Zoran Žmirić, recimo) sada postaje generacija očeva izložena prosuđivačkom – da ne kažem osuđivačkom – oku svoje dece. Životno je poražavajuća mala razlika među generacijama: i za Glorijin sukob s ocem – trideset godina kasnije – ključno je njegovo nerazumevanje za njene umetničke sklonosti, nasuprot vrednovanju praktičnog (matematike ili sposobnosti da se omalteriše kuća). Gloria je, dakle, još jedno dete koje nije ispalo prema očevoj zamisli. Mada je njena sudbina slična mnogim već napisanim sudbinama, Otac se od većine njih razlikuje potpunim odsustvom pretencioznosti ili samozaljubljenosti glavne junakinje. Kada otac kaže: „ti ne radiš ništa na časovima / […] / ti dođeš i čitaš knjige,“ ili kada kritikuje ćerkino inadžijsko insistiranje na bavljenju ratnim zločinima, mi nemamo utisak da je posredi jedva prikrivena i jednoznačna pohvala njenim „prefinjenim“ afinitetima i „hrabrosti“ naspram očeve „sirovosti“ i „prosečnosti“. Nije ovde cilj uzdići autorsko/pripovedačko „ja“ iznad očevih vrednosti i njegovog autoriteta. Otac je knjiga ispunjena očajničkom ljubavi prema ocu i svemu što on predstavlja, očajničkom jer, mada je uzvraćena, nije uzvraćena onako kako bi trebalo da bude.
Distanciran, grub otac, nesklon dvosmernoj komunikaciji ili razumevanju, takav koji decu „voli dok spavaju“, već je uveliko antijunak domaće književnosti
Vikend građenje spaljene kuće
A zašto nije? Otac je (kao uostalom i ćerka) pripadnik manjinskog hrvatskog naroda u Srednjoj Bosni, i najveći deo knjige upravo je neka vrsta dokumentarističke elaboracije ove pozicije kroz očeve monologe realističkog kvaliteta, kao da su zapisane prave reči nekog pravog, vanliterarnog oca; ovom utisku doprinosi i forma. Tekst sadrži očeve primedbe na tretman koji dobija ne samo od bosanskohercegovačkih vlasti i medija, već i onih Republike Hrvatske. „Meni je muka od Vukovara / […] / Svaki je dan Srebrenica“, dva su stiha (u knjizi ih razdvaja stranica) koja mogu da posluže umesto parafraze. „Kome su oni važni? / Nikom osim nama,“ kaže otac za Hrvatsku, a ovaj odnos odslikava se u euforiji tokom Svetskog prvenstva u fudbalu i, naročito, slici junakinjine babe obučene u dres hrvatske reprezentacije („igrači kojima smo podrška / sigurno i ne znaju gdje se nalazi Novi Travnik“). Kada je reč o ovoj temi, otac je, čini se, na strani onih koji situaciju posmatraju relativno kritički („Osjećao sam uvijek Sarajevo glavnim gradom“). Ali on je takođe tvrdoglav i živi u prošlosti, što oslikava metafora porodične kuće, spaljene pred njegovim očima i ponovo građene u vreme junakinjinog detinjstva, vikendom, uz mučno i nepotrebno prisustvo junakinje i njenog brata, na kome otac insistira. Razumljivo ali pogrešno – to je odnos oca prema kući, prošlosti, a onda i deci, koji tekst romana-poeme postulira, i koji upravo i izaziva/objašnjava ćerkinu očajničku, ili očajnu, ljubav.
Otac je u medijima predstavljen kao knjiga „o ratu“ i „konstitutivnom narodu“, kako u svom blurbu piše Miljenko Jergović. Osim Jergovića, knjigu je promovisao i Josip Mlakić, i, kako to u istom intervjuu implicira sama autorka, oni to čine pre svega zbog teme. Zaista, očevi monolozi, propraćeni junakinjinim komentarima, imaju gotovo dokumentarnu vrednost, stičemo utisak da metaforički potencijal ovde imaju ispričani događaji već sami po sebi. Ovo je ujedno razlog zbog kog knjiga zaslužuje širu čitalačku publiku. Ali problem Oca izvire otud što to nije stvarno, ili potpuno, knjiga o ratu i manjinskom narodu. Na kraju knjige, s političkih tema koje okupiraju roditeljsku figuru, prelazi se na intimne detalje ćerkinog života. Gloria je – a da to njen otac uglavnom ne zna – suicidalna i pati od (i)racionalnih strahova; ona želi „jednom biti toliko mršava / da mi se sve ove kosti po vratu i po prsima vide“; jedne godine u gimnaziji, s njom niko iz razreda nije razgovarao. Ovi i drugi detalji uzimaju nekakvu formu „optužbe“ (mada ima tu i junakinjinog samookrivljavanja), koja se onda razrešava u „oprostu“ ocu, što je ujedno i završetak knjige.
Tek na kraju postaje jasno da se ovde ne radi samo o patnji bosanskih Hrvata, već i o patnji ćerke koja, iz ovog ili onog razloga, od oca nije dobila dovoljno ljubavi, i o patnji žene, bilo kada i bilo gde (ili barem u neoliberalnom kapitalizmu)
Iznenadna pojava ženskog pitanja
Struktura teksta, kao i njegova gotovo isključivo politička tema, navodi na simplifikovano, pravolinijsko čitanje: otac je „oštećen“ ratom/identitetom, ćerku je „oštetila“ njegova trauma. Može li se očev karakter zaista direktno uzročno-posledično pripisati njegovom (posleratnom) identitetu bosanskog Hrvata? Pri kraju knjige, on priznaje da nije bio onakav otac kakvog je njegova ćerka želela, govoreći: „mene je tako odgojilo / tako me naučilo / pokojni ćaća mi je govorio / da ne smijem pokazati slabost.“ To, po svoj prilici, s ratom nema veze. Krajnji zaključak mogao bi dakle biti da je specifična manjinska pozicija samo pogoršala očev (takođe mestom odrastanja uslovljen?) karakter. Ali, mi ovaj zaključak donosimo posle čitanja samo zato što je jedini logičan. U stvari, šta autorka zaista „želi da kaže“ ostaje nejasno, a tekst se čini kao do kraja ne baš sasvim promišljena konstrukcija sačinjena od – moram to da kažem – autobiografskih preokupacija, prepuštenih čitaocima da ih sklope u celinu.
Razumljivo ali pogrešno – to je odnos oca prema kući, prošlosti, a onda i deci, koji tekst romana-poeme postulira, i koji upravo i izaziva/objašnjava ćerkinu očajničku, ili očajnu, ljubav
Šta ćemo, u ovom krajnje političkom, a i kratkom tekstu, s informacijom da je junakinja nezadovoljna svojom težinom, ili pak tim da joj je dečko nakon raskida slao preteće poruke? Mi možemo šta hoćemo, ali sama struktura ne daje nam jasne upute. Otac sadrži intimne detalje ženskog života koji iskaču iz strukture poput lakanovskog Realnog koje prodire u Simboličko i ruši njegov poredak. Kao što sam već rekla, logično je da zaključimo kako su rat, ili otac, ili identitet, ili čak sve to zajedno, odgovorni. Ali, osim što tekst to nigde ne eksplicira, taj zaključak bio bi nategnut i tendenciozan – pa i pripadnice većinskog naroda iz ratom nezahvaćenih područja trpe pritisak da budu mršave. Teme kojima se Otac bavi vrlo su komplikovane, a odabir specifične forme doprineo je tamo gde je tekst najbolji: kada predočava i oslikava, kada, gotovo taksativno, navodi, niže političke i istorijske činjenice, kao da se svaka momentalno upisuje u kamen. Ali struktura, koja treba reči i slike da poveže u širu značenjsku celinu, koleba se. Junakinja kao da tek na kraju sebi dopušta da bude ranjiva. Tek na kraju postaje jasno da se ovde ne radi samo o patnji bosanskih Hrvata, već i o patnji ćerke koja, iz ovog ili onog razloga, od oca nije dobila dovoljno ljubavi, i o patnji žene, bilo kada i bilo gde (ili barem u neoliberalnom kapitalizmu). Ali ovaj zaokret stiže naglo i prekasno – i kao višak, jer u vrlo kratak politički tekst unosi elemente koje taj tekst ne uspeva da integriše, da ih simbolizuje u okviru političkog narativa koji njime dominira.
Jergović poredi Oca s Konstantinom Bogobojaznim Sime Mraovića. Za mene, Otac je mnogo bliži jednoj drugoj knjizi o „manjinskom identitetu“, a to je Your Love Is King Espija Tomičića, knjizi koja je i sama napisana u fluidnoj formi, kao „poetska drama“. Otac je sličan Tomičićevoj knjizi jer i ovde jačina i posebnost (a opet, specifična univerzalnost) autobiografske teme nadjačava strukturalno-idejnu nedorečenost. Mada sadrži neke blistave momente koji, zbog svoje jezgrovitosti, zaslužuju i citiranje, a može biti zanimljiva i kao žanrovski eksperiment, Otac je, više nego išta drugo, knjiga „na temu“, koja će se zbog teme i čitati.
