Portal za književnost i kritiku

Roman Menyhérta Lakatosa

Raditi, jesti, biti slobodan

Saslušati pripovedača, opismenjenog Roma što mu daje različitost od ostalih sunarodnjaka, koji govori iznutra, iz zajednice o zajednici, vodi u saidovski “susret s čovjekom” i kompleksira i kompletira našu predstavu o Romima
Menyhért Lakatos: „Slike u dimu“, s mađarskoga prevela Lea Kovács, V.B.Z., 2021.
Neimenovani pripovedač Menyhérta Lakatosa, baš kao i sam autor, istovremeno pripada zajednici o kojoj piše i poseduje nešto što ga od te zajednice deli – pismenost, dovoljno veliku sposobnost snalaženja u jeziku kolonizatora da njime izrazi komplikovane okolnosti i odnose, nijanse značenja.

Slike u dimu Menyhérta Lakatosa kapitalno je delo romske književnosti, napisano na mađarskom jeziku i originalno objavljeno 1975. godine. Kapitalno je na dva načina: to je prvi roman o istočnoevropskim Romima koji je napisao romski autor, i to je roman na preko 500 stranica. Iako se obično opisuje kao bildungsroman, zbog mladih godina pripovedača/junaka koji se kreće ka izvesnoj zrelosti, Slike u dimu imaju nešto i od pikarskog u sebi: junak se potuca, gonjen nepravdama koje kao Rom doživljava, nasiljem, pokušajima da u životu napreduje, od nemila do nedraga – njegov bildungs ima pikarsku formu. A treba takođe napomenuti da je prevod Lee Kovács za V.B.Z. ujedno i prvi prevod ove knjige na neki od naših jezika, pa je i V.B.Z.-ov poduhvat utoliko kapitalan. Šteta je što knjige na prostoru na kome se ovi jezici govore ne cirkulišu slobodno, jer bi roman Slike u dimu trebalo da bude dostupan na celom tom prostoru, a verovatno bi ga trebalo uključiti i u lektiru, ili barem njegove pojedine odlomke u čitanku.

Slike za lektiru

Pominjanje lektire može stvoriti utisak da je reč o knjizi koja u pedagoškom, didaktičkom maniru govori o lošem položaju Roma u Istočnoj Evropi, ili koja na nekakav sentimentalan, propagandni način predstavlja taj loš položaj. Ali sama knjiga praktično šokira gotovo potpunim odsustvom didaktičkog/sentimentalnog momenta: Slike u dimu prepune su situacija u kojima su Romi prikazani baš onako kako ih negativno popularno verovanje vidi – kao „prljavi“, „smrdljivi“, „neuki“, „požudni“, skloni prevarama i lopovluku. Zašto onda staviti ovu knjigu u lektiru? Jer tek kada se iskustvo jednog naroda složi u priču, dakle, oživi na pojedinačnim primerima, mi to iskustvo – i, najvažnije, okolnosti koje ga oblikuju, odnosno uzrokuju – možemo da razumemo. Važno je i što to iskustvo priča sam pripadnik ovog na specifičan način kolonizovanog naroda. Koncept autentičnosti je u postmoderna/poststrukturalistička vremena izgubio svoju objektivnu vrednost, ali njegov strateški značaj je nesmanjen kada se radi o iskustvu potlačenih grupa. U skladu s fukoovskom analizom diskursa zvanog orijentalizam koju je 1978. izveo Edward Said, ne treba govoriti umesto potlačenog, već slušati šta on ima da kaže, a umesto negovanja banalnih predrasuda, treba praktikovati ono što Said naziva „susretom s čovekom“ (human encounter), koji je uvek neuporedivo složeniji od bilo kakve predstave koju o njemu imamo.

Kao što to često biva u postkolonijalnim književnim delima, neimenovani pripovedač Menyhérta Lakatosa, baš kao i sam autor, istovremeno pripada zajednici o kojoj piše i poseduje nešto što ga od te zajednice deli – pismenost, dovoljno veliku sposobnost snalaženja u jeziku kolonizatora da njime izrazi komplikovane okolnosti i odnose, nijanse značenja. Tekst romana je u originalu na mađarskom, ali to je mađarski prožet romskim izrazima, napisanim fonetski, odnosno onako kako se čitaju. Granični položaj pripovedača, koji je i glavni junak romana, upravo i omogućava pogled iznutra, ali informisan određenom kritičkom distancom. Pitanje obrazovanja pokazuje se kao jedno od najvažnijih pitanja za romski narod. Kada se pripovedač, nakon što je pošao u školu (protiv svoje volje, a zbog majke), ponovo pojavi u svom naselju u jednom mađarskom mestu blizu rumunske granice, ostali se prema njemu ponašaju drugačije, sa poštovanjem koje kreira barijeru u odnosu, a takođe očekuju da on sada zna stvari koje ne može da zna, na primer, kako da izleči zubobolju. Za njega samog, promena u ponašanju drugih je potresna, ali njihov stav nije prezriv: izjave poput „kako je dobro kad netko zna čitati“ i „šteta što nisam ja išao u školu“ eksplicitne su ili implicirane u čitavom romanu, čak i ako se povremeno čuje drugačije mišljenje.

U skladu s fukoovskom analizom diskursa zvanog orijentalizam koju je 1978. izveo Edward Said, ne treba govoriti umesto potlačenog, već slušati šta on ima da kaže, a umesto negovanja banalnih predrasuda, treba praktikovati ono što Said naziva „susretom s čovekom“ (human encounter), koji je uvek neuporedivo složeniji od bilo kakve predstave koju o njemu imamo

Život na pogon tuđe milosti

Okolnosti u kojima pripovedač dobija priliku da pođe u školu paradigmatske su za egzistencijalne okolnosti Roma u širem smislu. Naime, prilikom slavlja lovačkog društva, jedan pijani lovac, u nasilničkoj ekstazi, upuca našeg pripovedača, tada još uvek praktično dete (na kraju romana, biće mu 16). Lekar kome se dečakovi roditelji prvo obrate nezainteresovan je da pomogne; zbog neprijateljstva prema lovcu koji je pucao, drugi lekar se angažuje, i ubrzo svi znaju za nesretni događaj, a situacija se razrešava tako što dečaku biva ponuđeno da se o trošku države školuje u obližnjoj gimnaziji. Šta je ovde paradigmatski? Pod jedan: ako ste Rom ili Romkinja, da li će vas neko maltretirati zavisi samo od njegove ili njene dobre volje, a nikako od vašeg ponašanja. Udžbenički primer orijentalizma imamo upravo u školi:

„Šta god ja učinio, sve se činilo prirodnim, pronašli su potrebno objašnjenje. Kad bi domar ušao i rekao da je neko uprljao WC, razred bi uperio pogled u mene […]. Nijedna olovka nije mogla nestati u razredu a da nisam ja morao prvi isprazniti svoje džepove i torbu. Premda se nikad nije dogodilo da su kod mene išta našli, ipak su uvijek sumnjali na mene.“

Maltretiranje ovog tipa prerasta često i u blatantno nasilje: recimo, jedan lekar znao je da „zgrabi žene [Romkinje iz naselja] za kosu i vuče ih za sobom kao deca sanjke”. A pri kraju romana saznajemo da je jedan Rom, čiju je majku pripovedač ubedio da ga pošalje u školu, udavljen u tom istom školskom WC-u – „šala“ je otišla predaleko. Pod dva: paradigmatski je to što, ako ste Rom ili Romkinja, kroz život možete napredovati samo slučajnom, nepredvidivom milošću dobronamernih pojedinaca, a ne podrškom sistema, koja praktično ne postoji. Nekada je milost i jedini način da uopšte preživite. Na primer, nastavnica koja slučajno dolazi na zamenu pokloniće cipele pripovedaču (te cipele za njega su nasušna potreba), a od lažne optužbe za krađu, u jednoj će ga situaciji spasiti neki drugi nastavnik.

Lakatos nikada nijednu od ove dve činjenice ne eksplicira; ipak, do kraja romana, one postaju sasvim jasne, jer upravo ovi primeri (i pozitivnih i negativnih spoljašnjih „intervencija“) čine srž romana, oni faktički upravljaju radnjom. Drugim rečima, da nastavnik nije pokazao da je optužba za krađu lažna (što nije morao da učini), pripovedač bi verovatno bio izbačen iz škole. „Intervencije“ su ujedno i osnova za pikarska potucanja pripovedača; on u više navrata iz ovog ili onog razloga beži od nekog, usput srećući ljude čije sudbine i same postaju delom romana. Radnja Slika u dimu smeštena je u 30-e i 40-e godine prošlog veka, pa sve ovo može delovati kao stvar prošlosti. Ali, ukoliko se malo raspitate, shvatićete da to ni približno nije slučaj.

„Šta god ja učinio, sve se činilo prirodnim, pronašli su potrebno objašnjenje. Kad bi domar ušao i rekao da je neko uprljao WC, razred bi uperio pogled u mene […]. Nijedna olovka nije mogla nestati u razredu a da nisam ja morao prvi isprazniti svoje džepove i torbu. Premda se nikad nije dogodilo da su kod mene išta našli, ipak su uvijek sumnjali na mene.“

Hladnoća i glad primoravale su Cigane na svašta

A ima nešto dirljivije i potresnije od milosti drugih, a to je solidarnost među samim Romima: prilikom zubarskog poduhvata za koji naš pripovedač nije obučen, njegov otac daje da se isturpija (dakle, uništi) njegov alat kako bi drugom Romu njime bio izvađen zub. „Samo je zlovoljno odmahivao glavom, žalio je za svojim alatom,“ primećuje pripovedač. Reč je o ljudima koji nemaju, gotovo doslovno, ništa. Pripovedačev otac odriče se svog alata, jedinog čime može da zaradi kakav-takav novac, umesto da ga ukrade ili stekne prevarom. Neko bi rekao da to nije baš racionalno, promišljeno ponašanje. Ne, nije, i utoliko je ova scena više na našu sramotu. Istovremeno, njena dirljivost i implikacije suptilni su; Lakatos retko zapada u sentiment, ono što se može učiniti kao hiperbola kada se parafrazira uvek je uverljivo uklopljeno u tekst.

Pitanje nekvalifikovanosti za rad, duboko povezano s nedostatkom obrazovanja, pokazuje se kao drugo najvažnije pitanje za Rome, a oba se vrte u začaranom krugu s onim što ih uzrokuje, i što je istovremeno njihova posledica – siromaštvom. Na kraju romana Slike u dimu, jasno nam je da je ovaj začarani krug uzrok svih negativnih predstava o Romima, predstavama koje se u romanu potvrđuju kao od spolja tačne, ali kao potpuno pogrešno shvaćene. Istina, ponekad je teško razlučiti između tradicije jednog naroda i sistemskog (i sistematskog) zanemarivanja tog naroda, na primer, kada je reč o ranom stupanju u seksualne odnose i seksualnim odnosima uopšte, temi kojoj je u romanu dato dosta prostora. Istovremeno, jasno je da se tragedija romskog naroda sastoji u pomenutom začaranom krugu za koji sistem (i dalje) nema adekvatno rešenje, a za čije se posledice nepravedno, esencijalistički krive same njegove žrtve. „Živjeti pošteno zapravo se nije moglo,“ čitamo, „hladnoća i glad primoravale su Cigane na svašta.“ Živeti pošteno se takođe ne može jer siromaštvo i predrasude, netrpeljivost drugih sprečavaju Rome da se školuju. Ko će zarađivati dok oni uče? Ko će brinuti da deca uče, ili uopšte odlaze na časove, dok roditelji rade neki težak posao za crkavicu? A neobrazovanost, kao i predrasude, znatno smanjuju prilike za posao.

Kraj Slika u dimu i sam je duboko tragičan. Godina je 1944. Skupljeni na neku pustopoljinu, izmereni i testirane fizičke sposobnosti, Romi su poslani kući da se pripreme za sutrašnji polazak. Gde? Pisar je rekao „ići ćete raditi“, što je kod njih stvorilo „priželjkivane slike života“: „raditi, jesti, biti slobodan“. Tekst prestaje sutradan ujutru, s Romima naguranim u vozu. Nešto je posebno užasno u tome što se ovaj roman, inače prepun topline, smeha, i lascivnosti, završava takvom tišinom. Slike buduće sreće, za koju se u sadašnjosti i prošlosti toliko trpelo, ostaju u dimu.

Dunja Ilić urednica je i kritičarka iz Kikinde. Redovno piše za portal Booksa. Trenutno je na master studijama književne i kritičke teorije na Karlovom univerzitetu u Pragu.

Danas

Natječaj za izbor tri nova dramska teksta: Shadow Pandemic: Hidden Voices / Sjene pandemije: Skriveni glasovi

Zagrebačko kazalište mladih, Hrvatska, Slovensko narodno kazalište Maribor - Festival Boršnikovo srečanje, Slovenija, i Beogradsko dramsko kazalište, Srbija, kao partneri i producenti raspisuju: natječaj za izbor tri nova / neobjavljena dramska teksta u okviru kazališnog projekta Shadow Pandemic: Hidden Voices / Sjene pandemije: Skriveni glasovi. Rok predaje je 18. siječnja 2023. godine!

Natječaji Goethe instituta: prevođenje i književnost

Goethe-Institut promovira umjetnost i kulturu u svim područjima. Podržavaju profesionalce, ali i mlade i amatere u realizaciji projekata u zemlji i inozemstvu. To se odnosi i na grupe i na pojedince. Osim financiranja projekata i prijevoda, nude i stipendije, nagrade te istraživačke stipendije. Kriteriji financiranja, rok prijave i vrsta financiranja ovise o pojedinom natječaju, a trenutno otvorene natječaje iz područja književnosti možete naći dalje u tekstu

Objavljen javni poziv za dodjelu Nagrade za dramsko djelo „Marin Držić“ za 2022.

Ministarstvo kulture Republike Hrvatske raspisalo je Javni poziv za dodjelu Nagrade za dramsko djelo „Marin Držić“ za 2022. godinu, na koji se mogu prijaviti autori s novim dramskim djelima na hrvatskom jeziku, a koja do objave odluke Stručnoga povjerenstva, nisu izvedena ni objavljena u bilo kojem obliku. Svaki autor može prijaviti jedno djelo neovisno o vrsti i tematici djela. Rok za slanje je 45 dana od objave poziva u Narodnim novinama

28. Sa(n)jam knjige u Istri

Dvadeset osmi Sa(n)jam knjige u Istri održava se od 25. studenog do 4. prosinca 2022. godine te će ugostiti inozemne goste, nagrađivane spisateljice, imati premijere s domaće i regionalne scene kao i program za djecu. Dalje o programu možete pročitati u nastavku

Izdvojeno

  • O(ko) književnosti
  • Izdvojeno

Programi

Najčitanije

Skip to content