Portal za književnost i kritiku

Novi roman Damira Karakaša

Otac i sin

Lika, vreme rata, mladić sa glavom u oblacima i grubim ocem – to je osnovna postavka kojoj se Karakaš vraća. Taj mladić neprestano je između prošlosti i budućnosti, a upravo se u montaži svih ranijih naslova, posmatranih zasebno, može trasirati njegov kolektivni put od detinjstva (Sjećanje šume), preko mladosti (Blue Moon) i života u inostranstvu (Kako sam ušao u Europu i Sjajno mjesto za nesreću), sve do odraslog života (Okretište), čime se Potop nameće kao nedostajuća tačka između dva manje ili više odvojena tematska ciklusa tih romana, odnosno ličkog i pariskog
Damir Karakaš: “Potop”, Oceanmore, Zagreb, 2023.
Likovi očeva su, zajedno sa predstavama protagonista koji su neretko i pripovedači, među najvažnijim aspektima Karakaševog književnog izraza. Jer, ma makav odnos svako od junaka njegove proze ima sa svojim ocem, uvek se radi o istom ili sličnom tipu ljudi. Oni su gorštaci, tvrdi, zatvoreni, emotivno nedostupni, nasilni, oholi i bez imalo razumevanja za svoje sinove i njihova drugačija viđenja sveta.

Neobičan je pisac Damir Karakaš jer, između ostalog, dokazuje nedokazivo – da je moguće govoriti o najdubljim ponorima ljudske duše, najcrnjim mislima i najgorim postupcima na najpoetičniji i najdirljiviji mogući način. Upravo zbog te ambivalentnosti, čitan je i osporavan, ali bez obzira na to kako se čitaoci i kritika određuju prema njegovoj prozi, nedvojbeno je da je svaka njegova knjiga događaj na svim prostorima na kojima se ona čita bez prevoda. Isto je i sa romanom Potop, novim naslovom koji u isti mah nastavlja neka od tipskih mesta njegovog dosadašnjeg opusa, ali i odskače od svega do sada napisanog.

Situacija sa recepcijom Karakaševe književnosti nije uvek bila pozitivna (a možda ponegde takva nije ni danas). U skladu sa onim da se ne može biti prorok u sopstvenom selu, on u skoro svakom razgovoru, formalnom ili ne, ističe da nikada nije postigao uspeh u Lici, iz koje je došao i iz koje baštini ogroman deo svog kreda. Razlog tome nije veseo, ali se može svesti na jednu lako razumljivu misao: ljudi na osnovu kojih je on formirao neke od ključnih likova svoje proze spadaju u nekoliko tipskih kategorija osoba koje je oduvek bilo moguće pronaći ne samo na prostoru Like, već i na svim balkanskim tačkama. No, ističući, iznova i iznova, upečatljivost tih ljudi, njihove dobre i loše osobine, kao i njihov jedinstveni pogled na svet, stvarnost i sopstvo, Karakaš je sebi potpisao doživotnu zabranu prihvatanja u zavičaju, i to ne svojom krivicom. U svakom njegovom delu, Lika je početna i krajnja tačka, bilo u konkretnom ili simboličkom smislu, a prostor iz kog dolazi nije lako zaboraviti – štaviše, to je prostor koji nas definiše i u svakome se može pronaći neka vrsta čežnje za zavičajem, naročito ako ga mrzimo ili ako smo nasilno odvojeni od njega, ali nije svako od nas u prilici da tu čežnju iskaže na način na koji to radi ovaj pisac.

Back to black

Dakle, Lika, vreme rata, mladić sa glavom u oblacima i grubim ocem – to je osnovna postavka kojoj se Karakaš vraća i sada. Taj mladić neprestano je između prošlosti i budućnosti, a upravo se u montaži svih ranijih naslova, posmatranih zasebno, može trasirati njegov kolektivni put od detinjstva (Sjećanje šume), preko mladosti (Blue Moon) i života u inostranstvu (Kako sam ušao u Europu i Sjajno mjesto za nesreću), sve do odraslog života (Okretište), čime se Potop nameće kao nedostajuća tačka između dva manje ili više odvojena tematska ciklusa tih romana, odnosno ličkog i pariskog, tj. nastavlja baš na trenutak u kom se okončava njegova priča o rockabilly pokretu sa prelaza iz osamdesetih na devedesete godine prošlog veka. Isto kao što istaknuti protagonista romana Blue Moon i njegov najbolji prijatelj, koji na početku rata menja ime, završavaju taj roman uz sliku leševa u kamionu, tako je i junak ovog romana u povlašćenom položaju u kom dočekuje početak rata na povratku u svoje ličko selo, a osluškuje njegove prve odjeke pomešane sa zvucima obližnje šume. Povratak u prošlost i ispisivanje teksta koji bi mogao da posluži kao prequel nekim ranijim romanima nije neobičan postupak u Karakaševom izrazu, a utemeljenost u iskustvima dečaštva i mladosti – i to ponajviše negativnim iskustvima od strane onih koji su mu najbliži – je i idejna srž njegovog opusa. Potop je, dakle, i korak unapred, naročito kada se govori o odnosu sa ocem i o ljubavnoj priči koja se nameće kao važna ravan dela, te korak unazad, u do sada nedovoljno istražene, ali više puta anticipirane trenutke kolektivne svesti i stvarnosti njegovih junaka na osnovu kojih se i grade određene crte njihovih posleratnih identiteta sa kojima nastupaju u savremenom dobu, u Parizu, Zagrebu i Lici.

Likovi očeva su, zajedno sa predstavama protagonista koji su neretko i pripovedači, među najvažnijim aspektima Karakaševog književnog izraza. Jer, ma makav odnos svako od junaka njegove proze ima sa svojim ocem, uvek se radi o istom ili sličnom tipu ljudi koji potiču iz duge loze istih takvih očeva koji iz generacije u generaciju ponavljaju iste obrasce ponašanja i ophođenja prema deci. Oni su gorštaci, tvrdi, zatvoreni, emotivno nedostupni, nasilni, oholi i bez imalo razumevanja za svoje sinove i njihova drugačija viđenja sveta. Takav lik oca – možemo ga nazvati i karakaševski otac, jer poseduje dovoljno specifičnosti na polju psihologizacije, simbolike i poetike da se izdvaja od svih drugih predstava očeva u savremenoj regionalnoj produkciji – bio je prisutan i ranije, iako se najviše istakao u Sjećanju šume, neretko podleže porivima da se verbalnim ili fizičkim nasiljem obračuna sa sinom kog, zbog njegove mladosti, nesposobnosti za težak rad i naginjanju umetnosti, percipira kao faličnog, bolesnog, neadekvatnog za život i nesposobnog za bilo šta drugo sem za ismevanje. Taj i takav otac jedan je od glavnih razloga zbog kog sin odlazi od kuće, a njegova želja za istraživanjem sveta i pronalaženjem nečega boljeg, lepšeg i smislenijeg potiče ni od koga drugog do od dominantne figure oca čija se sena nadvija nad njegovim odrastanjem. Ipak, Potop ovde pravi blagi otklon od ovog ustaljenog principa i formira labavu vezu oca i sina, i to na dva nivoa – udruženim učešćem u odbrani doma u ratu i animozitetom prema Jarganu, samoimenovanom starešini sela koji se zamera obojici.

Potop je, dakle, i korak unapred, naročito kada se govori o odnosu sa ocem i o ljubavnoj priči koja se nameće kao važna ravan dela, te korak unazad, u do sada nedovoljno istražene, ali više puta anticipirane trenutke kolektivne svesti i stvarnosti njegovih junaka na osnovu kojih se i grade određene crte njihovih posleratnih identiteta sa kojima nastupaju u savremenom dobu, u Parizu, Zagrebu i Lici

Kada se povezuju ljudi

Nakon što čuju prve zvukove rata prilikom zajedničkog rada u polju, svaki aspekt borbenih aktivnosti se u vizuri sina veže za oca: on ne gleda šta se dešava, već ga posmatra kako otvorenih usta gleda u nebo „kao da iščekuje kišu“, sve dok granata ne pada u selo „kao kad teška ruka mojeg oca padne na stol“. Otada, oni zajedno brane selo, učestvuju u akcijama, predviđaju budućnost i, premda je evidentan razdor između njih – toliko da se otac ne javlja sinu po povratku kući nakon posete devojci u Zagreb – izgleda kao da su pronašli sistem u kojem mogu zajedno da nastupaju. I nakon rata, oni se udružuju u osveti Jarganu, skoro prećutno tražeći oružje kojim će mu presuditi i odlazeći u šumu odakle će ga napasti, a u tom trenutku narator postaje svestan suštinskog kvaliteta njihove veze: „onda hodajući za ocem, malo-pomalo, pomislim kako je naš odnos moguć samo u nasilju, kao u ratu, kada se povezuju ljudi koji u miru nikad ne bi mogli biti zajedno; idem i privikavam se na tu misao“. Međutim, ni na jednom mestu se „unapređeni“ odnos oca i sina ne konkretizuje, niti se opisuje u superlativima. Nijedan ne prihvata da se nešto promenilo među njima, niti oni pominju bilo šta nalik tome, pripovedačevoj majci koja predstavlja mirovnu zonu u porodici. Sve je prećutno ili tek naznačeno, a stoga je i nesigurno i trenutno, te se može očekivati da će se nakon osvetničke akcije otac i sin vratiti u stanje ignorisanja i minimalne komunikacije. No autor daje određene tragove da se može pretpostaviti privid napretka, a njegova intervencija na nivou hronologije dodatno pojačava utisak ambivalentnosti ovog odnosa. Rat je mapiran prvim potezima obe strane i zaustavljen na korak do njegove pune realizacije, a napad na Jargana, mada postavljen do sitnih detalja, nije opisan. Ovi završeci u cliffhanger maniru nisu neočekivani kada se radi o Karakašu, a njegova proza često ostavlja prostor čitaocima da asocijativno i interpretativno dopune slojeve teksta koji su neprisutni i tako uvećaju sopstveno iskustvo i učešće u recepciji dela, te da sami uvide potencijale mogućeg odnosa dva junaka Potopa u nekoj zamišljenoj budućnosti.

Najljepše klempave uši na svijetu

Sa druge strane, odnos koji nije moguć u ratu, već isključivo u miru, jeste pripovedačev odnos sa devojkom Hanom. Kompleksna ljubavna priča koja prati jednako kompleksan privatni život Karakaševih glavnih junaka od ranije je poznata činjenica njegovog opusa, ali je ovde na nov način uveden motiv ljubavnog odnosa koji je u snažnoj vezi sa primarnim tematsko-motivskom i simboličkom ravni narativa. Veza sa Hanom ga otvara („gledam Hanu; uši joj vire iz kose, najljepše klempave uši na svijetu.“) i zatvara („Hana se pojavila na stubama, guste, raščešljane kose, puna mira i tišine“) i usmerava onaj nepostojeći element autorove poetike u novom smeru, smeru koji opisuje ono što je bilo pre i posle njegovih drugih neuspelih veza. I ova je neuspela, ali je i nastavak jedne prethodne neuspele, odnosno veze sa Francuskinjom sa kojom junak ima dete u Parizu, ali ne učestvuje u njegovom odrastanju. On je napustio svoju porodicu, istovremeno voljno i nevoljno, no misli o ćerci i toliko želi da bude deo njenog života da Karakaš u nekoliko rečenica ispisuje jednu od najtragičnijih scena svoje proze: međunarodni telefonski razgovor sa bivšom partnerkom u kom traži da govori sa devojčicom i urla u prazno – „Kurvo! Vičem u sebi da me niko ne čuje. Daj mi moje dijete!, viknuo sam. Ona spusti slušalicu.“ – da bi kasnije setno razmišljao o ćerci i činjenici da ga je njena majka prestala voleti i time nagnala na odlazak. Motiv napuštenog deteta čest je kod ovog stvaraoca, ali je najčešće to dete bilo ili izgubljeno na simboličkom i imaginativnom planu, ili je krilo same povlašćene glavne junake koji pripovedanjem ponovo izgrađuju svoj identitet. Sada se, pak, radi o konkretnom detetu koje je ostavljeno bez oca koji se priseća kako je otišao gledajući je, a njegova psiha raspada se u tom sećanju uprkos nagoveštajima svetle budućnosti u novoj vezi.

Rat je mapiran prvim potezima obe strane i zaustavljen na korak do njegove pune realizacije, a napad na Jargana, mada postavljen do sitnih detalja, nije opisan. Ovi završeci u cliffhanger maniru nisu neočekivani kada se radi o Karakašu, a njegova proza često ostavlja prostor čitaocima da asocijativno i interpretativno dopune slojeve teksta koji su neprisutni i tako uvećaju sopstveno iskustvo i učešće u recepciji dela, te da sami uvide potencijale mogućeg odnosa dva junaka Potopa u nekoj zamišljenoj budućnosti

Naravno, Karakaš nije pisac veselih tonova niti komotnih tema, i zato ne iznenađuje što njegov narator saopštava, naizgled nonšalantno, kraj života svoje drage koji koincidira sa njegovim učešćem u ratnom puškaranju: „Kasnije ću saznati: tad se ubila Hana“. Čini se kao da otkriva ovaj podatak bez emocija, kao jednostavnu činjenicu, ali se kasnijim sećanjima na nju vraća u vreme njihove ljubavi koja počinje da se raspada u isto vreme kada i svet oko nje. Naime, tokom njihovog idiličnog odmora na moru, kada ona pobeđuje svoju upornu nesanicu, a on razmišlja o radosti predstojećeg života, naznake nastupajućeg rata se konkretizuju: nebom lete avioni i pljuju na zemlju, stvarajući bujicu iz naslova romana koja preti da potopi svet junaka i izbriše ih sa lica zemlje. No Hana za to vreme peva, i to, kako kaže, njihovu pesmu, pesmu o smaku sveta, labudovu pesmu ne samo za jednu junakinju i jedan zaljubljeni par, već i za jednu zemlju, generaciju i mirnodopsko stanje svesti koje se nikada više neće vratiti. Sekvence u kojima se opisuje izgradnja ljubavnog odnosa odskaču od ostatka romana i nude mogući žanrovsko-tematski prozor u buduće Karakaševe tekstove koji bi mogli da postave ideju šume i gorštaka naspram ljubavnog čina i posmatraju impulse tog suprotstavljenog, ali ipak i srodnog odnosa.

Pjesma o smaku svijeta

Neprestano svođenje izraza, sužavanje i usmeravanje na suštinu, uz hemingvejevsko eliminisanje svega što nije apsolutno presudno za utisak dela, jedna je od odlika proze ovog autora. Njegov simbolički i imažistički povratak u detinjstvo prati povlačenje protagoniste/naratora u sebe i svoje misli, ali i formalni aspekti njegovih dela, od njihovog nevelikog obima do naslova (korisno bi bilo, uzgred, detaljnije posvetiti se poetici Karakaševih naslova, od bombastičnih Kako sam ušao u Europu i Sjajno mjesto za nesreću, preko svedenijih Blue Moon i Sjećanje šume, sve do potpuno ogoljenih Proslava i Okretište, kojima se pridružuje i ovaj). Struktura Potopa liči na četvorodelnu organizaciju prethodnih romana, ali je ovde izbrisana bilo kakva sem asocijativna granica između segmenata koji su odvojeni grafičkim rešenjima u vidu crnih stranica i ilustracija po kojima je autor takođe poznat. Sam tekst iznesen je u ogromnom broju fragmenata koji kao da zadržavaju svoju autonomiju – po jednim redom odvojeni su od prethodnih i narednih fragmenata i bez uvučenog prvog reda – ali se, poput klasičnih naslova kao što je Cink Davida Albaharija ili novijih primera poput Vlastelinstava Bojana Vasića, svi ti fragmenti spajaju u celinu, dozivajući i zahtevajući prisustvo svih onih koji im prethode i koji ih prate. Autor skoro potpuno razara interpunkciju, ne završavajući rečenice tačkom no ih nastavljajući i gomilajući pomoću zareza, tačke-zareza ili dvotačke. Stoga ritam romana podseća na pesnički govor ili pak na usmeno pripovedanje, a bilo da ispeva pesmu o smaku sveta ili naćuljenim ušima pored logorske vatre donosi svoja sećanja iz prošlosti, rezultat se ne dovodi u pitanje.

Neprestano svođenje izraza, sužavanje i usmeravanje na suštinu, uz hemingvejevsko eliminisanje svega što nije apsolutno presudno za utisak dela, jedna je od odlika proze ovog autora

I pored toga što odgovor na ovu pretpostavku zna samo pisac, moglo bi se sugerisati da novi roman predstavlja novu promenu pravca u radu Damira Karakaša. Nakon početnih, ličkih naslova, usledila su dva kosmopolitska, te još dva u kojima se vraća zavičaju, pa potom dva u kojima je otišao u daleku prošlost i aktuelnu sadašnjost, a sada je opet vreme za nešto drugo. Svaka od ovih promena pravca rezultat je želje da se ne ponavlja, već da traži nove okvire, a ovde to svakako uspeva da uradi. Iako su Proslava i Okretište ovenčani važnim nacionalnim i regionalnim nagradama, ova dva romana ostaće upamćena kao drugačija od Sjećanja šume – ne svojom, niti krivicom autora, naravno – kojem se Potop na svakom nivou, naročito kvalitativnom, opasno približava.

Dragan Babić (Karlovac, 1987), osnovne, master i doktorske studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se esejistikom i književnom kritikom, glavni je urednik časopisa Dometi i programski urednik Somborskog književnog festivala. Objavio je dve zbirke Tviter priča (2014. i 2017) i studiju Imperativ novuma: Prvi svetski rat u srpskoj i angloameričkoj međuratnoj prozi (2021)

Danas

Skribonauti: Radionica kreativnog čitanja

Radionica kreativnog čitanja na kojoj polaznici istražuju suvremenu književnu produkciju počinje krajem mjeseca. 
Do kraja 2023. subotama u 10 i 30 u Knjižnici Ivana Gorana Kovačića, Vukovarska 35 i to 28.10., 11.11., 25.11. i 9.12.
Broj mjesta je ograničen, a prijaviti se može na: skribonauti@gmail.com

Izdvojeno

Programi

Najčitanije

Skip to content