Domovina to go Roberta Međurečana, pisca koji se i ranije bavio „devijacijama iz bliske prošlosti“ (kako stoji u njegovoj biografiji), literarni je triler. Upravo ovoj žanrovskoj činjenici roman duguje svoje glavne odlike. Žanr je obično mač s dve oštrice – štivo je pitkije i dinamičnije, ali je prikazana realnost za nijansu manje kompleksna. To, naravno, ne mora da bude tako. Ipak, više trilera napisanih u Hrvatskoj u skorije vreme, a koji su se obreli u sferi tzv. visoke književnosti, ili barem žanrovski neograničene beletristike, ovu predrasudu potvrđuje: Prometejev sin Jurice Pavičića, Stjenice Martine Vidaić, Oneiricon Omera Raka.[1] Domovina to go i sama se upisuje u ovaj niz dela koja vas vuku da ih pročitate do kraja kako biste saznali kako se završavaju, ali koja vas ujedno zakidaju za punoću karaktera i idejnu slojevitost.
Overdose balkanizmima
Šimun, nezaposleni profesor hrvatskog čiji su žena i sin poginuli u saobraćajnoj nesreći, odlazi na rad u Minhen kako bi sakupio pare za dobrog advokata i tužio odgovornog kamiondžiju. Useljava se u zgradu gde su svi osim jednog stanara stranci – stranci, odnosno naši, kao i izbeglice iz Sirije i drugih ratom zahvaćenih područja. Oko zgrade se ubrzo dogodi nekoliko ubistava; ovaj slučaj preuzima inspektor hrvatskog porekla. I sam fikcionalni Minhen u stvari je poput zgrade u koju se Šimun useljava. On i ostali junaci kreću se gotovo isključivo po lokacijama koje zajednički čine nekakav mali nemački Balkan, domovinu za poneti obogaćenu egzotikom kebaba i bliskoistočnih lepotica. S obzirom na ono što znamo o Nemačkoj danas, ovakav je prikaz načelno realistički opravdan, kako kada je reč o izgledu grada, tako i kada je reč o ponašanju gastarbajtera. Ali, kada negde na polovini romana, baš u vreme adventa, pročitamo kako „žena u hidžabu prodaje božićne ukrase“ a „Afrikanac sa svjetlećom kapom Djeda Mraza pjevuši i skakuće u tankoj jakni“, mi čitamo nešto što smo već i sami mogli da zamislimo, nešto već bezbroj puta eksplicirano od početka romana – Minhen je preplavljen „strancima“. A gde je tek niz balkanskih toposa: agresivan i bučan provod (predvode Bugari), pijanstvo pri najmanjem povodu ili bez povoda, svađe, fizički obračuni ili bar ratne priče zavađenih nacija čiji su se predstavnici, pobegavši od tranzicije, našli na istoj lokaciji, potom domaća hrana, slanje novca kući, prihvatanje „njemačke efikasnosti“ kao neizbežne… Gastarbajteri su verovatno najbliži nekakvom idealnom otelotvorenju stereotipa o bilo kojoj naciji – ili je to barem stereotip o samim gastarbajterima. Ali roman je jednostavno prezasićen manifestacijama balkanizma, često jednim te istim, opšta mesta koja smo već pročitali pomaljaju se ponovo sa svake stranice. Čak i ako ne možemo da govorimo o nekakvoj esencijalizaciji Balkana, karakterizacija ostaje statična, a likovi plošni.
Insistiranje na opisima stereotipnog balkanskog ponašanja ima u romanu i strukturalnu funkciju. Mada je idejni opseg trilera često relativno ograničen, to nikako ne znači da „idejni sloj dela“ ne postoji. Naprotiv, u trilerima, nekakva ideološka priča, borba dobra i zla, uvek je u pozadini radnje, a u onim najboljim, kao u slučaju uspelijih naslova Jurice Pavičića, ideološka pozadina i centralna radnja uspešno se prožimaju i na kraju slivaju u jedno. Mada Domovina to go zanatski oponaša ovaj model, povezanost idejnog i same radnje unekoliko je nategnuta. Za idejni sloj ovog trilera ključan je onaj jedan domaći stanar Šimunove minhenske zgrade, čije je prisustvo na tom mestu, uprkos opravdanjima, neuverljivo. To je Sepp, nacista koji se borio kod Staljingrada, senilni starac koji vređa ostale stanare i maltretira svoje negovatelje, a koji simbolizuje pretpostavljeni rastući, zapravo – nikad iskorenjeni, nacizam među Nemcima, prinuđenima da žive s nebrojenim migrantima. Ali, sve ovo s ubistvima, motivisanim dilovanjem droge, zapravo nema nikakve veze. Da, Sepp će odigrati važnu ulogu na kraju romana, ali u okviru sada već trećeg zapleta, onog o Šimunovoj novoj ljubavi Ajši i njenom vereniku Ibrahimu, radikalnom islamisti. Kakvo zapravo značenje kreira istovremeno fokusiranje na krvoločnog nacistu, ljubomornog islamistu, zatim romantičnog dilera i ubicu, Arapina koji zabranjuje ćerki da se viđa s momcima, i raspojasanog Bugarina? Domovina to go sadrži ogroman broj likova i više zapleta čija isprepletenost je pre površinska nego idejna, jer je logika trilera, odnosno progresa radnje, ono što odlučuje, dok ideologija ostaje pomalo van kontrole. Autoru je Sepp potreban u zgradi s gastarbajterima kako bi odigrao ulogu u pravom trenutku i omogućio Šimunu happy end. A uprkos tumačenjima prisutnim u samom tekstu, recimo onom à la Hana Arent („Čudovišta postoje, ali nisu toliko opasna, jer su rijetka. Daleko su opasniji obični ljudi.“), implikacije osetljivih i aktuelnih političkih tema, koje se ovde pokreću ali tretiraju kao neutralna građa za triler, slično kao u slučaju Oneiricona Omera Raka, u stvari su diskutabilne, ili barem nedorečene.
Insistiranje na opisima stereotipnog balkanskog ponašanja ima u romanu i strukturalnu funkciju. Mada je idejni opseg trilera često relativno ograničen, to nikako ne znači da „idejni sloj dela“ ne postoji. Naprotiv, u trilerima, nekakva ideološka priča, borba dobra i zla, uvek je u pozadini radnje, a u onim najboljim, kao u slučaju uspelijih naslova Jurice Pavičića, ideološka pozadina i centralna radnja uspešno se prožimaju i na kraju slivaju u jedno
Overdose mudrolijama
Tumačenja teksta prisutna u samom tom tekstu, odnosno ekspliciranje onoga što bi trebalo da je implicitno, u Domovini to go su česta, između ostalog i zato što veliki broj likova i bujica događaja ukidaju prostor potreban za kreiranje značenja. Tako još jedan od podzapleta koji pratimo, porodična priča detektiva Eckla, čiji se ćutljivi i misteriozni otac (Hrvat) nalazi u staračkom domu i koji s ćerkom skoro da ne razgovara, iako zanimljiva, dobija u romanu vrlo malo prostora, pa autor, nesiguran da je čitalac uspeo da pohvata implikacije, preko svog pripovedača formuliše ono što mi ipak već jesmo shvatili: „Rastjerao je obitelj kao što je i otac rastjerao svoju.“ Ovde bi se moglo dodati i to da je detektiv u komplikovanoj porodičnoj situaciji, izazvanoj između ostalog i njegovom sopstvenom nesposobnošću da komunicira, još jedan trilerski topos. Kao i obično, kod čitalaca to izaziva interesovanje za misterije iz njegove prošlosti, kao što uostalom izazivaju i životi ostalih Međurečanovih junaka, ali njihov preveliki broj onemogućava da se to interesovanje iole ozbiljnije zadovolji – mi saznajemo šta se sa svima desilo na kraju, ali bilo bi bolje kada bismo pratili manje sudbina, a saznali više o svakoj. A još jedna osobina teksta koja šteti karakterizaciji, i uopšte kompleksnosti romana, jeste tendencija junaka, pa i samog pripovedača, da se izražavaju u dosetkama – opet nešto što možemo da povežemo sa žanrom. Niko ko se pojavi u Domovini to go ne propušta da kaže nešto duhovito, a što je često u stvari opšte mesto, na primer: „Zbog ovakvih stvari sam pobjegao iz domovine, a sad me i ovdje tuku! Kud da sad sklonim obitelj: na Sjeverni pol?“ Svi su skloni mudrovanju, pa tako i Mislav, vrlo mlad gastarbajter koji je pritom stalno pijan: „Sve naše priče su duge i uglavnom tužne. Iza njih se kriju porazi.“ Očigledno, sve vreme čuje se isti glas uprkos tome što govori čitav niz ljudi, od kojih nekima ovakva vrsta „mudrosti“ i stila izražavanja zaista ne mogu biti svojstvene.
Još jedna osobina teksta koja šteti karakterizaciji, i uopšte kompleksnosti romana, jeste tendencija junaka, pa i samog pripovedača, da se izražavaju u dosetkama – opet nešto što možemo da povežemo sa žanrom. Niko ko se pojavi u Domovini to go ne propušta da kaže nešto duhovito
Budući da u brojnim podzapletima ima, kako se to već kaže, ponešto za svakoga, Domovina to go Roberta Međurečana nije dosadna knjiga, a pošto većina ovih dugih i tužnih priča na kraju ipak ne donosi poraze, već, naprotiv, zaslužene ili nezaslužene srećne krajeve, kraj i samom čitaocu donosi neko zadovoljstvo. Čak i ako vas malo zamore dosetke, ili prestanete da se obazirete na mudrolije – ne zato što su same po sebi promašene, već zato što ih je previše da biste im verovali – verovatno ćete želeti da pročitate roman do kraja. Ipak, ono pitanje šta, i da li išta, ostaje nakon što saznate šta se desilo na kraju, u ovom slučaju nema naročito pozitivan odgovor. Zavisno od vašeg senzibiliteta, možda će utisak koji ostaje biti sledeći: bez preke potrebe, na rad u Minhen bolje je ne ići!
[1] O ova tri romana pisala sam za portal Booksa.
