Zbirka priča Nepovredivo mjesto Igora Ivka objavljena je pre više od godinu dana, ali pažnju čitalaca skrenula je na sebe nedavno, kada je Ivko proglašen dobitnikom regionalne nagrade „Edo Budiša“ za autore do 35 godina starosti. Iako je broj dela koja mogu da konkurišu za ovu nagradu relativno mali, o kvalitetu Ivkove zbirke govori i to što je iza sebe u finalu ostavio barem tri knjige koje su već osvojile neke druge regionalne nagrade. Žiri je svoju odluku objasnio „potresnom neumoljivošću“ kojom se autor u ovoj zbirci suočava s pitanjem „što je stvarnost“. I zaista, Ivkove priče neumoljive su u svom ispitivanju pretežno negativnih aspekata stvarnosti, a rezultat je literarno i društveno izuzetno aktuelna – i pesimistična – knjiga.
Ivkove priče neumoljive su u svom ispitivanju pretežno negativnih aspekata stvarnosti, a rezulat je literarno i društveno izuzetno aktuelna – i pesimistična – knjiga.
„Znoj“ kao program
Nepovredivo mjesto otvara se programskom pričom „Znoj“, u kojoj junak, daleki rođak Melvillovog Bartlebyja i bliži rođak zaposlenika kompanije u filmu Office Space (1999), postaje pravi antijunak tako što odjednom odbija da igra po pravilima. Nakon što mu šef kaže da dođe sat vremena ranije na posao, a on, izjurivši iz stana, propusti autobus koji je otišao ranije nego što bi trebalo, on će jureći naleteti na policiju koja će mu zaprečiti put uz izjavu da je „trebao prije krenuti“. Jasno osetimo da je upravo pedagoški element ove izjave ono što u našem junaku pokreće to „nešto“ što će ga navesti na niz postupaka zbog kojih će na kraju biti uhapšen. Upravo ovaj odnos potrebe drugih, samog društva, čini se, da nas kritikuje zbog stvari koje ono samo uzrokuje, kao da smo mi ti koji se ne trudimo dovoljno, suštinski određuje ovu zbirku, čak i ako to nije uvek očigledno. U tom smislu, svi su ovde „deprivilegirani“, kako ističe žiri nagrade „Edo Budiša“, i oni koji nemaju za račune i stanarinu, i oni koji čak nemaju ni gde da prespavaju, ali i oni koji imaju posao gde ih poslodavac na ovaj ili onaj način maltretira. Kada je reč o socijalnim pitanjima, u Nepovredivom mjestu nema pobede za „malog čoveka“, ma koliko se on trudio. Priča „Dublin boli“ o muškarcu na radu u Irskoj bez zdravstvenog osiguranja koji se slučajno povredi, a onda ipak ide na posao, jer šta bi drugo i mogao, veoma efektno ispunjava teskobom, pokazujući kako je upravo činjenica da nam je do nečeg jako stalo ono što nas najviše izlaže našim sopstvenim glupim greškama – ulozi su, jednostavno, previsoki, i svaki momenat nepažnje opasan je.
Priče o radu u inostranstvu četvrta su od pet celina ove zbirke, nazvana „Oni i njihovi“, nakon celina „Ja i moji“, „On i njegovi“ i „Mi i naši“, a pre poslednje pod nazivom „Ljeto dolazi“, koja okuplja niz priča-fragmenata. Mada su ova prva četiri naziva zanimljiva zbog svoje podudarnosti, zapravo je teško dovesti ih u vezu s pričama koje okupljaju. Celina „On i njegovi“ odnosi se na priče o ocu, ali u stvari nije jasno kako se ovaj naslov odnosi na priče idejno, niti nam pomaže da se orijentišemo u idejnom prostoru čitave zbirke. Takođe, mada celina „Ljeto dolazi“ sadrži zanimljive fragmente, mi shvatamo da je ovo niz fragmenata pre nego jedna fragmentarna priča tek kada pročitamo pogovor Ivana Tomašića, urednika knjige. Jedan od glavnih principa zbirke je preokret, kao u priči „Kuća“, kada shvatimo da su naizgled trivijalan bračni razgovor o doručku, brijanju, i sl. vodili beskućnici. I kada nema tipičnog preokreta, Ivko uvek nerado odaje informacije ključne za tumačenje priče, pa je neka vrsta misterije ugrađena u čitav tekst zbirke. Najbolja priča ipak je naslovna „Nepovredivo mjesto“, gde se misterija još odnosi samo na sve moguće značenjske nijanse koje oblikuju zaplet i poentu. Muž otkriva da ga žena već dugo vara; ona to čini jer je usamljena, kako je u poruci i napisala svom ljubavniku; muž se potom odlučuje šta s tim da čini; sa ženom vodi za nju uznemirujuć razgovor o domu, odnosno nepovredivom mestu, što je bukvalni prevod reči azil; svoj bes iskaljuje, nepravedno, na azilantu kome ne odobrava da dovede i svoju ženu u Hrvatsku; žena shvata muževljevu promenu u raspoloženju kao iscrpljenost poslom, te rezerviše zajednički izlet; on to zadovoljno prihvata. Možda ovde čak imamo i srećan kraj. Svakako imamo etički i značenjski veoma složenu priču koja se može više puta čitati i tumačiti tako da uvek shvatimo nešto novo i da je nikad istinski „ne pročitamo“ do kraja, a da su nam svejedno poznati i jasni svi njeni detalji. Ivko je najbolji upravo u ovakvim pričama, kada ističe različite segmente stvarnosti a da im ništa ne dodaje, da ništa svojom autorskom rukom ne ističe, pričama prividno jednostavnim formalno i sadržinski, a beskrajno slojevitim idejno.
Jedan od glavnih principa zbirke je preokret, kao u priči „Kuća“, kada shvatimo da su naizgled trivijalan bračni razgovor o doručku, brijanju, i sl. vodili beskućnici
Misterij krvi
Ponekad se, s druge strane, prelazi granica shvatljivog, pa neke priče jednostavno nismo u stanju da istumačimo. Ako to možda i nije problem u snolikoj priči „Šume“, potencijalno veoma dobra, realistička priča kao što je „Muškarci“ za čitaoce je idejno nedovršena, jer mi jednostavno ne znamo na šta se odnosi misteriozna „krv“ na odeći junakinjinog nestalog supruga i njegovih prijatelja (koji nisu nestali), što nepotrebno prebacuje fokus na detalj koji, na kraju, nije morao da bude toliko važan. Da li ju je on ostavio zbog ljubavnice, ili je mrtav, ili je pak nekog ubio? Čak i ako je zapravo posredi neki seksualni ritual koji meni nije poznat, a to je moguće, on nepotrebno komplikuje sasvim dobru priču o bračnim odnosima, praveći od nje nešto što ona ne mora uopšte da bude. Ponekad je govoriti direktno o međuljudskim odnosima bolje nego truditi se da se po svaku cenu kreira nekakvo „dublje“ značenje – koju god književnost bilo ko od nas senzibilitetski preferirao. Slična situacija postoji i u priči „Točka“, gde jednostavno ne znamo ko je Dražen – meni se činilo da je Dražen u stvari ranije pomenuti Drago, priča bi u tom slučaju bila odlična priča o gubitku čoveka koji je vezan za najlepše trenutke provedene u zemlji koja se morala napustiti zbog rata, i čija je smrt prava točka u porodičnom životu. Ali onda mi je objašnjeno da Drago nije verovatni nadimak za Dražena, a priča i njena poenta ostale su da vise u vazduhu – šta se zapravo dešava na kraju, ne znamo. Ako je Dražen majčina nekadašnja ljubav, ili čak neki rođak, on se prekasno uvodi i remeti značenje priče u neuspelom preokretu; ako je to ime samog oca, kraj je materijalno nerazumljiv – šta se zapravo desilo? Moguće je da ni izbliza ne pogađam autorovu nameru, ali ko god da je Dražen, to jednostavno nije moguće razlučiti, i to priču ne čini boljom.[1]
Autorovo apriorno znanje o sopstvenom tekstu (njegova ideja zapleta) očigledno prevazilazi ono što čitalac može da shvati nakon što ga pročita, pa se značenje priče gubi negde u toj praznini između zamišljenog i stvarno napisanog. Preko ovakvih situacija čitaoci obično prelaze ćutke, misleći da priču jednostavno oni sami nisu razumeli. Ali ne razumeti priču ne znači uvek da je priča dobra, a ne razumeti neke njene konkretne detalje znači to još manje. Ovo postaje naročito jasno kada više relativno iskusnih čitalaca s istom pričom ima isti problem.
Ponekad se, s druge strane, prelazi granica shvatljivog, pa neke priče jednostavno nismo u stanju da istumačimo. Ako to možda i nije problem u snolikoj priči „Šume“, potencijalno veoma dobra, realistička priča kao što je „Muškarci“ za čitaoce je idejno nedovršena
Skrajnuta materijalna stvarnost
U svojoj kritici za portal Booksa, Matija Prica primetio je da Ivko podiže svoje likove na nivo simbola, i da je to pomalo repetitivno i ponekad neuverljivo. Ivkove priče zaista su priče ideja, fokusirane na poentu koju treba da oslika čitava zbirka a vezanu za egzistencijalnu i političku beznadežnost sveta u kome živimo, a njegovi likovi su gotovo tipovi, tačnije, otelotvorenja svojih društvenih pozicija. To nekad čini da stvarnost – materijalna stvarnost i njene zakonitosti – u ovoj zbirci, koja je suštinski, ipak, realistička, bude nezgodno skrajnuta. Na primer, u priči „Nepovredivo mjesto“, pomenuti bračni par priča nedeljom ujutru s ćerkom koja živi u Americi. Ali vremenska razlika između nas i Amerike je od šest do deset sati (dvanaest samo u slučaju Havaja), i koju god da kombinaciju zamislimo, vreme ovog razgovora nije realistično – roditelji s decom koja žive u Americi u stvarnosti pričaju popodne. Mada nije sporno da ćerka u nekom posebnom slučaju može pričati s roditeljima baš tu noć između subote i nedelje, jasno je da autor o ovome uopšte nije razmišljao, već je pomenuo ono što mu je palo na pamet kako bi priču oblikovao idejno – ustaljen život bračnog para koji nedeljom ujutru razgovara s ćerkom studentkinjom. U gotovo svakoj knjizi nađe se neka nelogičnost, i nije potrebno pecati ih, ali u Nepovredivom mjestu ovo se ponekad ipak čini kao često upotrebljavana prečica za lakši dolazak do željene poente.
Bilo kako bilo, Nepovredivo mjesto zbirka je, na kraju, idejno celovita, a onda i vredna čitanja. Autor je na nedavnoj promociji u Zagrebu rekao da priprema dve nove knjige; biće svakako zanimljivo videti kako će one izgledati u odnosu na Nepovredivo mjesto, hoće li debitantski propusti ove inače dobre zbirke biti izglađeni, i, na kraju, hoće li, kako naslovna priča obećava – ako odlučimo da je tako čitamo – Ivkov pogled na svet biti za nijansu manje pesimističan.
[1] U međuvremenu mi je skrenuta pažnja da se radi o Draženu Petroviću, košarkašu koji je poginuo 1993. u saobraćajnoj nesreći. Kontekst priče je zaista košarkaški, no signali su očigledno bili nedovoljni za nekoga ko ne drži detalje poslednjih Petrovićevih utakmica u malom prstu. U svakom slučaju, momenat u kome se Petrovićeva smrt pominje iznenadan je i zbunjujuć, a koje značenje priči ovaj detalj zapravo daje, otvoreno je za tumačenja.
Igor Ivko (Varaždin, 1986.) studirao je filozofiju, antropologiju i etnologiju. Kratkim pričama ulazio je u šire i uže izbore književnih natječaja, a 2020. pobijedio na Tportalovu Svijet je možda stao, ali ne i mi. Objavio je kratku priču u zborniku Azil – Asilo (Gradska knjižnica Umag, 2018). Na natječaju za dramsko djelo Marin Držić iz 2016. tekst Jučer. Danas. Sutra. preporučen je za uprizorenje. Godine 2021. objavljuje zbirku kratkih priča Nepovredivo mjesto koja je dobila nagradu Edo Budiša za najbolju zbirku priča regionalnih autora do 35 godina starosti. Trenutno je pri završetku edukacije iz geštalt terapije. Živi u Varaždinu.
