Portal za književnost i kritiku

Zbirka priča Dalibora Šimprage

Moja degeneracija

Trinaest priča opremljenih epigrafima iz pera trinaest živahnih pripovjedača čini "Izvještaj o generaciji" Dalibora Šimprage, knjigu koju bi svaki mladi pisac ili spisateljica kratkih priča trebalo da ima na svojoj polici, ili, još bolje, na svom radnom stolu, pri ruci
Dalibor Šimpraga: „Izvještaj o generaciji“, Durieux, Zagreb, 2021.
Svih se trinaest priča može smatrati slučajevima koje otkriva, iznosi i analizira uvek drugi pripovedač, ali redovno takav koji se i sam može smatrati “slučajem”. Takođe, svakoj priči prethodi epigraf, narodna izreka koja jezgrovito opisuje suštinu dotičnog “slučaja”.

Dalibor Šimpraga poslednji put se u književnosti pojavio 2007. godine, kada je za roman Anastasia osvojio nagradu Tportala. Sudeći prema pukim činjenicama, bilo mu je potrebno gotovo petnaest godina da napiše novu knjigu. U međuvremenu su se stvari na sceni promenile; oni koji u vreme Anastasije još nisu imali ni teen u broju svojih godina, sada pišu kritiku. Čini se zato nekako primerenim da se nova knjiga ovog autora zove upravo – Izvještaj o generaciji. Naslovnica s policama arhivskih fajlova i natprosečna debljina knjige, u kombinaciji s naslovom, kao da pokazuju da se iza nje nalazi dug i poman rad, a kada se uzme u obzir i izdavač, možemo zaista pomisliti da je u pitanju neka studija.

Portret: Dalibor Šimpraga

Antijunački, pa još slučajevi

Studija, ali literarna, ovo svakako jeste: zbirka ima za junake pripadnike iste generacije, one koji su upravo bili kročili u svet odraslih kada je počeo rat (sam autor rođen je 1969. godine). Osim toga, priče su napisane iz perspektive izveštavanja o daljem životnom putu ovih ljudi, ponekad upravo drugara iz razreda, s fokusom na porodičnu, psihološku i društvenu genezu njihovih sadašnjih okolnosti. Zbirka počinje rečima: „Slučaj koji ću iznijeti dobro poznajem,“ i zaista, svih se trinaest priča može smatrati slučajevima koje otkriva, iznosi i analizira uvek drugi pripovedač, ali redovno takav koji se i sam može smatrati slučajem. Takođe, svakoj priči prethodi epigraf, narodna izreka koja jezgrovito opisuje suštinu dotičnog slučaja. Ove idejne koordinate povezuju zbirku u čvrstu, očigledno dosledno promišljenu značenjsku celinu, a tome doprinosi i natkriljujući cinizam s kojim se odabrana generacija posmatra: Šimpragini junaci mahom su, ako ne i isključivo, antijunaci, a njihove sudbine ponekad mučne, često prosečne, i uglavnom s određenom dozom etički problematičnog u sebi, ili barem konformističkog. Posredi, dakle, nije sentimentalna generacijska proza koju bismo možda očekivali, već značenjski složen, polisemičan tekst koji se nekim pripadnicima ove generacije baš i neće svideti.

Tekstualna polisemija ostvaruje se karakterističnom konstrukcijom priče, kao i cinizmom koji je u tu konstrukciju ugrađen. Elementi radnje uklapaju se u poentu koju nije moguće potpuno precizno i konačno odrediti, a signali pravca u kom treba tumačiti suptilni su ili dvosmisleni. Šimpragina priča, kao uostalom i njegova diskretna ironija, podseća na priču Jamesa Joycea. Budući da Šimpraga za temu ima pripadnike jedne generacije, a Joyce stanovnike jednog grada, sličnosti (s logičnim razlikama) postoje i na nivou zbirke kao celine; uostalom, i Joyce se svojim Dablincima na svakom koraku diskretno podsmevao, iako ih je dovoljno voleo da im posveti, pa, gotovo ceo svoj opus. Pogledajmo, recimo, Šimpraginu priču pod nazivom „Lado ili slabić našeg doba“. Njeno krajnje značenje oslanja se na naše razumevanje likova koji naslovnog junaka okružuju. On ne odlazi na sahranu komšije kog naziva čiča Gorio i kod koga se „napajao na izvoru duha“ zbog poslovnih obaveza koje mu, u velikoj meri nepotrebno, kreira šefica Magdalena, žena koja mu se obraća sa „ljubavi“. Ovaj detalj („ljubavi“) samo je jedan od mnogih primera kako se u ovoj zbirci, jednom rečju ili izrazom, kreiraju potpuno životni, zaobljeni likovi, karakterišu odnosi, značenjski određuju situacije. Lado ima i ženu i dete, ali s njima provodi malo vremena; njegova žena, čini se, nije ljubomorna što on večeri troši na prijateljska pića s Magdalenom i drugim „frivolnim“ koleginicama, nesposoban da ih odbije. Ali sve ubrzo kreće nizbrdo, jer, Lado je slabić. Na kraju, kada mu žena poruči da ga privremeno napušta, naše tumačenje razlikovaće se prema tome smatramo li da je Lado trebalo da se zauzme za sebe, da „lupi šakom o sto“, ili pak da svoju izabranicu „šarmira“, da joj se više posveti. Zaključak donosimo na osnovu razumevanja Ladine žene, zavisno od toga da li smo shvatili da ona Ladu u stvari paternalizuje, ili je pak smatramo trpeljivom, nezasluženo zapostavljenom. Najispravnija interpretacija je, naravno, negde između, zapravo, obe ove interpretacije doprinose jedinstvenom značenju istovremeno: Ladina žena je i paternalizujuća i zapostavljena, Lado je i žrtva i slabić, kako to već biva. A značenjski bonus je činjenica da je i sam čiča Gorio, taj izvor mudrih saveta ne tako mladom i ne tako ambicioznom Rastinjaku-Ladi, zapostavljeni slabić. Na sličan način, u priči „Maslinik u Istri“ približavamo se značenju tek kada shvatimo da je naš odmereni bogati gospodin više, odnosno manje, od pukog konformiste – to je duboko odbojan negativac. Na ovo nas upućuju detalji, recimo, trenutak kada se on zapita da nije možda ćerka njegove kućne pomoćnice, kojoj odbija da pomogne, ipak neko „jebežljivo djevojče“.

Ovaj detalj („ljubavi“) samo je jedan od mnogih primera kako se u ovoj zbirci, jednom rečju ili izrazom, kreiraju potpuno životni, zaobljeni likovi, karakterišu odnosi, značenjski određuju situacije

Bonus: individualizirani pripovjedači skloni petljanju u priču

Ove kratke interpretacije neadekvatno prenose istinsku pripovednu složenost i slojevitost priča zbirke Izvještaj o generaciji, od kojih bi svakoj bilo moguće i potrebno posvetiti barem nekoliko stranica. Okrenuću se zato još jednom bonus elementu, koji stvara dodatni sloj značenja, čineći ove priče još boljim – liku, odnosno ličnosti, pripovedača. U savremenoj književnosti, pripovedači su najčešće ili nevidljivi, ili protagonisti radnje, ili barem njeni veoma važni učesnici. Kod Dalibora Šimprage, pripovedač je nekad „sveznajući“, nekad sporedan lik, ali, veoma često, to je potpuno individualizovana ličnost koji utiče na priču iznutra čak i ako u samim događanjima ima malu ulogu. U priči „Furija“, na primer, pripovedač za glavnu junakinju priče uzima koleginicu svoje žene, kojoj daje nadimak zbog njenih karakternih osobina. On sam razviće se iz dokonog slušaoca dogodovština sa supruginog posla čija je protagonistkinja uvek nemilosrdna Furija, u pravog pravcatog junaka koji zadaje dugo željeni udarac (verbalni, filozofski) toj neprijatnoj ženi – sve na način koji čitalac nikako nije mogao da predvidi, i tako da ne znamo ko je naposletku ovde ismejan, Furija ili smešni pripovedač. U priči „Sretan čovjek“, gde je pripovedač sporedna ličnost u priči o svom drugu iz detinjstva, on će u jednom trenutku reći: „Čini mi se da imam nešto od svoje majke: tu moć da ostavim prošlost iza sebe kao da nikada nije ni postojala.“ Ta rečenica, neobična za jednog pripovedača čija je uloga praktično „logistička“, a koja se opet ne čini viškom, već čitav zaplet dodatno oneobičava, pokazuje do koje su mere pripovedači Izvještaja o generaciji individualizovani, a tekst promišljen i obogaćen u svim svojim segmentima. Verovatno nije slučajno – već su navedene neke naznake – što ovo podseća baš na Ljermontova i njegovog pripovedača iz romana Junak našeg doba, na onog „autora predgovora“ koji u knjigu spaja nekoliko različitih izveštaja o istom junaku. Uopšte, Šimpraga kombinuje elemente već isprobane u književnosti prošlih vremena, sada zaboravljene ili zanemarene, kreirajući tako tekst istovremeno klasičan i moderan, odnekud poznat i začuđujuće svež.

Kod Dalibora Šimprage, pripovedač je nekad „sveznajući“, nekad sporedan lik, ali, veoma često, to je potpuno individualizovana ličnost koji utiče na priču iznutra čak i ako u samim događanjima ima malu ulogu

Epigraf zbirke: mnogo zrna gomilu načine

Odnos pomenutih epigrafa i priče još jedan je razrađeni sloj, još jedan kvalitet ove zbirke: epigrafi istovremeno pomažu da se uhvati značenje priče i obogaćuju, dodatno komplikuju moguću interpretaciju. Pre početka pomenutog „Maslinika u Istri“, čitamo: „pokornu glavu sablja ne seče“, a to nam izoštrava perspektivu na junaka kao na beskičmenjaka koji se dobro snašao. U slučaju priče o Ladi, slabiću našeg doba, epigraf glasi: „ko se ne da poznati, motri ga s kim se miješa.“ Shvatamo da Ladu kroz život vodi onaj ko ga najjače vuče za rukav – šefica Magdalena, a ne supruga – ali i da je ispravan naš osećaj da nije samo Lado slabić, već da su i ostale ličnosti ove priče karakterno i moralno diskutabilne. Napokon, epigraf nešto drugačije priče, „Cenzus“, u kojoj još jedan individualizovan pripovedač taksativno navodi kratke biografije svojih vršnjaka iz škole, efektivno povezuje ove biografije u celinu praveći od njih priču, jer – „mnogo zrna gomilu načine.“

Poslednje dve priče zbirke Izvještaj o generaciji, „Prebrojimo mrtve“ i „Zluradost“, zaista su prava remek-dela, i logičan završetak knjige. Njih je očigledno napisao isti autor, ali različitim autorskim glasom, time nam još jednom pokazavši da je istinski majstor pripovedanja. I Šimpragin delikatan cinizam „opčinjava“, kako kaže jedan njegov junak, a s obzirom na tematske preokupacije zbirke, taj je cinizam najsličniji Joyceovom u priči „Mali oblak“ – inače ga svojom oštrinom verovatno i prevazilazi. A kao što su interpretacije Dablinaca zagušene fokusiranjem na irski i katolički kontekst, koji je Joyceu naravno bio važan, i reakcije na Šimpraginu knjigu verovatno će ići u pravcu njegovog „obračuna“ s generacijom, koji je, opet, samom autoru možda i primaran. Izvještaj o generaciji na prvi pogled nije naročito privlačan čitaocima drugih generacija, odnosno, mlađim čitaocima. To je zbirka napisana gotovo potpuno iz muške perspektive, zbirka u kojoj nema previše prostora za političku korektnost, mada u njoj nema ni nečeg „nekorektnog“ ili neironizovanog „mačo“ (uprkos nazivu prve priče, koji je prvo što spazite kad knjigu otvorite). Ipak, uz zbirku priča Naša žena Tanje Mravak, čiji tematski okvir je naravno drugačiji, Izvještaj o generaciji Dalibora Šimprage knjiga je koju bi svaki mladi pisac ili spisateljica kratkih priča trebalo da ima na svojoj polici, ili, još bolje, na svom radnom stolu, pri ruci.

Dunja Ilić urednica je i kritičarka iz Kikinde. Redovno piše za portal Booksa. Trenutno je na master studijama književne i kritičke teorije na Karlovom univerzitetu u Pragu.

Danas

Natječaj za izbor tri nova dramska teksta: Shadow Pandemic: Hidden Voices / Sjene pandemije: Skriveni glasovi

Zagrebačko kazalište mladih, Hrvatska, Slovensko narodno kazalište Maribor - Festival Boršnikovo srečanje, Slovenija, i Beogradsko dramsko kazalište, Srbija, kao partneri i producenti raspisuju: natječaj za izbor tri nova / neobjavljena dramska teksta u okviru kazališnog projekta Shadow Pandemic: Hidden Voices / Sjene pandemije: Skriveni glasovi. Rok predaje je 18. siječnja 2023. godine!

Objavljen javni poziv za dodjelu Nagrade za dramsko djelo „Marin Držić“ za 2022.

Ministarstvo kulture Republike Hrvatske raspisalo je Javni poziv za dodjelu Nagrade za dramsko djelo „Marin Držić“ za 2022. godinu, na koji se mogu prijaviti autori s novim dramskim djelima na hrvatskom jeziku, a koja do objave odluke Stručnoga povjerenstva, nisu izvedena ni objavljena u bilo kojem obliku. Svaki autor može prijaviti jedno djelo neovisno o vrsti i tematici djela. Rok za slanje je 45 dana od objave poziva u Narodnim novinama

28. Sa(n)jam knjige u Istri

Dvadeset osmi Sa(n)jam knjige u Istri održava se od 25. studenog do 4. prosinca 2022. godine te će ugostiti inozemne goste, nagrađivane spisateljice, imati premijere s domaće i regionalne scene kao i program za djecu. Dalje o programu možete pročitati u nastavku

Otvorene prijave za Paul Celan Fellowship Program 2023/24

Paule Celan Fellowship program nudi stipendije za prevoditelje za akademsku godinu 2023/24. Stipendija uključuje boravak u Beču i mjesečnu stipendiju od 3000 eura. Prijave se tiču prijevoda sa zapadnih europskih jezika na istočne, i obrnuto, kao i prijevode istočnoeuropskih autora, iz domene humanistike, društvenih znanosti i kulturnih studija te se fikcija i proza ne razmatraju. Rok za prijavu je 23. siječnja 2023. godine.

Izdvojeno

  • O(ko) književnosti
  • Izdvojeno

Programi

Najčitanije

Skip to content