Portal za književnost i kritiku

Kratka priča Miodraga Vukovića

LJETNA ČITANKA: Miodrag Vuković, „Sam među Ircima“

Ljetna čitanka donosi nam, kroz sedam najtoplijih ljetnih petaka, kratke proze majstora i majstorica žanra. Uživajte u čitanju na plažama, u gužvama i na radnim mjestima, ili tekst isprintajte i iskoristite kao lepezu!
Okvir strip
Za čitatelje koji su propustili detaljno pratiti zbivanja u crnogorskoj književnosti tijekom posljednjih nekoliko desetljeća, Miodrag Vuković mogao bi se pokazati njezinom najbolje čuvanom tajnom. Ovaj pisac i novinar svojim je apartnim, originalnim i stilski virtuoznim kratkim pričama od kraja sedamdesetih do svoje smrti 2013. godine utirao sasvim nove prozne smjerove, izravno utječući i na danas mnogo prepoznatljivija književna imena, poput bliskog mu prijatelja Svetislava Basare. Priča u njezinom klasičnom smislu – naracija – povlači se u pozadinu, i pozornicu prepušta jeziku. Način na koji mu Vuković pristupa i prepušta mu se u potpunosti redefinira ustaljene prozne obrasce – upravo je jezik, njegova nezadrživa energija, radost imenovanja, njegova prevrednujuća snaga i subverzivni potencijal koji se često ostvaruje kroz britku ironiju – glavni junak ovih furioznih redaka: svaki put kada se suočite s bjelinom margine suočeni ste s ponorom.

Umire  Jovan  Jagodić

Hodali smo dok je padala letnja kiša. Prijao mi je miris raspadanja prašine, odbijao sam da uđem u kafanu. Špur se, potom, smejao nekom vicu koga usput čusmo. Te noći, 12. jula,  uprkos slaboj promaji, vrućim čajevima, tuširanju hladnom vodom i čestom uzimanju aspirina, bejah sav u znoju. Na zidu sam ispisivao trinaesti stih pesme Jovana Jagodića „Salut amici miei“ NA VERANDI JE BILA STRAŽA ISPIJENA SUZOM, kad začuh kucanje na vratima. Pretpostavljao sam da je to Jovanović i kad otvorih vrata ustanovih da sam bio u pravu. Pošto je uvideo da je zdravstveno stanje našeg pokrovitelja vrlo teško, gotovo, na žalost, beznadežno, opisao mi je tok svoje posete njegovoj, već ucveljenoj, svastici. Zatim smo govorili o fudbalu, načinima za spravljanje koktela s jajima a onda je on rekao

nalazim se u nezavidnoj finansijskoj situaciji. Da, tako stoje stvari. Тi znaš šta hoću.

Gađao sam ga četkom ali se on izmače, tako da sam crnom bojom upropastio žuti cvet koji beše naslikan iznad stone lampe i predstavlja tajnu smrti, podlost, sparinu, kugu, trihomonos i cirozu jetre, kako je već bilo ispisano urednim, tehničkim slovima i obeleženo rednim, rimskim, brojevima. Špur je rekao

čini mi zadovoljstvo, poštovani gospodine, da posredujem u nesporazumu, po mom mišljenju, neznatih dimenzija, između vas i mog cenjenog kolege čije gostoprimstvo imam čast da uživam. Kolika je svota u pitanju?

Špur je bio neprimetan, visok i proćelav. Iz tašne je izvukao dvoja naočara, kaiš od imitacije krokodilske kože s velikom poniklovanom petljom, kartonsku šah-tablu, figure u najlonskoj kesi, pečeno pile, tri špila karata i novčanik. Rekao sam

šta mislite o Grinfeldovoj odbrani? Jovan Jagodić u svojoj pesmi „Rastrojstvo hipofize“ tvrdi, mada ne zna da igra šah, da je Sicilijanska partija najsavršenija varijanta šahovske igre i da se mora završiti pobedom onog igrača koji je bolje poznaje. On je i sada, dok umire, daleko najlucidniji duh u našem gradu. Sećam se da je 1967. godine uspeo da ubedi jednog svog prijatelja da je oval jajeta leghornke savršen do te mere da služi kao model za krivuljare. Taj moj prijatelj, kad je to istim rečima  dokazivao jednom opštinskom službeniku, mislim da je to bio referent za prosvetu i kulturu, bejaše tako konfuzan da ga na insistiranje tog opštinara, proglasiše za ludog i sada je u duševnoj bolnici. Njegova rodbina tvrdi da je u sanatorijumu za distrofičare, zbog čega ne želim da kažem njegovo ime, mada će te ga i sami, verovatno, pogoditi.

Beli cvet je iznicao iz nozdrva Jovana Jagodića i predstavljao nevinost, tuberkulozu, leukemiju i gastritis. Razmišljao sam o još nekim simbolima belog cveta i zato sam ostavio dosta praznog prostora za pisanje. Vlaga se cedila zidovima Gradske kafane. Špur mi šapnu da ovo treba prijaviti sanitarnoj inspekciji. Odgovorih da ne bi bilo fer pošto sam imao neograničen kredit kod bivšeg poslovođe. Prašina se stezala u elastično grumenje. Očekivao sam kraj kiše. Bilo je četiri sata. Špur je imao novaca i insistirao da plati. Želeo sam da idem na pecanje ali to, naravno, nisam rekao. Iscrtavao sam, flomasterom, linije ljubičastog cveta. Nisam crtao precizno, bio sam zabrinut za zdravlje Jovana Jagodića. Jovan Jagodić više nije mlad. Ima 47 godina, čir na dvanaestopalačnom crevu, anginu pektoris i reumu. Ipak, ne štedi snage da nas, mlađe, uputi u tajne poezije, kontemplacije i konačnog smirenja. Njegov portret na zidu sobe uradio je Šunja Popović, akademski vajar, temperom. Nije prvo crtao, kako svi mi obično radimo, već je nabacivao boje, naizgled bez reda. Rekao sam

zaista vam se zahvaljujem. Međutim, tvrdim da sam vratio taj novac. Zar me sada, dok naš učitelj i vođa umire, uznemiravaš takvim stvarima?

Poslednju rečenicu govorio sam sa indignacijom. Kad smo se, Špur i ja, dovukli do zgrade komunalnog preduzeća, kiša je prestala, te se ranjeni suncem, pomućene misli, zavukosmo u gustu hladovinu bagrema, da se dogovorimo. Otprilike pola sata smo formulisali našu prijavu i njen ton, sve dok ne ožedneh. Rekao sam Špuru

zar ima smisla da ovako žedni idemo kod tog referenta, u ovom mucavom i nemuštom stanju, da se sramotimo sada, kad je naš učitelj teško bolestan, i kad ima tako malo izgleda da preživi krizu.

Nisam sačekao da Špur odgovori, vodio sam ga ka stanu još dok sam govorio poslednju rečenicu. Merdevine su se ljuljale dok sam pokušavao da precizno  iscrtam liniju najvećih, završnih, latica ruže poslednje u buketu, iz čije sredine ističu prašnici i prastari kabl sijalice. Tu, blizu sijalice, bilo mi je vruće, kosa mi je upadala u oči i ja sam se ljuljao. Jovan Jagodić je izvirivao iz žutih čaršava i kroz retke zube i ispucale usne govorio

sada je mrak i tama biće. Nastupa stanje čistog duha. Dolazi vreme patetike i povratka. Sećam se bolesti koje su učinile moje ime slavnim. Ženo, moja verna pratiteljko, daj im nade. Ne plačite moji prijatelji moje jedine uzdanice. Nadam se da nećete vratiti moje dugove naročito da ćete voditi računa o mojoj deci mojim pesmama deci mojih noći i mojih žena. Ne dajte ni pare Jovanu Raspopoviću. Videću ih konačno znam skupljene u jato. Majčice, otvori mi oči

tako je, verovatno, govorio dugo i dugo. Okrenuh se ka Špuru diveći se usput odsečnosti crta senke koja je padala na crtež Jovanke Kostić sav od prozračnih linija, tankih i treperavih, i čijeg sklopljenog oka, u nekoj blagoj senci, izvire jedan od korenova stabla, porekla, saznanja, predaka i potomaka Jovana Jagodića, sad sličnog crtežu. Senku je bacao Jovanović. Odlučih da prvom prilikom iscrtam, naravno na nekom praznom delu zida, njegov poluprofil.

Učiniću to ugljem

rekoh razgovetno. Jovanović me pozva da objasnim šta pod tim rečima podrazumevam. To i učinih. Njegov ogromni nos je, oduvek, zahvaljujući ljudskoj niskosti, znak našeg kruga. Glas Jovana Jagodića je nestajao u stenjanju. Jovanka Kostić ga pažljivo okrenu. Ležao je na boku dok su njegove oči isticale iz belih, ispranih, kesa. Jovanović podiže kažiprst uvis i poče glasno, upotrebljavajući sve prelive svog bogatog baritona, da govori

U TOJ ZEMLJI PRAŠNOJ

SNENOJ POD ZNAMENJIMA

SNUJE KRVOTOK SAN

TAJ ČOVEK OSTAVLJAŠE TRAGOVE

Jovanka Kostić se približavala s krojačkim makazama u ruci. U dnu prostorije Špur je čistio nokte. Turpijicom je doterivao nokat na malom prstu desne ruke koji pre tri nedelje beše dug sedamdeset dva milimetra. Približavajući se, ona stavi makaze u nedra. Jovanović se nakašlja i poče da govori drugu strofu trećeg pevanja poeme „Mirisi davnine ili trulež postojanja“, koju je Jovan Jagodić napisao pre sedam godina i kojom je dokazao svoj raskošni pesnički talenat. Pritrčah Jovanki s leđa i obujmih je. Ona se kratko nasmeja. Oduzeh joj makaze i krenuh ka Jovanu Jagodiću. Njegovo belo, uredno iscrtano, lice se lagano raspadalo u žutu nečistoću čaršava i obline jastuka izmrljanog ispljuvcima i plavičastim tragovima sveća. Podigoh makaze ali Špur mi je čvrsto držao ruku. Osećao sam ga po mirisu ljubičice koja beše pričvršćena na njegov rever iglom. Jovanović je rekao

ovaj novac mi je neophodno potreban.

Špur izviče naliv pero iz malog džepa na sakou ne pomerajući presavijenu belu čipkanu maramicu. Na prvom praznom listu mog notesa ispisivao je iskošenim, uskim i visokim slovima predstavku sanitarnoj inspekciji. Jovanka Kostić se okrenu otkrivajući liniju profila Jovanovića povučenu u jednom potezu. Šapnuh joj stih pesme Jovana Jagodića „Moja draga među ribama i reptilima“

ONA JE IGRALA OKRETNE IGRE DOK JE GLEDAH

Stih izazva dubok uzdah i ja je poljubih u vrat. Posle poljupca ona se vrati senčenju očiju. Na njenom vratu nazirali su se tragovi mojih zuba. Molerskom četkom sam ispunjavao prostor između linija lista crnog cveta. Potom sam ugljenom ispisivao rimske brojeve duž tanke zelene stabljike i označio taj cvet kao simbol častoljubivosti, melanholije, šećerne bolesti i malajskog ludila koje je uhvatilo mnoge meštane ovih dana o čemu javnost još ništa ne zna, pošto je predsednik opštine zabranio da se o tome piše u lokalnom listu, u kome je, odmah po osnivanju, Jovan Jagodić vodio rubriku „Poezija mladih za svoje vršnjake“ . Jovan Jagodić je rekao

ne zaboravite nikad moju decu. U njih sam uložio sav svoj život i stvaralački nemir, onu patnju koja krepi svojom porukom iskupljenja. Moja jedina želja je da, po mojoj smrti, budu sabrane u knjige i tako prenesu moju poruku svima.

Jovanović poče da plače a ja napisah naslov „Smrt besmrtnika“ i, pun inspiracije, duboko i brzo dišući, pišem sonet sa akrostihom JOVANU JAGODIĆU. Špur je i dalje mirno sedeo pored njegovog kreveta. Malim makazicama je izrezivao crne kockice iz ukrštenih reči. Kada smo ušli u zgradu gde se nalazila kancelarija sanitarne inspekcije, Špur se, pošto popravi kravatu, sagnuo, klekao, pričvrstio pertle i rukavom prešao preko laka na špicevima cipela. Prokašlja, zakuca energično na vrata i bez oklevanja pritisnu kvaku. Vrata su bila zaključana. Jovan Jagodić nastavi

moja poruka ljudima mora do ljudi i dopreti. Kad se to desi neki ljudi će shvatiti s kim su živeli u istom gradu.

Glas Jovana Jagodića je bio razgovetan i ja pomislih da on umire. Ispod crnog cveta dopisao sam i nazive Bazedovljeve bolesti, migrene i staračkog ludila. Podigoh se i očistih prašinu s kolena. Šunja Popović je masirao rakijom leđa Jovanke Kostić. Njene mlohave, staračke, dojke su prazno visile sa obe strane klupe i ja brzo otvorih vrata i prozore. Sise počeše da se ljuljaju i tada namirisah zadah apoteke. Jurnuh ka vratima. Špur uzviknu

stani! Zar nećeš da prisustvuješ uzvišenom trenutku koji se približava, trenutku kojeg će se ovaj grad sećati dok postoji sa pijetetom i dubokim poštovanjem, ukoliko njegovi stanovnici mogu da osećaju bilo šta, makar i zavist?

Pošto nisam imao polikolora te boje, ljubičicu sam bojio pastelom. Ona je označavala telesnu ljubav, raspadanje, hemoroide, paranoju, lues i čir na dvanaestopalačnom crevu. Jovanović je ljuljao molerske merdevine dok sam završavao sivi cvet. Nisam mogao da kontrolišem kist. Siva boja je kapala po Jovanovićevom čelu. Merdevine su se sve više ljuljale. Soba je počela da se vrti u krug. Negde u centru kruga beše žuta mrlja sijalice i pod njom njen odraz u licu Jovana Jagodića. Cvetovi su naglo rasli na svim zidovima i latice su se primicale, meke i nezadržive, ka meni. Blago svetlo se u licu Jovana Jagodića zgušnjavalo u intenzivni žar svetiljke. Jovanović je recitovao gromkim glasom, patetično, pesmu Jovana Jagodića „Intima srećne starosti“. Neko je lupao na vrata, nisam bio siguran da je Špur još u sobi. Taj napolju bi mogao biti Špur ili je Špur onaj čovek koji izlazi iz ormana. Cveće je počelo da me guši. Mesnate latice su sve jače pritiskivale moje telo a jak miris mi je terao suze u oči. Videlo se da Jovan Jagodić još neće umreti. Lice mu više nije bilo toliko mršavo, duboki useci bora su se punili svetlošću. Neko je lupao nogom u vrata. Čuo se jak ali nejasan glas. Niko iz sobe nije mogao da priđe vratima, možda jedino Jovan Jagodić. On verovatno nije hteo. Htedoh da kažem nešto, ali nisam mogao. Meko, vlažno, meso cveća je već ispunilo moja usta.

 

U hrvatskoj je priča bila objavljena u knjizi izabranih autorovih proza pod naslovom „Sam među Ircima“, u izdanju VBZ-a 2017. godine

Miodrag Vuković (1947-2013) bio je crnogorski pisac i novinar. Između ostalih, obavio je knjige kratkih proza Pozna ljubav Ane Frank (1991), 24 (1993), Mlaka voda (1998) i Bjut hil (2002, pod pseudonimom Virgin Woolf)

Danas

Natječaj za izbor tri nova dramska teksta: Shadow Pandemic: Hidden Voices / Sjene pandemije: Skriveni glasovi

Zagrebačko kazalište mladih, Hrvatska, Slovensko narodno kazalište Maribor - Festival Boršnikovo srečanje, Slovenija, i Beogradsko dramsko kazalište, Srbija, kao partneri i producenti raspisuju: natječaj za izbor tri nova / neobjavljena dramska teksta u okviru kazališnog projekta Shadow Pandemic: Hidden Voices / Sjene pandemije: Skriveni glasovi. Rok predaje je 18. siječnja 2023. godine!

Natječaji Goethe instituta: prevođenje i književnost

Goethe-Institut promovira umjetnost i kulturu u svim područjima. Podržavaju profesionalce, ali i mlade i amatere u realizaciji projekata u zemlji i inozemstvu. To se odnosi i na grupe i na pojedince. Osim financiranja projekata i prijevoda, nude i stipendije, nagrade te istraživačke stipendije. Kriteriji financiranja, rok prijave i vrsta financiranja ovise o pojedinom natječaju, a trenutno otvorene natječaje iz područja književnosti možete naći dalje u tekstu

Objavljen javni poziv za dodjelu Nagrade za dramsko djelo „Marin Držić“ za 2022.

Ministarstvo kulture Republike Hrvatske raspisalo je Javni poziv za dodjelu Nagrade za dramsko djelo „Marin Držić“ za 2022. godinu, na koji se mogu prijaviti autori s novim dramskim djelima na hrvatskom jeziku, a koja do objave odluke Stručnoga povjerenstva, nisu izvedena ni objavljena u bilo kojem obliku. Svaki autor može prijaviti jedno djelo neovisno o vrsti i tematici djela. Rok za slanje je 45 dana od objave poziva u Narodnim novinama

28. Sa(n)jam knjige u Istri

Dvadeset osmi Sa(n)jam knjige u Istri održava se od 25. studenog do 4. prosinca 2022. godine te će ugostiti inozemne goste, nagrađivane spisateljice, imati premijere s domaće i regionalne scene kao i program za djecu. Dalje o programu možete pročitati u nastavku

Izdvojeno

  • O(ko) književnosti
  • Izdvojeno

Programi

Najčitanije

Skip to content