Portal za književnost i kritiku

Rasuti teret

Kratak pregled raspadanja

Radi se, navodno, o kolažnoj zbirci „putopisnih zapisa“ koja svojom postavkom istovremeno pokriva i domaće i inostrane prostore, ali i poznata turistička mesta sa gradićima u kojima turista ima mnogo manje, a ta prividna sveobuhvatnost Gromači, barem na prvi pogled, daje mogućnost da progovori o mnogo različitih tema u isto vreme. Međutim, ovi tekstovi jednostavno nisu putopisnog karaktera
Tatjana Gromača: “Berlin, Pula, Varšava”, Sandorf, Zagreb, 2022.
Osim očigledne nezgrapnosti koja stoji iza namere spisateljice da ponudi nešto što ni sama nije sigurna šta bi tačno moglo da bude, Berlin, Pula, Varšava ipak jeste delo koje na trenutke ima određenu vrednost. Ona se najpre očituje u činjenici da Gromača umešno vraća čitaoce u prošlost i tačan trenutak kada su se određena putovanja desila, a u slučaju nekih od njih, vremenska razlika je oko tri decenije

U vreme hibridnih knjiga, iščašenih žanrova i dela u kojima „sve može“ i „sve prolazi“, čini se da su savremeni pisci na polju žanra zaboravili tzv. staro i tradicionalno. Razlog ovome je jednostavan: ako sve može da bude roman, na primer, pa čak i poema, skup fragmentarnih zapisa ili zbirka ulančanih priča, zašto bi se onda trudili da osmisle širu strukturu i čvršći okvir koje će njihov tekst zaista učiniti romanesknim i dati mu koherentnost koju roman zahteva? Isto je i u slučaju drugih formi, a to je put ka gubitku određenih žanrova koji danas kao da više ne postoje. Jedan od najboljih primera za to jeste putopis, žanr sa bogatom književnom tradicijom u svetskoj, evropskoj i jugoslovenskoj literaturi, koji se u savremenoj produkciji sveo na nekolicinu – u najboljem slučaju – naslova godišnje i mali broj entuzijasta koji se u njemu izražavaju. Razlog ovoj propasti je dvojak i krije se u preispitivanju žanrovsko-formalne održivosti putopisa u naše doba, sa jedne strane, i tehnološkim inovacijama koje eliminišu potrebu čitalaca da u putopisnim tekstovima saznaju nešto novo o svetu koji je daleko od njih, sa druge, a oba ova problema mogu se identifikovati u prošlogodišnjem naslovu Berlin, Pula, Varšava Tatjane Gromače. Nameće se pitanje: čemu ovo služi? A uz to i ne radi.

Brisanje žanrova

Pre svega, razmotrimo žanrovsko-formalnu prirodu ove knjige. Pisac pogovora Ivan Molek (uzgred, pojava tog pogovora nije potpuno jasna: u savremenoj regionalnoj produkciji, pogovori se, skoro po pravilu, publikuju tek u nekoliko slučaja, tj. uz kapitalna dela kojima daju dodatno pojašnjenje, uz prve ili druge knjige mladih pisaca koji se u pogovoru predstavljaju budućim čitaocima, kao poetički deo izdavačkog koncepta određene kuće, edicije ili biblioteke, a uključivanje ovog konkretnog pogovora deluje zbunjujuće, sem ukoliko njegova svrha nije čisto pohvalnog karaktera) tvrdi da su ovo „putopisni zapisi […] o udaljenim i bliskim odredištima“ koji su napisani u periodu od nekoliko godina i sabrani na jednom mestu. Oni se uslovno mogu podeliti u dve celine, premda u samom delu ta podela nije naznačena, a tiče se jednog od krucijalnih faktora svakog putopisa: geografskog prostora koji se opisuje u njemu. Prvih sedam tekstova tematizuju prostore evropskog kontinenta i gradove kao što su Berlin, Krakov, Budimpešta, Prag, Amsterdam, Stokholm i Barselona, dok se autorka u narednih četrnaest fokusira na prostor istarske regije i spaja veća i manja mesta, primorske centre sa lokalitetima u unutrašnjosti: Poreč, Pulu i Rovinj sa Pazinom, Motovunom ili Labinom. Dakle, radi se, navodno, o jednoj kolažnoj zbirci „putopisnih zapisa“ koja svojom postavkom istovremeno pokriva i domaće i inostrane prostore, ali i poznata turistička mesta sa gradićima u kojima turista ima mnogo manje, a ta prividna sveobuhvatnost Gromači, barem na prvi pogled, daje mogućnost da progovori o mnogo različitih tema u isto vreme.

Međutim, ovde stižemo do prvog problema ovih tekstova: oni jednostavno nisu putopisnog karaktera. Ne samo da nisu nalik tradicionalno shvaćenim putopisima, već nisu ni poput modernih putopisa, pa niti informišu svoje čitaoce o drugim predelima, niti nam bedekerski govore neke kuriozitete o njima koje možda do sada nismo znali. Naravno, u doba interneta i globalne povezanosti, nemoguće je da putopisi imaju onaj efekat novuma koji su imali, recimo, opisi Toskane Miloša Crnjanskog ili Afrike Rastka Petrovića nastali pre stotinak godina. Međuratni period označavao je procvat putopisne kulture na ovim prostorima i tada su se skoro svi relevantni prozaisti i pesnici izražavali i kao putopisci, a njihovi tekstovi otkrivali su nove i egzotične svetove zapanjenim čitaocima kod kuće. Danas, takva egzotika i zapanjenost ne postoje, i otud je i putopisni žanr morao da pretrpi određene promene, te je u najvećem broju slučajeva degradiran iz jednog samostalnog i samosvesnog izraza u podlogu za prozno pisanje, pa svake godine čitamo velik broj proznih naslova koja u svojoj osnovi imaju čin putovanja i/ili iskustva stečena na mestima daleko od kuće – setimo se, recimo, fantastičnih romana Komo Srđana Valjarevića i Sjajno mjesto za nesreću Damira Karakaša ili pojedinih priča iz zbirke Nikuda ne idem Rumene Bužarovske – ili pak manji broj lirski nabijenih esejističko-introspektivno-meditativnih tekstova u kojima autore upravo novi prostor podstiče na razmišljanja koja im nisu dostupna u sopstvenom domu.

Prvih sedam tekstova tematizuju prostore evropskog kontinenta i gradove kao što su Berlin, Krakov, Budimpešta, Prag, Amsterdam, Stokholm i Barselona, dok se autorka u narednih četrnaest fokusira na prostor istarske regije i spaja veća i manja mesta, primorske centre sa lokalitetima u unutrašnjosti: Poreč, Pulu i Rovinj sa Pazinom, Motovunom ili Labinom

 

Putopis kao okvir

U potonju grupu spada i Berlin, Pula, Varšava, ali nije problem čak ni u tome što ovaj naslov pretenduje da bude putopisnog karaktera, a to očigledno nije, već u tome što spisateljica pokušava svojim introspektivnim promišljanjima koja idu u mnogim pravcima ponudi okvir putopisa, premda za to nema nikakve potrebe. Drugim rečima, njena sećanja na putovanja i asocijacije koje se bude u mestima daleko od njenog svakodnevnog prebivališta mogla su se opisati i kao zbirka eseja ili polemičkih tekstova, pa čak i, uz minimalne intervencije, i zbirka pripovednih, dnevničkih, filozofskih, memoarskih ili autobiografskih tekstova. Opet, čemu odrednica „putopis“ kada je ovo najmanje važan aspekt? Osim što Gromača putuje negde i piše o nečemu, ovi zapisi mogli su se odvijati u Sahari ili na Marsu, a putopis uopšte nije toliko bitan koliko pokušaj da se ipak održi kakav-takav prozni karakter i (kvazi)filozofska podloga. Najzad, još više zbunjuje podatak da je najnoviji autoričin naslov, ovogodišnja pesnička zbirka Ivan Bezdomnik i njegove pjesme, u belešci o autorki definiše ovaj prethodni kao „putopisne proze“ – kao da, nakon godinu dana života dela, njegove interakcije sa čitaocima, kritikom i žirijima nagrada, termin „zapisi“ više nije dovoljno precizan ili tačan, i zbog toga je prerastao u „proze“, i to u množini, a ta reč bila bi sasvim dovoljna i bez odrednice „putopisne“.

 

Šta se vidi kad svane?

Osim očigledne nezgrapnosti koja stoji iza namere spisateljice da ponudi nešto što ni sama nije sigurna šta bi tačno moglo da bude, Berlin, Pula, Varšava ipak jeste delo koje na trenutke ima određenu vrednost. Ona se najpre očituje u činjenici da Gromača umešno vraća čitaoce u prošlost i tačan trenutak kada su se određena putovanja desila, a u slučaju nekih od njih, vremenska razlika je oko tri decenije. Ako se zna da su neki od tekstova, kako je istaknuto u belešci nakon njih, emitovani na Trećem programu Hrvatskog radija tokom 2018. i 2019. godine, jasno je da su se događaji opisani u njima odvijali i pre, tokom i nakon raspada SFRJ, što umnogome utiče na percepciju stranih gradova koji se kriju u njihovim naslovima. Autorka skicira Berlin i istočnoevropske gradove u periodu njihovih najturbulentnijih promena ili neposredno nakon njih, u isti mah precizno i zanatski uspešno kontrastirajući njihovu sopstvenu prošlost i sadašnjost, ali i vezu koju ostvaruju sa jugoslovenskim prostorom tog perioda.

Uz to, Gromača podseća na iskustvo nekoga iz male sredine ko odlazi u velike evropske centre i ne usmerava se na tipično turističke znamenitosti koje će interesovati sve one koji tu dolaze videti nešto što ne postoji u njihovim zemljama, jer u njenoj sopstvenoj zemlji ne postoji ništa od toga. Bilo da se radi o gradskim lokalitetima ili ponudi hrane u restoranima i prodavnicama, sve to je novo i neočekivano, i ona traži način da svoje oduševljenje prenese na papir. Ipak, i tokom tih inovativnih pasaža, ona neretko odlazi u nepotrebnu esejizaciju i teoretizaciju koja je možda zanimljiva određenim delovima publike – pre svega onima koji se interesuju za neoliberalni kapitalizam, društveno raslojavanje, uspostavljanje emigrantskog identiteta, površnost zapadnjačkog mentaliteta i uticaj lokalne arhitekture na svakodnevicu građana – ali ne svima. Zbog toga se tekstovi mahom nameću kao zamorni, naporni i puni nepotrebnog sadržaja koji odvaja čitaoca od osnovne niti koju prati, naročito ako se ima na umu da je ceo koncept putovanja i pisanja o tom činu iz korena promenjen nakon 2020. godine.

Od tog proseka odskaču sećanja na Budimpeštu i Barselonu koji su najdirektnija i najsadržajnija, kao i pojedini pasaži o Krakovu, najviše oni o stradanjima koja su se tu odigrala tokom Drugog svetskog rata. U tim navratima, Gromača ostvaruje potencijal da ode u rang kasnih dela Daše Drndić (Sonnenschein, April u Berlinu, Belladonna i EEG), ali ne poseduje njenu sposobnost da kontekstualizuje različite aspekte društva i prostora u kom se nalazi i da svakom detalju podari značenje, kako u prošlosti ljudske civilizacije, tako i u krvavom piru 20. veka, kao ni da se okrene ka sebi i svojoj neposrednoj okolini i da na najjasniji mogući način kritički pogleda na sve nedostatke patrijarhalno-autoritarne sredine koji je tište. Umesto poniranja u dubinu i suštinu, autorka se ovde zadržava na opštim mestima i asocijacijama koje dopiru do široke publike jer se radi o svima poznatim činjenicama sa školskih časova geografije, istorije i filozofije.

Gromača podseća na iskustvo nekoga iz male sredine ko odlazi u velike evropske centre i ne usmerava se na tipično turističke znamenitosti koje će interesovati sve one koji tu dolaze videti nešto što ne postoji u njihovim zemljama, jer u njenoj sopstvenoj zemlji ne postoji ništa od toga. Bilo da se radi o gradskim lokalitetima ili ponudi hrane u restoranima i prodavnicama, sve to je novo i neočekivano, i ona traži način da svoje oduševljenje prenese na papir

 

Šta bi rekao Sioran?

U svom drugom delu, Berlin, Pula, Varšava okreće se ka unutra i Gromača se ne priseća svojih putovanja i asocijacija o društvenim problemima koje joj se tim povodima javljaju, već mentalno i fizički putuje po Istri i bira njene najupečatljivije tačke. U njima ona opisuje lokalni živalj i sve one koji pokušavaju da prežive još jednu letnju sezonu, skoro jednakim intenzitetom grleći turiste koji im obezbeđuju egzistenciju i mrzeći ih zato što im ugrožavaju mir, privatnost i život. Istrani su specifična sorta ljudi, i to niko bolje ne zna od njih samih, i čini se da je spisateljica u ovim tekstovima osvetlila njihove manje znane ili ređe pominjane odlike koje im daju punoću i trodimenzionalnost koja izostaje iz onih prvih, „evropskih“ tekstova, čime pojedini segmenti i junaci rastu u najkvalitetnije delove ovog naslova. No ona u ovim prilikama neretko koristi zamenicu „mi“ da opiše kretanje Istarskom županijom, pokušavajući tako da prenese utisak da pripada kolektivu, mada i ovaj odabir ostaje relativno nejasan i neutemeljen. Umesto toga, autorka je mogla da demistifikuje svoju poziciju i jasno se odredi kao deo zajednice o kojoj piše, uprkos ličnom odnosu sa njom i kompleksnosti koja iz njega proizilazi (slično kontrastu koji pomenuti Karakaš uspostavlja između protagonista svojih romana i ličkog mentaliteta iz kog dolaze).

Naposletku, čini se da osnovni nedostatak ovog dela nije toliko njegova izvedba, već to kako je ono osmišljeno: pozicija autorskog glasa koji varira između ličnog i impersonalnog, prošlosti i sadašnjosti, komentatora i posmatrača, te između aktivnog i pasivnog aktera, u jednom trenutku unosi previše konfuzije u ove tekstove. Stoga oni deluju kao da Tatjana Gromača nije sigurna odakle je krenula, kuda se uputila i kako će stići na svoje odredište: ona je ni „ovde“ ni „tamo“, a rezultat je, iako pretenduje na „sve“, bliže „ničemu“ nego „nečemu“. Njena sećanja deluju nemotivisana i veštački izazvana, kao da njihova namera nije da progovore o putovanjima, već samo o onome o čemu je razmišljala tokom njih i asocijativnom procesu koji se nametnuo potom. A pošto nije sigurna šta pokušava da postigne, jedna od njenih teza koja se tiče ideja predstavljenih u spisu Kratak pregled raspadanja Emila Siorana (Emile Ciorana), ovde pomera svoj simbolički centar i ne progovara o dekadenciji pojedinca i društva, već, nažalost, o uspehu koncepta koji stoji iza Berlina, Pule, Varšave.

Dragan Babić (Karlovac, 1987), osnovne, master i doktorske studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se esejistikom i književnom kritikom, glavni je urednik časopisa Dometi i programski urednik Somborskog književnog festivala. Objavio je dve zbirke Tviter priča (2014. i 2017) i studiju Imperativ novuma: Prvi svetski rat u srpskoj i angloameričkoj međuratnoj prozi (2021)

Danas

Izdvojeno

  • Tema
  • Izdvojeno
  • Tema
  • Izdvojeno
  • Tema
  • Izdvojeno
  • Tema
  • Izdvojeno

Programi

Najčitanije

  • Tema
  • Glavne vijesti
  • Kritika
  • Poezija
  • Glavne vijesti
  • O(ko) književnosti
  • Glavne vijesti
  • O(ko) književnosti
Skip to content