Devet života gospođe Adele

Nada Gašić s rukopisom novog romana
Nada Gašić s rukopisom novog romana
Zagrepčanka u zlo doba

Devet života gospođe Adele

Ekskluzivno donosimo poglavlje iz novog, još neobjavljenog romana Nade Gašić, majstorice urbane kriminalističke proze dobro poznate po prethodnim naslovima „Mirna ulica, drvored“ i „Voda, paučina“
„Devet života gospođe Adele“ roman je koji govori o starijoj Zagrepčanki u zlo doba: epidemije korone, nakon potresa u Zagrebu, kao da već svaka starost nije dovoljno tegobna. No, g. Adela je živahna osoba složena i ne baš lakog karaktera koja nema vremena čekati da se stvari vrate u normalu, ona želi još ono malo starog normalnog: izgubljene rutine, proslavu rođendana, dobru frizuru, pažnju, čašicu konjaka… Da to ostvari, ne preza ni pred čim, pa svjedočimo iznimnom listanju lika i satiri s elementima bajke, fantastike i groteske, što nije očito iz poglavlja, od kojih svako funkcionira i kao samostalna priča, koje smo odabrali.

Poglavlje romana: Samo mala, mala šetnjica

− Tomica, zlato, znaš zakaj te zovem? Vesna me je jako uvredila, odbila mi je organizirati frizerku, sve sam morala sama. Si tu? Jesi, onda dobro. A šalatu si ti kupil, ili ona? Ona? Zato je i bila tak žufka, njen malički ju je donesel, znala sam da bu nikakva, čim sam ga vidla na vratima. Osim toga, to se dete vozi okolo zbiciklom, bog zna kaj sve može pokupiti, pa nismo još sigurni od tog virusa. Jel tak? Si tu? Jesi, onda dobro. Čuj, nisam te zapravo zbog toga nazvala nego zato da mi napišeš i pošalješ prijavu za štetu od potresa. Si tu? Jesi, onda dobro. Kak to misliš, da nisam imala štete? Jesam, sve sam zapisala i to bum ti izdiktirala, a ti napiši prijavu, pošalji, ja to sama ne znam.

− Teta Adela, kao prvo, nisi imala štete, a kao drugo, rok za prijavu je prošao 6. svibnja. Teta Adela, si tu? − nećak Tomica se uzalud ponadao da se teta Adela već uvrijedila i prekinula vezu.

− Jesam, ali sam ostala bez riječi.

− To je nekaj novoga.

− Oprosti, nisam te čula.

− Ponavljam, nisi imala štete, a i da jesi, rok za prijave je prošao. Teta, nemoj se srditi, ali ja još delam, za kompjuterom sam.

− Pa kaj nisi doma?

− Jesam i delam od doma.

− Jeee? Jako lepi posel. To nekad, bome, ni tak bilo. Čuj, ja bum ti izdiktirala sve kaj mi se oštetilo u stanu, ti napiši, pošalji, a oni nek odlučiju kaj budu s tom odštetom. Kak svima, tak i meni.

− Dobro, teta, slobodno diktiraj, pišem – nećaku Tomici bilo je lakše pristati nego se svađati.

− Joj, kak si ljubazan, zlato tetino. Vesna to ne bi napravila. Nekakva je postala gorda, jako uobražena. Nije mi štela ni dogovoriti da se testiram na virus, a znaš da sam ugrožena − za svaki slučaj se nakašljala.

− Piši. Ovak: Pod broj 1, otpale pločice u kupaoni.

− Teta, jesu to one koje sam ja prošle godine zaljepil kad su ti mjenjali pipu iznad umivaonika?

− Je, to su te, a i druge budu, to niš više ne vredi.

− Teta, ljudi su izgubili sve, krov nad glavom, daj se priberi, pola centra nam je oštećeno. Ne možeš prijavljivati tri pločice i one koje tek budu otpale.

− Pa ne znaju oni kolko je meni pločica otpalo, a bome ni kolko ih tek bude. Sve je to od potresa. Tak se streslo i zdrmalo, užas!

− A otkud ti znaš kad si prespavala potres?

− Tomica, nemoj biti neugodan. Piši dalje. Pod broj 2: Razbijeni servisni tanjurčeki za kolače firme Meissen, iz prve polovice 20. stoljeća. Ovo nekak istakni. To je još od moje mame.

− Teta, kolko ja znam, to je bil servis od mame mog pokojnog strica Milivoja, a koji je bil rođeni brat moga tate, znači da je to bil servis od moje bake, a ne od tvoje mame − Tomica se stao uzrujavati.

− Pa kaj onda, bil je kod nas, kod mene i kod pokojnog Milivoja, moga supruga, a tvoga strica.

− Teta, tanjurići su se razbili još prošle godine, za tvoj prošli rođendan, ja to prijavljival ne budem, budu nas metnuli u novine, cirkus bu iz toga. Molim te.

− Tomica, samo ti napiši. A sad pod 3: boca najfinijeg francuskog konjaka marke Martell. Napiši kak spada, s dva L.

− Teta Adela, boca je bila pokraj tebe kad smo te našli kak spavaš, bila je na podu, čitava, niš joj ni bilo, bila je za-čep-lje-na, a u njoj prst konjaka. Hoćeš da to napišem, pa da nas skup otpelaju u Vrapče? − Tomica se potpuno izgubio, više nije znao zašto se svađa i zašto objašnjava nešto što se normalnima ne treba, a bolesnima ne može objasniti.

− Tomica, zlato, to su jako kvalitetne flaše, kao i konjak, ne velim da se razbila, ali oni to ne znaju.

− Teta, urazumi se, prošel je rok prijave štete − Tomica je zastao, a zatim mudrije predložio:

− Čuj, ak baš hoćeš, sve to svojom rukom napiši, adresiraj na Skupštinu grada, napiši kolko imaš godina, nas nikoga, ali ni-ko-ga od familije ne spominji ni imenom ni prezimenom. Najbolje napiši da nemaš nikoga, onda budu, valjda, reagirali. Oprosti, šef me zove na drugi telefon.

− A tko ti je šef?

Pitanje je ostalo bez odgovora, nećak Tomica, posve sluđen i oznojen, prekinuo je razgovor i Adela se osjetila napuštenom. Tako je to dok gledaš u ekrančić mobilnog telefona koji je sekundu ranije bio pun razigranog razgovora.

− No, dobro. Ak hočete tak, tak i bude. Samo da vam posle ne bude žal.

Roman Devet života gospođe Adele bit će objavljen u listopadu ove godine u izdavačkoj kući Sandorf

Adela je ustala, malo je prohodala, a zatim se vratila za salonski stolić. Nataknula je naočale jače dioptrije, uzela svoj pult za pisanje koji je opet bio na svom mjestu, na stoliću u salonu, umetnula posve čist papir, posegnula za kemijskom, otkašljala kao pred nastup, pa stala sastavljati koncept pisma.

− Kakva vražja skupština, to niš ne znači. Pismo ide direktno na ruke gradonačelniku. Tak budem i adresirala.

− Sad, prvo sastavljam pismo:

Poštovani gospodin gradonačelnik grada Zagreba

Mičući usnama, pročitala je nekoliko puta. Nije joj se svidjelo. Nije bilo dovoljno osobno; na ovo ne bi nitko reagirao. Ili bi svi, ali nekom uobičajenom frazom.

Ispočetka:

Poštovani i cijenjeni gospodin gradonačelnik grada Zagreba, dragi gospodin Bandić,

Opet je čitala mičući ustima. Bilo je dobro, bolje, ali ne najbolje.

Ispočetka:

Poštovani i cijenjeni gospodin gradonačelnik grada Zagreba, uvaženi gospodin Bandić i k tomu dragi Milan,

Ta joj se rečenica tako dopala da je veselo ustala i čilo prošla i kroz hol, forcimer i kuhinju, ušla u ostavu gdje je na srednjoj, lako dohvatljivoj polici, čuvala griotte. Morala se nagraditi. Kutija je već bila otvorena, pa je gospođa Adela mogla tek nezadovoljno zaključiti da su pakiranja uvijek prevelika za premalo slatkog zadovoljstva. Izvadila je onih šest koje su još ostale, a praznu kutiju ostavila je na polici. Nikad ne znaš čime se može napuniti ono što je ispražnjeno.

 

Nada Gašić rođena je 27. 10. 1950. u Mariboru. Od 1952. živi u Zagrebu, gdje je diplomirala sociologiju i jugoslavistiku. Na Filozofskom fakultetu Karlovog univerziteta u Pragu radila je kao lektorica hrvatskoga jezika, tu je i doktorirala s temom češko-hrvatskih književnih veza u vrijeme hrvatske moderne. Radila je i kao istraživačica u Zavodu za kulturu Hrvatske, zatim (1980-1982) kao lektorica hrvatskoga jezika na Slavističkoj katedri Filološkog fakulteta u Sankt Peterburgu, pa ponovno u Pragu i u Brnu. Upotrijebivši elemente zagrebačkog žargona, prevela je Hašekove Doživljaje dobrog vojnika Švejka i Mošinu dramatizaciju istoga djela. Uredila je pedesetak knjiga. Objavila je romane: Mirna ulica, drvored (2007.) i Voda, paučina (2010.) Dobila je nagrade: Slavić (2007.), Nagradu Vladimir Nazor i Nagradu Grada Zagreba (2011.)

 

Vratila se u sobu, odložila na stol bombone, sjela, odvojila dva i stala polako odmatati prvi da mu ne ošteti sadržaj. Bombon je ležao u ostatku nepocijepane zaštitne folije. Adela ga je okrenula, pažljivo prinijela ustima i spretno, poput vjeverice, otkinula mu tvrdo čokoladno dno, malo ga liznula, zatim gadljivo odložila, a alkoholom natopljenu višnju strpala u usta i stala mljackati. Tako je učinila i s drugim bombonom. Pošla je rukom i za trećim, ali je u zadnji čas uspjela spriječiti zločeste prste:

− No, no Adela! − samu sebe je ukorila.

Još je nekoliko puta pročitala napisano, a onda se osmjelila:

Kao prvo, želim Vam se predstaviti. Ja sam Adela Premec umirovljenica i udovica iz Bauerove ulice u Zagrebu. Kao što vam je poznato naš je kvart, pa tako i Bauerova, doživjeli su teška oštećenja od potresa. Naš dragi grad Zagreb, kojemu ste vi gradonačelnik, je jako nastradao, na žalost, kako javlja televizija koju pratim, nastradale su mnoge kuće, u njima stanovi, a kod nekih i sve u stanovima. Zatim, nastradale su i mnoge crkve, kao i naša draga Katedrala, koju ja pohodim kao i Vi poštovani gospodin gradonačelnik. Ja živim sama, izgubila sam supruga te nemam nikoga tko bi se brinuo o meni, pa tako nisam znala da ima rok za prijavu štete. Kompjuter nemam. Samo mobilni telefon i televiziju, ali kako slabije čujem zbog svoje poodmakle dobi, tako nisam čula kad je rok. Ne želim vam oduzimati dragocjeno vrijeme, pa Vas samo želim zamoliti da svojim podčinjenima naložite da i meni dodijele odštetu.

Nabrajam:

1. otpale pločice u kupaoni.

2. razbijen skupocjeni servis Meissen iz prve polovice 20. stoljeća koji je bio draga uspomena od moje pokojne mame.

3. razbila se i prolila boca francuskog konjaka marke Martell kojim sam namjeravala počastiti svoje drage nećake za svoj 80. rođendan koji nisam mogla proslaviti zbog korona virusa.

Hvala Vam unaprijed, a Vaši neka odrede kolika me odšteta pripada.

Napominjem da uvijek glasam za Vas i da se sa susjedima ne slažem najbolje upravo zato jel znam da oni za Vas ne glasaju, kao što nisu glasali ni za našu dragu susjedu iz ulice, sad već bivšu predsjednicu gospođu Kolindu.

 

P.S. Jako volim pese i napominjem da se i moj pokojni suprug također zvao Rudi kao i Vaš kućni ljubimac pes Rudi.

Najsrdačnije Vas pozdravljam, Adela Premec.

Adela je nekoliko puta pročitala što je napisala. Svidjelo joj se. Uzela je kovertu, koju je, kao i blok maraka, uvijek imala pri ruci. Odcijepila je marku za koju je znala da će biti dovoljna, zalijepila je na kovertu, a adresirala je onako kako je mislila da će biti najsigurnije da pismo zaista dođe do gospodina gradonačelnika. Na ruke. Pogledala je na zidni sat, zatim na stolni, na kraju je provjerila i vrijeme na mobilnom telefonu. Devet sati ujutro.

− Idem ja u Jurišićevu na velku poštu, nikom drugom ja ne verujem.

Tako je rekla, pa poštujući nepisani zakon grada stala se opremati mrvicu pristojnije i mrvicu svečanije no što bi se odjenula da je krenula tek do kvartovske pošte ili placa. Oduvijek se poštivala malo bolja garderoba za grad, premda je Bauerova itekako pripadala užem centru grada. I potres je to znao.

Nakon što je obukla laganiju jaknu provjerila je džepove, torbicu u koju je metnula pismo, papirić sa slovima P, V, S, M, O, K i izašla iz stana. Još uvijek je izbjegavala kabinu dizala.

− Vrak zna ko se sve vozil, virus je tu.…

Izišla je na ulicu noseći slatku, pisanu tajnu u torbici. Toliko ju je veselio sadržaj pisma i njegove možebitne još veselije posljedice da je iznenadila susjedu pozdravivši je prva.

Zatim je, bez žurbe, jednim okom motreći ulicu da joj ne naleti nekakav, prešla Martićevu.

− Pa da, ne treba se više bojati; samo mala, mala šetnjica Vlaškom. Bude mi pasalo. Sva sam se ukočila od te njihove izolacije. Više je štetila nego kaj je koristila. Fino do Branjugove, okrenem se i spustim Kurelčevom do velke pošte, pa na Trg bana Jelačića, na tramvaj, na sedamnajsticu, pa doma. Maskicu si budem metnula u pošti, i rukavice, sad bi se samo zaznojila − tako je govorila i te svoje savjete i poslušala.

Sve je bilo razumno.

Razveselio ju je otvoren vidik prema Vlaškoj i pogled na prastaru zgradu austrougarske kasarne, kasnije vojne bolnice. Onako lijepo, zeleno obojana, na čijoj fasadi nije bilo ni traga postpotresnim napuklinama, djelovala je umirujuće. Kasarna, umirujuće? Svašta je potres poremetio.

Došavši do ugla Bauerove i Vlaške skrenula je odmah lijevo i laganim, ali čvrstim korakom uputila se ka Draškovićevoj. Više je gledala pod noge nego oko sebe, ali tu i tamo vidjela je da se pojavljuju žute oznake za koje je već znala da su oznake neuporabljivosti kuća za život u njima.

− Možda je gradonačelnik Milan imal pravo? Možda im je dobro odbrusil kad im je rekel to kaj im je rekel da su se trebali bolje skrbiti za svoju kuću, pa ne bi tak prošli. A, kaj ćeš…

Do ugla Draškovićeve umorila se više no što se obično umarala.

− Je, to su njihove mjere opreza. Jedva hodam, a skorom sam mu sve oporučno ostavila, tom ministru zdravstva. Adela, Adela...

Na raskrižju Draškovićeve i stare Vlaške zastala je i oprezno pratila prolazeće automobile. Nije vidjela ni odvaljene komade fasada, ni srušene zidove, ni načete krovove, ništa. Samo je podigla glavu i iz te pozicije jasno ugledala katedralu i na njoj okrnjene tornjeve.

− Majko Božja Bistrička, majko Božja! Pa na televiziji to ne zgleda tak ko u živo. Ne zgleda tak… nesretno.

Prešla je raskrižje i ušla u Staru Vlašku.

Tiha je to ulica. A sad je bila ne samo tiha, već nekakva gluha, tako joj se učinilo.

Pogledala je hrabro kroz dvorište niske zgrade na samom početku ulice i ondje, kroz dvorišni prolaz, vidjela srušen zid unutarnje kuće. Zagledala se u krovove, bilo je oštećenih, ali ne tako da bi se Adela uplašila i prekinula svoj pohod ka pošti.

Polako, sve polakše približavala se mjestu s kojega se najbolje vidi istočni dio katedrale i tornjevi koji su, kao okrnjeni očnjaci, zijevali u nebo.

Došavši do raskrižja Branjugove i Stare Vlaške sad već jako, jako umorna pogledala je na otočić na kojem je rezignirano, oslonjen na stilizirani oglasni stup, stajao, umoran kao i ona, August Šenoa.

Prešla je ulicu ispred Svetog Martinčeka, došla do spomenika, pa se naslonila s druge strane crnoga stupa. Šenoin kip ipak je vidjela iz profila i vrlo nježno mu rekla:

− Dragi gospon Šenoa, kak sam ja vas volila čitati. Sve o vama se sećam, kaj god smo učili.

Odmorila se, promijenila položaj i stala uza sam Šenoin kip. Zatim je usmjerila pogled prema katedrali i jasno vidjela i krnjatke tornjeva i kako na istočnom dijelu katedrale visi odlomljen tornjić; samo što nije pao. I kaptolski krovovi, premda novi, bili su načeti.

− Joj, dragi moj gospon Šenoa, svega tu ima, svega. Nesretno to zgleda, nesretno... A kolko se ja sećam, vi ste bil gradonačelnik baš kad je onaj davni, prvi potres zrušil prvu katedralu. A hodali ste po hladnoći okolo i tješili unesrećene. Jel tak? Tak su nas učili. Ne verujem da ste nekog špotali i rekli siromaku da je trebal pazit kakvu kuću gradi. Pa ste se razbolil i dobil upalu pluća. Vi dobili upalu pluća, a kaj bu ovaj dobil? Nofce, nofce bu dobil. Umrli ste mladi od te upale pluća, poštovani i cijenjeni gospodine gradonačelnik grada Zagreba, uvaženi gospodine i dragi književnik Šenoa − pogladila ga je, tužna, tako tužna, po hladnoj ruci.

− A kaj ćete, idem ja do pošte, pa doma.

Nije gledala ni dizalice, ni strojeve, ni radnike koji su, eto, radili i toga jutra, ništa nije vidjela. Bila je umorna, na smrt umorna, ali znala je da mora učiniti sve što je naumila i nekako doći do tramvaja i kuće.

− Masku imam, niš mi ne bude. Samo se ti priberi, Adela.

Gledajući pod noge dohvatila se Jurišićeve i stala pred vrlo čvrstom, metalnom ogradom kojom je bila okružena moćna zgrada Pošte.

− Pa kaj im je? – pogledala je ulazna vrata i shvatila da je Pošta zatvorena.

− Ovi nisu normalni… Velku Poštu zatvoriti, danas…?

Prekinula se usred rečenice i slobodnom rukom pošla prema srcu.

− Isuse Adela, pa ti si se skroz smotala, pa danas je nedelja! Jasno da ne delaju. Ah, dobro, budem pismo gurnula u kaslić, bude otišlo sutra, preksutra.

Uvukla je trbuh koliko je mogla i ondje gdje je ocijenila da se može provući to je i učinila. Ne spuštajući torbicu s ramena otvorila je bigl, izvukla pismo i ubacila ga u poštanski otvor. Napuštajući mjesto spretno se provukla, ali je morala zastati i odahnuti. Osmotrila je Jurišićevu, pa tek tada shvatila da ljudi slobodno hodaju po tračnicama.

− Majko Božja, pa ja sam mislila da sedamnajstica vozi! Kaj je meni? Skroz sam otišla…

Zbog nagle navale razočaranosti prouzročene svojim nepromišljenim odlukama posve je izgubila preostalu snagu.

Ali, do kuće je morala doći. Uputila se i ona tramvajskim tračnicama Jurišićeve. Polako, nogu pred nogu, pognute glave… nogu pred nogu. Ljudi su je zaobilazili, bila im je prespora. Neki nepoznat nemir ju je posve savladao, zaustavio, ukočio i gospođa Adela je osjetila naglo lupanje srca. Pripazila je na disanje, snažno udahnula, uspostavila normalan ritam srca i prekorila se:

− No, pa kaj ti je sad, Adela? Još malo i doma si.

Prije no što se pokrenula osvrnula se ka zgradi pošte, podigla pogled, pa tek tada vidjela unakažen krov iznad glavnog ulaza i kukuljice iz kojih su virile ogoljene drvene grede.

Još jednom je zazvala Majku Božju, pa pazeći kako staje na tračnice polako se kretala ka raskrižju Draškovićeve i Jurišićeve odakle je, Martićevom, imala zaista malo, vrlo malo do svoje Bauerove.

Gledala je u tračnice pod sobom, pa kao da su je baš te metalne šine dozvale pameti, onako ujednačene, ujednačene, ujednačene…

− Majko moja, pa ja sam, stara bedača, prvo napisala Bandiću da nemam nikoga, a onda sam napisala da sam štela sa svojim nećacima proslaviti svoj osamdeseti. Adeeelaaa! Joj meni!

Tako je jauknula i posve neočekivano za nju samu, skliznula na koljena. Zaplakala je strašnim suzama samog, starog čovjeka. Udarila je čelom o kocke među tračnicama, zatim je nekako podigla glavu, ali nije uspjela ustati, pa je stala objema rukama milovati tračnice.

Nekoliko prolaznika je zastalo, ali joj se nitko nije usudio prići. Nitko još ne zna kako sve ta nesretna korona djeluje; žena je, možda, zaražena korona ludilom?

Adela je jaukala i stala vikati:

− Joooj, decaa, joj ljudi dragi, počistite te tračnice, već su počele hrđati, ne dajte štreku, trava je počela nicati, gotov nam je Zagreb ak trava počne nicati tam gde joj nije mesto! Čistite to, čupajte korov, glancajte, ljudi draagiii! Čistite, ne dajteee!

Konačno je čovjek odjeven u zidarsko odijelo, očito radnik s obližnjeg gradilišta, prišao.

− Polako gospođo, polako.

Adela je prestala vikati, samo su joj curile suze.

Čula se već sirena hitne pomoći. Netko je bio hitar u zvanju.

Čovjek ju je pridržao:

− Polako, gospođo, sad će hitna. Ne bojte se − a onda više za sebe, nego za gospođu Adelu: − znam ja kako izgleda i kuća i selo kad ga pojede korov. Polako, glancat će se šine po Zagrebu, ne bojte se.

Odvezli su je na dežurnu neurologiju. Ondje je bila gužva u čekaonici, ali gospođu Adelu su, bez ikakvoga čekanja, odmah uveli k dežurnom liječniku. Valjda je djelovala kao vrlo, vrlo žuran slučaj. Čim su je posjeli pred liječnika posve je došla k sebi; samo malo se tresla. Liječniku je lice pokrivala zaštitna maska, ruke su mu, kao i dežurnoj sestri, bile u gumenim rukavicama. S nekoliko uobičajenih pitanja shvatio je da se gospođa nečega uplašila, da je precijenila snage kao i većina starijih koji će, nakon dvomjesečnog sjedenja pred televizorom, odjednom početi hodati svojim uhodanim trasama. Injekcija sredstva za umirenje bit će dovoljna, savjeti također… Adela se posve pribrala, pa je iz mobilnog adresara izdiktirala sestri broj svoga nećaka i broj svoje nećakinje kako bi došli po nju.

Liječnik ju je, dok je sestra nazivala, pitao o samom događaju. Počela je: − Ne znam kaj mi je bilo − zatim ga je kratko osmotrila, procijenila i brzo se ispravila: − Ne znam što mi je bilo.

Iskreno je priznala da je previše hodala nakon dva mjeseca mirovanja, da je pala na tramvajske tračnice, zapravo više se spustila nego pala, da su je rasplakale baš te tračnice koje su tako brzo obrasle u travu i tako brzo zahrđale.

Liječnik je nešto pisao, pa onako usput dodao:

− Što ćete gospođo, svima nam je žao Zagreba.

Adela mu je potražila oči; nije ih našla, ali su se njezine suzile i zasvjetlucale dok je mirno, na čistoj, školskoj i televizijski odgojenoj štokavici, odmjerivši svaku riječ, izgovarala:

− Gospodine doktore, nije meni toliko žao Zagreba koliko je meni žao moga života u Zagrebu. Nemam ja tih godina da bih pričekala da ga obnove. Zar ću hodati okolo po gradilištu? Gospodine doktore, meni je moga života žao.

Sestra je spustila ruke, doktor se odvezao na stolici od kompjutera prema prozoru. Gledao je raskošne ozelenjele grane koje su, prije dva mjeseca kad je krenula corona, bile tek osute opreznim pupoljcima.

Adelu su odveli u čekaonicu da ondje, primirena injekcijom, pričeka nekoga od svojih.

Liječnik je skinuo masku koju je nosio na licu više od dva sata, udahnuo, razgibao čeljust, a zatim skinuo i rukavice. Pogledao je u svoje smežurane ruke i odnekud mu se prikrala slika kad se znao sav smežurati od dugotrajnog kupanja u jezeru svoga djetinjstva.

Sestra se vratila i tiho oglasila:

− Bože, kakva sebična žena, kakva sebična žena… Kako je ono rekla? Čega joj je žao?

Liječnik je nataknuo novu masku, navukao nove rukavice i dok je čekao novog pacijenta sebi je, u već ovlaženu masku, rekao:

Žao je meni moga života.